Cena mleka

Ovo jesenje višekratno poskupljenje osnovnih životnih namirnica neminovno je iniciralo polemiku o svojevrsnom apsurdu: kako je moguće da je u zemlji u kojoj je poljoprivreda jedina grana koja u međunarodnoj trgovini ostvaruje ozbiljan suficit, hrana skuplja nego u zemljama u koje hranu izvozi? Drastično poskupljenje mleka poslednja je kap u čaši nezadovoljstva. Da apsurd bude kompletan, nezadovoljstvo je opšta pojava. Svi su nezadovoljni: primarni proizvođači su nezadovoljni otkupnim cenama, potrošači prodajnim, prerađivači što ih se proziva za dizanje cena, trgovci što svakodnevno slušaju gunđanja mušterija.

Svi su u jednom saglasni: suša je prva na rang-listi uzročnika poskupljenja, odmah za njom je monopolsko-kartelski odnos prerađivača prema primarnim proizvođačima i, naravno, potrošačima, na začelju je mlečnost krava i produktivnost primarne proizvodnje. Začudo, državu skoro niko ne pominje. Zauzvrat, ona mudro ćuti: kao, nije to njen posao. Ako se neko i oglasi, sve se svodi na – videćemo, preduzećemo.

SRBIJA ISPRED SVIH: Jeste, bila je suša, žetva ratarskih kultura bila je skoro pa katastrofalna, stočna hrana je dramatično poskupela, time i proizvodnja mleka, i proizvođači su sa pravom tražili povećanje otkupne cene, ne bi li preživeli i održali kakvu-takvu proizvodnju. Veću otkupnu cenu su dobili, doduše ne koliko su tražili, što je direktno uticalo na cenu konzumnog mleka u prodavnicama, što je i logično: skuplja sirovina, skuplji proizvod. Međutim, rast maloprodajnih cena nije proporcijalan rastu otkupne cene, već je mnogo, mnogo veći.

S druge strane, suša nije pogodila samo Srbiju, već celu Evropu, svuda je žetva podbacila, svuda je cena stočne hrane porasla, poskupelo je i mleko, ali nigde kao u Srbiji. Na primer, U Britaniji, koja važi za najskuplju evropsku zemlju, u prodavnici „iza ćoška“ dugotrajno mleko košta 62 penija (68 dinara), u Hrvatskoj je šest kuna (66 dinara), u Bosni i Hercegovini 1,4 konvertibilne marke (56 dinara) i Sloveniji 80 evrocenti (64 dinara)… Nigde nije kao u Srbiji. Da sve bude zanimljivije, u Crnoj Gori Imlekova „kravica“ košta između 70 i 80 evrocenti, odnosno između 55 i 63 dinara.

NIŠTA NIJE JASNO: Državni sekretar Ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović kaže da cena stočne hrane neminovono utiče na cenu mleka: skuplja hrana – skuplje mleko. Jedina nepoznanica je, veli, da li je poskupljenje mleka moralo da bude u tom procentu. Kako je objasnio, u razvijenim zemljama postoji jasna kalkulacija šta sve ulazi u cenu mleka, od sirovine do krajnjeg proizvoda, kao i parametri za utvrđivanje promena cena repromaterijala. Takvu kalkulaciju, međutim, mi nemamo, kao da se mleko proizvodi, prerađuje i prodaje od juče, pa eto, nije se stiglo. Kako li je do sada cena određivana, nejasno je.

Pobornici liberalnog kapitalizma tvrde da je tržište najbolji regulator cena, da nema potrebe da se izrađuju bilo kakve kalkulacije, sem onih koje prave svi učesnici na tržištu. To je svakako tačno, samo jedan uslov mora da bude zadovoljen – da tržište postoji, mada je onda nejasno zašto razvijene zemlje imaju precizne kalkulacije proizvodnje, u ovom slučaju mleka, a mi ih nemamo.

Na pitanje da li je poskupljenje mleka rezultat postojanja monopola Golubović odgovara da postoji mogućnost kartelskog ponašanja, odnosno da se mlekare koje su zauzele veći deo tržišta mleka dogovaraju o cenama. Pa kaže: „Tu država mora da reaguje, da uradi tačne kalkulacije i primenjuje zakonske odredbe za zaštitu domaćeg tržišta i potrošača.“ Eto, samo to, pa će sve da bude u redu.

SLUČAJ „SALFORD„: Osnovni postulat tržišta je postojanje konkurencije. Izdaleka gledano, sve je u redu: u Srbiji radi 226 mlekara, od toga 26 industrijskih kapaciteta preko 20.000 litara prerađenog mleka, 171 zanatska sa kapacitetom ispod 3000 litara i 76 srednjih.

Gledano izbliza, slika je drugačija: od nešto preko od 200.000 krava godišnje se izmuze oko 1,5 miliona litara mleka. Polovinu od te količine otkupljuju mlekare, dok drugu polovinu proizvođači mleka prerađuju sami i mlečne proizvode prodaju na pijacama, odnosno potroše u svojim domaćinstvima.

Međutim, 50 odsto otkupljene polovine, 350 miliona litara, prerađuje se u pet mlekara koje su u vlasništvu „Salford“ investicionog fonda, okupljene u Danubijus fud grupu. U zavisnosti od toga kako se na ove brojeve gleda, mogu se izvući različiti zaključci. Recimo, „Salford“ nije u monopolskom položaju jer prerađuje svega četvrtinu od ukupno proizvedene količine mleka, ali i jeste, bar u otkupu, jer otkupljuje polovinu mleka koje kroz sve srpske mlekare prođe.

