Cena ratovanja

Kada se usred ekonomske krize pred kojom drhti čitav svet pominju vojni budžeti velikih sila i troškovi koje imaju zemlje angažovane po ratnim žarištima, barata se brojevima od kojih se mora osetiti vrtoglavica. Pominju se stotine i hiljade milijardi dolara, pa izgleda logično da je nobelovac Džozef Štiglic, govoreći o ogromnom deficitu i dugu Sjedinjenih Američkih Država, rekao da bi taj problem rešio uvođenjem četiri koraka. Uz opoziv poreskih olakšica za najbogatije, ponovno zapošljavanje Amerikanaca i reforme medicinskog sistema, Štiglic je naveo i povlačenje američkih vojnih snaga iz Avganistana i Iraka.

Na prvi pogled, reklo bi se da neki američki zvaničnici slično razmišljaju. SAD imaju najveći vojni budžet na svetu. Taj budžet je za tekuću fiskalnu godinu, koja se završava 30. septembra, bio najveći od vremena Drugog svetskog rata i iznosi 708 milijardi dolara, od čega je 159 milijardi namenjeno za operacije u inostranstvu. Američki predsednik Barak Obama predložio je početkom ove godine da vojni budžet za sledeću fiskalnu godinu iznosi 671 milijardu dolara, 37 milijardi dolara manje nego ove godine. Pominju se i druge uštede. Na primer, SAD su početkom godine objavile da planiraju da smanje vojni budžet za 78 milijardi dolara u narednih pet godina, Obama je u aprilu zatražio da se u narednih 12 godina vojni troškovi smanje za čak 400 milijardi dolara.

Krajem 2010. i britanska vlada je predvidela smanjenje budžeta Ministarstva odbrane do 10 odsto. I neke druge zemlje planiraju da štede na isti način, Grčka i Turska su se dogovorile da proporcionalno skrešu vojne budžete, Francuska planira da na vojsci uštedi 3,5 milijardi evra do 2013. godine.

Često se pominje da će smanjenje budžeta biti olakšano predviđenim povlačenjima vojske iz Iraka i Avganistana. Barak Obama najavio je povlačenje 10.000 američkih vojnika iz Avganistana tokom ove godine i dodatne 23.000 do kraja septembra 2012, zlobnici bi rekli taman pred predsedničke izbore u Americi. U ovom trenutku u Avganistanu je raspoređeno gotovo 100.000 američkih vojnika, drugi kontingent po veličini je britanski, sa oko 9500 vojnika.

Reklo bi se na osnovu ovih informacija da se stvari u ratnim područjima kreću u boljem pravcu, ali uz otvaranje novih ratišta, poput Libije, postoji i više „ako“ koje govore suprotno. Sve američke ratne trupe bi trebalo da napuste Avganistan do 2013. godine, pod pretpostavkom da će avganistanske snage biti spremne da se brinu o bezbednosti. Kako ta spremnost na terenu izgleda, vidi se iz svakodnevnih izveštaja o pogibiji civila, pripadnika lokalnih snaga bezbednosti, vojnika NATO-a. Dosadašnji vojni komandant u Avganistanu, general Dejvid Patreus, predložio je ograničeno povlačenje i zadržavanje borbenih trupa na sadašnjim pozicijama „sve dok je to moguće“. Robert Gejts, bivši američki sekretar za odbranu koga je na čelu Pentagona početkom jula zamenio nekadašnji prvi čovek CIA Leon Paneta, nagovestio je početkom godine da bi prisustvo američke vojske u Iraku moglo da bude produženo i posle 2011. godine, jer je „niz iračkih zvaničnika izrazilo želju da američka vojska ostane još neko vreme u toj zemlji“. Cinik bi rekao da Amerika nije ni ulazila u Irak i Avganistan da bi u njih uvela demokratiju, pa nema ni razloga da iz njih potpuno povlači vojsku, tako da i pored svih najava bliže pameti izgleda ideja da će se u budućnosti novac na vojsku i sadašnje, a i nove „neophodne“ ratove, još više trošiti.

