Čovek broj 2 (Radikalno trulo)

Nikada nećemo saznati kada se tačno u glavi Tomislava Nikolića rodila ideja da se odvoji od Šešelja i krene svojim putem. Da li je na nju došao sam – i da li mu je neko u tom pogledu otvorio oči? U svakom slučaju, pažljiviji novinari i analitičari (a verovatno i nadležne službe) već duže vreme su mogli da primete kako mnogo toga škripi unutar nekad impresivne radikalske mašinerije, na kojoj su im politički protivnici godinama zavideli.

Iako su radikali uporno demantovali sve glasine o nejedinstvu, proglašavajući ih pukim željama i podmetanjima „žute“ štampe, bile su sve uočljivije naprsline na radikalskom monolitu. No, brzina sa kojom se sve raspalo kada je konačno počelo da puca, ipak je sve iznenadila. Ali tako je to kad puca kamen – ili kad se odvija neka dobro režirana predstava.

U svakom slučaju, kada se krajem 2008. pravio saldo događaja koji su politički obeležili proteklu godinu, raspad Srpske radikalne stranke gotovo da je zasenio i proglašenje nezavisnosti Kosova i hapšenje Radovana Karadžića i Tadićev politički trijumf. I svakako predstavlja najveći – takoreći, i jedini pravi – uspeh ove demokratske vlasti, iako ona možda u čitavoj toj operaciji i nije imala neku odlučujuću ulogu. (Što je verovatno i jedan od razloga njene uspešnosti.) Ne samo što je ubedljivo najjača opoziciona stranka temeljno podeljena i pocepana, nego su za dugi rok stavljeni ad akta i svi projekti jedinstvenog opozicionog nastupa i svega što na to liči. Veći poklon vladi na samom početku njenog mandata teško da se mogao i zamisliti. Mada je pitanje da li će im i to pomoći.

Tihi ubica

Nikolić je bio „broj 2“ kakvog niko nije imao. Beskrajno lojalan, potpuno različit od violentnog i egzibicionistički nastrojenog Šešelja, a opet potpuno kompatibilan s njim. Dinarska euforija i šumadijska smirenost (A u sredini Vučić!?). Dva tela, a jedna duša. Nijedna druga stranka to nije imala. U svim srpskim (demokratskim) strankama, čim se pojavi, odnosno izdvoji neko ko bi svojim autoritetom mogao makar izdaleka da se približi lideru, odmah bi počinjao pobunu, ili bi ga oprezni lider još pre toga preventivno eliminisao.

Zapravo, kad bolje pogledamo, veće je čudo što su Nikolić i Šešelj uopšte toliko dugo ostali zajedno, nego što su se razišli. A da nije bilo Šešeljevog evo već šestogodišnjeg boravka na haškom „službenom putu“, verovatno da do razlaza nikada ne bi ni došlo. Kao što ga verovatno ne bi bilo ni da je Nikolić uspeo da napravi taj poslednji korak – osvajanje vlasti – za koji se stalno činilo da je na dohvat ruke, ali koji mu je u poslednjem trenutku uvek nekako izmicao. Nikolić je nekako bio predodređen da bude drugi. Drugi u partiji, drugi u državi, drugi u vladi. Zato ga je valjda Tadić toliko i voleo i favorizovao kao svog „najvećeg protivnika“.

Prvi do Šešelja, prvi do Tadića, prvi do Koštunice… Daleko da je to malo i da to nije fascinantan uspeh za svakoga, a pogotovo za čoveka koji je imao njegov životni put. Ali Nikolić je očito želeo da bar jednom bude prvi i glavni – što je psihološki razumljivo, ali ne uvek i politički mudro. Ali kako god se okončao taj njegov „naprednjački“ projekt, još od stvaranja i raspada DOS-a nije bilo važnijeg događaja u srpskom partijskom životu.

Identifikacija sa agresorom

Nikolić je najverovatnije iskren kada govori o odnosima u vrhu radikala, te šikani i pritisku kojem je bio izložen. Međutim, teško da je Šešelj baš sada, poslednjih godina i meseci, otkrio neko svoje nepoznato lice, koje je svih ovih godina i decenija bilo skriveno Nikoliću i njegovim saradnicima. I postavlja se pitanje kako im to ranije nije smetalo. U svakom slučaju, posle svega što je sa i pod Šešeljem prošao i proživeo na srpskoj političkoj sceni, za Nikolića verovatno nije bilo časnijeg, a možda čak ni politički isplativijeg ishoda od rezigniranog i dostojanstvenog povlačenja.

