Čekajući Ahtisarija

Posetilac koji duže vreme – recimo šest godina – nije bio u Prištini, odmah će uočiti dve razlike. Prva je, naravno, da nema Srba niti bilo kakvih tragova da su tu ikada živeli, ako se izuzmu hram Hrista Spasa kod Univerzitetske biblioteke, nedovršen i okružen kolutovima bodljikave žice, i crkva Svetog Nikole, temeljno demolirana sedamnaestog marta prošle godine. Druga stvar koja pada u oči je da jeste grad, barem u centru, besprekorno čist, kakav nije bio nikada tokom svoje nemirne istorije. Na trgu preko puta pozorišta šepuri se Skenderbeg na konju, replika iz Tirane, a malo dalje niz ulicu, prema hotelu Grand, pogrbljena bronzana figura Majke Tereze, po kojoj je nakadašnji Korzo sada nazvan. Da ne bi ispalo da su jedina dva nova spomenika u gradu podignuta osobama koje su em katolici, em nisu sa Kosova (Skenderbeg je iz Albanije, a Majka Tereza iz Makedonije), ispred nekadašnjeg Okružnog komiteta SPS-a ponosno stoji treći: bronzani pali borac UČK-a sa bronzanim kalašnjikovom u ruci.

Inače, Priština je prepuna mladog, lepo obučenog sveta, sjajnih radnji i još sjajnijih kafića i restorana. Srpski se može slobodno govoriti na javnim mestima, i najgore što se čoveku može desiti jeste da mu prodavačica ili kelner odgovore na engleskom, koji mlađi svet definitivno bolje govori od srpskog. Grad se užurbano prolepšava, prave se parkovi i uređuju trotoari, a jedino što smeta jesu visoke rešetkaste ograde oko javnih zgrada koje presecaju zelene površine i ometaju prolaz. U samom centru, uzdiže se ganc nova zgrada kosovske vlade, impozantna konstrukcija od čelika i stakla u kojoj se ogleda minaret džamije preko puta. U dvorištu džamije, decenijama daleko od gradske vreve, pedesetak staraca u tradicionalnim nošnjama sedi na prostirkama, ćaskajući i čekajući da prođe ramazanski post.

I konačno, još jedna novina koja pada u oči su znaci bezgranične ljubavi prema Sjedinjenim Američkim Državama, a naročito prema Bilu Klintonu, kome Kosovo u dobroj meri duguje svoj sadašnji privremeni status. Po Klintonu je nazvan jedan od glavnih bulevara u gradu, a njegov džinovski portret krasi jednu fasadu u centru. Klinton sa zida pokazuje blistave zube i diže ruku kao da nešto prodaje – recimo, svoju autobiografiju, koja dominira u izlozima svih knjižara u gradu. Nešto dalje, nasred glavne ulice, podjednako krupan ali manje benevolentan lik Ramuša Haradinaja, bivšeg premijera koji čeka suđenje u Hagu, pomno posmatra šetače kroz okrugli cviker.

KLUB MRTVIH PREDSEDNIKA: Površno gledajući, pogotovo iz Prištine, Kosovo je spremno za nezavisnost, i jedino ostaje da se to ozvaniči kroz predstojeće pregovore na koje se u pokrajini gleda kao na formalnost. Kao što je poznato, tamnošnja vlada je poodavno formirala svoj pregovarački tim, u kome pored predsednika Ibrahima Rugove (koji je ujedno i šef Demokratskog saveza Kosova, najjače partije u parlamentu, poznate i kao LDK) sede čelnici preostale tri albanske stranke: Demokratske partije Kosova Hašima Tačija (PDK), Haradinajevog AAK-a, odnosno Alijanse za budućnost (Ramuša za sada zamenjuje Bajram Kosumi, koji je ujedno i premijer), te Ore publiciste i medijskog magnata Vetona Suroija. Za koordinatora tima postavljen je Bljerim Šalja, dugogodišnji urednik „Zerija“, čovek umeren, odmeren i donekle naklonjen Rugovi. U neformalnom razgovoru za „Vreme“, Šalja optimistično kaže da očekuje da se pregovori završe najkasnije do kraja sledeće godine, i da će, naravno, završiti nezavisnošću, kao i da oko toga nema neslaganja među članovima tima.

