Care, care, govedare

Današnja deca ne znaju da se igraju, po ceo dan sede za kompjuterom i igraju igrice, glasi jedna od najčešćih primedbi nas odraslih na način života najmlađih. „To i jeste i nije tačno. Kompjuterske igrice su igre današnje dece. Problem je u tome što one ne razvijaju onu vrstu fizičkih i mentalnih sposobnosti koje razvijaju tradicionalne igre“, rekla mi je Ljubica Sikimić kad smo se dogovarale za ovaj razgovor. Rekla je i da „nisu kriva deca što se ne igraju lastiša, žmurke, između dve vatre i sličnih igara, nego njihovi najbliži, zato što im nisu pokazali. Nevolja je u tome što ih se i njihovi roditelji ne sećaju.“

Ljubica Sikimić je pedagog, pisac za decu, ali je pre svega sakupljač dečjih igara. Ono što je Vuk Karadžić učinio za srpsku narodnu književnost, to je Ljubica Sikimić učinila za dečju igru. Objavila je četiri bogate zbirke: Dečje igre nekad i sad, Dečje igre juče, danas, sutra, Igre tvoje i moje, a pre nekoliko meseci i 32 igre za svako dete, u izdanju Kreativnog centra.

BOLJI LJUDI

Dečju igru definiše kao „složenu tvorevinu, koju deca stvaraju po svojoj želji i potrebi da kroz nju isprobaju, ali i razvijaju svoje psihofizičke potencijale. Svaka, pa i ona najjednostavnija igra čije sadržaje i zadatke mogu da koriste i najmlađa deca, može stimulativno i blagotvorno da deluje na ukupan psihofizički i emocionalni razvoj i da decu na najbolji način uvodi u proces socijalizacije. Može se reći da je revolucionarni preokret u odrastanju deteta vreme oko navršene četvrte godine, kada od egocentričnog bića, kome je okrenuta sva pažnja odraslih, počinje sve više da traži igru i druženje sa vršnjacima. Zato kažemo da igra na najbolji način omogućava detetu da se poveže sa životnom okolinom i da postane njen aktivni učesnik. Ona je pokretač celokupnog dečjeg razvoja. Dete koje u detinjstvu nije imalo priliku da se igra, jer je na primer rano počelo da radi i pomaže roditeljima, imalo je osiromašeno detinjstvo. Deca koja se igraju kroz igru postaju bolji ljudi, a mi odrasli koji se družimo sa decom postajemo bolji i tolerantniji, jer primamo njihov optimizam i lakše rešavamo neke važne životne zadatke.“

Šta je tradicionalna igra? Ljubica Sikimić kaže da su to „sve one igre koje su deca vekovima pre nas stvarala i prenosila ih usmenim putem iz generacije u generaciju, pa su tako stigle sačuvane do našeg vremena“. Kao jednu od najstarijih, iz vremena pre igara koje je zabeležio Vuk Karadžić, navodi bacanje kamena s ramena. „Prvo se izabere teren, zemlja a ne beton, i obeleži se linija za start. Zatim se bira kamen koji mogu da podignu i bacaju svi igrači. Brojalicom se određuje redosled bacanja kamena. U glavnom delu igre određuje se bacanje kamena jednom ili obema rukama, iz zaleta ili sa mesta stajanja. Iskusni igrači usložnjavaju zadatke tako što u daljini postavljaju metu do koje treba da leti kamen i da je pogodi. Prekršaji pravila se kažnjavaju izbacivanjem iz igre. Na kraju se proglašavaju najuspešniji igrači i radi smirivanja svih igrača počinje zajednička pesma.“

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

KLIS I KRAJCARICE

Od starih igara, u neizmenjenom obliku, sačuvale su se igre ili grupe igara kao što su žmurke, šuge, zuje, trula koblia, klis, krajcarice, „ja sam stari čika“… Ljubica Sikimić kaže da ih deca školskog uzrasta i danas igraju, kao što se oni mlađi od njih igraju „ringe, ringe, raja“, „ide maca oko tebe“, „pošto seko mleko“, „care, care, govedare“, „kolariću paniću“.

Većinu igara stvarala su deca, ali mi ne znamo imena tih malih autora, kaže Ljubica Sikimić. „Dečje igre nikada nisu poznavale granice, osim nekih koje su specifične po mestu izvođenja, sredstvima koja se koriste u igri, ili govornim izrazima vezanim za neko geografsko područje, pa im možemo odrediti mesto nastanka.“ Prenošenjem usmenim putem, one su se menjale. „Obično je proširivan sadržaj i prilagođavani su zadaci svakoj novoj generaciji dece, ali nijednom od ovih promena nisu umanjene lepota i vrednost neke stare igre. Tako je, na primer, staru igru ‘ledeni čiča’, gde je čiča imao zadatak da dodirne i ‘zaledi’ svakoga od ostalih igrača u pozi u kojoj se tog trenutka našao, zamenila je igra ‘ledene figure’. U njoj jedan igrač uzima za ruke jednog po jednog igrača, zavrti ga oko sebe i naglo pusti, a taj igrač mora da ostane u položaju tela koje je imao u trenutku zaustavljanja. Na kraju su deca između sebe birala najlepšu, najinteresantniju ili najkomplikovaniju zaleđenu figuru.“

