Čekajući ceračke ptice

Cerak-Vinogradi je prvo ekološko naselje u Beogradu, piše u odluci kojom je 2019. proglašeno za kulturno dobro Republike Srbije kao jedno od tri zaštićena stambena naselja savremene arhitekture u Evropi. Iste godine naselje je uvršteno u stalnu kolekciju Muzeja moderne umetnosti MoMA u Njujorku – postalo je deo internacionalnog kulturnog nasleđa. Pa ipak, Cerak Vinogradi ne uživa zaštitu kakvu nalaže status ovog naselja.

Na ovogodišnjoj Beogradskoj internacionalnoj nedelji arhitekture (BINA), vizuelnim podsetnikom Cerak – 40 godina posle Melanije Marušić u izlogu Kulturnog centra Beograda biće upućen apel nadležnima da obrate pažnju na svoju kulturnu baštinu.

Cerak-Vinogradi su projektovali Milenija i Darko Marušić (koautor Nedeljko Borovnica) pri Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije sedamdesetih godina prošlog veka. Oni su autori i novobeogradskih južnih delova blokova 61-62, naselja Cvećara, stambeno-poslovnih objekata na bulevarima Kralja Aleksandra u Beogradu i Oslobođenja u Novom Sadu, zgrade Metals banke (izabrana za najlepšu zgradu u Novom Sadu u proteklih 25 godina). Dobili su brojna priznanja pa i Oktobarsku nagradu, Aprilsku nagradu, nagrade za životno delo…

„VREME„: Kako je nastalo naselje Cerak–Vinogradi? Šta je tu bilo ranije? Kome je bilo namenjeno, da li ste imali uzor, šta ga je razlikovalo od postojećih stambenih naselja?

MILENIJA MARUŠIĆ: Naselje je nas­tajalo na prostoru koji je tada bio krajnja periferija Beograda, na zapadnom šumadijskom pobrđu, koje je u „ruži vetrova“ imalo važnu ulogu provetravanja grada. Teren blago nagnut na jugozapad sa dubokim vizurama na Savsko priobalje i nadalje, činilo se do same Pešte. Utrine i livade bile su na mestu davno iskrčene cerove šume o kojoj je svedočilo samo jedno jedino drvo cera koje se zadržalo u pojasu od nekoliko vinograda uz Ibarsku magistralu, a koje je vlasnik na kraju posekao, sve uz naše suze.

Upoznati lokaciju značilo je savladati 60 metara razlike između podnožja i vrha sve gazeći koritom naizgled presahlog potoka, zaobići uvek živu vodu na dnu skoro karstne vrtače. Značilo je i osluškivati vetar, stalno prisutan, koji je zimi pokazivao svoju snagu nanoseći smetove snega na ulazna vrata naše projektantske barake u kojoj smo boraveći 9,5 godina radili sve projekte za objekte, slobodne površine, urbanu opremu, koordinirali projekte naseljske infrastrukture, vršili projektantski nadzor nad izvođenjem i proveru materijala na tržištu obilaskom svih fabrika bivše SFRJ, pratili i učestvovali u životu naselja počev od prvih useljenih stanova 1981. Osnovna ideja projekta Cerak oslanjala se na principe kontekstualnosti i ambijenatizacije koje su iz Evrope doneli pokreti moderne i postmoderne. Identičnih 67 kuća učinili smo različitim pomoću ambijenta oko njih. Podužno, sredinom naselja projektovan je naseljski park, koji je i vazdušni koridor i zeleni „pojas i put“ koji vezuju šumski masiv Košutnjaka sa krošnjama topola na Adi, u čijoj je osovini, uz korito potoka, glavna pešačka staza naselja. Projektovani su i potok i „na svom mestu“ jezerce, ali nisu izvedeni. Nije sačuvan, a predviđen je da živi i jedan vinograd. Uvek nadajući se da će se sve projektovano, zaključno sa severozapadnim susedstvom izgraditi i da će sve doći na svoje mesto, borba za naselje se nastavlja.

U kom smislu – borba? Naselje je zakonom zaštićeno, šta ga ugrožava?

Cerak-Vinogradi je zaštićen kao kulturno dobro pre dve godine. Nadali smo se da će nadležni shodno tome preduzeti potrebne mere da se naselje zaštiti od samovoljnih intervencija i da će otkloniti sve posledice neblagovremenog održavanja. Nažalost, to je u potpunosti izostalo.

Otuda naš apel u izlogu KCB-a da se posle niza pisama upućenih odgovornim i relevantnim ličnostima konačno nešto preduzme.

