Romi u Nišu žive kraće od ostalih građana, još boluju od "prevaziđenih" bolesti, a pojedini predstavnici romske zajednice tvrde i da su diskriminisani u zdravstvenoj zaštiti
Prosečna stopa mortaliteta kod Roma između 30 i 40 godina starosti je čak 24 odsto veća u odnosu na većinsko stanovništvo.“Kod Roma u Nišu još se javljaju bolesti koje se smatraju prevaziđenim, u romskim naseljima smeće se ne odnosi redovno, hrana se ne sprema i ne čuva na odgovarajući način, pacovi i zarazne bolesti su redovni u tim naseljima“, objašnjava istraživač Centra za prava manjina Marija Demić, koja je uradila istraživanje o Romima i njihovom pravu na zdravstvenu zaštitu u Nišu. Ona dodaje da je uzrok postojanja zaraznih bolesti u romskim naseljima u Nišu nepoznavanje osnovnih pravila za održavanje higijene, ali i nedostatak novca za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.
Ipak, niški Romi u poređenju s Romima iz Beograda i Novog Sada žive bolje, jer je većina njihovih kuća od tvrdog materijala i priključene su na gradski vodovod i struju.
„To je ipak indvidualni izveštaj i ne bih se složio sa ocenom da su Romi diskriminisani, to je prejaka ocena“, kaže Osman Balić, direktror niškog Jurom centra.
Prema njegovim rečima, zdravstveno stanje Roma u Nišu jeste lošije nego kod drugih građana. „Zdravstveno stanje Roma u Nišu je uzrokovano lošim uslovima stanovanja, ali je to problem za širu društvenu akciju koju bi trebalo da predvode Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo za kapitalne investicije. Stanje u kojem se nalaze romska naselja je konstantna opasnost za Rome, ali i za ostale građane. Ono predstavlja izvor opasnosti za Niš ali bi tu trebalo da reaguje država i pomenuta ministarstva“, ocenio je Balić.
SESTRA: „Prilikom posete zdravstvenim institucijama u Nišu Romi su u velikoj meri izloženi diskriminaciji. Medicinski personal ima drugačiji pristup kada je reč o pacijantima Romima. Mnogi zdravstveni radnici vređaju ili ponižavaju Rome ili odbijaju da pruže zdravstvenu pomoć“, kaže Demićka.
„Treći put sam trudna, već imam ćerke od 11 i dve godine. Trudnoća je bila uobičajena sve dok nisam ušla u deveti mesec, kada sam počela da krvarim, najpre malo, a onda sve više. Zbog krvarenja i bolova sama sam otišla ginekologu. Posle uobičajene procedure prijema na odeljenje, medicinska sestra srednje visine i sa kratkom crvenom kosom, rekla mi je da sačekam doktora, jer je jedan porođaj u toku. Legla sam na krevet, ne bih li koliko-toliko sprečila krvarenje. Pola sata kasnije, ponovo je došla ona sestra, videla da je čaršav krvav, i rekla: ‘Jao, prljava ciganšturo, vidi šta si uradila!’ Imala sam jake bolove, i ništa joj nisam odgovorila, ali kada je došao doktor kazala sam mu šta se dogodilo. On se izvinio u njeno ime i rekao da se to neće ponoviti“, kaže Olgica Jašarević, Romkinja iz niškog naselja Crvena zvezda, koja je na Božić ove godine primljena u niški Klinički centar zbog krvarenja u trudnoći.
Romkinja koju je medicinska sestra izvređala na dan Hristovog rođenja pripada najugroženijoj grupaciji Roma – trudnicama i deci. „Do prve trudnoće kod Romkinja dolazi uglavnom u šesnaestoj godini, a sve trudnoće redovno protiču bez kontrole ginekologa. Partneri su retko čuli za kontracepciju. Nemaju nikakve informacije o seksualno prenosivim bolestima i HIV virusu. Deca se ne odvode redovno u savetovalište, tako da ne primaju vakcine. Rođenje izvesnog broja dece se ne prijavljuje, i ona ostaju i bez krštenica“, navodi se u izveštaju Centra za prava manjina.
I one Romkinje koje su upoznate sa kontracepcijom nisu pošteđene diskriminacije. „Dugo sam u braku, imam sinove Elvisa (16), Ivana (12) i Igora (5). Ja sam domaćica a suprug ‘radi kod privatnika’ i ima malu platu. Teško živimo i ne želim više da rađam, zbog toga koristim kontraceptivne pilule ‘Jeanine’. Otišla sam do dežurne apoteke sa prijateljicom. Nije bilo gužve, bile smo samo nas dve i apotekarica, crnka, nižeg rasta, simpatična. Rekla sam joj šta mi treba, a ona je odgovrila: ‘Ti znaš šta su kontraceptivne pilule. Ne mogu da verujem. Ja sam mislila da Ciganke nikada nisu čule za kontracepciju.’ Bila sam zaprepašćena, ali nisam ništa prokomentarisala. Kupila sam pilule i izašla iz apoteke“, kaže Danijela Zekić.
