Sa oružjem, opremom i dijelom kadra bivše JNA, Krajina i Republika Srpska brzo su zaokružile svoje granice. Međutim, uprkos podršci iz SR Jugoslavije, njihova premoć se u narednim godinama istopila. Slom se dogodio 1995.
Na razvalinama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije proglašena je 28. aprila 1992. Savezna Republika Jugoslavija. Dan kasnije jedinice Jugoslavenske narodne armije u Srbiji i Crnoj Gori preimenovane su po kratkom postupku u Vojsku Jugoslavije. I dok je ova treća Jugoslavija tvrdoglavo inzistirala na kontinuitetu sa onom bivšom državom, njene oružane snage su tražile svoj „novi početak“: u ime zaštite cjelokupnog srpskog naroda, odrekle su se i komunističkog porijekla i bratstva-jedinstva i maršala Josipa Broza Tita.
Po novom, Žabljačkom ustavu Vojskom Jugoslavije je komandovao Vrhovni savjet obrane. Na čelu ovog tijela stoji predsjednik savezne države – u to vrijeme to je prvi predsjednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić. Odluke se, po Ustavu, donose u suglasnosti sa ostala dva člana Vrhovnog savjeta obrane – predsjednicima Srbije i Crne Gore; tada su to bili Slobodan Milošević i Momir Bulatović.
Milan Panić, kao savezni premijer, ujedno je bio i prvi civil na mjestu ministra obrane. Njegove ingerencije, međutim, neuporedivo su bile manje od onih koje je ranije imao general Veljko Kadijević kao savezni sekretar za narodnu obranu.
Vojska Jugoslavije je krenula na svoj put, opterećena hipotekama JNA, paralelno sa bosansko-hercegovačkim krvoprolićem i etničkim ćišćenjem; zbog podrške i naoružavanja Srpske demokratske stranke Radovana Karadžića koja – kao i tadašnji režim u Beogradu – nije priznavala nezavisnost Bosne i Hercegovine, Savjet bezbijednosti Ujedinjenih nacija zaveo je 22. maja protiv SR Jugoslavije ekonomske sankcije. Sredinom 1992. Vojska Jugoslavije je sredinom 1992. imala oko 120.000 pripadnika, a podatke da je imala na raspolaganju oko 800 tenkova, 1500 artiljerijskih oruđa većeg kalibra, 300 i oko 100 plovila treba uzeti sa rezervom – neutvrđena količina vojne opreme prepuštena je krajiškim i bosanskim Srbima.
U ISTOM STROJU : „Svi oficiri, ili skoro svi od ranga brigade u Srpskoj vojsci Krajine, bili su aktivni oficiri JNA koji su ostali u Krajini po rešenju personalne uprave Generalštaba VJ“, kaže Milan Babić, prvi predsjednik Krajine. „Primali su plate od VJ, unapređivani su u odgovarajuće činove, priznavan im je dupli – ratni staž.“
Veze između VJ, SVK i Vojske Republike Srpske bile su čvrste i konstantne, kako kada je pitanju bila logistika tako i kada je riječ o komandnim vezama.
„Načelnik Generalštaba VJ je, na osnovu mojih saznanja, održavao sastanke sa komandantima srpskih vojski u, kako se to tada govorilo, zapadnim srpskim zemljama“, sjeća se pukovnik Ljubodrag Stojadinović, načelnik Službe za informisanje Vojske Jugoslavije do 1994. „Na tim koordinacijama, koje su bile jednom mesečno, dogovaralo se na koji način VJ treba da pomogne vojskama preko Drine.“
Od Save do mora i Neretve i od Kupe do Drine, jednako kao i u samoj Srbiji, volja Slobodana Miloševića bila je neupitna.
„Bezmalo nijedna odluka u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, iako su one imale svoj politički vrh, nije donošena bez saglasnosti sa tadašnjim državnim vrhom SR Jugoslavije“, kaže general Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ od 1993. do 1998, a danas potpredsjednik Vlade Srbije. „Analogno tome, Vojska je isto tako bila u tesnoj vezi (sa VRS i SVK – op. aut.). Iz više razloga – s jedne strane jer je to bila jedinstvena vojska; s druge strane jer je imala svoje pripadnike na svim tim prostorima; s treće strane jer je imala tehniku koja je svoju logističku podršku crpila pretežno iz SRJ.“
Sa oružjem i opremom koju je JNA ostavila bosanskim Srbima Republika Srpska munjevito se širila. To je vrijeme etničkog čišćenje i logora.