Ipak, ako se pažljivije prate Nikolićevi nastupi, postaje očigledno da se on nije distancirao samo od Vojislava Šešelja i njegovog autoritarnog načina vođenja stranke. Da se ne lažemo, Toma je napravio veliki zaokret, da ne kažemo, salto mortale u odnosu na sve ono što je godinama unazad bio i govorio. Čak ni njegova nesumnjiva veština, kao ni blagonaklonost medija koji nisu pokazali mnogo ambicije da previše („istraživački“) čačkaju po motivima i pozadini Nikolićeve metamorfoze, nisu mogli da prikriju činjenicu da Toma danas ipak drugačije govori ne samo o Šešelju, nego i o Evropi, Rusiji, SSP-u, a naročito o Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci. A kada se sada malo vrati unazad film, može se primetiti da taj proces nije otpočeo juče, niti tek posle poslednjih parlamentarnih izbora.

Ima, doduše, neke istine u Nikolićevim rečima kako se, zapravo, nije on toliko promenio i politički približio demokratama, nego je to Boris Tadić „došao u njegovo dvorište“, tj. od „Evropa-ili-smrt“ priče prešao na umereniju i složeniju „istok-zapad-sever-jug“ retoriku, koja je u osnovi bila Nikolićeva, kako u njegovoj prvoj, tako i u drugoj kampanji protiv Tadića. Na sličan način je svojevremeno i Vuk Drašković objašnjavao svoje približavanje Miloševiću u drugoj polovini devedesetih godina. I bez obzira na to što, kao što rekoh, u tome ima izvesne istine, u tu interpretaciju – sem Tadićevih ljutih LDP protivnika – malo ko će zaista poverovati. Kao što je, uostalom, svojevremeno malo ko poverovao Draškoviću.

Nevinost bez zaštite

Nedavna smena Tomislava Nikolića sa mesta predsednika Administrativnog odbora Skupštine Srbije, iako sama po sebi ne bi zavređivala naročitu pažnju, dobar je povod za analizu višemesečnog igrokaza koji Nikolić i naprednjaci igraju na srpskoj političkoj sceni.

Razumljiva je Nikolićeva želja da maksimalno politički profitira od jedne, zapravo, rutinske i samo formalne smene sa funkcije koju već mesecima nije ni obavljao. Razumljiva je i namera da se medijskom halabukom prikrije činjenica da je njegov poslanički status, kao i status njegovog poslaničkog kluba u Skupštini, prilično nejasan i diskutabilan. Ali je manje razumljiva gotovo apsolutna sklonost bukvalno svih srpskih medija da mu se u toj igri nađu na usluzi. A najmanje je prihvatljivo što se Nikolić i družina ponašaju kao da to ne vide i kao da to nije slučaj, te idu okolo i izigravaju žrtve neke, navodno, strašne radikalsko-demokratske urote.

Pominju se milioni evra, „strateški dogovor Šešelja i Tadića“, „nezapamćeni skandal“, „trgovina“ i slično. Ovde se, zapravo, radi o dva odvojena pitanja. 1. Da li je bilo dogovora demokrata i radikala povodom usvajanja budžeta? 2. Da li je opravdana Nikolićeva smena sa mesta predsednika jednog od dva najvažnija skupštinska odbora? I odgovor na oba pitanja je, po svoj prilici, potvrdan. Naime, poslednjih dana decembra, kada je isticao rok za usvajanje budžeta, sigurno je bilo nekog dogovora između vladajuće koalicije i Šešeljevih radikala. To je gotovo izvesno. Ali naprednjački pokušaj da iz toga izvuku veliki politički kapital i izvrše neku vrstu samoamnestije za sopstveno političko konvertitstvo komičan je i neuverljiv.

Eventualni dogovor SRS-a i demokrata, ukoliko ga je bilo – a, kao što rekosmo, po svemu sudeći, jeste – jednokratan je i taktički. S druge strane, dil koji su sa Tadićem i ko zna s kim još napravili Nikolić i Vučić – strateški je i dubinski. I to se naprosto – barem zasad – ne može porediti. E, sad, druga je stvar to što ljubavi na srpskoj političkoj sceni kratko traju i što se teoretski može zamisliti scenario po kome Nikolić više neće biti „omiljeni opozicionar“. Ali je taj dan još daleko – a pitanje je da li će ikada i doći.

Oni koji su Nikolića podržavali i oni koji makar nisu bili skloni da ga apriori demonizuju i vređaju nisu to činili zbog toga što su bili opčinjeni njegovim političkim profilom, niti njegovim izrazima zahvalnosti i divljenja „doktoru Vojislavu Šešelju“, već zato što su bili zgađeni količinom negativne kampanje, provokacija, napada i uvreda kojima je bio izložen i kada je za to davao nekog povoda i kada nije. Nikolić i njegova stranka su u međuvremenu postali miljenici upravo onih medija koji su ih najviše napadali i vređali („Blic“, B92) , Pravda ih obožava do imbecilnosti, a gotive ih i na RTS-u, Pinku, „Kuriru“, „Politici“, „Presu“… Sve u svemu, da se ne lažemo, u Srbiji – a i šire – takve opozicije, tj. sa sličnim tretmanom, nit je bilo, nit će skoro biti. A Nikolićev medijski status je u ovom trenutku znatno bolji čak i od Tadićevog.

