foto: tanjug / tanja valič
Zar bi zaista bilo teško zamisliti junake poput Maje Gojković, Aleksandra Martinovića, Vladimira Đukanovića ili Marijana Rističevića kako vrludaju Dikensovim romanima, nešto muljaju i plaše malu i nešto veću decu? I ko sa sigurnošću može da garantuje da tako nešto ne rade i danas, u stvarnosti, u slobodno vreme
Još negde u prvoj polovini 19. stoleća, u kolevci parlamentarizma, britanski političar i industrijalac Ričard Kobden primetio je da su skupštine često tek debatni klubovi, a da se ključne odluke donose negde drugde. Posmatrajući donji zastupnički dom Ujedinjenog Kraljevstva, on je konstatovao: „U ovom domu čuo sam veliki broj govora koji su me ganuli do suza, ali nijedan nikada nije promenio ishod glasanja“. Teoretičari parlamentarizma ukazuju da, čak i u zemljama sa razvijenom demokratijom – i bez obzira na izborni sistem – zastupnici poretko iznose viđenja u skladu sa interesima onih građana koje predstavljaju, a još ređe samostalno donose odluke. Uglavnom su neki drugi interesi – preči.
Ipak, teško da bi Kobden, ili neki drugi britanski parlamentarac, mogao imati tako pokvarenu maštu pa zamisliti parlament ovakav kakav je ovaj naš današnji, u Srbiji, a u kojem dominiraju likovi koji kao da su izašli iz romana Kobdenovog savremenika Čarlsa Dikensa. Zar bi zaista bilo teško zamisliti junake poput Maje Gojković, Aleksandra Martinovića, Vladimira Đukanovića ili Marijana Rističevića kako vrludaju Dikensovim romanima, nešto muljaju i plaše malu i nešto veću decu? I ko sa sigurnošću može da garantuje da tako nešto ne rade i danas, u stvarnosti, u slobodno vreme?
SLUŽBE I EKSPOZITURE
Protekli dani prepuni su skandala čiji su akteri srpski parlamentarci, bilo u Narodnoj skupštini bilo van nje. Svakako je najpropulzivnija afera koja je vezana za istup šefa vladajuće poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandra Martinovića, koji je novinare optužio da pitanjima po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ni manje ni više nego ugrožavaju bezbednost države. Martinović je nekakav pravnik i šef poslaničke grupe stranke koja, navodno, kani Srbiju ugurati u Evropsku uniju, pa je teško zamisliti da ne zna kako je slobodan pristup informacijama od javnog značaja garantovan i Ustavom i zakonima ove zemlje, a da je transparentnost rada državnih organa jedna od ključnih vrednosti na kojima počiva EU. „Vi ste, u stvari, bili služba i ekspozitura raznih CINS-ova, KRIK-ova, BIRN-ova, BIRODI-ja, Nataše Kandić, Nemanje Nenadića, i tako dalje, koji su, u stvari, tražili od nadležnih državnih organa u najvećem broju slučajeva bezbednosno vrlo osetljive podatke“, rekao je Martinović u skupštinskoj raspravi o godišnjem izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Martinovićev istup nema, naravno, veze sa neukošću (mada se ne treba kladiti ni u njegovu erudiciju), već je u pitanju praksa proizvodnje neprijatelja i širenje fame o ugroženosti države, što su opšta mesta autoritarnih i totalitarnih društava. Izjava je proizvela oštru reakciju kritičkog dela javnosti, a konstatovano je i to da je cilj bio – targetiranje nezavisnih medija i civilnih organizacija. Martinoviću ovo nije prvi put, moglo bi se čak reći da on teško šta drugo i radi u skupštini osim što širi mržnju i proziva oponente, a i potpisnik ovih redova se nalazi na podužoj listi onih koje je ovaj doktor prava poreklom iz Slavonskog Broda i bivši šef Nadzornog odbora Galenike – proglasio neprijateljem društva. Podsetimo da je Aleksandar Martinović i predavač u Višoj medicinskoj školi u Ćupriji, a da su on i njegovi partijski drugovi zadobili ćuprijski dobro plaćeni angažman nakon što je otpušteno devet profesorki koje valjda nisu zadovoljavale visoke kriterijume ove obrazovne ustanove. Rasprava o izveštaju Poverenika bila je prilika za naprednjake da se obračunaju sa svojim „arhineprijateljom“ Rodoljubom Šabićem, koji je, prema podacima portala Otvoreni parlament, tokom 507 minuta rasprave, koliko je trajao prvi dan sednice, imenom spomenut čak 235 puta. Što znači da se Šabićevo ime bezmalo moglo čuti svaka dva minuta.