Ispod monolitne površine, međutim, kriju se oštre podele oko svega ostalog. Još pre više od dve nedelje, na primer, LDK, PDK, AAK i Ora saglasile su se da kosovski parlament treba da usvoji deklaraciju o nezavisnosti Kosova, i to odmah, pre nego što pregovori počnu, a šef misije UN-a na Kosovu Seren Jesen Petersen objavio je da se UNMIK neće, kao u nekim ranijim situacijama, tome protiviti. Već na prvom sastanku, međutim, šefovi poslaničkih klubova žestoko su se sukobili oko dva ponuđena nacrta deklaracije: Vladine mekše verzije, koju su zagovarali koalicioni partneri LDK i AAK, i tvrđe opozicione varijante Tačija i Suroija. Do dana današnjeg deklaracija nije izglasana, a kad će ne zna se. Zatim, ni prvi sastanak pregovaračkog tima, održan prošlog petka, nije protekao bez varnica, i članovi su se razišli bez zajedničkog saopštenja.

Osnovni uzrok sukoba unutar albanskog političkog korpusa jeste to što je borba za nasleđe za mesto neprikosnovenog lidera Kosovaca, koje trenutno zauzima Rugova, uveliko počela, a naglo se razbuktala otkako je pre nekoliko nedelja javno saopšteno da predsednik ima rak pluća. Demokratski savez Kosova je najstarija stranka na Kosovu, i jedina koja ima razvijenu infrastrukturu, ali je u poslednjih desetak godina sasvim okoštala i inertna; opšte je mišljenje da je samo Rugovin autoritet drži na okupu. Nakon Rugovinog odlaska, očekuje se da će se raspasti na dva krila, od kojih će jedno poći za Nedžadom Dacijem, čovekom broj dva u stranci, dok će drugo prići Haradinaju, čija manja stranka u odnosu na LDK igra sličnu ulogu koju je JUL igrao u odnosu na SPS u pozno doba Slobodana Miloševića. U tom kontekstu treba posmatrati nedavnu ponudu iz AAK-a da se ujedini sa LDK-om, a ne treba zaboraviti ni Tačija, koji sa svojom reputacijom ratnog heroja i kontrolom nad četvrtinom biračkog tela predstavlja opasnog protivnika. Ko će na kraju izaći kao pobednik nemoguće je predvideti, ali se već sada vidi da će borba za upražnjeni presto biti žestoka a, s obzirom na tradiciju, možda i nasilna.

Inače, Kosovo je prošle nedelje posetio slovenački predsednik Janez Drnovšek, koji je svojom podrškom ideji o nezavisnom Kosovu onomad onoliko naljutio Srbe. Gledajući izmršavelog i užutelog Rugovu kako se na televizijskom ekranu rukuje sa ispošćenim Drnovšekom (koji je takođe teško bolestan) naveo je neke iz prištinske čaršije da podsmešljivo prokomentarišu da je reč o „osnivačkom sastanku Kluba mrtvih predsednika“.