I zvaničnici ministarstva odbrane SAD su na najave smanjenja budžeta počeli da se žale da bi zbog toga Pentagon morao da se povuče iz nekih vojnih misija, smanji broj trupa i ograniči ulogu SAD u svetu, da manja izdvajanja za vojsku ugrožavaju hiljade radnih mesta i građevinske projekte širom SAD. Robert Gejts izjavio je da drastično kresanje budžeta može biti opasno „ako Amerika bude prinuđena da ponovo vodi dugi kopneni rat, onakav kakav nijedan ministar odbrane ne bi skoro preporučio, ali kakav možda nećemo moći da izbegnemo“. Šef britanske armije general Piter Vol upozorio je premijera Kamerona da bi operacije u Avganistanu mogle doći u pitanje smanjenjem budžeta. Kuknjavi se pridružio i britanski admiral Sendi Vudvord, koji je predvodio britanske trupe u ratu protiv Argentine oko Foklandskih ostrva 1982. godine, tvrdnjom da će zbog manjeg budžeta Britanija čak biti nesposobna da brani Foklandska ostrva ukoliko ih Argentina napadne.

Uz najave smanjenja sopstvenog vojnog budžeta, američki zvaničnici ne skrivaju ljutnju što to nameravaju da urade i neke druge zemlje, članice NATO-a. Robert Gejts je u junu ove godine neočekivano oštro upozorio evropske saveznike da su operacije pod vođstvom NATO-a u Avganistanu i Libiji obelodanile značajne nedostatke u vojnoj sposobnosti i političkoj volji saveznika. Rekao je da bi članovi kongresa SAD, koji se suočavaju sa bolnim budžetskim rezovima, mogli da počnu da dovode u pitanje 75 odsto učešća Vašingtona u troškovima NATO-a za odbranu, jer neke zemlje deluju „voljne i željne da američki poreski obveznici podnesu sve veći teret bezbednosti posle smanjenja evropskih vojnih budžeta“. On je istakao da svega pet od 28 članica NATO-a, SAD, Velika Britanija, Francuska, Grčka i Albanija, troše dogovorenih dva odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu.

foto: reuters

CENA RATA: Što se tiče dosadašnjih troškova ratova u Iraku i Avganistanu, i hiljadu milijardi dolara koje pominje Barak Obama deluje neverovatno, a sa drugih strana su već stigli proračuni da je prava cena mnogo veća. U istraživačkom projektu „Cena rata“, u izradi Votsonovog instituta za međunarodne studije pri Univerzitetu Braun, navodi se da će konačan račun ratova u Iraku i Avganistanu (u projektu je dodat i Pakistan, koji američki zvaničnici ne vole da pominju u tom kontekstu) iznositi najmanje 3,7 biliona (hiljada milijardi) dolara, a mogao bi dostići i 4,4 biliona dolara, što je oko trećina američkog bruto nacionalnog proizvoda, i to pod uslovom da se ratovi završe u rokovima koje su naveli američki zvaničnici. Ovaj istraživački projekat, u koji je uključeno više od 20 akademika, podstaknut je oproštajnim govorom nekadašnjeg američkog predsednika Ajzenhauera iz 1961. godine, u kome je upozorio na „neovlašćeni uticaj“ vojnoindustrijskog kompleksa i apelovao na „savesno građanstvo“ kao na jedinu snagu sposobnu da uspostavi ravnotežu između često suprotnih zahteva za bezbednost i slobodu.

Institut Braun je uz 1,3 biliona dolara koje je za finansiranje dva rata od 2001. odobrio Kongres uključio i neke druge elemente. Na primer, budući da su ratovi finansirani iz javnih troškova, kamatu koja samo do sada iznosi 185 milijardi dolara, troškove unutrašnje bezbednosti koji su od 11. septembra 2001. godine do danas dostigli 401 milijardu dolara, dugoročne obaveze države prema ratnim veteranima za koje procenjuju da će do 2050. godine dostići između 589 i 934 milijarde dolara. Što se tiče ljudskih žrtava, u izveštaju se kaže da je prema najnižim procenama život do sada izgubilo 224.475 ljudi, od čega su većina civili. Broj izbeglica među Iračanima, Avganistancima i Pakistancima procenjen je na čak 7,8 miliona.