„Ti logori nisu bili nikakvi zatvori za ratne zarobljenike“, kaže Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo. „U svim tim tajnim ili javnim centrima najmanje je bilo ratnih zarobljenika, a najviše civila. Cilj je bio njihovo odvođenje sa teritorija koje su bile pod kontrolom bosanskih Srba. Naravno da su tu matricu koristili i bosanski Hrvati i Muslimani, ali, kako su oni bili vojno znatno slabiji, u srazmernoj meri.“
Rat u Hrvatskoj ponovo se probudio iz stanja zamrznutog Vensovim planom 22. januara 1993: u iznenadnoj akciji Hrvatska vojska je zauzela Masleničko ždrilo i dio Ravnih Kotara u tadašnjoj Krajini. Istovremeno, Republika Srpska se protezala na oko dvije trećine Bosne i Hercegovine, a artiljerci generala Ratka Mladića, komandanta VRS, tonama granata „raspamećivali“ su opkoljeno Sarajevo. U obruču su bile i muslimanske enklave u istočnoj Bosni – Goražde, Srebrenica i Žepa, da bi u martu 1993. general Mladić pokrenuo ofanzivu sa ciljem da ih likvidira. Pukovnik Stojadinović se sjeća da je, kada su jedinice VRS bile u prilici da zuzmu Srebrenicu, došlo do svađe između Miloševića i Mladića – prvi je naredio drugome povlačenje. U svakom slučaju, te 1993. u Srebrenicu je, umjesto Mladića i njegovih jedinica, ušao tadašnji komandant UNPROFOR-a francuski general Filip Morijon.
„Ta ’93. godina je u Srebrenici poznata po vrlo intenzivnim akcijama pre svega muslimanskih formacija sa Naserom Orićem na čelu koje čine isto ono što su posle u neviđenim razmerama uradile srpske snage u Srebrenici 1995“, kaže Nataša Kandić.
KARTOGRAFI: Početkom maja 1993. rukovodstvo bosanskih Srba odbilo je mirovni plan kopredsjednika Konferencije o bivšoj Jugoslaviji Sajrusa Vensa i lorda Dejvida Ovena. Ova podjela Bosne i Hercegovine, ali bez suvereniteta za Republiku Srpsku, međutim, bila je prihvatljiva za Miloševića.
„Milošević je pokušao da sankcioniše ono što je postignuto 1992/93, onu teritorijalnu i vojnu nadmoć koja je u trenutku učinila da RS dostigne 68 odsto teritorije BiH“, objašnjava Predrag Simić, ekspert za međunarodnu politiku i savjetnik predsjednika SR Jugoslavije.
U namjeri da Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Biljanu Plavšić, Nikolu Koljevića i ostale lidere bosanskih Srba privoli na prihvatanje Vens-Ovenovog plana, Milošević se u društvu sa Dobricom Ćosićem, Momirom Bulatovićem i grčkim premijerom Konstantinom Micotakisom obreo 17. maja na Palama. Zalaganje autoriteta završilo se fijaskom. Poslije generala Mladića, koji je prvi, jasno i otvoreno odbio ponuđeno rješenje, na isti način je reagirala i do tog trenutka ćutljiva većina u Skupštini RS.
„Ratko Mladić je objektivno vrlo sposoban oficir, imao je briljantnu vojničku inteligenciju“, kaže Stojadinović. „Meni nije poznato da li je on tu inteligenciju posle porodične tragedije zloupotrebio u nešto što, po mom dubokom uverenju, nije njegova priroda. Ali je pre toga pokazivao jednu vrstu egocentrizma koja mu je priličila i ranije. On je bio čovek koji svoju aroganciju prema bilo kome u svom okruženju nije krio. Ni prema starijima, ni prema mlađima.“
Od dvije prijetnje međunarodne zajednice u slučaju srpskog odbijanja Vens – Ovenovog plana – NATO bombardiranja Republike Srpske i pooštravanja sankcija SR Jugoslaviji – ispunjena je samo ova druga. No, u srednoj Bosni, upravo u tom trenutku, rasplamsale su se borbe između bosanskih Hrvata i Muslimana. Tadašnji hrvatski predsjednik Franjo Tuđman procijenio je, naime, da je dozrjelo vrijeme i da se samoproklamirana Hrvatska zajednica Herceg – Bosna, po ugledu na RS, izdvoji iz BiH.
