Cenzura ili diktatura

Kako je krenulo, čini se da će rasprava između onih koji tvrde da u Srbiji cveta hiljadu medijskih cvetova i onih koji smatraju da su ovdašnji mediji pre izvesnog vremena gurnuti u bezdan, trajati bar onoliko dugo koliko je svojevremeno trajala rasprava između zastupnika geocentrične i heliocentrične teorije. Istina, u ovom savremenom slučaju još nije bilo javnih spaljivanja i tajnih ubistava, ali ima vremena, nije ni to isključeno – posebno imajući u vidu stepen nervoze i besa s obe strane.

Debata o stanju domaće medijske scene traje već dugo: bar godinu dana intenzivno se raspravlja o ulozi tabloida i njihovom odnosu sa jedinim političkim centrom moći, o „Utisku nedelje“, o postepenom gušenju i gaženju medija koji kritikuju Vladu, o ponašanju premijera i njegovih saradnika prema novinarima, o cenzuri i autocenzuri. Ipak, čini se da je inače uzburkane strasti dodatno uznemirio Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku, koji je 17. februara izjavio da je „svestan optužbi za kršenje slobode medija u Srbiji“, ali da on „uvek pita za dokaze, jer glasine nisu dovoljne“. Grupi poznatih urednika i novinara koji uporno tvrde kako je kod nas sve u najboljem redu, ovo je poslužilo kao još jedan „dokaz“ teza koje neprestano ponavljaju. Za mnogo veću grupu onih koji se osećaju lično ili esnafski ugroženi, Hanova izjava samo je jedan u nizu brojnih „uboda u oko“, ali i razlog da se upitaju da li je u startu napravljena greška u imenovanju i definisanju onoga što nam se dešava. Da li je zaista trebalo da vičemo „Cenzura, cenzura, cenzura!“, ili smo u poslednjih godinu dana mogli da se ujedinimo oko pojma koji bi svima bio prihvatljiviji, jasniji, pa i – dokaziviji?

CE OD CENZURE: Odgovarajući na pitanje da li je ovo što nam se dešava cenzura ili nešto drugo, Slaviša Lekić, novinar, urednik i autor nedavno emitovanog filma „Pad haških begunaca“, prisetio se jedne epizode iz sad već davne prošlosti: „Onomad, kad je Ričard Holbruk pio prvu čašu viskija na Miloševićevom kanabeu i usred ćaskanja gotovo stidljivo prebacio Slobi preveliki pritisak na medije, vođa je lagano ustao, sve zveckajući ledom u čaši odšetao do udaljenog radnog stola, izvukao iz fioke jednu od karikatura na kojoj ga je maestralni Predrag Koraksić Koraks u svom stilu ‘ocrnio’ i šmekerski uzvratio američkom diplomati: ‘Hoćete li stvarno da kažete da u zemlji gde se ovo objavljuje ima i CE od cenzure?!’ ‘Ladno su prešli na drugu čašu i drugu temu! Dakle, hoćete li stvarno da kažete da u zemlji gde, dvadeset godina kasnije, taj isti Predrag Koraksić Koraks dobija prestižno priznanje od istaknute državne firme – ima i C od cenzure?! E, pa, ima!“

Lekić još ističe da u pitanju nije ni „preventivna, ni suspenzivna cenzura koje su praktikovane u vreme ‘socijalizma s ljudskim likom’“; da ona danas ne podrazumeva zabranu javnog izražavanja, već nadziranje slobode izražavanja: „Na delu su elegantna, suptilna suspenzija drugačijeg mišljenja i niz tajnih mera, procedura i protokola koji su od redakcija napravili PR agencije u službi Aleksandra Vučića. Dakle ne Srbije, Vlade Srbije, vlasti u Srbiji ili vladajuće SNS, već strogo – Vučića! Kad bih hteo da budem grub, rekao bih da je na delu asanacija medija ali ne bih da tako bezazleni termin zloupotrebljavam u dnevnopolitičke svrhe.“