Mi smo se kao autori, uz podršku IAUS a, borili protiv samovoljnih intervencija. Naselje je još od 1992. godine bilo pod paskom Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a od 2003. imalo je i urbanističku zaštitu, na osnovu čega u njemu nije smelo ništa da se gradi. Uspeli smo da se ne nadzida ni jedna kuća, da se ne uđe u otvoreni prostor, kao i da se u vreme čuvene kioskizacije ne podigne nijedan kiosk na prostoru od 92 hektara sa 3650 stanova. Bilo je lepo i uspešno sarađivati sa brojnim stanarima, kao i sa Mesnom zajednicom dok je postojala kao institucija. Zajedno smo uspevali da se spreči skoro svaka samovoljna intervencija. Izmene na objektima počele su kada je nivo odgovornosti spušten na predsednike kućnih saveta. Sada su nam uvedeni profesionalni upravnici zgrade koji se ne ponašaju ništa bolje od prethodnika. Kao što često ponavljam, nama sada ne trebaju upravitelji, već popravitelji.

Saradnja sa stanarima koju pominjete takođe je jedna od specifičnosti Ceraka.

Naš projektantski tim bio je skoro deset godina na gradilištu naselja. Kontakti sa stanarima bili su svakodnevni. Stanovi su zahvaljujući i konstruktivnom sistemu „Žeželj“ projektovani kao otvorene fleksibilne površine prilagodljive potrebama porodice. Ako bi porodica od tri generacije dobila mali stan, radili smo adaptaciju stana prema njenim potrebama. Kao primer do koje mere smo sarađivali sa stanarima, navešću da su nas pitali koje cveće da zasade na terasama. Sa druge strane, oštro smo reagovali na samovoljne izmene prijavama nadležnim inspekcijama i institucijama. Komunikacija sa stanarima ni do danas nije prekidana. Naš dugogodišnji trud na očuvanju naselja, uloženo vreme i energija bili bi dovoljni da se isprojektuje još jedno toliko i takvo naselje. Nije mi žao, sačuvana je prostorno-ambijentalna harmonija i celovitost naselja. U razgovorima sa timom iz MoMA rečeno nam je da u naseljima bivše Jugoslavije nisu naišli na tako dobro očuvan prostor. Na moju opasku da na fasadama ima samovoljnih intervencija, odgovorili su da je to manje važno i da će se kao kad ptica menja i strese perje koje se mora obnoviti, obnoviti i popraviti fasade. Čekajući „ceračke ptice“, ja sam i dalje na braniku naselja.

Kako su reagovali nadležni na činjenicu da se državno kulturno dobro ne čuva kako dolikuje?

Predlog za obnovu, rekonstrukciju, revitalizaciju, održavanje i unapređenje sadržan je u dokumentu „Razvojna strategija rekonstrukcije, revitalizacije i Modela upravljanja u naselju Cerak vinogradi (Cerak 1 i 2) u Beogradu“. Sačinjen je uz aktivno učešće stanara naselja sa kojima smo u neprekidnom kontaktu četiri decenije i prosleđen nadležnim opštinskim, gradskim i republičkim institucijama 27. juna 2019. godine. Osim predloga o obnovi naselja i realizaciji još uvek neizgrađenog dela, predložili smo formiranja kulturnog centra, uvođenje novih tehnologija, digitalizaciju, korišćenje prirodnih izvora energije sunca, biljaka, vetra, vode (po sistemu da ni jedna kap kiše iz naselja ne ode u kanalizaciju), a kao model upravljanja i održavanja naselja predloženo je formiranje samostalne institucije (preduzeća) – operativne organizacije zadužene za optimalno funkcionisanje naselja površine 92,6 ha i 15.000 stanovnika, što je na tragu lika „gradića na brdu“, većeg od jedne Ivanjice. Odgovor nismo dobili, naselje se i dalje ne održava, a nelegalne izmene se ne zaustavljaju.

Vi i Darko Marušić bili ste jedni od autora početaka Novog Beograda. Kako je trebalo da izgleda, da li se i dalje poštuje inicijalna ideja?

