Cena patriotizma ili šest plata po glavi

Odlukom Ustavnog suda Srbije koja je stupila na snagu 10. avgusta 2010. osporava se postojanje tzv. kosovskog dodatka koji je bio isplaćivan zaposlenima na Kosovu i Metohiji (KiM) koji su radili u institucijama pod ingerencijom Beograda. Ova odluka, kojom je ocenjeno da je postojanje takvog instituta diskriminišuće, dovela je u pitanje dalji ostanak Srba u enklavama u kojima još uvek postoje nadležnosti srpske države bar u tragovima.

Isplate duplih zarada na Kosovu često su pratile zloupotrebe. Poseban problem su bile isplate duplih plata, na osnovu dva zaposlenja, pa je Ministarstvo za KiM od 2008. godine počelo da ažurira baze zarada zaposlenih. Prvom kontrolom pronađene su 42 osobe sa duplim zaradama, a 220 je skinuto sa platnog spiska. Pored toga, institut „kosovskog dodatka“ kompromitovan je činjenicom da postoji veliki broj korisnika koji zapravo žive u centralnoj Srbiji, ali im to ne smeta da se jednom mesečno pojave na šalteru i podignu novac koji im je namenjen za život na okupiranoj teritoriji.

foto: nikolas glakuomidis

Ovu privilegiju je koristilo oko 45.000 zaposlenih na Kosovu, a ukupan budžet Ministarstva za KiM za 2010. namenjen pomoći Srbima i radu institucija u južnoj srpskoj pokrajini je preko 3,5 milijardi dinara (više od 30 miliona evra).

Odluka Ustavnog suda, koja je konačna i nesporna, izazvala je brojne reakcije i na KiM i u Beogradu. Ona je ujedinila različite glasove Srba sa KiM, a reakcije predstavnika srpskih političkih partija bile su u granicama očekivanog. Ono što je zajednički stav svih jeste da bi umanjene zarade mogle da dovedu do iseljavanja preostalih Srba.

Zbog toga je prošle nedelje resorni ministar Goran Bogdanović poručivao da je odluka suda jedno a da će vlada uraditi nešto drugo, da će doneti nekakvu novu uredbu, da će pronaći način da Srbima na KiM isplaćuje i dalje uvećane mesečne plate.

„Kada će to biti i kako će to biti formulisano ne znam, ali će biti“, rekao je u Beogradu Goran Bogdanović.

Ipak, procene ministra Bogdanovića da Srbi ne bi napustili Kosovo i Metohiju zbog ukidanja kosovskog dodatka imaju različit odziv na terenu. Najglasniji su bili doktori iz severnog i centralnog dela Kosova, Milan Ivanović i Rada Trajković koji su, mada nisu politički istomišljenici, jednodušno zaključili da bi sprovođenje odluke o ukidanju dodatka značilo neku vrstu intelektualnog egzodusa Srba iz pokrajine. U decembru 2008, prilikom smanjenja kosovskog dodatka sa 100 na 50 procenata odlukom Ministarstva finansija, iznesene su slične procene ovih lidera koje se, međutim, nisu ostvarile.

„Srbija bi trebalo da poput Izraela u Gazi isplaćuje tri plate Srbima na KiM a ne da ukida dodatak“, rekla je Trajković.

Novinarka Marijana iz Čaglavice kod Prištine, koja nije budžetski korisnik, pripada grupi onih koji misle da postoji opasnost da bi, ukidanjem povlastica, medicinski stručnjaci prestali da rade u srpskim enklavama.

„To su doktori specijalisti koji rade samo pola meseca na Kosovu, a ostali deo meseca su angažovani na drugim mestima. Ali izgubiti njih značilo bi izgubiti na kvalitetu zdravstvenih usluga“, kaže Marijana.

Dobar deo tih stručnjaka, prema njenim rečima, ipak ima prevelika primanja jer primaju u isto vreme plate i kao lekari i kao profesori na fakultetu i srednjoj školi, a nešto im bude plaćeno i kao članovima lekarskih komisija.

„Dodajte svakoj od tih plata po 50 posto pa će izaći oko šest dobrih plata po jednom čoveku. Nama ti ljudi ipak trebaju, ali se mora naći drugačiji model za njihovo finansiranje“, kaže ona.