Koliko god ličila na „urbanu legendu“, epizoda s Ričardom Holbrukom zaista najviše korespondira s tezama koje se u poslednje vreme čuje iz tabora onih koji o cenzuri ne žele ni da čuju: pozivajući se na postojanje Zorana Kesića, nekoliko medija koji kritikuju Vladu, nekoliko tekstova u kojima je razotkriven mehanizam državnog lopovluka, nekoliko društvenih mreža i nekoliko novinara koji na konferencijama za medije postave normalna pitanja, oni objašnjavaju da to okruženje ne odgovara pojmu klasične cenzure. I zaista, ako se pozabavimo literaturom, čini se da je pojam cenzure postavljen prilično strogo: po nekim autorima, ona je „kontrola informacija i ideja koje se pojavljuju u društvu“, dok je neki objašnjavaju kao „ugrožavanje slobode govora, javne diskusije i protoka štetnih, osetljivih, politički nekorektnih informacija, ili informacija koje vlast smatra neprikladnim“. Pošteno govoreći, ono što se u Srbiji događa zaista nije u potpunosti nalik na totalnu kontrolu – ili, recimo, kontrolu koju smo imali za vreme NATO bombardovanja i koju je sprovodio (gle čuda!) baš Aleksandar Vučić kao ministar informisanja.

S druge strane, ako sve ovo nazovemo političkom medijskom manipulacijom, čini se da nam teorija ide naruku: medijska manipulacija je, naime, najšire definisana kao niz tehnika kojima predstavnici ove ili one interesne grupe stvaraju privid da su u pravu, proizvodeći ili pospešujući širenje informacija koje im idu u korist. Međutim, ako pogledamo sve što su branitelji i braniteljke teze o medijskim slobodama izgovorili i napisali u poslednje vreme, kao i reakciju nadležnog ministra na priču o cenzuri, čini se da preimenovanje „cenzure“ u nešto drugo – nešto što je manje osetljivo i manje udara na tanke akademske žice – ne bi imalo vajde.

PROČITAJ NA SAJTU: Nakon poruke Johanesa Hana, izvršni direktor Reportera bez granica Kristijan Mir izjavio je za portal „Cenzolovka“ da vlast u Srbiji guši kritičko, slobodno izveštavanje, dok pritiscima na medije, koji su često finansijski, preko reklama, utiče i na uređivačku politiku: „Cenzura nije direktna. Ona nije ni transparentna, ali je lako dokazivo da postoji“, objasnio je Mir.

Odgovarajući na ovu tvrdnju, ministar Ivan Tasovac sastavio je saopštenje koje pati od ozbiljnog deficita logike i smisla, a zasnovano je samo i isključivo na neuspelim pokušajima spinovanja. Umesto da kaže ima li ili nema cenzure, ministar je ismejao upotrebu prideva „transparentno“, ustvrdio kako je Mir promašio temu i objasnio kako sada imamo divnu zakonsku regulativu, kako ćemo uskoro imati registar medija i transparentno medijsko vlasništvo, te smo nadomak potpuno uređene medijske scene. Primera radi, na ozbiljnu Mirovu optužbu o ekonomskim pritiscima na medije – koju je ministar, da se ne lažemo, mogao da čuje već mnogo puta, i to od onih koji su bukvalno osuđeni na propast zato što je javnim preduzećima zabranjeno da se reklamiraju u njihovim medijima – Tasovac (kao da je gluv, slep ili ne zna da čita) kaže: „Povodom priča o uticaju preko oglašavanja, obaveštavam Reportere da na sajtu resornog ministarstva mogu da pročitaju i tekst nacrta Zakona o oglašavanju, koji će biti usvojen tokom godine.“

I šta sad reći ili uraditi? Kako uopšte razgovarati s čovekom koji onog ko ga ozbiljno optužuje za stanje u njegovom sektoru, upućuje na sajt resornog ministarstva i zakon koji će tek biti usvojen?!

Ako je već nemoguće razgovarati sa Tasovcem i predstavnicima Vlade, da li je moguće da se Johanesu Hanu dokaže da u srpskim medijima nije baš sve onako kako mu je izgleda predstavljeno? Da li je moguće da on sam ne vidi to što se dešava?