Novi Beograd, jedini grad u Evropi građen na principima čiste moderne, izgubio je trku sa vanevropskim gradovima građenim na istim principima, Čandigarom u Indiji i Brazilijom u Brazilu. Nije poštovana osnovna matrica u njegovoj daljoj izgradnji. Na postojeću infrastrukturu – saobraćajnice i instalacije kao na idealnu podlogu, počelo je planiranje i građenje bez pravih stručnih procena i kriterijuma. Odstupilo se od osnovnog urbanističkog plana na osnovu koga su za svaki njegov segment raspisivani javni, često jugoslovenski konkursi čiji su žiriji, sastavljeni od osoba sa profesionalnim i moralnim kredibilitetom, birali najbolje. Danas je Novi Beograd hibrid u kome se u prvobitnom parkovskom slobodnom prostoru oko zgrade punom zelenila i sunca, kao tzv. neiskorišćenom zemljištu, gradi šta se stigne i „dogovori“. Što se nas dvoje tiče, mi smo se kao mali arhitekti uključili u novobeogradske konkursne utakmice. Uvek se sa radošću i ponosom sećam II i III nagrade za blokove 22 i 23, odmah iza prvonagrađene ekipe asova predvođenih arh. Aleksandrom Stjepanovićem. Bilo je to za nas više od nagrade, bio je to podsticaj za dalje. Po našim projektima izvedeni su u Novom Beogradu samo južni delovi blokova 61 i 62 uz ulicu Jurija Gagarina.

Za sve svoje projekte nas dvoje smo se trudili i uspevali da nam se omogući konstantan projektantski nadzor nad izvođenjem. Pritom nije bilo važno da li je plaćen. Bilo nam je važno da smo prisutni, da ostvarimo sagovornički odnos sa izvođačem i da uspostavimo pravila za svaku situaciju, pa i za težu rovovsku borbu čiji ishod mora biti najpovoljniji pre svega za onoga za koga se gradi. Iako je bivalo i rušenja kad se izvođenje „omakne“ i raziđe sa projektovanim, na kraju, kad se sve složi, zajedno smo proslavljali završetak gradnje. Gradilište pre svega!

Ako je 70 odsto naše gradnje namenjeno stanovanju, o čemu to govori? O velikoj potrebi za stanovima ili o njihovoj isplativosti?

Stambena arhitektura je, može se reći, na margini „velike arhitekture“ javnih objekata, a trebalo bi da odgovara onim vrednostima i onim značenjima koje stan i njegovo okruženje imaju za čoveka i njegovu porodicu. „Kako je vraški teško napraviti dobru kuću za stanovanje“, govorio je arhitekta Mikica Mitrović. To teško zapravo znači i podrazumeva veliku odgovornost, projektovati prostor u kome se rađa, odrasta i formira jedna ličnost, postaje čovek. Danas se, nažalost, ne grade stanovi za čoveka. Grade se stanovi bez normativa i ispod minimalnih uslova za čovekomerivo stanovanje. Gradnja stanova prilagođena je interesima investitora, prema zahtevima tržišta i širokim mogućnostima ulaganja na različite načine stečenog novca. Stambeni objekti niču preko noći bez reda, na mestima koja im nadležna administracija omogućava. Pitome gradske ulice postaju kanjoni sa stanovima bez vazduha i sunca. U svetu uvedeno Pravo svih građana na sunce, po kome je bar jedan prozor u stanu okrenut suncu, kod nas zvuči posprdno.

Nažalost, i sami arhitekti doprinose toj neodgovarajućoj poziciji i marginalizaciji stambene arhitekture. „Arhitektura je postala sluškinja kapitala“, konstatuje arhitekta Nikola Polak. Pre svega stambena.

Kako smo, u tom kontekstu, osvojili u svetu arhitekture poznat termin „Beogradska škola stanovanja„?

Beogradska škola stanovanja stvarala se i kalila posebno između 1965. i 1975. godine kada je završno rođen Beogradski stan. Tih godina, nas dvoje Marušića, tek diplomirali i tek venčani, uključili smo se u demokratičnu instituciju konkursnog nadmetanja i iskušenja vrednosti sopstvenih stavova. Bili smo polaznici Beogradske škole stanovanja i da nismo bili svesni da li mi gradimo nju ili ona nas. Prvi uspesi na tim stambenim konkursima spontano su nas usmerili na bavljenje stanovanjem, tako da se može reći kako je stambena arhitektura odabrala nas a ne mi nju. Godinama i decenijama u ovoj temi, Darko Marušić napisao je u časopisu „Arhitektura i urbanizam“ br. 74-77, gde je arhivirano je i zapisano ovo neponovljivo vreme arhitekture stanovanja: „U čemu je programsko-metodološka posebnost arhitekture stanovanja kad je u pitanju Beogradska škola stanovanja? Kod nje je, za razliku od drugih arhitektonskih programa u kojima je prioritet u procesu projektovanja pretežno u zoni oblikovanja, odnosno forme u stambenoj arhitekturi, prioritet na strani funkcije na prostorno-organizacionim konceptima urbanističkog, arhitektonskog i sklopa stambene jedinice…“

Organizacija prostora stana, ja bih radije rekla arhitektura stana, sazdana je od ljudskih potreba i umeća arhitekte da stvori podatno tlo u kome će moći kako da te potrebe složi tako i da ih razloži u zavisnosti od protoka vremena i promena u životu porodice. I da to umeće prenese i pretoči u umeće i radost života u tom prostoru.

