Cena štednje – privatizacija javnog interesa

Republički sekretarijat za javne politike je krajem decembra na svom veb-sajtu objavio Analitički servis Jedinica lokalne samouprave (http://rsjp.gov.rs/jls–baza/) na kome su prikazani podaci iz oblasti demografije, finansija i socijalne zaštite na nivou gradova i opština. Razvoj ovog servisa finansirala je Švajcarska agencija za razvoj i saradnju, koja već godinama ulaže u unapređenje javne uprave, pogotovo na lokalnom nivou na kome je demokratija u Srbiji najugroženija. Analitički servis JLS ima prvenstveno za cilj da pruža transparentne informacije građanima i privredi o radu JLS. Prvi put građani Srbije imaju mogućnost da vide kako se troše njihove pare u njihovom gradu/opštini i da porede izvršenje budžeta u njihovoj JLS sa drugim JLS u Srbiji iz godine u godinu.

Analitički servis JLS takođe ima za cilj da omogući donošenje odluka i vođenje politika zasnovanih na činjenicama, naspram rasprostranjene prakse izvrtanja činjenica u političke svrhe. Predsednik Aleksandar Vučić je ovaj drugi pristup doveo do vrhunca kada je, da bi relativizovao pogibiju dvojice radnika na gradilištu Beograda na vodi, prošlog septembra izjavio kako u Americi na svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora na osnovu podataka navedenih na satiričnom sajtu The Onion. Taj primer pokazuje koliko je korišćenje „činjenica“ u politici mač sa dve oštrice jer one mogu biti neutemeljene i zloupotrebljene. A posledice politika donetih na osnovu pogrešnih činjenica mogu biti dalekosežne. Politike štednje koje su mnoge zemlje uvele nakon finansijske krize 2008. godine zasnivale su se na istraživanju profesora Keneta Rogofa i Karmen Rajnhart sa Harvarda. Oni su tvrdili da je odnos javnog duga prema bruto domaćem proizvodu od 90 odsto apsolutni plafon iznad kojeg bi privredni rast bio ugrožen. Kasnija istraživanja sprovedena na Univerzitetu u Masačusetsu pokazala su da su ovi nalazi bili pogrešni jer su autori izvornog rada napravili grešku u kodiranju podataka. No, mere štednje su već bile sprovedene na štetu miliona ljudi koji su ostali bez posla, krova nad glavom i socijalne pomoći.

U Srbiji je politika štednje koju Srpska napredna stranka sprovodi od kada je došla na vlast dovela do naglog pada javnih investicija na lokalu. To se najbolje vidi na primeru Beograda. Podaci Analitičkog servisa JLS pokazuju da je javni dug grada Beograda između 2013. i 2017. smanjen sa 52,7 milijardi dinara na 38,9 milijardi dinara, odnosno sa 31 565 dinara po stanovniku na 23 103 dinara po stanovniku (u realnim iznosima). Ta politika štednje se prevashodno odrazila na kapitalne rashode koji su 2013. skoro prepolovljeni u odnosu na 2012, pošto su sa 31,6 milijardi dinara spali na 16,8 milijardi dinara (takođe u realnim iznosima). Narednih pet godina održan je izuzetno nizak nivo kapitalnih rashoda, koji je 2017. dostigao 8 550 dinara po stanovniku, naspram 19 019 dinara po stanovniku 2012. Nedostatak javnih investicija svaki Beograđanin oseća na svojoj koži po dotrajaloj infrastrukturi koja ne zadovoljava potrebe stanovništva, razrovanim ulicama na kojima se čovek sapliće na svakom drugom koraku, ili nedostatku mehanizacije za čišćenje snega u ovim zimskim danima. Vlasti pokušavaju da nadomeste taj nedostatak tako što građanima zamazuju oči privatnim investicijama. Tako je predsednik Vučić držao govor na otvaranju hotela Hilton, kao da je ovaj hotel javno dobro finansirano iz budžeta ili da ga je on platio iz svog džepa. Još gore, republičke i gradske vlasti pokušavaju da kompenzuju nedostatak javnih investicija raznim javno-privatnim partnerstvima sklopljenim u korist privatnih interesa, a na štetu građana.

O tome koliko su uspešna javno-privatna partnerstva u Srbiji dovoljno govori činjenica da je na tribini o neuspehu javno-privatnih partnerstava održanoj u Evropskom parlamentu 26. novembra, dvoje od četvoro govornika izlagalo o situaciji u našoj zemlji. Od malih hidroelektrana do projekta izgradnje spalionice na deponiji u Vinči, evropski poslanici su imali priliku da se upoznaju sa finansijskim malverzacijama i katastrofalnim ekološkim posledicama vezanim za te projekte. Ipak, kruna svih projekata je Beograd na vodi, koji je postao akademski primer špekulativnog građevinskog projekta motivisanog isključivo da se izvlači renta. Naučni časopis „Urban Studies“ je prošle godine objavio članak Monike Grubauer i Nebojše Čampraga u kome ovi autori tvrde da se Beograd na vodi izdvaja od sličnih urbanih mega-projekata po ulozi i naporu državnih vlasti da izmene zakonodavstvo kako bi preusmerili javna sredstva privatnim investitorima i minimizirali rizik koji privatni investitori snose. Izgradnji Beograda na vodi prethodila je izmena Generalnog urbanističkog plana Beograda kako bi on bio usklađen sa projektom Beograd na vodi, izmena Zakona o planiranju i izgradnji kako bi Beogradu na vodi mogao biti dodeljen status Područja posebne namene, i usvajanje leks specijalisa koji je omogućio eksproprijaciju za potrebe izgradnje poslovnih i stambenih objekata komercijalne prirode. Ova poslednja stavka je posebno važna jer se kosi sa Zakonom o eksproprijaciji, koji predviđa da se eksproprijacija može vršiti isključivo u javnom interesu, odnosno za izgradnju javnih objekata u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture itd. Drugim rečima, umesto da se projekat Beograd na vodi prilagodi postojećim zakonima i propisima Republike Srbije, Vlada Srbije je redefinisala pojam javnog interesa i promenila zakonodavstvo u skladu sa potrebama i zahtevima investitora. A ko su investitori? To niko ne zna, pošto nikada nije bilo nikakvog tendera i pošto je Komisija za zaštitu konkurencije ovaj podatak proglasila tajnim. Time je Srbija još jednom postala akademski primer banana države, a bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali napokon dao svoj doprinos nauci, onako „empirijski“.