foto: ap photo

„Ako imate novinara koji posle umerene kritike vlade u jednom jutarnjem programu, promptno bude izbačen iz političke redakcije, voditeljku najuticajnijeg političkog talk-šoua u Srbiji koja iznese detalje koji su prethodili prestanku emitovanja njene emisije, ako redakciju napusti novinarka koja se usudila da na konferenciji za novinare postavi nezgodno pitanje premijeru, ako premijer otvoreno napadne jednu nezavisnu novinarsku istraživačku agenciju,… kakvi su dokazi još potrebni? Ako svakog dana u pojedinim tabloidima čitate zapisnike iz istraga i policijskih saslušanja, najave hapšenja, difamiranje ljudi, gaženje presumpcije nevinosti širenje straha i nesigurnosti, nema govora o slobodnom društvu. Naravno, stvari bi izgledale znatno drugačije i ubedljivije da osim Ombudsmana i parlament upotrebi svoja ovlašćenja i otvori ozbiljnu raspravu o tome, da nadležni ministar ima hrabrosti da se bori za osnovne slobode, da novinarska udruženja nisu podeljena“, objašnjava za „Vreme“ Vesna Marjanović, poslanica DS-a i predsednica Odbora za kulturu i informisanje u Narodnoj skupštini.

foto: betaphoto

KRITIČNA TEMA: Iako je dobar deo javnosti bio konsterniran Hanovom izjavom i više nije ni slušao pokušaj demantija koji je došao iz njegove kancelarije (a u kojem se navodi kako sloboda medija ostaje „kritična tema“), bilo je i onih koji su ubeđeni da predstavnici EU vrlo dobro znaju šta se ovde dešava, ali da za sada puštaju Vučića da radi šta hoće na domaćem terenu. Na primedbu potpisnice ovog teksta da nezavisni srpski mediji više nemaju podršku i „leđa“ koja su imali tokom devedesetih, jedan zapadnoevropski diplomata lakonski je prokomentarisao da oni ni onomad nisu podržavali novinare i medije kao takve, već su samo želeli da „Milošević ode što pre“.

U razgovoru za „Vreme“ Slaviša Lekić napominje da mi zapravo i ne znamo šta je Han rekao jer je prevod njegove izjave došao putem „provladine agencije“, a da je sve to demantovala njegova lična portparolka: „Siguran sam da je Evropska komisija ozbiljna firma kojoj ne treba bilo šta dokazivati.

Slobodan Milošević je u međunarodnoj zajednici dugo važio za faktor mira i stabilnosti. I bio rado viđen sagovornik. I domaćin. I gost! Valjao im je, pa je cenzura tolerisana sve dok posao nije obavljen. A onda je u Beograd došla Keti Marton, predsednica Komiteta za zaštitu novinara, sasvim slučajno i supruga Ričarad Holbruka, otišla na onaj isti kanabe, lupila rukom o sto i… pritisak na medije je istog časa popustio. Istim adresama, za slične poslove, danas valja i Vučić. I njemu će neko tresnuti rukom o sto. Valja, doduše, poživeti do tada, pa će i sam gospodar dići glas protiv ove elegantne, suptilne, puzajuće cenzure koja se sprovodi njemu iza leđa. Da ne bude zabune: iskreno ne verujem da Vučić zove urednike i usmerava i omekšava informacije. Zove li Suzana Vasiljević (Vučićeva savetnica za medije – prim. T. S.)? Ne znam. Ali sam ubeđen da Vučić zna da zove!“

S druge strane, Vesna Marjanović tvrdi da – bez obzira na Hana i druge diplomate – postoje standardi slobode izražavanja i nezavisnosti medija od kojih EU sigurno neće odustati. „To je više puta rečeno, posebno u kontekstu otvaranja Poglavlja 23 i 24. Zbog toga se u mnogim izjavama i saopštenjima zvaničnika EU insistira na potpunoj transparentnosti vlasništva, jer se zna da bez tog zahteva nema ni nezavisnosti medija. Sve dok postoji prostor da vlasnici budu nepoznati, pod kontrolom policije ili tajnih službi, da budu ucenjeni, da zastupaju neke svoje partikularne interese, nema govora o medijskim slobodama. To se u EU zna, i bez implementacije zakona koje smo doneli, ne možemo da računamo na napredak.“

U međuvremenu, šta činiti? Da li bi novinari trebalo da se obeshrabre kad vide da se evropski zvaničnici koji jednog dana kritikuju Vučića zbog stanja u medijima, sutradan nasmejani rukuju sa njim? Kako da se osećaju kada se Vučić izdire na koleginicu Tamaru Spaić, udaljen ni pola metra od Majkla Davenporta, šefa delegacije EU u Srbiji? Kako da odgovore na tvrdnju jednog zapadnoevropskog diplomate da se emisije tipa Utiska nedelje i u Evropi uklanjaju iz programa, zarad zabavnijih sadržaja? Kako i zašto uopšte Johanesu Hanu dokazivati da je beli zid u koji gleda baš beo, a ne crn?