NOŽ I POGAČA: Primarni proizvođači i prerađivači su u neraskidivoj vezi jer nema smisla proizvoditi sirovinu koja nema gde da se preradi, niti se može prerađivati nešto čega nema. Ipak, iako je međuzavisnot velika, nije simetrična: sam podatak da se otkupljuje samo polovina proizvedenog mleka ukazuje da mlekare mogu da biraju od koga će mleko otkupljivati, dok kravari nemaju baš mnogo izbora. Tako, kod mlekara je i nož i pogača. Kako će i koliko odrezati od pogače, sami odlučuju, što je uzrok nezadovoljstva proizvođača.

Još kažu, o mlekarima je reč, da nikoga ne teraju da baš njima isporučuje mleko: ako hoće – hoće, ako neće – široko mu polje, može da raskine ugovor kad god želi. Jeste, može da raskine ugovor, pa da sedne da plače: šta da radi sa mlekom, čime kredite da otplati? A koliko juče, kad su mlekare privatizovane, vodio se svojevrsni rat za mleko, obigravalo se oko proizvođača, nudilo se sve i svašta, krediti naročito, samo da ugovor bude potpisan. A sad…

Tim povodom oglasila se predsednica Komisije za zaštitu konkurencije: odnos Danubijus fud grupe prema primarnim proizvođačima se ispituje. Sa tim ispitivanjem je započeto još u septembru, u isto vreme kada je pod lupu stavljena Unija privatnih pekara zbog dogovaranja oko cene hleba. Od toga, kao što se vidi, nije bilo ništa: hleb je opet uniformno poskupeo, a od Komisije ni mukajeta.

Za ispitivanje eventualnog monopolskog položaja u prodaji, predsednica Komisije veli da za to nema vremena. A imalo bi se šta naći. Naime, ukupna godišnja proizvodnja konzumnog mleka, pasterizovanog i sterilisanog, odnosno svežeg i dugotrajnog je 266,5 miliona litara, od čega je 177 miliona litara sveže, a 89,5 miliona litara dugotrajno. Samo mlekara Imlek, jedna od pet „Salfordovih“ mlekara, inače najveća na Balkanu i šire, godišnje proizvede 44 miliona litara svežeg i 54 miliona litara dugotrajnog mleka, što je 24 odsto tržišta kratkotrajnog i 60 odsto tržišta dugotrajnog mleka, a prema tvrdnji Ivane Dulić-Marković, potpredsednice G17 plus i nekadašnje ministarke poljoprivrede, svih pet „Salfordovih“ mlekara zaprema čak 85,7 odsto srpskog tržišta dugotrajnog mleka, odnosno dvostruko više nego što je granica monopolskog položaja i da je to u stvari uzrok enormnog poskupljenja.

Na ovu njenu konstataciju reagovao je direktor Danubijus fud grupe kontra konstatacijom da je ona nekopetentna, da pojma nema i da povrh svega laže i da će zbog toga biti tužena. „Jedva čekam“, kratko je tim povodom za „Vreme“ izjavila Ivana Dulić-Marković.

Sve i da Komisija ustanovi da je „Salford“ monopolista na tržištu mleka, neće od toga biti mnogo vajde: monopoli u otkupu i preradi mleka su manje-više uobičajena pojava u razvijenom svetu, na to će vlasnici „Salforda“ moći uvek da se pozovu. Jedino što su tamošnje mlekare u vlasništvu proizvođača koji sede u upravnim odborima i sami sebi određuju otkupnu cenu: mlekare su servis proizvođačima, ne izvor profita, kao što je slučaj kod nas, zato i postoje tačne kalkulacije šta sve ulazi u cenu mleka.

JASNO KO DAN: Mlekarama, odnosno njihovim vlasnicima, najviše naruku ide carinska i vancarinska zaštita domaće proizvodnje hrane. Uvoz mleka i mlečnih proizvoda opterećen je sa 20 odsto carine i prelevmanom koji se razlikuje od vrste proizvoda. Konkretno, za konzumno mleko, u zavisnosti od sadržaja mlečne masti i pakovanja, prelevman je 12, odnosno 15 dinara po litru.

Carine i prelevmani su bili najveći kamen spoticanja u pregovorima sa Evropskom unijom, ali je Božidar Đelić uspeo da „ispregovara“ da carinske stope i prelevmani ostanu i zbog toga pobrao aplauze na otvorenoj sceni. Osnovni cilj prelevmana i carina je zaštita poljoprivrednika koji još nisu u stanju da se nose sa produktivnošću svojih zapadnih kolega, da im se obezbedi dodatno vreme da nabave laktofrizere, da nauče krave da istimare, da ih redovno peru, da o higijeni uopšte uzev nauče da vode računa.

Kako god, ispalo je obrnuto: otkupne cene su niže nego bilo gde, prodajne više, a kajmak skupljaju mlekare: odstranjena im je najozbiljnija konkurencija, ona od spolja, pa su slobodni da kalkulišu kako im se prohte. U Hrvatskoj, Bosni i Crnoj Gori to nije slučaj; kupcima je, pored domaćeg, dostupno i ono uvezeno iz Nemačke, Mađarske, pa i iz Srbije.

Crna Gora je zato dobar primer: nema sopstvenu proizvodnju mleka, već ga uvozi. Za razliku od Srbije, nema carina na uvoz prehrambenih proizvoda, nema prelevmana, nema čak ni poreza na dodatu vrednost, na tržištu su svi ravnopravni. I onda, koliko zaista košta litar mleka? Svakako ne više od 60 dinara. Nema tu šta mnogo da se misli niti istražuje, niti su potrebne precizne kalkulacije. Sve je jasno je ko dan, samo što, čini se, nema ko da gleda.