Čekaonica smrti

Granični prelaz na Drini, sa srbijanske strane Ljubovija, sa bosanske Bratunac. Od Bratunca do Srebrenice desetak kilometara. Solidan asfaltni put, tragovi ratnog razaranja, montažne kućice za izbeglice… Pre Srebrenice Potočari, predgrađe, ranije industrijska zona. Od svega ostali betonski kosturi ogromnih hala, na pročelju jedne zaostao iscrtan latinični natpis „Svi smo mi jedna Armija“. Posle nekoliko kilometara, Srebrenica, gradić usečen između brda. Slika, kao da su je srpski „oslobodioci“, posle „najblistavije pobede“, otoič napustili: vidljivi tragovi razaranja, kuće bez krovova, na višespratnicama zjape rupe, svuda gomile smeća, suprotnost, obnovljene zgrade opštine, policije, pošte.

Razlog posete reportera „Vremena“, agencijska vest koja kaže da je načelnik opštine Šefket Hafizović izdao nalog za prikupljanje ponuda za rušenje pravoslavne crkve u Potočarima, kao i da se zemljište na kojoj se gradi crkva vrati opštini. Agencija citira i reakciju srebreničkog paroha Željka Teofilovića: „Te samovoljne i jednostrane odluke načelnika opštine izazvale su veliko zaprepašćenje, uznemirenje i ogorčenje pravoslavnih vernika“. Po Teofiloviću, odluke su još tragičnije jer ih je Hafizović doneo nakon što je posle oktobarskih izbora postao poslanik skupštine Republike Srpske.

ISTORIJSKI DESNICA: Dakle, opština, spolja ko Sarajevska gradska većnica, unutra, spratovi, prostorije, službenici… Načelnik Hafizović nije tu, na zasedanju skupštine, nakon što je SDS, uz pomoć SDA, obezbedio većinu izabran za potpredsednika skupštine. Ni predsednik, spiker, opštinske skupštine, Srbin Desnica Radivijević, na oktobarskim izborima kandidat SDA za predsednika Republike Srpske, nije tu, nije došo na poso, kaže, žensko s čudo frizurom, to su loknice ko na srednjovekovnim perikama, a nije perika, žensko je, bre, u pitanju, srpsko. Šta ćemo, ajd dalje, načelnik odeljenja za urbanizam, može, sve što bi reko načelnik Hafizović reći će on. Mujo Siručić, odelo, na kravati igla, na srednjem prstu leve ruke zlatan prsten ko prst. Kažemo, nema ni Srbina Desnice, a to je istorijska ličnost, Mujo će, srpski narod to drugačije tumači, što je u Stranci demokratske akcije, ali to treba iskoristiti u smislu pomirenja ljudi i naroda, eto on je član Lagumdžijinog SDP-a, pa šta mu fali, ništa.

Ajmo o crkvi i problemima. U Srebrenicu se vratio ’99. kao član multietničke vlasti u ime bošnjačkog naroda i od tada je aktuelno pitanje crkve u Potočarima, tri i po godine ga rešavaju i još ga nisu rešili. Osetljivo pitanje, shvatili su da ga mogu rešiti samo u koordinaciji sa Srpskom pravoslavnom crkvom i institucijama međunarodne zajednice i svi su uključeni. Ne može se problem rešiti tako što će biti povređena nečija prava i ne tako da pravoslavna vera i njen narod to prime kao rušenje crkve. Zato su pribegli varijanti da se to tretira kao dislokacija objekta s mesta gde je započet na mesto sa kojim će se složiti sveštenstvo i srpski narod. Za takav pristup dobili potporu svih međunarodnih institucija. S time se, kako kaže Mujo, složio i srpski pravoslavni lider, srebrenički paroh Teofilović, i to pre pola godine, to mu preneo međunarodni službenik, poreklom Rus, i Teofilović se složio, ali uz ogradu da će poslednju reč imati zvorničko-tuzlanski vladika Vasilije. Tim povodom Mujo i načelnik Hafizović pisali vladici, da ih primi, opština je spremna da crkvu na drugom mestu izgradi o svom trošku, ali vladika ne odgovara.