„Kad je počeo krvavi sukob u srednjoj Bosni između Muslimana i Hrvata, Vojska Republike Srpske pružala je usluge i jednima i drugima“, kaže pukovnik Dragan Vukšić, tada načelnik Uprave za vezu sa međunarodnim organizacijama VJ, a danas poslanik u Skupštini Srbije. „Koliko znam, pružala im je određene vatrene usluge. Artiljerijska oruđa su tukla bilo muslimanske bilo hrvatske položaje, a za to su plaćali jedni ili drugi.“
VOJSKA I POLITIKA: Istočno od Drine, generali Vojske Jugoslavije ni izbliza nisu imali uticaj kao novoimenovani generali MUP-a Srbije. Ipak, kada je odlučio da smijeni Dobricu Ćosića, Milošević je posegao za Vojskom: prvi predsjednik SR Jugoslavije optužen je na zasijedanju savezne skupštine 2. juna 1993. za pripremanje vojnog udara. Povod za hajku socijalista i radikala bio je sastanak Ćosića sa vojnim vrhom u Dobanovcima.
„On je kao predsednik države, na tom sastanku, izrazio nezadovoljstvo stanjem u zemlji“, kaže Stojadinović. „I onda je rekao kako mu prijatelji govore – ‘Dobrice, što čekaš kad imaš Vojsku’. On se od toga odmah ogradio i kazao da nije u pitanju upotreba Vojske, nego da se problemi moraju rešavati na demokratski način. Nikakvog puča nije bilo niti konspiracije, a navodni stenogram sa sednice kojim je mahano u Skupštini je izmišljen.“
Poslije Ćosića i ponovo poslije kampanje optužbi predsjednika Srpske radikalne stanke Vojislava Šešelja smijenjen je i načelnik Generalštaba general Života Panić: po nalazu državne komisije, firma Kentaur njegovog sina, koja je obavljala nabavke za Vojsku, nije uplatila sve poreze. Uopće, 1993. VJ dijelila je sudbinu građanstva u vrtlogu hiperinflacije koja je obarala sve svjetske rekorde. Na mjesto načelnika Generalštaba imenovan je general Momčilo Perišić.
„Znajući u kakvom je stanju Vojska, razmišljao sam malo i zaključio da je potrebno da načelnik Generalštaba bude neko ko je sublimirao tadašnje srpske entitete: Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku a da je rodom odavde“, kaže general Perišić. „I upravo takav bio sam ja, jer smo zajedno sa narodom i JNA stvarali i stvorili Republiku Srpsku Krajinu, stvarali i stvorili Republiku Srpsku.“
Međutim, potencijali bosanskih i krajiških Srba, uprkos svoj podršci iz Srbije nisu bili neograničeni. Dok je njihova snaga kopnila, međunarodna zajednica je u ultimativnoj formi iznijela plan podjele BiH na dva entiteta – 51 odsto teritorija Muslimansko-hrvatskoj federaciji, 49 odsto Republici Srpskoj. Lideri bosanskih Srba ponovno su odbili ponuđeno rješenje. Milošević, međutim, nije ponovo otišao na Pale: 1. augusta 1994. SR Jugoslavija je zavela sankcije Republici Srpskoj.
„Taj rivalitet je pokazivao da su Pale u tom trogodišnjem periodu sebe smatrale ne nekim ko prima naređenja iz Beograda, već autonomnim centrom moći koji je imao dosta pristalica i u samoj Srbiji“, kaže Simić.
U takvoj sitauciji Vojska Jugoslavije se teško snalazila.
„Generalštab je neprekidno bio u procepu između zvanične politike u Beogradu, tih politika u Kninu i Palama i neposrednih zahteva ili potreba Vojske Republike Srpske Krajine i Vojske Republike Srpske“, kaže Vukšić.