RAT U OGLEDALU: Čim se izađe iz uglancane i užurbane Prištine, putem koji kroz Drenicu vodi prema Peći, slika o Kosovu se naglo menja, i ratni ožiljci izbijaju na videlo u obliku spaljenih i porušenih kuća. Neki od tih ožiljaka su stariji, iz 1998. i 1999, ali se vide i mnoge kuće spaljene i demolirane u lanjskom martovskom pogromu. U jugozapadnom delu, koji Srbi zovu Metohija a Albanci Dukađin, pre par nedelja je bilo primećeno prisustvo naoružanih uniformisanih lica koja su noću „regulisala saobraćaj“ predstavljajući se kao „Vojska za nezavisno Kosovo“. Nakon što je KFOR pojačao prisustvo u tom kraju i postavio mnoštvo kontrolnih punktova, tajanstvena vojska je nestala, samo da bi se ponovo pojavila na drugom mestu, u kačaničkom kraju. Ovog puta su prolaznicima delili proglas ispunjen pretnjama svakom ko im se suprotstavi, prošaran epskom poezijom, u četrnaest tačaka. Iako ih u Prištini malo ko uzima ozbiljno, ovi samozvani gerilci bude neprijatna sećanja na jesen 1997, kada su se na putevima u Drenici pojavile prve patrole UČK-a i na sličan način „regulisale saobraćaj“. Još neprijatnije podsećanje su sve učestaliji incidenti u okolini Štrpca, potpuno izolovane srpske enklave u Kačaniku. Prošle nedelje, na putu Uroševac–Štrpce pucano je na četvoročlanu srpsku patrolu Kosovske policijske službe, dva Srbina su ubijena i trojica ranjena u poslednja tri meseca. Počinioci nikada nisu pronađeni.

Iako predstavnici UNMIK-a i KFOR-a vole da ističu kako se bezbednosna situacija na Kosovu znatno popravila u odnosu na „divlji zapad“ iz prvih meseci njihovog mandata, taj mir ume da bude varljiv, kao što su svi saznali onog martovskog dana koji je takođe počeo mirno, nakon dugog zatišja, i u roku od par sati se pretvorio u najkrvaviji sukob na posleratnom Kosovu. Iako je i Petersen priznao da su napadi bili „orkestrirani i organizovani“, dirigenti i organizatori 17. marta nikad nisu otkriveni, kao ni strukture koje stoje iznad mnogih drugih terorističkih napada, od bombaških atentata na Rugovu do ataka na Srbe. Poznavaoci kosovskih prilika ukazuju da te dirigente treba tražiti u duboko skrivenim ilegalnim strukturama koje su ponikle iz nekadašnjeg ilegalnog Narodnog pokreta za Kosovo (LPK), organizacije koja po mnogo čemu predstavlja preteču UČK-a. U međuvremenu, članovi LPK-a vični konspirativnom radu i otvrdli u srpskim zatvorima, ispleli su svoju mrežu u svim institucijama kosovskog političkog sistema. Kao neformalni lider često se pominje Džavit Haljiti, sada funkcioner PDK-a i član Predsedništva kosovskog parlamenta, ali protiv njega do sada nisu pronađeni dokazi.

Situaciju komplikuje i postojanje čak dve kosovske tajne službe, jedne pod okriljem LDK-a, a druge pod Tačijevim patronatom. Iako UNMIK zvanično ne priznaje da ove dve organizacije uopšte postoje, svako dete u Prištini pokazaće im njihova sedišta: nedavno obnovljene poslovne zgrade bez oznake firme na ulazu, sa klima-uređajima na svakom prozoru i krupnim momcima na ulazima. Tačijeva služba zove se ŠIK (Sherbimi informativ i Kosoves), po ugledu na albansku tajnu policiju koja ima isti akronim, dok se Rugova opredelio za američki model, pa je svoju tajnu policiju nazvao Sigurimi atdh eut tj. Domovinska bezbednost. Tačijevu službu vode veteran UČK-a Kadri Veselji i bivši general u Vojsci Albanije Dilver Glođaj, a obojica su bliska Agimu Čekuu, komandantu Kosovskog zaštitnog korpusa. Na čelu Domovinske bezbednosti je izvesni Ram Maraj.

