Car Dušan na ogrlici

Tajming za izlazak na veliku skupštinsku pozornicu Predloga zakona o odlikovanjima Republike Srbije nije mogao biti gori – baš usred zahuktavanja optužbi o navodnim preprodajama poslaničkih mandata koje su nekoliko dana kasnije rezultirale i pokretanjem istrage.

Rasprava koja se o zakonu o odlikovanjima nakratko povela u parlamentu – a u kojoj su glavnu reč imali radikali – mogla je biti i mnogo gora. Reč je, naime, o zakonu koji se tiče državne simbolike i nečega što se najčešće naziva državnim interesom, a oko takvih zakona, kao što znamo, odavno nema skupštinskog primirja.

No, tog je prvog decembra predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković izgleda imao kratak fitilj pa je svega nekoliko sati nakon početka rasprave, krajnje neočekivano, povukao zakon čiji je i bio predlagač i koji je najavio kao „zakon presudan za unutrašnju stabilnost i državni identitet“.

Nekoliko dana nakon što je zakon povučen „da bi se poslanici bolje o njemu upoznali“, predsednik Skupštine je u kratkoj izjavi za „Vreme“ rekao da je siguran da bi zakon bio izglasan tog dana, ali da je „važno da institucija koja predstavlja najveći broj građana jedinstveno donese takav zakon“: „On treba da bude simbol jedinstva.“ Istom prilikom, Marković je odbacio sve optužbe koje je na njegov račun tim povodom iznela nekolicina poslanika.

Poslanik SDP-a Meho Omerović, na primer, ima primedbi upravo sa „insistiranjem na takozvanom jedinstvu“. „Sve što se dešava u Skupštini u poslednje vreme vrti se oko toga. Apsurdno je insistirati na jedinstvu u XXI veku i u višepartijskom sistemu. Smatram takođe i da je apsurd da predsednik jedne republikanske skupštine gura zakon koji dolazi iz Krunskog saveta čiji je i sam član. Postavljam pitanje: zašto se krije da je zakon potekao od te institucije?“, kaže Omerović za „Vreme“.

Na pitanje zašto bi Predlog zakona morao a priori biti loš samo zato što je potekao iz Krunskog saveta (ako i jeste), Omerović kaže da ne želi to da implicira, već da smatra pogrešnim i nepotrebnim da se mistifikuje stvarni predlagač i krije iza imena predsednika Skupštine.

Predsednik Skupštine Srbije pak kaže za naš list da nema nikakve mistifikacije i pokušaja da se sakrije autor zakona, a on lično predstavi kao inicijator. „Jasno sam rekao na početku obrazlaganja – tekst je pre nekoliko meseci pripremio tim stručnjaka heraldičara sa Dragomirom Acovićem na čelu“. Zaista, zakonski predlagač ne može biti niko drugi do Vlada, poslanici, pokrajinska skupština ili najmanje 15.000 birača. Ali, Marković se nije pojavio kao predlagač zakona koji je pisan u Krunskom savetu, već u Heraldičkom društvu Srbije. Jedan od pisaca tog predloga zakona, predsednik Heraldičkog društva Srbije Dragomir Acović (koji jeste član Krunskog saveta, kao i Predrag Marković, koji je objasnio da je zamrznuo svoje članstvo kad je počeo da se bavi politikom) kaže za „Vreme“ da je Predlog zakona o odlikovanjima to Društvo poslalo predsedniku i premijeru Srbije i predsedniku srpskog parlamenta, te da je Marković dalje preuzeo inicijativu.

A kada će zakon ponovo doći na dnevni red? Marković kaže da „o tome, kao i do sada, odlučuju poslanici“.

MONARH ILI PREDSEDNIK: Što se tiče radikala, oni su većinu svojih amandmana pripremili na članove zakona koji uređuju ulogu predsednika Srbije u vezi sa ovom oblašću.

Predviđeno je da predsednik Srbije bude „poglavar svih odlikovanja“ čija je i dodela isključivo u njegovoj nadležnosti; izabrani na funkciju predsednika „ex officio“ postaju doživotni nosioci najvišeg Ordena cara Dušana.