„Direktna diskriminacija ispoljava se u situaciji kada zdravstveni radnik odbija da pruži pomoć Romima, uključujući i verbalno nasilje i degradirajući tretman. Indirektna diskriminacija ispoljava se najčešće posredstvom takozvanog neutralnog zakonodavstva, politike i prakse. Razlozi ovakvog tretmana su, pri tom, višestruki. Osnovni leži u činjenici da su zdravstvene ustanove u Srbiji centralizovane i odgovorne samo Ministarstvu zdravlja. Čak i domovi zdravlja svoje usluge realizuju na osnovu centralnog planiranja i bez osvrtanja na potrebe i zahteve lokalne zajednice. Zato je jedna od glavnih preporuka ovog istraživanja da je neophodno prebaciti nadležnosti Ministarstva zdravlja nad lokalnim zdravstvenim ustanovama na lokalne vlasti“, ističe Marija Demić.
„Ma kakva diskriminacija, znam stotine slučajeva gde su zdravstveni radnici učinili više nego što je moguće za Rome. Diskriminacija je prejaka reč za zdravstvene radnike, ako ih treba kritikovati onda je razlog za to spora reforma koja bi trebalo da zdravstvo približi više građanima. Nažalost, reforme u Srbiji su zaustavljene 2003. godine ubistvom srpskog premijera Zorana Đinđića. Ali ne treba praviti od toga politički problem niti osuđivati zdravstvene radnike“, kaže Balić.
RASELJENI: Diskriminisani ili zdravstveno neobrazovani niški Romi su u povoljnijem položaju od Roma koji su nakon rata na Kosovu utočište našli u Nišu kao i od onih koji su posle 2000. godine deportovani iz Nemačke.
„U posebno teškoj situaciji su Romi raseljeni sa Kosova i Metohije, koji su se u ‘većem broju’ na putu ka centralnoj Srbiji, zaustavili u Nišu. Oni uglavnom žive kao podstanari u romskim naseljima. Sličan problem ima i veliki broj deportovanih Roma iz Nemačke, koji nemaju lična dokumenta. Mnogi nisu legalno prijavili svoje novo prebivalište, pa ne mogu dobiti zdravstvenu knjižicu, a uz to su ostali bez prava na prijavljivanje na Biro za zapošljavanje ili prava upisa dece u školu“, kaže Marija Demić.
„Problemi Roma sa Kosova zaista su veliki jer vlast jednostavno nije izradila precizne zakonske odredbe koje bi trebalo da izađu u susret Romima sa Kosova“, kaže Balić.
Istraživač Centra za prava manjina Marija Demić ističe da bi problemi Roma mogli da se rešavaju akcionim planom za zdravstvenu zaštitu Roma, koji bi trebalo da izradi i lokalna samouprava u Nišu. „Potrebno je, takođe, u svakom romskom naselju u Nišu imenovati koordinatora koji će pomagati Romima u ostvarivanju prava iz zdravstvene zaštite“, kaže ona i dodaje da bi trebalo „izvršiti senzibilizaciju medicinskog osoblja za rad sa Romima“.
Potpredsednik Nacionalnog saveta Roma Rašid Kurtić, koji se inače slaže sa ocenom da su pripadnici njegove nacionlane zajednice diskriminisani u zdravstvenoj zaštiti, tvrdi da je dokument o dekadi Roma dobar osnov za rešavanje najvažnijih problema.
„Uz participaciju države i obezbeđivanje sredstava kao i uključivanjem lokalnih samouprava, život Roma bi mogao da bude poboljšan. Mislim da će nam trebati znatno više vremena od jedne dekade pa da postignemo sve što smo zacrtali. Ali u realizaciju zaključaka iz dokumenta o dekadi Roma zaista ćemo krenuti tek za nekoliko godina“, kaže Kurtić.
U Srbiji, a pogotovu u Nišu, koji se, iako drugi ili treći grad u državi, nalazi na dnu lestvice po primanjima zaposlenih, pre bilo kakve realizacije akcionih ili dekadnih planova, trebalo bi vratiti osmeh zdravstvu ali i onima koji na tome profitiraju. Da sve ne mora da bude crno dokazuje i Osman Balić, koji tvrdi da ne pamti kada je poslednji put bio kod doktora. „Ni sam ne znam kome bi trebalo da se javim, pa su mi onda svi krivi“, kaže Balić.
Razlike među Romima najbolje je predstavio niški profesor Dragoljub Đorđević u studiji „Živeti sa Romima“: „Žive oni vekovima na obalama Nišave: po udaljenim selima, u prigradskim naseljima, na obodima grada, po izdvojenim ma’lama ili duboko utkani u urbano jezgro; etnički i kulturno raznoliki, veroispovedno pravoslavni i muslimani, imućni i bedni, školovani i nepismeni, poznati i anonimni, vrsni muzikanti i obični skupljači stare hartije, uposleni u teškoj industriji i napoličari, radnici za trakom i sitni preprodavci, mirni građani i bučni huligani.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