MESTO ZA BOGA PRAVOSLAVLJA: Sad se čeka, čin dislokacije može da proizvede efekte u srpskom narodu, a slaganje crkve s dislokacijom moglo bi u narodu da stvori uverenje da crkva udovoljava vlasti, a ne narodu. Opština je predložila da se crkva gradi u Studencu, Soloćuši, gde je najviše Srba, samo nije za to da crkve niču tamo gde su Bošnjaci većinsko stanovništvo, u Potočarima 98,6 odsto Muslimana. Mujo navodi i drugi razlog zašto su protiv crkve u Potočarima, „na tom mjestu, nevoljom vremena i lošim radnjama pojedinaca iz srpskog naroda, na smrt je osuđeno 3500 Muslimana“. Zašto, kaže, na tom mestu prizivati boga pravoslavlja. Uostalom, nastavlja, odluka o prestanku gradnje crkve i vraćanju placa u opštinsko vlasništvo je regularan i zakonom potkovan čin. Imaju dokumentaciju. Bošnjaci su na izborima ’97. dobili 56 odsto opštinske vlasti, ali je fizički sprečen njihov dolazak, i srpska neregularna vlast je donela odluku o ustupanju opštinskog placa crkvi i izdala dozvolu za gradnju. Postoje svi zakonski uslovi da urade što su naumili, ali još čekaju. A kako on to radi, kao načelnik za urbanizam stopirao izgradnju Bele džamije koja je završena pre mesec-dva. To nikoga nije uznemirilo, a zbog toga ga zvao Tuzlanski muftija i pitao, šta to radi, odgovorio, zakon, dobio je dokumentaciju koju je tražio i džamija je završena. Nema tu ustupaka ni popu ni hodži. Znaju da je u pitanju škakljivo pitanje, eto kad su stopirali gradnju crkve, poslali inspektora u Potočare, slučajno Srbina, Dobrosava Jovanovića, eto, on je to potpisao. Posao će dovesti do kraja, ali moraju birati vreme i način, jer ako se to shvati kao napad na pravoslavlje, ništa od toga, mnogo se manipuliše i provocira negativan naboj ljudi. Tražili prijem kod vladike Vasilija, on osvešto temelje, ne odgovara. Čekaju da se imenuje drugi načelnik opštine, Hafizović u Skupštini RS, potpredsednik. Isti problem imaju velikim pravoslavnim krstom podignutim ’96, na Starom gradu iznad Srebrenice, nikakve tu dokumentacije nema, kad su upoznali paroha, odgovorio da dozvole nisu ni tražene jer je krst podigao narod. Pre sedam dana dobili pismo, pečat s Pala, potpis, Ravnogorski pokret četnika, a na kraju piše, „Nož, žica, Srebrenica“. Mujo pokazuje ‘artiju, čita: „Javljam se povodom vašeg oglasa za rušenje crkve u Potočarima. Ali, balijo, prvo da ti djetetu s kamom iskopam mozak, a sabljom izvadim srce, i da pojedem mozak, kako ga majmune nemaš nimalo, da ne laješ, mrcino. Neće dugo proći, mi ćemo ti doći“. Nisu se uplašili, vreme straha je prošlo.