I Srbi u Hrvatskoj su 30. januara 1995. dobili posljednju ponudu međunarodne zajednice. Plan Grupe Z-4, nudio je za Krajinu široku autonomiju u okviru Hrvatske: pored autonomnih organa vlasti, predviđeni su bili vlastita moneta, grb, himna, zastava, a Hrvatska vojska ne bi imala pravo na ulazak na tu teritoriju bez prethodnog odobrenja krajiškog predsjednika.
„Ja sam tada kao ministar spoljnih poslova Krajine razgovarao sa američkim ambasadorom u Zagrebu Piterom Galbrajtom o sadržaju plana Z-4“, kaže Babić. „Izrazio sam svoju načelnu saglasnost za njegovo prihvatanje.“
Alternativa naprosto nije ni postojala.
„Svi su znali da će Tuđman da napadne Krajinu“, kaže Stojadinović. „Međutim, Milošević je u jednom svom izlaganju u Genaralštabu, punom uvreda, potpuno negirao te naše procene. Rekao je da mi nemamo pojma o politici, da to o čemu govorimo nisu vojne stvari nego političke, da nema govora da će Tuđman da napadne Republiku Srpsku Krajinu, da će ona da opstane i da on lično ima Tuđmanove garancije.“
Tadašnji predsjednik Krajine Milan Martić odano je vjerovao Miloševiću.
„Milan Martić je sa Vrhovnog savjeta obrane objavio da je plan neprihvatljiv“, sjeća se Babić. „Kada je grupa ambasadora došla u Knin i donela taj plan, dobili smo od njega tumačenje da mu je Milošević naložio da ga ne uzmemo ni u razmatranje.“
SLOM: U akciji Bljesak 1. maja 1995. Hrvatska vojska i policija zauzele su dio Zapadne Slavonije pod krajiškom kontrolom. Za uzvrat, SVK je po naređenju Martića raketirala Zagreb sa nekoliko projektila.
„Napad na bilo koji entitet – Republiku Srpsku, Republiku Srpsku Krajinu i Saveznu Republiku Jugoslaviju – značio je napad na sve tri“, kaže general Perišić. „U tom smislu i Vojska je trebalo da preduzme odgovarajuće mere. Nekih rasprava je bilo, pa čak i nekih odluka.“
Vojska Jugoslavije ipak ništa nije poduzela. Isto tako, pasivna je ostala i VRS iako je deklarativno proces ujedinjavanja Krajine i Republike Srpske tada dosegao svoj vrhunac.
„Kad smo otišli da tražimo vojnu podršku, da sprečimo okruživanje Knina, ljudi iz rukovodstva Republike Srpske rekli su da bi oni dobili šest odsto teritorije BiH više na račun Republike Srpske Krajine, što je za nas bilo poražavajuće i meni je razjasnilo mnoge stvari i odnose koji su postojali u trouglu Republika Srpska – Beograd i Zagreb“, kaže Babić.
Kada je NATO 25. maja 1995. bombardirao nekoliko skladišta VRS, njeni pripadnici su uzeli kao taoce vojnike iz UNPROFOR-a i vezivali ih na mjesta potencijalnih zračnih udara. Ova kriza je riješena tek posredovanjem načelnika Resora državne bezbijednosti MUP-a Srbije Jovice Stanišića, kao specijalnog Miloševićevog izaslanika. I dok je Hrvatska vojska zauzimala Dinaru i okruživala Knin, general Mladić je ponovno pokrenuo ofanzivu i istočnoj Bosni. VRS je zauzela Srebrenicu 26. juna 1995: zbog masakra više od 7000 civila i ratnih zarobljenika, Haški trbunal je podigao optužnicu pritiv generala Mladića i predsjednika RS Radovana Karadžića.
„Ono što je izuzetno optužujuće i zbog čega ljudi koji su optuženi treba da odgovaraju jeste činjenica da su kod 300 i nešto tela registrovani povezi na rukama i oko očiju kao i prostrelne povrede na telima“, kaže dr Zoran Stanković, načelnik patologije na VMA. „To je znak da je taj broj ljudi sigurno stradao od posledica egzekucije.“
Ratni zločini nisu bili privilegija samo jedne zaraćene strane. U Mrkonjić Gradu je ekshumirana masovna grobnica sa najvećim brojem lica srpske nacionalnosti.
