Centar u finalu

Demokratska stranka u finišu izborne kampanje objavljuje da će njen kandidat za premijera biti Božidar Đelić, koji je bio ministar finansija i ekonomije od 2001. do 2004. godine u Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi, a sada je direktor Kredi agrikol grupe za Istočnu Evropu.

Đelićeva karijera liči na ostvarenje jedne od bajki kakve vole neo liberali. Dete razvedene srpske gastajbarterke, bivše unuverzitetske radnice koja radi kao pariska švalja; školovao se u Parizu, gde je završio dobru gimnaziju, visoku komercijalnu školu i političke nauke. Potom je magistrirao na Harvardu i napravio karijeru kao ekonomski konsultant. Učestvovao je u programu ekonomskih reformi u Poljskoj i u Rusiji, u vreme bolne Saksove šok terapije, tako da poznaje cenu tranzicije. Posle toga je postao partner u konsultantskoj firmi „Mekenzi“. Francuski list „Mond“ proglasio ga je za jednog od vodećih mladih lidera u svetu, a Svetski ekonomski forum iz Davosa svrstao ga je među 222 lidera mlađa od 40 godina.

Đelić je izneo dvadeset tačaka svog plana koji pored liberalne formule sadrži i izvesne socijalne elemente: stabilnost cena, plata i socijalnih davanja, prvi stan bez oporezivanja, subvencije za poljoprivrednike, a glavna poenta je u nastavku pregovora sa EU-om u naredna tri meseca i u brzini reformi.

Đelić je pozvao kandidata za premijera Demokratske stranke Srbije Koštunicu na predizborno sučeljavanje o programima za razvoj Srbije, smanjenje stope nezaposlenosti, smanjenje inflacije, poboljšanje kupovne moći, jačanje izvoza, poboljšanje situacije u agraru, o budućnosti mladih… Tvrdi da bi vlada koju bi on formirao u roku od tri meseca odblokirala pregovore sa Evropskom unijom.

S Koštuničine strane su na to s visine odgovorili da je te prekinute pregovore dosadašnja vlada zapravo i uspela da započne, a da će na sučeljavanje pristati kada Đelić objasni zašto je Bogoljubu Kariću 2003. bez odluke vlade vratio novac od naplaćenog ekstraprofita, a onda da na TV duelima pobedi Čedu, Kariće i druge lidere koji se pojavljuju u ovoj predizbornoj utakmici.

Demokrate su se na to ljutile i ponavljale da je takvu Đelićevu odluku, motivisanu željom da se sprovede odluka suda, Živkovićeva vlada odobrila jer je tako tumačila tadašnju odluku suda.

Za sučeljavanje kakvo je Đelić nudio više bi odgovarali recimo Milan Parivodić iz DSS-a i Mlađan Dinkić iz G17 plus, koji nije izdržao i odmah je rekao nekoliko ružnih reči o Đeliću, a onda se povukao u svoju kampanju u kojoj je pri kraju insistirao na tome da buduća vlada treba da bude vlada demokratskog bloka.

Kandidovanjem Božidara Đelića zaoštrava se konkurentska izborna borba između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, čija je narodnjačka koalicija od početka kampanje za premijera kandidovala Koštunicu, što je smatrala svojom prednošću pa je začikavala i druge da i oni pokažu svoje kandidate.

Za dramaturgiju ovih izbora je bolje da se u kulminaciji kampanje s direktnim dijalogom ili bez direktnog dijaloga sučeljavaju dve takve biografije – levog neo liberala Đelića i nacionalnog liberala (Filozofska studija iz 1982: „Džon Lok i ideja vlade koja počiva na saglasnosti“) Koštunice, nego da se, recimo, bilo koji od njih raspravlja s nekim od tumača testamenta živog u Hagu zatočenog Šešelja.