OBNAŠANJE VLASTI: Pređosmo na druge teme. Opštinska skupština ima 25 odbornika, 14 Bošnjaka i 11 Srba, vlast je sad lakše „obnašati“ nego ranije zato što su fleksibilni, sarađuju bez obzira na nacionalnost. On živi u Srebrenici već tri i po godine, za to vreme bio samo jedan incident, nema neprijatnosti, osim što je Srebrenica avetinjski grad, guše se u jadu, bedi, čemeru i ekonomskom siromaštvu. Kad je ’99. došao u opštini bilo 18.000 Srba, gradu možda pola od tog broja, prvi Muslimani stigli s njim. U opštini, posle rata ostale samo četiri mesne zajednice, sve ostalo uništeno, 6000 objekata različite namene, 5000 bošnjačkih i 1000 srpskih, i Muslimani palili, i Srbi palili, gde se iđe išta moglo zapaliti. Ubijeno, ili nestalo, između 12.000 i 13.000 stanovnika srpske i bošnjačke nacionalnosti, od toga oko 10.000 Muslimana. Danas, a podaci su 95 odsto tačni, u opštini ima oko 7000 stanovnika, od toga oko 5000 Srba. Pre rata bilo 38.000 ljudi, 9000 Srba. Srbi odlaze, uglavnom u Srbiju, nešto Muslimana se vraća, ali Srebrenica je mrtav grad, rudnik Sase ne radi, industrija uništena, voda iz vodovoda nije za piće, ako se ovako nastavi, neće biti ni Srba ni Muslimana, ovo je grad – čekaonica smrti. Mujo, ipak, optimista, vlast će povlačiti poteze u cilju ostanka Srba i povratka Muslimana. Ali, teško će ići, Srebrenica za vlast u Republici Srpskoj postoji samo geografski, nije bolje ni što se tiče međunarodne zajednice, za protekle tri i po godine, koliko je ovde, dobili 10.000.000 maraka pomoći, a ratna šteta 30 puta veća. Nema ulaganja, nema perspektive, prodaja i zamena stanova i kuća ovde ne idu, nijedan slučaj, niko neće u Srebrenicu. Zbog odnosa onih koji treba da brinu o njima, i Srbi i Bošnjaci su zarobljenici u sopstvenom gradu, zajedno su u getu, pomoći niotkud. Primer, RS je do sada dodelila samo 100 građevinskih paketa srpskom življu, s tim nisu mogli ni početi obnovu kuća, a Srbima treba izgraditi kuće da bi oslobodili muslimanske jer 80 odsto njih živi u tuđem prostoru. Nema više ni humanitarne pomoći, od čega je stanovništvo živelo, po tom pitanju Srbima je teže, Bošnjaci su organizovaniji, tu je Merhamet, nedavno u pomoć u kravama i ovcama dale iranska i malezijska ambasada. Svaki problem je veći od ovog s crkvom, ali nekome je jedino važno da uspožari narod.

KUĆA POD PUTOM: Izlazimo napolje, retki prolaznici, preko kuća bez krovova beli minaret džamije, levo iznad njega, na uzvišenju, veliki pravoslavni krst. Retke prodavnice, poneki kafić, primaju i dinare, takva potražnja da bi se i za piljke moglo pazariti. Na pijaci samo jedan kamion s kupusom, tri i po marke, pa konvertibilne, džačić. Ponad grada pravoslavna crkva, paroh Teofilović nije tu, mladi bogoslov koji menja crkvenjaka o crkvi u Potočarima, provokacija srpskog naroda. Silazimo u gradić, svuda cepanice za loženje, ispred zgrada, na terasama, u ulazima. Tražimo kuću bivšeg predsednika opštine Stanka Rakića, s kojim smo razgovarali prilikom ranijih poseta, jedan nam objašnjava, „poslednja kuća pod putom“. Stanka nalazimo iza kuće, cepa drva. Uvodi nas u kuću, bojažljiv, pre isprepadan. U penziji je, tek je to spreman da kaže, stavio ruku u ruku, levom gužva neku hartijicu. Dešava se da se Srbi sele, kaže, a da li je još politički aktivan, nije, predsednik je Stranke penzionera, pred kraj mandata se iščlanio i iz SDS-a, želeo da bude predsednik svih građana, to se nekome nije svidelo, bilo pa prošlo, neće nikog da ocrni, ako možemo samo ovlaš da ga pomenemo, da posle ne otresa ušima. Kako gleda na prošlo vreme, sve je to politički, napravljena je greška što su im doveli rat, nije se imalo kud, ne bi o tome, svaka reč ide na analizu. Sklanjamo olovku i hartiju, i dalje nepoverljiv, o čemu bi, šta ima sad da se priča, nezgodno je, svaka reč se meri.

U povratku stajemo u Potočarima, pored puta na zatravljenom placu omanja građevina, tek nikla iz temelja. Da je u pitanju crkva, govori tek ogroman drveni krst ispred nje.