Ove dve službe organizovane su i rade po istom principu kao i sve srodne organizacije: navodno brane nacionalne interese i bezbednost, a u stvari obavljaju prljave poslove za račun svojih političkih gazda, u ovom slučaju dveju suprotstavljenih političkih partija; stabilnost i bezbednost na Kosovu su poslednja stvar koja ih interesuje. Koga zanima kakvu štetu mogu da proizvedu dve sukobljene službe koje rade za istu zemlju neka pročita Le Kareov Rat u ogledalu, a kolateralne žrtve tajnog rata na Kosovu su i Srbi i Albanci. U poslednje vreme, američke diplomate i obaveštajni oficiri za vezu u Prištini pokušavaju da pomire i spoje ove dve „tajne“ tajne policije, kako bi ujedinjene postale zametak legalne službe bezbednosti budućeg nezavisnog Kosova. To, naravno, nikako ne ide, a neće ni ići dok se pre toga ne ujedine LDK i PDK, što se neće dogoditi nikad.

SRPSKE DILEME: I dok kosovski Albanci uz sve probleme sa vedrinom gledaju u budućnost, očekujući da će nakon sticanja nezavisnosti na Kosovu procvetati ruže (u šta ih zdušno ubeđuju svi njihovi politički lideri), Srbi u tu istu budućnost gledaju sa povelikom dozom zebnje, i to sa mnogo razloga. Izjave albanskih lidera da su spremni da poštuju njihova prava i da im garantuju bezbednost zvuče šuplje i neuverljivo, dok povremene pretnje i pucnji iz mraka imaju mnogo ubedljiviji prizvuk. Kako, na primer, protumačiti nedavnu Dacijevu izjavu da će Albanci na nezavisnom Kosovu biti „gospodari svoje zemlje i države“, ako ne kao pretnju da će svi ostali biti, u najboljem slučaju, sluge? Pored toga, Srbi na Kosovu su vezani direktivama iz Beograda, koje nisu uvek u funkciji njihovog najboljeg interesa. To se najpre odnosi na direktivu o bojkotu kosovskih institucija i plana za decentralizaciju, za koje mnogi uviđaju da će ih skupo koštati. Ovo se naročito odnosi na srpska sela u okolini Prištine, od Gračanice pa nadalje, koja su po prirodi stvari upućena na prestonicu.

Izlet u Gračanicu otkriva da se i tamo poslednjih meseci dosta gradi, što nikako ne odgovara tezi da će u slučaju da Kosovo postane nezavisno uslediti opšti egzodus. „Ko je imao gde da ode, već je odavno otišao, a ovaj narod što je ostao nikad neće otići jer je sve što imaju ovde“, kaže otac Nektarije, gračanički monah i direktor KiM radija, koji pokriva celu enklavu, a čuje se i u Prištini. Otac Nektarije je jedan od onih mladih, visokoobrazovanih i pragmatičnih duhovnika koje je, kako izgleda, lakše naći na Kosovu nego bliže beogradskoj Patrijaršiji. On objašnjava da građevinski materijal za kuće i lokale u Gračanici stiže iz Prištine, dok srpski seljaci šalju svoje prehrambene proizvode na prištinsku pijacu. On je uveren da je suživot Srba i Albanaca moguć, mada je svestan da će mnogo vremena proći pre nego što dva naroda prestanu da se gledaju ispod oka.

U Plavom restoranu kraj glavnog puta kroz Gračanicu, u kome Srbi i Albanci, uz ponekog stranca, razgovaraju o poslu, sede i dva gubitnika kosovskog rata: Dragan i Goran Mihajlović, otac i sin, obojica Prištevci. Nekad su imali kuću u centru Prištine, a sada sa još četvoro članova porodice žive u prihvatnom centru u Kragujevcu, u sobi pet sa pet; došli su u Gračanicu kao nadničari na građevini. U junu 1999, kad su se srpska vojska i policija povukli, oni su ostali, jer su, kako kažu, sa komšijama uvek bili dobri.

I ostali su dobri, ali su ubrzo stigli neki ljudi iz Drenice i obavestili i njih i sve ostale Srbe iz te ulice da imaju tri dana da se isele ili… Mihajlovići su tražili zaštitu od KFOR-a, i nakratko su je dobili, ali im je posle dve nedelje saopšteno da NATO ima pametnija posla nego da njih čuva. Mihajlovići su shvatili poruku i otišli za Srbiju, a oni Srbi koji su ostali teško su pretučeni, a neki su i ubijeni.