Narodnjaci su tokom kampanje iz drugog plana povremeno skretali pažnju na Koštuničinu biografiju koja bi trebalo da govori o iskustvu i da godi našem starom nacionalnom građanstvu: Beograđanin s Dorćola, praunuk narodnog poslanika iz Koštunića na Svetoandrejskoj skupštini iz 1858. godine, srodnik (po ženskoj liniji) vojvode Živojina Mišića, asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu izabran 1970. godine, da bi četiri godine kasnije, u vreme političkih progona na Univerzitetu, morao da napusti fakultet, a 1989. odbio ponudu da se kao profesor vrati na fakultet. Doktor pravnih nauka (radovi iz ustavnog prava, političke teorije i filozofije prava), zaslužan za donošenje ustava iz 2007. Narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997, pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine. Dobijao najviše glasova na neuspelim predsedničkim izborima 2002. Nikad nije bio član Komunističke partije, a kao pobednik pokazivao je veću fleksibilnost prema pripadnicima bivšeg režima od mnogih saboraca iz oktobarskog prevrata, kao i od mnogih bivših komunista. Sklopio koaliciju sa crnogorskim, do tada promiloševićevskim NSP-om radi formiranja savezne vlade, a u decembru 2003. godine postao predsednik manjinske vlade Srbije na osnovu koalicionog sporazuma (DSS–G17, SPO–NS) i sporazuma (DSS–SPS) o podršci manjinskoj vladi.

Narodnjaci su se oslanjali i na rezultate te manjinske Koštuničine vlade. Istog dana kada su demokrate nominovale svog kandidata, Koštuničina koalicija promovisala je plan koji nosi naziv „Srbija 2007–2011, sigurnim putem je najbrže“. Taj plan je figurirao na samom početku izborne kampanje kada je Koštunica govorio o 19 strategija iz različitih oblasti. Vlada je 11. januara 2007. usvojila informaciju o rezultatima pregovora sa konzorcijumom „FCC Construccion – Alpine Mayreder“, tekst ugovora o koncesiji za izgradnju, korišćenje i održavanje autoputa od Horgoša do Požege i ovlastila ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića da u ime Republike Srbije taj ugovor potpiše.

Njihov fokus u kampanji je uglavnom bio na poruci: „Mi Srbiju ne delimo!“ Često su pominjane reči Ustav i Kosovo. U Kruševcu Koštunica o Kosovu drži svoj možda najvatreniji govor: „Nema dostojnijeg mesta sa kojeg bi se ona danas mogla glasnije izreći i dalje čuti, a staje u tri reči: ‘Ne damo Kosovo!’ Ta reč je ovde pala pre mnogo vekova i tako, kad govorimo o Kosovu, postala konačna: prva i poslednja reč srpskog naroda.“

O Kosovu nije bilo mnogo predizbornih polemika, jer su sve parlamentarne stranke o tome postigle saglasnost pre donošenja novog ustava Srbije.

Od te slike odudara jedino koalicija LDP–GSS–LSV koja taj ustav ne priznaje, a ponavlja i da je Kosovo izgubljeno i da narodu treba reći istinu. Kosovska tema se ipak preteći nadvija nad političkim nebom u Srbiji i verovatno će u pregovorima o novoj vladi biti od većeg uticaja nego u samoj izbornoj kampanju. S tim pitanjem su povezane učestale diplomatske ekskurzije na početku godine u Srbiji.

DIPLOMATSKA ISPIPAVANJA: Očito počinje novo ispipavanje pulsa Beograda pred nastavak kosovskih pregovora. Ministar spoljnih poslova Slovenije Dimitrij Rupel je prošle nedelje u Beogradu razgovarao sa premijerom Koštunicom, predsednikom Borisom Tadićem i ministrom spoljnih poslova Vukom Draškovićem. U javnim izjavama Rupel naglašava da će se Slovenija zalagati da Srbija što pre uđe u Evropsku uniju, što je rekao i nedavno kada se u Ljubljani sreo s ministrom spoljnih poslova Italije Masimom Dalemom, koji zastupa sličan stav.

Odnosi Srbije i Slovenije bili su inače tokom prošlog leta zahladneli zbog izjava predsednika Drnovšeka koje je Beograd tumačio kao otvorenu podršku albanskoj strani, odnosno nezavisnosti Kosova, pa ova poseta jeste pokušaj da se ti odnosi poprave. Rupel je, na primer, sada ocenio da Evropska unija u poslednje vreme racionalnije sagledava pitanje Kosova.