„Gde su novci?“

Grmljavina o nekom strahovitom dilu, takoreći, savezu „Šešelja i Tadića“, doduše, iz naprednjačkog ugla ima smisla utoliko što malo relativizuje radikalske optužbe na račun „onih koji se tajno sastaju i pregovaraju sa Tadićem“. Galamom o tome oni žele da obesmisle gnev i kletve svojih dojučerašnjih kolega, poručujući im nešto u stilu: eto, vidite da je princip isti – a sve ostalo su nijanse.

A što se tiče naprednjačke optužbe o „dva miliona evra“, koliko je, navodno, plaćena radikalska konstruktivnost prilikom donošenja budžeta, u nju je teško poverovati. Ne zato što imam iluzija o srpskoj političkoj klasi, niti zato što mislim da sličnih plaćanja i drugih formi kupoprodaje nema, već naprosto zato što smatram da izglasavanje budžeta u zakonom predviđenom roku za vladajuću koaliciju naprosto nije bilo toliko značajna stvar da bi se zbog nje zavlačila ruka u crne partijske fondove. Naravno, bila bi to izvesna politička neprijatnost za njih, ali bi zato, s druge strane, sa stanovišta državne kase, i privremeno finansiranje imalo svojih prednosti. Uostalom, ako puko odustajanje od amandmana – radikali nisu glasali za budžet, niti su tom glasanju dali kvorum – vredi ogromnih dva miliona evra, teško je ne zapitati se koliko bi onda tek moralo da košta razbijanje najjače opozicione stranke!? Zato je možda Nikoliću i Vućiću pametnije da, barem neko vreme, ne govore o parama.

Rat do istrebljenja

Nikolić trenutno, doduše, jeste miljenik medija, ali mu nipošto ne treba zavideti. Svi aplauzi i svi komplimenti koje je poslednjih meseci dobio verovatno zastaju u grlu pred onim što mu, javno i tajno, svakodnevno priređuju njegovi bivši partijski drugovi. A i to je verovatno tek dečja igra u odnosu na ono što ga čeka u slučaju da se Vojislav Šešelj zaista uskoro vrati iz Haga.

Ne treba sumnjati da je ovde u pitanju rat do istrebljenja. Čak i među kafanskim medijskim i analitičkim ekspertima, poznatim po tome što smatraju da su neverovatnost i besmislenost neke teorije najsigurniji dokaz njene istinitosti, dakle, čak i među takvima sve je teže naći nekog ko bi bio spreman da tvrdi kako je sve ovo samo još jedna radikalska ujdurma, i kako su se Voja i Toma sve to dogovorili da bi preuzeli deo narodnjačkih i radikalskih glasova i da će, čim se Šešelj vrati iz Haga, jedan drugom kumovski pasti u zagrljaj, izmiriti se i izljubiti – i „opet ih sve zajebati“. Ne. Naprednjaci i šešeljevci će se do poslednjeg tući oko radikalskog političkog nasleđa. Nema tu mesta nikakvom maštanju o ulasku u bilo čije biračko telo, a čak i kada se sastave njihovi glasovi, njihov zbir je znatno manji od onoga što su imali dok su bili zajedno.

Kvantitativno gledano, Nikolićevi naprednjaci su u ovom trenutku gotovo duplo jači, tj. brojniji od radikalskih ortodoksa, koji su preko noći ostali bez operativnog vođstva, bez novca, bez ideje i bez logistike. I ukoliko se Šešelj u najskorije vreme ne vrati, taj trend će se samo još pojačati. Ali, treba reći, čak ni sa Šešeljem radikali više nikada neće biti ono što su bili, i u tom smislu, ma kakva mu bila politička sudbina, Nikolić je svoju (ne)svesnu misiju „radikalskog grobara“ veoma dobro obavio. Nije, doduše, uspeo da formalno preuzme samu stranku – što mu je, navodno, bio prevashodna namera – ali im je zadao teži i gori udarac nego što su to uspeli Milošević, Đinđić i svi raniji radikalski disidenti zajedno. Uostalom, možda je preuzimanje stranke bio samo njegov lični cilj, ali ne nužno i onih koji su mu u tome pomagali i kojima je možda – sa čitavom strankom iza sebe Nikolić bi verovatno bio zahtevniji partner i opasniji rival – upravo ovo najpovoljniji ishod.