Da će „irački mir“ biti skuplji od Drugog svetskog rata, napisali su u svojoj knjizi Rat od tri biliona dolara: prava cena iračkog sukoba još 2008. godine Džozef Štiglic i profesorka na Harvardu Linda Bilms. Oni su tada naveli da SAD u Iraku mesečno troše 16 milijardi dolara, koliko iznosi godišnji budžet Ujedinjenih nacija. Štiglic je primetio i da SAD odvajaju pet milijardi dolara za pomoć za razvoj Afrike, koliko košta 10 dana prisustva američke vojske u Iraku. Autori su osporili i tvrdnju da je rat uvek dobar za ekonomiju, navodeći da je od 2003. do 2008. cena barela nafte skočila sa 25 na više od 100 dolara.

DRUGE BROJKE: Osnovni problem oko navedenih, verovatno realnih troškova, ipak je nedostatak nekih drugih brojki. Ratovi se nisu nikada vodili ni zbog verskih ni zbog humanitarnih razloga, već pojednostavljeno rečeno zbog direktne pljačke i indirektnih koristi. Velike i ozbiljne države planiraju na duže staze, u ratove su uračunati i dobici koji će stići tek u narednim godinama ili decenijama, poput buduće kontrole nad, na primer, libijskom ili iračkom naftom. Do podataka o zaradi je, naravno, mnogo teže doći, jer se o tome nerado govori, a u zaradu ulazi mnogo faktora, poput poslova koje kasnije na ratnim područjima dobijaju kompanije iz zemalja učesnica u ratu (uglavnom po formuli „koliko učešća, toliko poslova“), angažovanja svojih ljudi, prodaje svoje robe… Prodaja oružja je posebna tema, ali neizostavno vezana uz priče o troškovima i profitu. Najbolja prodaja oružja u prošlom veku bila je posle prvog zalivskog rata 1991. i bombardovanja SRJ 1999. godine, koji su, između ostalog, služili i kao poligon na kome su se zainteresovanim kupcima prikazivala dejstva novih tipova oružja u realnim uslovima, kao što se sada dešava i u Libiji. SAD, Velika Britanija, Rusija i Francuska su trenutno najveći izvoznici oružja u svetu.

Što se tiče mrtvih, ranjenih, traumatizovanih, ljudski život je u ratovima najjeftinija roba, naročito život ljudi u zemljama koje su napadnute. Zavisno od toga koliki je ulog, ni životi vlastitih vojnika nisu najbitniji. U nekim okolnostima se time može paradirati, prilikom rata na Kosovu svetska vest je bila zarobljavanje i oslobađanje tri američka vojnika. U Avganistanu i Iraku je poginulo do sada preko 6000 američkih vojnika, ali je to samo deo rutinske, morbidne statistike.

Prema podacima stokholmskog Međunarodnog centra za istraživanje mira, u 2008. godini ukupni vojni troškovi na svetu su bili 1464 milijarde dolara. Ti troškovi bili su 2009. nešto manji, 1340 milijardi dolara, što se tumačilo svetskom krizom, ali uz predviđanja da će porastom broja lokalnih konflikata, zaoštravanjem borbi za prirodne resurse, rasti broj zemalja koje uvećavaju vojne budžete. Samo države Kvinte – SAD, Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Italija – 2010. godine su za vojsku izdvojile oko 860 milijardi dolara. Ne treba pomisliti da će i u postojećoj krizi nedostajati para za trenutna i nova žarišta, za ratove se uvek nađe sredstava, makar i rebalansima budžeta. Ako neka velika sila možda i bankrotira zbog pogrešnog proračuna, neće to biti prvi put, istorija je puna takvih primera, ali će najveći ceh kriza koje zbog toga nastaju platiti najslabiji, kako je to uvek bivalo.