Čuju se najave da će Amerika predložiti dodatne dve sedmice intenzivnih pregovora Beograda i Prištine nakon što specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Marti Ahtisari iznese svoje preporuke za status Kosova. Ahtisari o tome u Drezdenu informiše direktore ministarstava spoljnih poslova članica Evropske unije. Sastanak Kontakt grupe za Kosovo najavljen je za 26. januar u Beču, dok se ovde budu lizale izborne rane.

Beogradu ne odgovara da se pregovori intenziviraju u interegnumu dok još ne bude formirana nova vlada, ali ipak šalju signale da su na pregovore spremni. U Beogradu su u utorak 16. januara boravili grčki premijer Kostas Karamanlis i šefica grčke diplomatije Dora Bakojani, a u ponedeljak 15. januara bila su dva ministra spoljnih poslova, Švedske Karl Bilt i Slovačke Jan Kubiš. Biltova poseta se, doduše, u „Novostima“ opisuje kao diplomatski gaf zato što je ministar spoljnih poslova došao u posetu na poziv šefa države, a ne kakav je red na poziv ministra spoljnih poslova, a i da premijer Koštunica nije hteo da ga primi kada je čuo da je došao zbog izborne kampanje. Razgovori su se ticali evropske perspektive Srbije i, nezaobilazno, Kosova.

Ministar spoljnih poslova Drašković je u susretu s Biltom izneo stav da ako se Savet bezbednosti povinuje zahtevu kosovskih Albanaca za nezavisnost na osnovu prava na samoopredeljenje, ne postoji pravni ili bilo koji drugi način da to isto pravo na samoopredeljenje ne bude priznato i, na primer, narodu Republike Srpske. Bilt je na to podigao ton rekavši da je svaki slučaj poseban, da u Evropi postoji niz takvih slučajeva, da on veruje u Bosnu i Hercegovinu kao zemlju tri naroda, da u ovom regionu vlada opsednutost granicama, što nije u tolikoj meri slučaj u Evropi i da što pre ovaj region prihvati takav princip, to će biti bolje svima.

Što se tiče nastavka pregovora Srbije i Evropske unije iz raznih izvora dolaze signali da 22. januara u Briselu o tome ipak neće biti reči, a da će se sačekati dok se ne vidi ko će u Beogradu biti partner u tim pregovorima. Dolaze ohrabrenja i pohvale potencijalima, ali procene da bi mogla uslediti i nova uslovljavanja (recimo iz Velike Britanije, da se prijem Srbije u Evropsku uniju poveže sa odricanjem od Kosova).

Bilt je posle razgovora sa ministrom spoljnih poslova Draškovićem izjavio da će Kosovo biti visoko na agendi Evropske unije i da će posle predloga Martija Ahtisarija najverovatnije biti doneta nova rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija; ali je izrazio nadu u mogućnost razgovora Beograda i Prištine.

Predsednik Srbije Tadić je ponovio da se Beograd protivi rešenjima koja bi podrazumevala neku vrstu nezavisnosti Kosova i dodao da je spreman da nastavi pregovore, što je poslednjih nedelja poručivano i sa drugih ovdašnjih adresa. U agencijskim vestima ovde se provlači procena da u institucijama Evropske unije ima očekivanja da se ipak nastave pregovori srpske i albanske strane, konsultacije bar „putujuće diplomatije“.

Koštunica u toj atmosferi pokazuje rusku kartu. Obaveštava novinare da mu je predsednik Rusije Vladimir Putin 15. januara ponovio u telefonskom razgovoru da predlog Martija Ahtisarija za Kosovo mora biti u skladu sa međunarodnim pravom i Poveljom UN-a, što znači da mora proizaći iz principa poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta postojećih država i da ne može biti podržan u Savetu bezbednosti ukoliko ne bude bio prihvatljiv za Beograd, a da Beograd mora aktivno da učestvuje u razgovoru koji će uslediti. Koštunica je o tom telefonskom razgovoru obavestio novinare javno zahvaljujući ruskom predsedniku, rečima da Srbija zna kakva je uloga Rusije u dosadašnjoj pomoći i podršci Srbiji da sačuva Kosovo i Metohiju i da je to nešto što će srpski narod umeti da ceni.

S Koštunicom je na dočeku pravoslavne Nove godine (Nova godina po Julijanskom kalendaru, koja se obeležava kod Srba i kod Rusa) u centru Beograda u masi bio i ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Aleksejev.