Iz različitih tela EU često dolaze kontradiktorne poruke, a dobar deo medija i novinara i dalje je uključen u različite evropske projekte. Medijskim prostorom suvereno vladaju oni koji na manje ili više agresivan način, manje ili više otvoreno i bezobzirno, napadaju svakog ko misli različito od njih, svakog ko pomene cenzuru ili medijske pritiske, svakog ko konkuriše za gorepomenuti „evropski novac“. Da je umesto reči „cenzura“ svojevremeno upotrebljen neki drugi termin, da su preduzete neke druge aktivnosti u smislu razotkrivanja odnosa države prema medijima, teško da bi bilo drugačije. Možda bi bili zadovoljeni nečiji akademski kriterijumi i naučne definicije, možda branioci teze o nepostojanju cenzure ne bi mogli da koriste argumente koje danas koriste, ali bi konačni rezultat verovatno bio isti.

S jedne strane, hteli mi to da priznamo ili ne, mediji i novinari u Srbiji danas se dele na one koji su pristali da manje ili više otvoreno tapšu Vučića po ramenima, i one koji su – makar i po cenu opstanka – odlučili da izveštavaju o svetu koji ih realno okružuje: o realnim ljudima, realnom lopovluku i primitivizmu, realnim problemima i realnoj bedi. I jedni i drugi vrlo se strastveno bore za svoju stvar, bez nade da će do pomirenja ikada doći – baš kao što ga nikada nije ni bilo.

S druge strane, Vučić tokom čitave svoje političke karijere nikada nije bio u normalnim odnosima s medijima i novinarima. Jedne je oduvek neskriveno prezirao, druge oduvek neskriveno simpatisao i štitio (kao „bele medvede“, kako je znao da kaže). Činjenica da jedne danas naziva tajkunskim plaćenicima, nesrećnicima i izdajnicima, a s drugima se druži ili ih predlaže za ambasadore, nije nikakav novi i do sada neviđeni način ponašanja. Reč je o čoveku koji je potpuno svestan moći koju mediji imaju, koji poznaje mentalitet naroda kojim vlada, i koji ta svoja znanja obilato primenjuje u praksi. Koristeći slabosti sistema ustanovljenog u vreme njegovih prethodnika, ljudske i profesionalne slabosti i ambicije novinara koji mogu da mu posluže, opštu atmosferu i nedostatak energije, konačno je stvorio društvo o kakvom je oduvek sanjao i medije kakve je oduvek želeo.

Zvezde su mu do sada bile naklonjene. Ali, prilike na zvezdanom nebu stalno se menjaju i jutro uvek nekako svane.

Mini-intervju – Zoran Gavrilović, Biro za društvena istraživanja (BIRODI)

Cenzorski ambijent i biltenizacija

Prema istraživanjima koja na uzorku od približno dvesto novinara redovno sprovodi Biro za društvena istraživanja, više od devedeset odsto ispitanika izjašnjava se o postojanju cenzure ili autocenzure u Srbiji. Druga istraživanja, pak, upućuju na zaključak da građani od medija nemaju velike vajde: na uzorku od 1301 ispitanika, istraživači BIRODI-ja utvrdili su da tek svaki peti učesnik telefonske ankete kaže da ima korist od medija u smislu predviđanja događaja u društvu, procene efekata vladine politike, donošenju ličnih odluka i upoznavanju i ostvarivaju prava.

Odgovarajući na pitanje o postojanju cenzure u Srbiji, Zoran Gavrilović iz BIRODI-ja ističe da ovde postoji „cenzorski ambijent koji je plod zakasnele i nedovršene medijske tranzicije u društvu visoke korupcije, gde su ekonomske slobode na niskom nivou, a sindikalna zaštita i organizovanost stvar prezira ili podsmeha. U takvom ambijentu imate situaciju da samo (auto)cenzurisani mediji u formi biltena preživljavaju.“

Po njegovim rečima, mediji postaju ili sredstvo propagande i marketinga, ili sredstvo zabave i anesteziranja društva, ili sredstvo političkog razračuvanja, a ne informisanja, kritičke analize i dijaloga koji bi bili u funkciji građana-konzumenata, odnosno informacija koje bi im bile od koristi u ličnom, poslovnom i profesionalnom životu.