„Mi smo među 181 telom našli 13 žena i 36 tela ljudi starijih od 60 godina“, nastavlja Stanković. „Kod 52 tela našli smo izolovane povrede glave u vidu razorenja kostiju lobanje, što znači da su te žrtve stradale od udarca tvrdim predmetima. U nekim situacijama nismo mogli da se izjasnimo što je uzrok smrti, zato što su kroz telo mogli da prođu projektili ili nešto drugo – nedostajao je veći broj polomljenih kostiju i delova glave.“
Zakašnjelo krajiško prihvatanje plana Z-4 nije moglo odgoditi napad Hrvatske vojske. Iza lidera u Kninu više nije stajao ni Slobodan Milošević. Babić je s njim posljednji put razgovarao neposredno pred napad, poslije razgovora sa Galbrajtom u Beogradu:
„Rekao sam mu da sam u dogovoru sa Galbrajtom prihvatio plan Z-4, dezangažovanje u BiH i novi mandat UNCRO-a. On je govorio ‘mirno, mirno, da sve to treba mirno’ – kao iza sna, uopšteno, tek toliko da nešto kaže.“
U pet sati, 5. augusta 1995, započeo je opći napad Hrvatske vojske na Krajinu nazvan Oluja. Cijelokupno srpsko stanovništvo krenulo je u zbijeg prema Srbiji: na traktorima, u atomobilima, pješke. Krajina i njena vojska nestale su za četiri dana, a Haški sud je protiv više hrvatskih genarala podigao optužnice zbog ratnih zločina u ovoj operaciji.
Nedugo potom, zbog Mladićevog i Karadžićevog odbijanja da povuku teško naoružanje iz zone isključenja oko Sarajeva, NATO bombardira vojnu i civilnu infrastrukturu bosanskih Srba. Združene muslimansko-hrvatske trupe započele su 30. augusta 1995. ofanzivu protiv RS koja je trajala do 19. oktobra iste godine kada je potpisano primirje: Republika Srpska je ostala bez trećine teritorija koje je do tada držala. U sjeni potpunog sloma, rukovodstvo bosanskih Srba prepustilo je Miloševiću da postigne konačan mirovni sporazum
„Dejtonski pregovori su vođeni u tragičnim okolnostima kada su Banjaluka i Prijedor bili praktično pred padom, kada je Milošević molio Amerikance da zaustave napredovanje hrvatske i muslimanske vojske, kada je završeno ono bombardovanje od strane NATO-a, kada su bili razoreni komandni sistemi RS“, kaže Vukšić. „Ali, i u takvoj situaciji, Dejton nije bio loš. Jedna od stvari koje su se direktno odnosile na Saveznu Republiku Jugoslaviji bio je uslov: spoljni zid sankcija skinućemo kad rešite problem Kosova.“
Sporazumom predsjednika Srbije, Hrvatske i BiH – Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića – okončan je 21. novembra 1995. u Dejtonu rat u Bosni i Hercegovini. Poslije svečanog potpisivanja Dejtonskog sporazuma u Parizu, na temu su se rasporedile trupe za njegovu primjenu po imenu IFOR.
„Milošević je tada pokušavao da, žrtvujući teritorije najpre Republike Srpske Krajine a zatim i Republike Srpske, očuva svoje pozicije“, konstatira Simić. „Naročito poziciju koju je tada često dobijao u američkoj štampi: mirotvorca, odnosno čoveka bez koga se ne može implementirati Dejtonski sporazum.“
„Pozvan sam 31. decembra 1991. u Beograd gde su mi uručili ukaz da sam postavljen za komandanta novoformirane Druge vojne oblasti. Pitao sam: mogu li ja ovde nešto da pitam, a oni su mi rekli da nemam šta da pitam, da idem brzo u Sarajevo da primim dužnost. Ta oblast je formirana na papiru, a njeno formiranje nije ničim materijalizovano. To je bila neviđena podvala nama u vojsci, jer ništa osim papira nije postojalo. Štaviše, u narednim mesecima, ovi ovde u Beogradu su onesposobljavali vojsku pod mojom komandom“, objašnjava general Milutin Kukanjac kako je stigao u Sarajevo.
