Čast naša nasušna

„Da nema bakšiša, valjalo bi ga izmisliti.“ Ako i nije Volter ovo kazao, dobro je rečeno, bez ovog gotovinskog plaćanja na licu mesta oskudevale bi kroz silna stoleća hiljade kelnera, kafanskih i svadbarskih muzičara, taksista, mnogi liftboj prekinuo bi sjajnu karijeru u hotelu sa bordo tepihom i mermernim stepeništem, mnogi majstor ne bi prihvatio da putničkim autobusom prenese paket nepoznate sadržine…

foto: marija janković

U jednoj fazi i mog ličn. dijalekt. razvoja bakšiš je nadmašio sve druge moje prihode, mnoge moje kolege su u rokovnicima sa koricama od skaja beležile svaku bogovetnu svirku, s kim su svirali, kome, gde, kolika je bila pogodba i koliki je bio bakšiš.

Ranih osamdesetih bila se podigla silna, premda privremena i prividna dževa oko porekla imovine, i moj ti kolega zvani T. (ime i adresa pozn. autoru) sa svojom poslovnom knjigom pravac opština Palilula, dobar dan, dobar dan, došao sam da prijavim svoje prihode, neću da mi sutra bane neka kontrola i da me muštra, čime se bavite, tim i tim, svira u bendu na TV, ali nastupa i u Skadarliji, i po svadbama, od „Mlave“ i „Trandafilovića“ do Doma armije i „Metropola“, doneo je zabeležen svaki dinar koji je ubrao sam meha harmonike… – „Jel ti to nas zajebavaš?! Sikter odavde i ti i tvoje knjigovodstvo…“ (Možda ovom istinitom pričom dajem ideju novozulumćarima da oporezuju i bakšiš, i tako prete da će zaći po mehanama i da će, surovije nego što su dahije činile, kažnjavati sve koji se tamo bespravno i sebično bogate?)

Po jutru se dan ne poznaje, ili kako sam ostao bez svog prvodobijenog bakšiša

Kao dete sam bio pevač neuporedivo slavniji nego danas, uzimao sam tonove koji god bi mi ustrebali, i sam sam bivao iznenađen kako mogu da domašim nešto što stoji ne ni šifoneru, nego na vrhu najveće dumstflaše, uglavnom me u Crepaji, na crkvenoj slavi, skole da pevam gostima od kojih su mi neki rod, drugi ne, imao sam manje od jedanaest godina, jer ću u jedanaest dobiti harmoniku, a tu se očekivalo da pevam bez pratnje, nije mi se pevalo, ali je moj uja Slavko rekao da će me častiti, iz džepa svog plavobelog džempera na zakopčavanje i na uzdužne štrafte izvadio je apoen koji bi odgovarao možda današnjoj petstodinarki, pohlepa je učinila svoje, otpevao sam dva ili tri svoja ondašnja hita, nisam zaradu krnjio uveče u centru, i pre spavanja stavio sam je pod jastuk, međutim je verolomni veseljak neosetno tokom noći izvukao novac ispod moje glave i uzdrmao zauvek moju veru u čovečanstvo, napao sam ga u okviru svojih ondašnjih mogućnosti, kako ga nije sramota, daje pred svima, uzima krišom, kad ga niko ne gleda… Pa ipak, uprkos tome velikogospojinskom mom fijasku, pregrmiću ja mnogu godinu najvećma zahvaljujući toj reči koja kod nas nema množinu, a koju sam naučio i na engleskom (tips) i na ruskom (chaevye).

Da li je bakšiš dovoljno velik zavisi i od toga ko ti ga daje

Svirali nas četvorica godinama u „Dva jelena“, basista je bio stariji od nas, Maksa, došla grupa Amerikanaca, zauzela skoro celu tavernu, vidimo da u jednom trenutku skupljaju pare za muziku, u mraku su sve mačke crne i svi dolari zeleni, preda nama vodič taj svežanj, kad tamo, svega dvadeset dolara, uh, nisu se baš pretrgli, sve sam truli bogataš, a nama po pet dolara, međutim nas je Maksa, koji je jedini od nas bio u Americi, prosvetlio: njima je ovde sve plaćeno, i to što su dali po dolar za muziku, to je znak da su baš uživali i ovo je velika počast, osetio sam se kao mladi pesnik Eumen kad mu je povodom prve uspele idile Teokrit rekao: „Ako i jesi na prvoj stepenici/ponosan i srećan morao bi biti/Stići dotle nije mala stvar/učiniti to slava je velika!“

Moj lični i porodični rekord tj. najveći bakšiš svih mojih vremena potiče iz države koja neka ostane anonimna: darodavac je živ i zdrav i možda ne gori od želje da se slava njegova raščuje među milionima naših pretplatnika.

&

U Americi smo moja braća Rusi i ja svirali sa podijuma, poslodavac nas jeste plaćao, ali smo od gostiju očekivali da vekovnu nepravdu prema muzičkim nadničarima oni koliko-toliko isprave, u praznu vazu stavljali bismo jednu našu novčanicu, kao znak i kao mamac da joj naprave društvo, i uvek je bilo kolebanja šta da stavimo: ako metnemo novčanicu od deset dolara, obeshrabrićemo one koji bi odlazeći dali dva ili tri dolara, ili možda i samo jedan; ako pak mi stavimo jedan dolar, navešćemo i njih da daju tako malo, te je najčešće u početku čamila novčanica od pet dolara, znak, mamac i orijentir u isti mah. Rusi su svirali bolje od mene i mojih kolega ovde, a bakšiš je ipak beznadežno zaostajao za ovdašnjim: Evropa je majka bakšiša, ili barem njen jugoistočni deo.