Kao dobar primer kako se igre nadgrađuju, Ljubica Sikimić navodi igru „care, care govedare, koliko je sati?“, koja već u svom nazivu nosi duhovitu aluziju svojstvenu deci. U njoj svako od igrača, pored osnovnog pitanja caru koliko je sati, dodaje i nešto svoje kao što su sledeće reči: „Care, care, presvetli i uzvišeni gospodare, što umesto na prestolu sediš na zemlji, kaži mi koliko je sati?“ Ako je u ulozi cara govedara devojčica, onda joj se, na primer, postavlja sledeće pitanje: „Carice, carice, najlepša i najmilija gospodarice, sa cvetom u kosi i krunom na glavi, reci mi koliko je sati?“ Tada car i carica nagrađuju one koji ih pitaju velikim, malim, mišjim ili slonovskim koracima, kojima se brže ili sporije stiže do cilja, tj. do mesta na prestolu.

KLIKERI STAKLENCI

Ljubica Sikimić skuplja dečje igre od 1985, kada je, kako kaže, profesor Ivan Ivić sa Instituta za psihologiju Univerziteta u Beogradu pozvao vaspitače, pedagoge i psihologe iz vrtića cele Srbije da u okviru Svetske organizacije za predškolsko vaspitanje rade na sakupljanju tradicionalnih igara. „I, ja sam se posvetila tom radu. Trebalo je da krenem u sve krajeve naše zemlje i da od dece i odraslih zabeležim njihove omiljene igre. Mnogi susreti su se završili bezuspešno. Žena iz zaseoka pored Banje Vrujci bila je voljna da se seti igara iz svog detinjstva, ali je samo ponavljala: Da, bilo je puno igara, bilo je igara… Mnoge igre sam zabeležila i sačuvala pod interesantnim okolnostima, na primer od jedne starije čobanice koju sam srela na padinama planine Javor teško sam došla do igre, jer je na početku našeg susreta govorila da će se teško setiti svoje omiljene igre iz detinjstva jer je igra ‘zanovetna’. Čekala sam je i pravila pauze u zapisivanju igre svaki put kada bi ona odlazila da u stado vrati poneku nemirnu ovcu. Tek kada se na planinskoj stazi pojavio gorostasni poštar iz tog kraja, zajedno smo priveli kraju celu igru. Molila sam Desanku Ječmenicu, pomoćnu radnicu u jednoj kafani na obroncima Zlatibora, da mi kaže koju je igru volela u detinjstvu. Žena je govorila i radila svoj posao, a ja sam trčkarala za njom od kafanskog podruma do kuhinje vodeći računa da je ne ometam u radu i tako od nje dobila celu igru. Sa svoje terase sam gledala i slušala jednu baku u Beogradu kako pokazuje svojim unukama i deci iz susedstva jednu igru. Tu igru sam na neki način ukrala. Dešavalo se da neko od ljudi u TV reportažama uz temu o privredi spontano pomene svoje detinjstvo i dečju igru iz tog vremena i da se meni igra svidi, pa da je i zapišem za današnju decu! Rado se sećam gospodina Egona Štajnera, kao dečak je preživeo logor u Dahauu, koji je znao puno igara sa klikerima, i gospođe Eme Matić, muzičkog pedagoga, koja mi je pomogla da notama zapišem nekoliko starih dečjih igara sa pevanjem i pokretom. I danas se pitam zašto su igre klikerima bile samo za dečake kada su privlačile i nas devojčice.“

Mišljenje da današnju decu ne zanimaju tradicionalne igre i da ne smišljaju nove, po Ljubici Sikimić nije tačno. „U emisiji ‘Familiologija’, na Prvom programu Radio Beograda, Vesna Ćorović Butrić navela je nazive dve dečje igre koje ja nemam zapisane. To znači da deca i danas stvaraju igre i, što je još važnije, deca se igraju. Zatim, grupa dece iz jednog beogradskog vrtića koja je od ponuđenih igara u zbirci 32 igre za svako dete odmah odigrala tri igre, a većina je već znala staru igru ‘care, care govedare’… Sigurna sam da bi današnju decu zaokupile tradicionalne igre. Klikeri, na primer, staklenci, gvozdenci ili porcelanci raznih boja i veličina. I sada bi u ovoj igri mogle deci da zablistaju te male, sjajne kuglice, koje su nekada punile dečje džepove. Samo treba neko da im pokaže.“