Izjavili ste da se u vreme Jugoslavije, za razliku od sadašnjeg vremena, poštovala struka. U kom smislu, šta sada ne valja? I kako odnos države prema struci utiče na kvalitet života?

Jedan od dvojice kustosa izložbe u MoMA Martino Stirli kaže: „Jugoslavija je primer u kome je arhitektura bila moćna alatka u službi multietničkog društva.“ Tu alatku su svojim rukama držali arhitekti, uz punu podršku i logistiku vlasti, što kao direktni učesnik tog vremena mogu da potvrdim. Vlast i struka su bili prepleteni, nije se ništa radilo dok nije bilo detaljno stručno provereno. Urbanistički zavodi, kao naše najviše strukovne organizacije, bili su savest svojih gradova a ne puki servisi vlasti. Raspisi arhitektonskih konkursa za stambene objekte i naselja u ono i sadašnje vreme razlikuju se kako po izboru članova ocenjivačkog suda u pogledu njihovog stručnog i moralnog kredibiliteta, tako i po uslovima vezanim za projektovanje finalnog proizvoda – stana. Tada se znalo da će biti izabrano najkvalitetnije rešenje, uz uslov da se razradom projekta to i potvrdi. Danas u raspisu konkursa stoji sramna stavka da autor izabranog rešenja ne mora i neće biti uključen u projekat, u njegovu razradu. Da ne usporava, proverava, traži bolje, a treba da uradi što pre – za prodaju, ne za čoveka. Sa istim ciljem urbanistički planovi prolaze formalnu proceduru, zna se ko donosi odluku.

Kako ocenjujete Beograd na vodi, izvan konteksta kontroverzi koje ga prate?

Beograd na vodi „pliva“ u mestu, mestu koje nije za njega. Kada bi „otplovio“, putniku dolazniku sa zapadne strane ukazala bi se vekovima prepoznatljiva, čuvana i negovana silueta grada izraslog iz šumadijske grede, sinuli bi simboli grada sve sa Terazijskom terasom, otvorili bi se zamandaljeni prozori Beograda i otvorile poništene vizure na reku, prodisao bi grad, ponovo bi se proželi vazduh sa reke sa onim iz centra, i na kraju, oslobodio bi se parterni pojas uz reku i bio park za sve Beograđane umesto sviftovskog parka iz doba jure. Ne ulazeći u osnove lekcije iz struke da se visoki objekti nikada ne podižu u dnu amfiteatra, šta znače vizure grada i kako se čuvaju pokazuje Njujork. U tom mega gradu svakolikih objekata i po veličini i po obliku, postoji zakonska odrednica koja kaže da „se nikad ne smeju podizati zgrade koje bi zaklonile trećinu pogleda na centar grada sa Bruklinskog mosta“.

Da li u današnjem Beogradu postoji neki kraj koji bi mogao da bude za uzor drugima?

Ja bih uzvratila pitanjem: da li u Beogradu postoji objekat na kome nije ili nadzidano ili dozidano ili zazidano, zastakljeno, zablokirano, na kome nisu izmenjeni prozori različiti po obliku, boji i mestu ugradnje? Izuzetak su novosagrađeni objekti na kojima se do toga još nije stiglo. Fasade naših kuća liče na zakrpljeno sirotinjsko rublje, degradiraju se objekti, ulice i ambijenti poništavajući svaki sklad, red i harmoniju.

Kultura jednog grada i njegovih žitelja čita se na ulici, na licima kuća. Lica kuća su i naša lica. Ruženje kuća, ulica i gradova niko ne sprečava i ne zaustavlja. Vraćajući se na obilazak Njujorka i na njujoršku ulicu, nisam naišla ni na jedan slučaj „ručnog rada“. Objašnjeno mi je da gradska inspekcija pomno obilazi svoje kvartove i svaki pokušaj samovoljnih intervencija sankcioniše naplatom. Da li u ovoj državi i u ovom gradu inspektori reaguju na akcident, na viđeno, ili reaguju samo po prijavi, po tužbi komšije?

Plan Cerak-vinograda foto: privatna arhiva