Kad već spominjemo Martinovića, ne možemo da budemo baš toliko dobronamerni pa da se ne prisetimo da je ovaj gospodin ostao u Srpskoj radikalnoj stranci nakon što su Toma i Vučić formirali SNS. On je, recimo, svojevremeno govorio da su naprednjaci „patološka politička pojava“. „Reč je o stranci koja od 2008. godine ne dobija ni jednog jedinog dinara iz budžeta Republike Srbije. To je apsolutni dokaz da je SNS stranka koja se finansira na apsolutno nelegalan način, da je finansiraju tajkuni, mafijaši i kriminalci“, govorio je Martinović 2012. godine. Iste godine, nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora, kada Srpska radikalna stranka nije prešla cenzus, Martinović prelazi u „patološku političku pojavu“ i postaje njen visoki funkcioner. „Pomilovanjem“ Martinovića Vučić je pokazao svoju blagost i sklonost ka oproštaju, i poslao poruku da svako od nas ima šanse da postane značajan faktor u njegovoj stranci samo ukoliko se duboko pokaje i bude spreman da bude sve što on hoće.
MAJA I ĐUKA
Kada je šefica srpskog parlamenta Maja Gojković izabrana za predsednicu UO Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, Martinović je konstatovao da ona za tu funkciju ispunjava sve uslove, što je izazvalo buru smeha među onima koji su uspeli da sačuvaju zdrav razum uprkos naprednjačkoj radijaciji. O nuklearci Maji Gojković-Preletačević i njenom političkom pervertitstvu napisani su mnogobrojni tomovi, pa nema potrebe ponovo podsećati na to. Smena Maje Gojković je jedan od uslova za povratak opozicije, koja bojkotuje rad parlamenta, u skupštinske klupe, a ona se, osim maltretiranjem opozicije, proslavila i nedavnom odbranom novinara Zorana Ćirjakovića. Ćirjaković je u javnosti već nazvan „sajber Jutkom“ jer na internetu već duže vreme proganja šest novinarki i aktivistkinja, zbog čega su one uputile pismo javnosti. „Nadam se da će i tu smradušu držati namerno u srušenoj zgradi bez zidova i prozora na nišanu snajpera sa druge strane, da će joj repetirati pušku dok joj je cev na čelu, da će pijani vojnici sa ček pointa pucati za jugom koji vozi, pa nek guta onda njen rivotril to mizerno govno“, jedna je od Ćirjakovićevih poruka.
Maji Gojković je u Novom Sadu za života podignut monumentalan spomenik, a u pitanju je „nova“ autobuska stanica koja nikada nije počela sa radom iako je sagrađena pre skoro petnaest godina. Zbog te stanice i firme ATP Vojvodina, koja ju je izgradila, Maja je u Novom Sadu poznata i pod imenom – Maja ATP Gojković. Ona je, naime, kad je bila gradonačelnica Novog Sada, sa vlasnikom ATP Vojvodina
Ilijom Devićem zaključila ugovor o izgradnji nove međumesne stanice, ali grad nikada nije preusmerio saobraćaj na novu lokaciju. Dević je svojevremeno podneo krivičnu prijavu protiv nje i Igora Mirovića, a šteta od 400 miliona dinara dokazana je pravosnažnom sudskom presudom. Ta moralna gromada Maja Gojković, koja je tako drastično oštetila građane Novog Sada, uzela je u odbranu Zorana Ćirjakovića i rekla: „Profesor Ćirjaković prolazi kroz jedan medijski linč određenog dela našeg društva koji su samoprozvana elita, koja je sebi dala za misiju da nas sve ovde koji se ne slažemo sa njima prosvetli, natera da mislimo kao i oni i očigledno da imaju problem sa iznošenjem drugačijeg mišljenja“. Komentar je suvišan.