Kako bi se muzičari mogli upotrebiti u mnogo tananije svrhe

Dok sviramo društvu za nekim stolom, unapred uglavnom znamo ko će biti naš dobrotvor, na njega smo usredotočeni, i znatno pre nego što će se mašiti novčanika mi smo registrovali njegovu unutrašnju borbu i trenutak odluke, da će mu ruka poći ka džepu mi vidimo par sekundi ranije, moj drug Brana K. se pitao još sedamdesetih godina zašto službe bezbednosti ne uzmu nas za telohranitelje, jer mnogo pre nego što bi atentator posegao za pištoljem ili bombom, mi bismo ga pročitali i predupredili.

Da, ima i gostiju koji srljaju iz porudžbine u porudžbinu ne podupirući je bakšišom u odgovarajućem ritmu, poneko bi čak i hrabrio već ogorčenu i nakostrešenu kapelu da nastavi, a taj će to regulisati kasnije, ali bi mu Brana, zatvarajući gornju kopču na mehu, i odstupajući od njegovog stola rekao: „Takvima kasnije i sviram!“

Bakšiš se daje ili unapred, u toku samog umetničkog čina, ili pri kraju trećeg umalo ne rekoh stava, pri kraju treće pesme.

Svirao sam sa „Svilenim koncem“ na svadbi, gost poruči jednu pesmu i stavi Blagojčetu na harmoniku dve hiljade dinara, pesma nije još ni dovršena, gošća sa druge strane stola, malo iskosa, traži novu pesmu, mi joj odsviramo, nadajući se da će se ugledati na prethodnog gosta (kome smo još dužni, ali se nije bunio što je građanka uskočila sa porudžbinama), ne daje gospoja ništa, ali samouvereno traži još jednu pesmu, pa još jednu, Blagojče se tad obrati prvobitnom poručiocu: „Izvinite, jel ovo vaša žena?!“ (Bili su to bračni drugovi koje je svadbarski protokol bacio na dve različite strane astala i sve se završilo ne treba lepše.)

Bakšiš u naturi i neadresirani bakšiš tj. jabuka razdora

Dogodi se da gostima ponestane gotovine, a ušli su u lumperajski mod, te posežu za plemenitim metalima ako ih imaju, skida se preko glave zlatni lančić, skida se sa ruke sat, prsten, i to se daje muzici, tačnije najbližem muzičaru, ali najradije kapelniku: ako ovaj svira violinu, onda prsten samo prođe kroz onaj otvor u obliku kišne gliste, i članovi orkestra unapred proživljaju buduću naučnu raspravu: je li prsten dat primašu za njegov izuzetan domet, ili pripada orkestru i treba da se podeli na šest ravnih delova? Treba li sat da se proda, pa da se novac podeli, ili da se napravi mali kazino, da kocka odluči kome će sat da pripadne, a dobitnik ako hoće da časti ostale, dobro jest, ako neće, nek mu je na čast.

Pokloni u naturi mnogo su rizičniji od novca, jer ako je bend primio roleks mora svirati do jutra, kao da je roleks pravi; ni sa novcem ti ne možeš u polumraku krčme i u duvanskom dimu da ustanoviš je li strana valuta originalna, tvoje je da se držiš prezumpcije gostinske nevinosti, a posle kako bude.

Nekim gostima je neugodno da javno kite umetnike, pa diskretno stave novac u muzičarski džep, što je naravno mačka u džaku, svirač može i čistim čulom dodira da odredi rang dobijene novčanice, ili da razlista svežanj i da ustanovi koliko apoena ima, ali se preporučuje da dobitak krišom izvuče i osmotri, kako bi se znalo koliko još darodavcu treba da se svira.

Nas četvorica smo odsvirali gostima iz Rusije nekoliko pesama, i otpevali smo solidno nekoliko numera na ruskom, čovek nam da sto evra i zahvali tako da mi shvatimo kako im je u taj mah preče da razgovaraju ili da se prihvate smuđa. Vratimo se nakon petnaest minuta, jer po našem taksimetru za sto evra im pripada bar još pet ili šest pesama, ne, hvala nam najlepše, divno je bilo, pohvale još jednom i naš repertoar i naše proiznoshenie russkih slov… Mi se vratimo za naš sto, jer drugih klijenata i nema, glavni Rus međutim dođe da se pozdravi sa nama, još jednom nam zahvali i stavi na astal još četiristo evra, spasibo, spasibo, spokoinoi nochi…

Na pitanje gostiju koliko košta pesma Romi iz XX veka imali su podgotvlennyi otvet: „Nas dođe sedamsto pedeset dinara…“

Davanje bakšiša i primanje bakšiša jeste carstvo dvostruke proizvoljnosti, poprište je silnih nesporazuma, ali bogme i sporazuma, jer obe strane motre koliko je druga strana zadovoljna ili razočarana, i ako muzika nije u vremenskom tesnacu, obično se sve završi na obostrano zadovoljstvo.

Bakšiš je kod muzičara razvio dar za aritmetiku: u vreme kad sam ja najviše zarađivao u opticaju su bile sve pokojne evropske valute, nas je bilo sedmorica, u gomili za deobu, da ne kažem u stečajnoj masi, bile su hiljade šilinga, lira, desetine ili stotine maraka, dolara, franaka, drahmi, sve je to u rekordno kratkom roku bilo sabrano, obračunato po važećem kursu i gle, uvek je bilo deljivo sa sedam!