„VREME„: Kako ste primili dužnost u Sarajevu i šta ste tamo zatekli?
KUKANJAC: Moja armija je u ratnim okolnostima trebalo da ima 170.000–190.000 ljudi, s obzirom na zonu. Danom proglašenja SRJ ja sam imao samo 3500 ljudi. Potpisom jednog tužnog čoveka, čelnog čoveka Predsedništva Branka Kostića, povučeno mi je osam generala u periodu od februara do aprila.
Druga armija pokrivala je prostor Zapadne Slavonije, Banije, Korduna, Like, cele Kninske krajine, izlazak na Jadransko more u dužini od 20 km i Bosnu i Hercegovinu – s tim što je deo Hercegovine, onaj deo Mostar–Nevesinje, branio general Perišić. To je bio prostor približan veličini današnje Jugoslavije. U toj situaciji doživeli smo najbrutalniju, najsramniju izdaju od svoga rukovodstva. Od predsednika i Predsedništva, od Branka Kostića, Jugoslava Kostića, Borisava Jovića i pokojnog Sejda Bajramovića. Ja ih optužujem za izdaju vojske na čijem su čelu bili. Osim njih, i Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Milo Đukanović i Radoman Božović – to je osmorka koja je učinila veliki zločin prema nama u vojsci.
Da li ste u to vreme (april – maj 1992) održavali veze sa Generalštabom i kakve su bile njihove instrukcije?
Ja sam kao komandant armije bio direktno potčinjen Predsedništvu, a načelnik Generalštaba i ministar odbrane bili su neka transmisija između mene i Predsedništva države. Mene je moj vrhovni komandant Branko Kostić samo jednom pozvao i to 8. maja 1992, valjda da saopšti nešto. Ne znajući zašto me zove, sručim na njega kritiku zašto izdade vojsku na čijem je čelu bio. Da vam sad ne pričam kakav je taj razgovor dalje bio, ali ja sam tog dana uveče, preko muslimanske televizije, saznao da je penzionisano 38 generala, da je Adžić podneo ostavku, a da su mene smenili. Kao prvo, mene nisu mogli da smene jer ja od 27. aprila nisam bio ničiji. Mi smo bili kao Marsovci.
Moja glavna veza bio je general Adžić. Ja njega doživljavam kao poštenog, časnog čoveka, koji je bio žrtva mahinacija u vrhu. Od 15. aprila nama su sve veze prekinute: nije bilo beogradske štampe, beogradskog radio i TV programa, na radio-vezama bile su smetnje… Od tog dana imao sam samo jednu vezu, sa Adžićem preko vojne linije. Ja nisam imao nikog da mi komanduje, sve sam sâm rešavao, osim ako je Adžić imao neku sugestiju. Sve sam samostalno odlučivao zahvaljujući svojoj sposobnosti i sposobnosti svojih potčinjenih.
Kakve su u to vreme vaše veze s Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem?
Ratko Mladić je u to vreme moj potčinjeni, on je komandant Kninskog korpusa, i o drugim vezama osim komandnih neću da govorim.
Videvši šta će se dogoditi, ja sam upriličio susret kolegijuma Komande moje armije sa Predsedništvom BiH. U to vreme tu su bili Hrvati Stjepan Kljujić i Franjo Boraz, Muslimani Fikret Abdić, Alija Izetbegović i onaj zločinac Ejub Ganić, i Srbi Biljana Plavšić i Nikola Koljević. Upozoravao sam ih da sve reše političkim putem i konkretno im govorio šta će se dogoditi; oni su me ubeđivali da se neće pobiti i da neće biti rata. Da li su oni meni zamazivali oči ili su bili ubeđeni u to, meni do danas nije jasno. Ipak, mislim da su svi oni želeli rat.