Ni „legendarni“ poslanik SNS-a Vladimir Đukanović, znan pod nadimkom Moler (ima još jedan nadimak, ali ga ne spominjemo da ne bismo ušli u konflikt sa udruženjima za zaštitu životinja), nije mirovao ovih dana. Na dan kada se obeležavala 24. godišnjica od genocida u Srebrenici, on je na svom Tviter nalogu čestitao „dan oslobođenja Srebrenice“. „Srpskom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na birljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Krivaja“, napisao je Đukanović. Predsednik njegove stranke je istog dana izvoleo da kaže da se u Srebrenici desio „strašan zločin“, a ta poruka je verovatno bila namenjena stranoj javnosti, dok su Đuke i Martinovići namenjeni za lokalnu upotrebu. O političkoj konzistentnosti Srpske napredne stranke, koja okuplja sve – od ultragrađanista i profesionalnih „suočivača“ do klerikalnih fašista – takođe ne treba trošiti reči.
KO JE OPOZICIJA
Maja, Martinović i Đuka i ostale dikensovske ličnosti, međutim, samo su indikacija tragičnog i smrtonosnog oboljenja parlamentarnog života u Srbiji, kojeg od ponovnog uvođenja višestranačkog sistema krasi nekoliko konstanti i otvorenih pitanja. Jedno od njih je, čini se, večito aktuelno: ko, u stvari, čini parlamentarnu većinu, a ko je opozicija? Skoro uvek postoje grupe poslanika ili stranke koje su formalno opozicija, a zapravo se okreću oko stranaka na vlasti kao njeni sateliti, odigravajući razne unapred dogovorene role, i u skupštini i u javnosti. Ko, recimo, danas može sa sigurnošću da tvrdi da li su, na državnom nivou, LDP i LSV u opoziciji ili su, pak, u vlasti?
Druga konstanta je, naravno, partokratija, koja je u Srbiji dovedena do paroksizma. Zahvaljujući zakonskoj regulativi i izbornom sistemu, ali i nepostojećoj tradiciji demokratije, stranke imaju potpunu kontrolu nad poslanicima, kao i nad celim društvom. Time se potpuno obesmišljava i zakonodavna, a posebno nadzorna funkcija parlamenta. Situacija nije promenjena ni onda kada je odlukom Ustavnog suda ukinuta mogućnost da stranke oduzimaju mandat poslanicima ukoliko ovi budu neposlušni. A naravno da se niko ne pridržava stranačkih programa, koji su u Srbiji danas čitani otprilike koliko i sabrana dela Edvarda Kardelja.
Treća konstanta je da se rasprava uvek drži na ivici incidenta, a da se gomilanjem prostote, reči i amandmana (naprednjaci doveli ovaj princip do savršenstva) obesmišljava rad parlamenta. Ako su poslanici pozicije indisponirani, tu je uvek „opozicionar“ Vojislav Šešelj da pripomogne. U današnjem političkom životu, kojim dominira njegov politički sin Aleksandar Vučić, osuđeni ratni zločinac Šešelj ima onu istu ulogu „strašila“ koju je imao za vreme vakta svog političkog oca Slobodana Miloševića.