KISELA ČORBA: Oko tog dočeka su inače trajali oni mali ratovi raznih spin doktora. Narodnjaci organizuju glavnu proslavu u Beogradu, a demokrate u Leskovcu. Što zbog kampanje što zbog toplog vremena bilo je puno veselog sveta (Beograd 100.000, Kragujevac 30.000, Leskovac 20.000, Niš 20.000, Jagodina 10.000). Narodnjaci iz toga, kako izgleda, izvlače samoohrabrujući zaključak da je to znak da njihova populistička formula radi. To izgleda shvataju i njihovi protivnici, jer zbog tog dočeka čuju se protesti sa dva udaljena pola – od strane radikala, koji optužuju da je srpska Nova godina dočekana samo zbog izborne kampanje, i od liberala.

Događaj je, kako će se pokazati, bio pun pesama i rikošeta. Prvo je, međutim, bilo pitanje nad pitanjima da li će u Beogradu na novogodišnjem koncertu, koji organizuju narodnjaci, (zaista) pevati Ceca Ražnatović, Arknova udovica; onda se pojavio lažni letak (pripisivan Demokratskoj stranci, što ova negira) „Sretni praznici domaćine – Palma nad Beogradom“ (SDU odmah reagovao na njega kao da je pravi); onda se pojavio lažni letak s potpisom Borisa Tadića, onda je uzbuđenje naročito poraslo kada je frontmen grupe „Riblja čorba“ Bora Đorđević posle ponoći otpevao kuplet: „Šta da radim kad ne mogu/ da zaradim ni za drogu/ i da mogu šta mi vredi/ drogu daju samo Čedi“, a prisutni visokodostojnici se smijuljili i radovali. Onda je Jovanović, protestujući zbog toga što se na taj način zapravo vređaju njegove pristalice, ekspresno izgovorio: „Tadić je sa Koštunicom, Koštunica sa Cecom, Ceca sa mafijom i to bi trebalo da bude Srbija koja ima evropsku budućnost…“ Onda su Jovanovića podsetili na to da i njegov izborni slogan „Premijer, a ne saučesnik“ nije baš školski primer političke korektnosti, a onda su tu Borinu čorbu dodatno zapaprili komentatori, kolumnisti i blogeri od kojih većina veoma često prelazi granice građanske pristojnosti, ali to opravdava misijom itd., itd.

Ne bi se moglo reći da je taj atak na Jovanovića samo plod umetničke slobode Bore Đorđevića, pošto je pre toga portparol DSS-a Mladenović izneo negativan komentar programa koalicije oko LDP-a tvrdeći da su to u stvari revolucionarni programi – takvi da Srbija bude bez Srba, da bude bez Kosova, da crkva bude bez vladika i sveštenstva, da vojska bude bez oficira i vojnika, i da može onda na kraju da se kaže: „Baš se dobro zezamo.“

Ako je prilično jasno da taj potez nije slučajno povučen, nije jasno zašto je povučen – da li zato što je DSS izgubio živce zbog fiksacije LDP-a na Koštunicu, ili zbog nečeg drugog. Bilo kako bilo, tek to je očito dodatno homogenizovalo pristalice LDP-a i verovatno smanjilo njihov „taktički“ odliv demokratama, koje stoički podnose da im LDP kruni deo biračkog tela. Povećalo je solidarnost Jovanovićevih pristalica i njegove izborne šanse, a verovatno malo i smanjilo šanse da se napravi velika koalicija.

Čini se da koalicija LDP–GSS–LSV važan deo svojih očekivanja polaže u to da onemogući kohabitaciju DSS-a i DS-a i nastoji da bude faktor u formiranju vlade Demokratske stranke, koalicije oko LDP-a i manjinskih stranaka, s pretenzijom da bude ideološki bič te vlade. To je malo verovatno, čak i ako se ostvare po njih najoptimističnije prognoze, tim načinom se teško može izbrojati do 125, a i ako bi moglo, veće partije ne vole male prgave saveznike.