Na tom sastanku Alija Izetbegović mi kaže: „Mi, generale, nismo želeli da se formira ta vaša oblast. Mi nećemo ovu Jugoslaviju.“ I tako su govorili svi osim Koljevića i Biljane Plavšić. Kad smo se vraćali u Komandu, moji saradnici me pitaju: „Šta je ovo?“ Ja im kažem da vide i sami, da se sprema rat. Posle toga, počeli smo drugačije da se organizujemo. Svakog dana poneko je dezertirao. To se posebno događalo posle referenduma u BiH 29. februara i 1. marta 1992. Kod nas u državi tada je vladalo potpuno rasulo, tako je deo Srba i Crnogoraca vojnika takođe pobegao. E, to je dovelo do broja od 3500.
JNA već tada daje oružje Srbima, a njena artiljerijska oruđa uveliko se upotrebljavaju oko Sarajeva?
Izvlačili smo oružje i opremu na sigurne prostore. Da li smo naoružavali Srbe ili ne, tu dileme nema. Nismo ih naoružavali. Mi smo ih branili pošto su oni tamo bili napadnuti. Šta je posle bilo, to morate druge da pitate.
Pominjete sigurne prostore. Mislite na one koji su bili naseljeni srpskim življem?
Na sigurne u smislu da ne mogu doći u ruke Muslimana i Hrvata, jer je to njima bio glavni cilj. Srbi nisu to otimali. Srbi su često sadejstvovali sa nama, bili su nam saradnici. Kada je stupio Vensov plan, prvobitna varijanta je bila da se oružje skloni, a da UN drži ključeve. Ja sam odbio i rekao da se oružje skloni, ali da jedne ključeve drže Srbi, a jedne UN. Da nije bilo tako, da ja nisam tako odlučio, Srbi bi tamo davno stradali.
Kad su oni izglasali svoju državu bez Srba, ja sam verovao da će ipak nešto ostati od one krnje Jugoslavije, ali isto tako zaokruživali smo srpske teritorije. Prvi put u istoriji zaokružene su srpske države. To je radila JNA pod mojom komandom. Mi smo to na frontu obezbedili.
Arkan je sa svojom jedinicom upao u Bijeljinu u martu 1992. Kako ste vi tada postupili?
Jednog dana me je general Sava Janković, komandant Tuzlanskog korpusa, obavestio da su neke horde upale u Bijeljinu s one strane Drine i da se čuda događaju. Taman sam završio razgovor s njim, kad zove Alija Izetbegović i plače: „Generale, pobiše mi tvoji četnici Muslimane u Bijeljini.“ Ja mu kažem da sačeka dok ne saznam šta se dogodilo i da me pozove za deset minuta. Predložim mu da to smirimo: da ja pošaljem mog načelnika štaba, da on pošalje Fikreta Abdića i Nikolu Koljevića. Ja pozovem Karadžića i to mu kažem; on pristane. Kad posle vidim, umesto Koljevića otišla Biljana Plavšić. Kad su došli dole, neki su se i ljubili s tim vođom.
Nijedna paravojna formacija nije bila pod mojom komandom. Ja sam sve te paravojske gonio po BiH podjednako: i HOS-ovce i „zelene beretke“ i one srpske. Nikada on (Arkan – op. aut.) nije bio pod mojom komandom. Ko je odlučio da to tamo pošalje taj nije normalan. Normalno, taj događaj je imao užasan odjek, mnogo nam je zla naneo.
Šta se dogodilo u Dobrovoljačkoj ulici?
U podne 2. maja 1992. obavešten sam da su Muslimani i Hrvati napali Dom armije u Sarajevu i da ima mrtvih i ranjenih. Pošto nisam znao koji su, naredim pukovniku Milanu Šuputu da se s jednom manjom jedinicom probije i da vidi šta je u tom domu, da uzme ljude i dovede ih u komandu. Kada je prilazio mostu kod Skenderije, napadnuta je i njegova jedinica i počela je borba na život i smrt. Istovremeno, rulja je napala i moju komandu. Ta borba trajala je od 12 do 17–18 popodne. A tada sam dobio obaveštenje da je Alija Izetbegović naslepo sleteo na aerodrom.
To prepodne Alija Izetbegović je u Lisabonu potpisao Kutiljerov plan tj. trojnu podelu BiH. Ubrzo sam od svojih organa saznao da su Muslimani i Hrvati proglasili Aliju Izetbegovića za izdajnika. I on je sleteo na aerodrom a da ga niko nije dočekao – ni od njegovih ni od UNPROFOR-a – jer je Sarajevo tog dana gorelo. Pošto je aerodrom bio pod mojom komandom, saopštio sam komandantu aerodroma pukovniku Vidoju Magazinu da Izetbegovića privede u salon, da ga obezbedi dok ja ne vidim s ovima u Beogradu šta oni kažu.