Posmatrajući sednice skupštine, pogotovo one na kojima padaju teške reči, neki će reći da se suštinski nismo mnogo pomerili od 1928. godine kada su, nakon žestokih radikalskih retoričkih ispada, u skupštini tadašnje kraljevine ubijena tri hrvatska poslanika. Poređenje sa 1928. međutim nije najbolje, ali ne samo zbog toga što sada u skupštini na ulazu postoje detektori metala, pa je valjda nemoguće uneti pištolj u nju, već zbog toga što je parlament postao jedna nevažna fikcija. Za nju bi se, da je živ, crtani junak Deda Staja, kao na kraju „Mikijeve radionice“, zapitao: „Čemu ovo služi?! Osim toga, i ne radi!“
A tu dolazimo do ključne stvari: obesmišljavanje parlamenta jedan je od najvažnijih mehanizama kojima izvršna vlast uspeva da uzurpira celokupnu moć u društvu i uspostavi potpunu dominaciju nad njim. Parlament koji se pretvorio u rijaliti-šou i kojim vladaju karikaturalni likovi – nešto je što bi svaka izvršna vlast samo sanjati mogla. Tu se i krije tajna zašto su naprednjaci u skupštinu stavili ljude poput Maje, Đuke i Martinovića, u poređenju sa kojima čak i Ana Brnabić izgleda kao ozbiljna politička figura. Čak ne mora da znači da su poslanici vladajuće većine dobili zadatak da rasture parlament; dovoljno je samo da su im rekli – budite to što jeste!
Za kraj dva kurioziteta: u novembru prošle godine na dnevnom redu jedne sednice našlo se čak 62 predloga zakona, a svaka poslanička grupa imala je na raspolaganju tek dvadesetak sekundi za raspravu po jednom zakonu. Istovremeno, od 218 usvojenih zakona tokom 2018. godine, 103 su išla po hitnom postupku, među kojima je ogromna većina onih za kojih hitan postupak nije imao nikakvog smisla.
Politikologa Duška Radosavljevića stanje u Narodnoj skupštini Srbije najviše podseća na Krležin opis: „Kad se u balkanskoj krčmi pogase svjetla, onda sijevaju noževi.“ U razgovoru za „Vreme“, on podseća da je „istorija parlamentarnog života na ovim prostorima obilovala i krvavim ishodima“ i iskazuje nadu da do takvog ishoda sada neće doći iako je atmosfera u skupštini „sve pre nego parlamentarna, a rečnik kafanski“.
„Ako su korifeji srpskog parlamentarizma iz 90-ih godina, oličenih u crveno-crnoj matrici (koaliciji SPS-SRS), Bidža, Raka i Vojvoda, bili ono što je tu pojavnost činilo tragedijom, kako je to lucidno primećivao Marks, današnji su ‘uterivači demokratije’ na naprednjački način – Martinović, Rističević, Obradovićka, čuvarka zvona u ‘bilo kom periodu’ (Maja Gojković) i drugi, potpomognuti, otežalim od vremena i pohabanim od upotrebe, radikalskim asovima, tipičan primer za farsu, kako je to zaključivao veliki bradonja“, kaže Radosavljević.
Radosavljević podseća da je ceo XX vek i početak XXI veka, ne samo u Srbiji, obeležen dominacijom izvršne vlasti nad najvišim predstavničkim i zakonodavnim telom.
„Ovo je posebno vidljivo kod autoritarnih režima, u kojima izvršna vlast, oličena u vladi, koristi parlament kao protočni bojler svoje (bez)umne politike. Kako u Srbiji imamo slabu i nedovoljno formiranu političku kulturu, tako imamo i slučaj da se faktičkim pretvaranjem skupštine u vašarsku brbljaonicu, osnažuje tendencija prebacivanja svih odluka u ruke malog broja aktera, u konačnici, samo jednoga čoveka, što je dosta vidljivo“, smatra Radosavljević.
On ističe da su uvrede, laži i klevete političkih oponenata, odnosno predstavnika opozicije, neka vrsta preporuke za napredovanje i „bolji položaj na dvoru“.
„Sve to naravno ojačava populistički zaključak – parlament je nepotreban i svu vlast treba dati onome koji najbolje razume potrebe naroda, koji se nikoga ne boji, koji jedini zna šta Srbima (gde god da su) i Srbiji (gde god da su joj granice) treba, jedinom zaštitniku naroda! Ako još niste pogodili – u pitanju je Aleksandar Vučić“, kaže Radosavljević.