JED ZA SUTRA: Lale kažu: „Eto meni jeda za sutra!“ Sastavljanje te nove vlade možda će ličiti na jednačinu sa više od šest nepoznatih u atmosferi koja će, zbog Kosova, možda biti komplikovanija od ove izborne. Može se desiti da u bubanj uđu tri veće stranke i šest stranaka nacionalnih manjina, a može da bude „3+3+6“, a može se desiti da bude i više. Među šest partija koje se rvu oko cenzusa od pet odsto (SPS, G17 plus, LDP, SPO, PUPS–SDP, PSS) dve uporno zagovaraju vladu demokratskog bloka (to su SPO i G17 plus). G17 plus je time došao u bolju poziciju od LDP-a, jer prvo na miru vodi kampanju „stručnost iznad politike“, pa pored izbornog rezultata ima šanse da pokaže i veći koalicioni potencijal. Socijalisti, koji očito iz taktičih razloga imaju svog kandidata za premijera, Milutina Mrkonjića, poručuju da oni više neće podržavati nikakvu manjinsku vladu, već da je njihov cilj da u buduću vladu uđu.

Narodnjaci, kako izgleda, računaju sa pozitivnim po njih ehom ustavnog referenduma, pa očito i sa izbornim iznenađenjem, pa pokazuju volju za moć. U svakom slučaju, oni čekaju koje će sve karte pasti na sto, pa da vide da li će licitirati ili samo reći „dalje“ i ostaviti da neko drugi pravi manjinsku vladu.

Upitan da li veruje istraživanjima koja njegovoj koaliciji uglavnom predviđaju treće mesto u bilansu izbornih rezultata, Koštunica u novogodišnjem intervjuu „Večernjim novostima“ kaže da su oni po rezultatima nekih istraživanja na trećem, a po nekima na drugom mestu. Kaže još kako sumnja da igde na svetu postoji ovoliko agencija za istraživanje javnog mnjenja, koje, bukvalno, niču preko noći, da ankete u demokratskom svetu utiču na regularno odvijanje izbornog procesa, ali da ne mogu da utiču nepouzdanim, netačnim podacima i manipulacijama, čega kod nas ima u izobilju. O manipulacijama izbornim rezultatima održano je nedavno i jedno stručno savetovanje. Ranija istraživanja uticaja istraživanja na izborno opredeljenje (Pantić, Institut društvenih nauka, nekad poznat po tačnim izbornim prognozama, sada nažalost nije bio u prilici da izvede istraživanje) pokazuju da je taj uticaj veoma mali, na nivou statističke greške od plus-minus dva-tri odsto.

Demokrate, čiju je kampanju vodio predsednik Tadić, pomeraju glavnu poentu s poruka o raskidu s partijama prošlosti na plediranje na ujedinjavanje radi budućnosti. Nominacijom Đelića oni povećavaju ulog, verovatno se uzdaju u sondaže javnog mnjenja koje ih stavljaju na prvo ili drugo mesto.

Predsednik Tadić pošto sasluša predstavnike parlamentarnih stranaka, verovatno bi u tom slučaju dao mandat Đeliću, da on pokuša da sastavi vladu, pošto je sad jasno da su se sve špekulacije o dogovoru Tadića i Koštunice o budućoj vladi pokazale kao proizvoljne. Demokratska stranka bi u tom slučaju vršila jak pritisak na DSS da kao mlađi brat uđe u koaliciju, a za to sada nema nagoveštaja da bi oni tako nešto i prihvatili. Izgleda da se taj komad sada vežba. Demokrate ponavljaju poziv Koštunici da se opredeli da li će praviti vladu s njima ili s radikalima, očito da bi ga nervirali, a ovaj, da bi nervirao njih, podučava da se o tome u zapadnim demokratijama priča posle izbora. Radikale, koji sa svojih prilično posećenih skupova ponavljaju da u vladu neće ni s Koštunicom ni s Tadićem, u toj zapenušanoj, pretežno medijskoj licitaciji niko ne sluša.

Glasaču je zadatak lak – da izabere i zaokruži. Lista jeste dugačka, ali su igrači poznati. Biće verovatno dosta iznenađenja, a sasvim sigurno mnogo razočaranih u toj izbornoj noći. Nemojte ih žaliti. Pogledajte okvir s naslovom „Parlamentarne stranke“ pa ćete se uveriti da oni nikako neće odustajati. Iste te večeri ponavljaće ono Domanovićevo: „Pokazasmo im ko smo… A sledeći put…“