Najstrašnije mi je kad me pitaju što nisam ubio Aliju. Kao prvo, BiH je bila međunarodno priznata država; kao drugo, on je bio predsednik te države; kao treće, on je tim potpisom u Lisabonu učinio uslugu srpskom narodu. Ideja je bila da ga JNA likvidira, a pošto smo mi tada važili za glavne zveri u svetu, to bi bila potvrda. Mi, međutim, nismo Aliju ni uhapsili ni kidnapovali. Zaštitili smo ga da ga njegovi ne ubiju.
Predložio sam Adžiću da Alija, zbog užasa u Sarajevu, prenoći u Lukavici pod našim obezbeđenjem, u prostoriji preko puta komandanta korpusa, da ima svoju ishranu ako želi. Vrlo brzo došao je UNPROFOR i oni su preuzeli njegovo obezbeđenje. U avionu su s njim bili Zlatko Lagumdžija i njegova ćerka. Naredio sam da njegova ćerka spava sa ženama u ambulanti, a Lagumdžija je noćio sa pukovnikom Gagovićem.
Plan je bio da sledećeg dana u 7 sati počnemo pregovore sa komandantom UNPROFOR-a Mekenzijem o bezbednom izlasku dela moje komande iz Sarajeva na siguran prostor – 10. aprila već sam izbacio jedan deo na Romaniju, 22. i 23. izbačen je i drugi deo, a deo je ostao sa mnom u Sarajevu. Ti pregovori su tekli tako što Mekenzi dođe kod mene i ja postavim uslov, ode na Lukavicu gde Alija postavi uslov, pa ode u Predsedništvo gde oni postave svoj uslov. Tako je to išlo ukrug sve do 15 časova i sve je lepo dogovoreno.
Glavna dilema bila je gde će Alija da se isključi, a mi da krenemo dalje.
Od moje komande do tada srpske Grbavice ima oko jedan km, a na sredini je Skenderija. Alija i ja trebalo je da budemo u jednom transporteru, a Mekenzi da bude na čelu. Formirana je kolona i moji, koji su bili do zuba naoružani, dobili su zadatak da se bore ukoliko budu napadnuti.
Kolona je krenula, ali je u tom pokretu bilo raznih zaustavljanja. Npr., izađe Alija i govori ovim svojima da ne rade to. Ili, vrata mog transportera se otvore i jedan ustaša, Zoran Čegar, uđe i kaže: „Generale, duguješ mi život. Pošto je Alija tu, neću te ubiti, ali ću te ubiti kad-tad.“
Stotinak metara od mosta Vrbanja vidim da mi je kolona presečena na pola i da je nastala pucnjava. Ja sam u koloni imao 38 vozila i 261 čoveka. Predložim Mekenziju da nas dvojica zajedno odemo da vidimo šta se događa. On je odbio rekavši da će mene tu neko ubiti, a svojima je naredio da me fizički spreče da krenem s njim. Sa Mekenzijem je otišao pukovnik Slobodan Jakovljević – nisam mu ja naredio, sam je pristao. Još ranije sam generalu Đurđeviću rekao da, ukoliko kolona bude napadnuta, spremi jednu jedinicu da interveniše, da nam ide u susret. Kad su oni videli Mekenzija i tu jedinicu koja im ide u susret, sve snage su povukli u fiskulturni dom FIS.
U tom kukavičkom napadu poginulo je šestoro ljudi: vojnik Zdravko Tomović iz Han Pijeska, pukovnik Budimir Radulović, pukovnik Boško Mihajlović, pukovnik Miro Sokić, potpukovnik Boško Jovanić i Muslimanka Nurmela Šuko. Da ne bi bio napadnut i drugi deo kolone, Mekenzi je predložio da odemo do Lukavice što smo i učinili. Tražio sam da se sledećeg dana oslobode svi zarobljeni. To je i učinjeno, ali nekoliko oficira pušteno je tek 13. maja.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