Za kulturološkinju Aleksandru Đurić-Bosnić srpski parlament predstavlja „uzurpirani prostor u kojem se vodi beskrajni i besmisleni monolog vladajuće većine“.
„Čini se da ovaj monolog vlasti upravo poslednjih meseci doživljava kulminaciju u stigmatizovanju i etiketiranju političkih neistomišljenika, opozicije, predstavnika određenih medija, civilnog društva i intelektualaca, a sve u cilju neprekidne proizvodnje državnih neprijatelja. Rečnik koji se pri tome koristi je apsolutno uvredljiv – ne samo za one kojima je direktno upućen, već i za građane Srbije“, kaže Aleksandra Đurić-Bosnić.
Ona smatra da ovakvim „parlamentarnim stilom“ vladajuća većina demonstrira „bahatost i svedozvoljevštinu“, tako „karakterističnu za zrelu fazu autoritarne vladavine“, dok istovremeno šalje poruku da su građani koji misle drugačije „prava adresa za omalovažavanje, ponižavanje i vređanje“.
„Činjenica da prava opozicije bojkotuje parlament govori u prilog tome da je vladajuća većina samoj sebi sagovornik, i da iz tog razgovora sa samim sobom ne mogu proizići nikakve dobre odluke, da su građani uskraćeni za elementarne i istinite informacije. Sve u svemu, parlament u Srbiji danas podseća na jedan beskrajni banalni i bestijalni politički rijaliti. Ovo je svakako alarmantni dokaz da je politička kultura, kada je reč o trenutnom stanju u parlamentu – izumrla“, kaže Aleksandra Đurić-Bosnić.
Inicijativa Otvoreni parlament, koju predvodi organizacija Crta, ove godine obeležava sedam godina postojanja, a cilj joj je da „prati rad poslanika i parlamenta, analizira njihove aktivnosti, skreće pažnju na probleme, nudi rešenja i pokreće građane“. Vukosava Crnjanski iz Crte u razgovoru za „Vreme“ podseća da parlament treba da bude „sinonim za debatu i kulturu debatovanja“. Ona, međutim, upozorava da danas „svedočimo ozbiljnom deficitu dijaloga, tako ozbiljnom da uključuje i parlamentarnu krizu“.
„Bez sučeljavanja mišljenja i konstruktivne kritike parlament ne može da ispuni svoje uloge u punom kapacitetu, ni zakonodavnu, a još manje kontrolnu. Način na koji su proteklih nedelja vođene rasprave povodom izveštaja nezavisnih institucija, nažalost, nisu otvorile prostor za debatu o njihovom radu, nalazima i preporukama u plenumu. Mehanizam je konačno otkočen nakon pet godina, što predstavlja pozitivan iskorak, ali u raspravi nismo mogli da pobegnemo od dnevno-političkih i ličnih razmirica. Javnost je ponovo ostala uskraćena da sazna kako i koliko država poštuje i štiti prava građana“, kaže Vukosava Crnjanski.
Ona kaže da će Inicijativa Otvoreni parlament uskoro predstaviti konkretne preporuke za bolji rad parlamenta.
„Verujemo da tako možemo da doprinesemo dijalogu o suštinskom povratku mehanizmima koji skupštini omogućavaju da ostvaruje svoju zakonodavnu i kontrolnu ulogu u punom kapacitetu. Tako, na primer, u preporukama se mogu naći predlozi za otklanjanje prepreka u saradnji parlamenta i nezavisnih institucija, jednostavnije pokretanje javnih slušanja, efikasnije korišćenje mehanizama za poslanička pitanja, smanjenje upotrebe hitnog postupka i sprečavanje zloupotrebe procedura pri usvajanju zakona“, ističe Vukosava Crnjanski.
Ona kaže kako bi volela da preporuke postanu „platforma za stvaranje okruženja u kojem je debata moguća“ i podseća da su za stvaranje takvog okruženja odgovorni svi društveni i politički akteri – „i vlast i opozicija, i mediji, i civilno društvo, i akademska zajednica“.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