I otac i sin znaju da se nikada neće vratiti u Prištinu: kuća im je spaljena, a na njenom mestu je izgrađena nova, sa novim stanarima. Ipak, sačuvali su sve papire i nadaju se da će kad-tad dobiti neku kompenzaciju i sa tim parama izgraditi novi dom na Kosovu. „Kad smo bežali, mislio sam da ćemo se brzo vratiti, kao što su se Albanci brzo vratili“, kaže Dragan gorko. „Da smo znali kako će nas dočekati u Srbiji, ne bismo se makli dalje od Gračanice. U Kragujevcu niko nema da ti da koru hleba da jedeš, i još nas zovu Šiptari.“

Otac i sin se ne slažu oko toga gde bi se naselili kad bi mogli, kao ni oko toga da li i kako će se eventualna nezavisnost Kosova odraziti na njihov život. Dok bi Dragan voleo da živi u Gračanici, dvadesetčetvorogodišnji Goran bi više voleo da se naseli u Mitrovici. „To je ipak grad, a ovo je selo“, kaže. I dok otac Dragan misli da bi nezavisnost Kosova možda povećala njihove šanse da se vrate, sin misli obratno. „Moraće ipak da nam daju nešto, neka prava, neku odštetu,“ kaže Dragan, dok Goran odvraća: „Ma šta će da nam daju, uzeće nam i to malo što nam je ostalo.“

Mitrovica, „ipak grad“, deluje pospano usred radnog dana, čak i „čuvari mosta“ u čuvenom kafiću Dolče vita kao da dremaju: već mesecima nije bilo incidenata. Za razliku od Gračanice, Srbi u Mitrovici su skloniji da se u slučaju nezavisnosti Kosova isele, i mnogi su već obezbedili rezervni položaj u matici. „Nema šta, ako Srbija odustane od nas, odmah se svi selimo“, kaže dvadesetpetogodišnji Milan, bravar po zanimanju. „Samo, to neće da se desi, ovo je ipak Srbija.“ Preko glavne ulice u severnom delu grada razapet je ofucan transparent „Poštujte rezoluciju 1244“, na engleskom, i još nešto, nečitljivo. U izlogu bakalnice poster „Šešelj srpski heroj“.

Uopšte u razgovorima kako sa Srbima tako i sa Albancima, primećuje se da starije generacije, koje su imale nekakvo (makar neprijatno) iskustvo suživota i često govore oba jezika, imaju više vere da se odnosi mogu normalizovati. Za mlađe generacije, koje su odrasle u paralelnim sistemima uspostavljenim devedesetih, to ne važi. Dvadesetsedmogodišnji Naim, koji se sredinom devedesetih iselio u Englesku, a pre pet godina se vratio u Prištinu i sa nekolicinom ortaka otvorio lokal u centru grada, kaže da nema ništa protiv da mu Srbi budu mušterije, ali, kaže, neće da govori njihov jezik iako ga zna. „Dosta su Srbi dominirali, sada je red na nas,“ kaže on, a na primedbu da su mnogi nevini Srbi teško stradali hladno odvraća: „Vi ste prvi počeli.“

I dok Ahtisarija jedni očekuju kao Deda-Mraza, a drugi kao Mračnog Kosca, gotovo niko se ne pita kako će nova država biti ustrojena, ko će je oteti iz kandži mafije, kako rešiti problem nezaposlenosti (60–70 odsto), pa čak ni kako dovesti struju, koje je i u vreme bombardovanja bilo za izvoz, a sad je više nema nego ima, pa se noću na ulici često ne može razgovarati od buke brojnih generatora. Obuzeti državotvornim radom, kosovski lideri jedva da su primetili demonstracije nekoliko hiljada prosvetnih radnika, koji su se prošlog utorka okupili u centru Prištine, tražeći zaostale bedne plate. Da jesu, videli bi karikature svojih lica i svoja imena na plakatima u krajnje neprijatnom kontekstu, kao predznak budućnosti.