„Kako je taj sistem nastao i kako se posle promene vlasti 2012. godine održao, menjajući gazdu, menadžment i deo operativnog aparata, do detalja je opisano u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o pritiscima na medije iz 2010. godine, i prošlogodišnjem istraživanju BIRN-a. Ključno pitanje je kako rešiti taj medijski „tromb“ nastao na tlu veze vlasti, medija, biznisa posredovanog reklamnim prostorom kao sredstvom zarade i kontrole nad informacijama.“

„VREME„: Da li je ovo sa čime se danas suočavamo cenzura, politička manipulacija/instrumentalizacija, ili postoji neki drugi pojam koji sve to obuhvata?

ZORAN GAVRILOVIĆ: Cenzura ukida medije i medijske sadržaje, čega i kod nas ima, ali mislim da je jednako opasan proces biltenizacije, što znači mnogo u smislu obima i tonaliteta predstavljanja bitnih politički i na drugi način moćnih aktera. Biltenizaciju karakteriše i spinovanje, ulepšavanje i privid mnoštva medija. Na taj način, sprečavajući kritičku misao i pobunu, biltenizacija za posledicu ima idiotizaciju/isključenje i pasivizaciju javnog mnjenja. Međutim, vremenom se dešava da i oni koji kreiraju ovakav ambijent, počinju da budu žrtve biltenizacije: njihovi simpatizeri, suočeni sa realnošću, prosto se pasivizuju. Ko ne veruje, neka pogleda medije i rezultate izbora drugog kruga predsedničkih izbora 2012. godine. Takođe, aktuelni medijski ambijent tera građana u apstinenciju i neodlučnost, posebno srednju klasu, dok niži slojevi pružaju personalnu podršku Vučiću.

Naravno, ostaje da mi se veruje na reč, jer istraživanje koje se bavilo tom temom, mediji nisu objavili.

Da, postoji cenzura. Ona je oličena u ukidanju emisija koje imaju ekonomsku održivost, koje su gledane, kao što je „Utisak nedelje“. Takođe, postoji (ne)namerna cenzura koja se ogleda u ukidanju medija po sili zakona – što je slučaj sa manjinskim medijima, iako se država istovremeno trudi da u okviru RTS obezbedi informisanje na manjinskim jezicima južno od Save i Dunava. Takođe postoji cenzura tema i načina na koje se one obrađuju, tj. funkcionalna cenzura. Koliko bi malo programa posvećenih životu društveno marginalizovanih grupa trebalo da bude na javnim servisima, pa da se kaže da su oni cenzurisani? Ili programa posvećenih uzbunjivačima, borcima za ljudska prava, bogme i regulatornim telima?

U prilog tezi o biltenizaciji, govori i činjenica da je Vlada angažovala stručnjaka za spinovanje sa međunarodnom reputacijom koji će da unapredi komunikaciju između Vlade Srbije i ostatka društva. Da sumiramo, dakle. Postoji cenzorski ambijent, u kojem mediji menjaju funkciju i postaju sred-
stva propagande i promocije, što za posledicu ima stvaranje raznih formi cenzure i biltenizaciju medija.

Johanes Han, ali i razne druge diplomate, uporno traže „dokaze“ za ono o čemu im se uporno priča. Kako bi to moglo da se dokaže, ako već ovo što vide nije dovoljno?

Na našu sreću, o nama neće odlučivati to što vidi Han ili neki diplomata, kojima je posao da vide ono što žele da vide, već „benchmarkovi“ na nivou poglavlja 10 i poglavlja koja su neposredno vezana za oblast medija. Što se tiče „dokaznog materijala“ on postoji, ali je pitanje zašto se on ne koristi na način koji bi bio uverljiv. Biro za društvena istraživanja na sajtu mediamonitor.rs objavljuje izveštaje o monitorinzima medija. Istovremeno, ne postoji ni jedan analitički tekst / TV prilog o ponašanju televizija sa nacionalnom frekvencijom tokom izborne kampanje. Istraživački materijal čeka – kako one koji tvrde da ima cenzure, tako i one koji smatraju da je nema.

Ključno pitanje kada se govori o bazi dokaza za postojanje cenzure, jeste pitanje zašto ćuti Regulatorno telo za elektronske medije (REM, nekadašnja RRA)? Oni imaju zakonsku obavezu, resurse, za monitoring TV programa. Posao za REM jeste da nama, poreskim obveznicima, saopšti da li ima ili nema cenzure na televizijama.