Ovi ljudi koji zbog pozamašnih honorara neprestano putuju između Kosova i centralnog dela Srbije, u slučaju ukidanja povlastica bi napustili enklave. Ali osim njih postoji i oko trećina budžetskih korisnika, uglavnom nižeg medicinskog i prosvetnog osoblja, kojima je angažovanje u budžetskim ustanovama na Kosovu jedini izvor prihoda, i kojima bi umanjenje mesečnih primanja znatno ugrozilo kvalitet života. S obzirom da taj rang zaposlenih uglavnom nema mogućnost angažovanja izvan sredine u kojoj žive, naša sagovornica je mišljenja da ne postoji ni opasnost da bi oni mogli da je napuste. Prema njenoj proceni jedino za šta će ovi ljudi biti uskraćeni jeste kupovina firmirane garderobe, pa će recimo morati da uštede kupujući obuću „u Lipljanu (kod Albanaca) za pet evra“.

Osim toga, za ovu grupaciju ne postoji bojazan da bi mogli da napuste Kosovo, pošto „nemaju alternativu“, ali bi eventualno uzimanje novca od prištinskih institucija u tom slučaju odbijali još neko vreme.

Sa Marijanom se, po pitanju odlaska dela stručnog osoblja slaže i njen kolega Nebojša. On budžetske korisnike koji putuju svakog vikenda svojim porodicama koje su smeštene po Srbiji naziva – „vikendaši“.

„Tako ih zovu svi ljudi iz moje okoline, koji žive na Kosovu a nemaju stalno zaposlenje, dok ovi imaju po nekoliko poslova i dobijaju dodatak – a da pri tom i ne žive na Kosovu“, kaže on.

Za druge, međutim, povremeni boravak ovih stručnjaka na Kosovu ne znači i poboljšanje kvaliteta zdravstvenih usluga. Ako se pacijent, recimo, pojavio sa problemom pred kraj doktorove „zdravstvene smene“ na Kosovu, i ako je kontrola nakon propisane terapije neophodna recimo, za nedelju dana, pacijent će ili morati da sačeka bar dve nedelje do povratka svog doktora, ili da se suoči sa njegovim kolegom koji se, kao po nekom pravilu, užasava nad prethodnom dijagnozom. Zbog ovakvog rasporeda lekarskih dežurstava često se bezrazložno produžava i sam proces lečenja.

Ivica iz centralnog Kosova, budžetski korisnik kome je tokom leta stavljen gips zbog istegnute tetive na nozi, morao je da ga nosi nedelju dana duže nego što je bilo propisano pošto je jedini fizijatar u enklavi bio na godišnjem odmoru. Iz istog razloga njegovoj majci kojoj su nedavno operisali rak na obe dojke, niko nije imao da pročita rendgenski snimak niti da obavi ginekološki pregled što joj je neophodno za dalje lečenje. „Dođite sledeće nedelje“, rekli su joj u lokalnoj bolnici.

Što se tiče eventualnog odlaska stručnog osoblja sa Kosova ako im se ukinu povlastice, i uopšte korisnika budžeta Republike Srbije, Ivica je skeptičan: „Ne verujem. To samo trenutno protestuju zbog para, da ne bi izgubili taj dodatak, ali moraće da rade.“ U slučaju da im Priština umesto Beograda ponudi povlastice, on je ubeđen da bi oni novac primili i od vlade Kosova, osim ako Srbija tada ne postavi neke nove uslove.

S druge strane, bez obzira na postojeće nacionalne predrasude, mnogi Srbi iz centralnog dela Kosova odlučuju se da zdravstvene usluge potraže u albanskim privatnim klinikama. Uslovi su neuporedivo bolji, higijena je na visokom nivou, cene su pristupačne, a osoblje je uvek ljubazno i spremno da usluži pacijenta govoreći srpski jezik. To se naročito odnosi na usluge zubara i protetičara. Biljana, koja je navlake na zube stavljala u privatnoj albanskoj klinici u Kosovu Polju, zadovoljna je onim što je urađeno.

„Tek mi je prvi dan pa se još privikavam na nove zube, ali sam zadovoljna kako su mi uradili, jer izgledaju bolje nego moji stari dok su bili zdravi“, kaže Biljana. Pošto je od drugih čula o prednostima ove albanske klinike, ona je odlučila da pomoć ne zatraži u lokalnom domu zdravlja „zbog lošijeg kvaliteta i dugog čekanja na uslugu“.