„Zašto bi svaki predsednik Srbije morao da bude nosilac Ordena cara Dušana? Pa valjda bi, kao i svi ostali, morao najpre da ga zasluži. Dalje, predsednik bi po tom predlogu zakona imao apsolutnu moć odlučivanja o svemu u vezi sa odlikovanjima. Dakle, naši amandmani nisu političke prirode, već su to suštinske primedbe kojima se predlaže prenošenje dela ovlašćenja na neku drugu instituciju, na primer na Skupštinu Srbije, da bi se zaštitili od potencijalne samovolje predsednika“, kaže za „Vreme“ poslanik SRS-a Veroljub Arsić.

Konačno, i SDP i SRS iznose istovetno zapažanje: Predlog zakona ima „monarhistički prizvuk“.

Arsić kaže: „Zamenite reč predsednik u Predlogu zakona rečju monarh, i videćete da je pogodan za monarhije, a ne za republike, što smo mi valjda još uvek po uređenju.“

Ako se, međutim, Predlog zakona pažljivo pročita, u članu 15. piše da „do dodele ordena, velikih odlikovanja, medalja i spomenica dolazi: po inicijativi predsednika Republike, po predlogu Vlade, po predlogu resornih ministara i po predlogu kancelarije ordena Republike Srbije.“ Acović dodatno objašnjava: „Konačna odluka će uvek pripasti šefu države, jer on i predstavlja državu. Tako je, uostalom, propisano i u svim drugim državama. Druga je stvar da li neko smatra da neko treba da bude na mestu predsednika ili ne. Ali, ako je predsednik dovoljno dobar da potpisuje zakone koje donosi skupština, pa zašto onda ne bi bio dovoljno dobar da potpiše ukaz o dodeli nekog odlikovanja?“

Što se tiče primedbe da li i predsednik najpre treba da zasluži najviši predviđeni Orden cara Dušana, u obrazloženju zakona se objašnjava da je „predsednik Republike Srbije poglavar svih ordena… za vreme trajanja svog mandata“ te da je stoga i potrebno da „ex officio“ primi Orden cara Dušana na ogrlici; predsednik je „vrhovni ustavni reprezent države Srbije i kao takav ekskluzivan je izvor republičkih počasti“. Predviđeno je da predsednik ostane doživotni nosilac tog ordena, ali i da se on mora vratiti „u roku od šest meseci“ nakon smrti (bivšeg) predsednika zbog „visoke materijalne i simboličke vrednosti“ Ordena, kao i radi „sprečavanja trgovine istorijskim nasleđem naroda i države“.

Poznato je da smo imali burna iskustva sa predsednicima i ordenjem koje je prošlo kroz njihove ruke. Po pisanju „Glasa javnosti“, apsolutni rekorder „zajedničke države“ do sada je Slobodan Milošević „koji je podelio više od 14.000 odlikovanja, uglavnom posle bombardovanja“. Vojislav Koštunica je kao savezni predsednik dodelio oko 3600, a Svetozar Marović tek 1750 odlikovanja.

„Za loš ugled koji odlikovanja imaju u ovoj zemlji kriva je sama država, koja ih je do sada tretirala kao đinđuvu i kao kompenzaciju za partijske i slične zasluge. Ovaj predlog zakona, međutim, donosi čitav niz veoma striktnih ograničenja koja vrlo precizno definišu ko može poneti orden i čak i koliko živih nosilaca jednog ordena najviše može biti u isto vreme“, kaže Acović. Pri tome, ukoliko nema „zaslužnih“, odlikovanja se neće dodeljivati.

Za svrhu nadziranja i kontrole formirala bi se kancelarija ordena Republike Srbije u okviru koje bi delovali i ordenski i drugi saveti. Acović je učestvovao u izradi Zakona o odlikovanjima SRJ 1998. godine, ali se povukao onog trenutka kada je od Miloševića stigao zahtev da se u odlikovanja uvrsti i ordenje iz komunističke epohe. Povrh toga, ono što je bio temelj Predloga tog zakona – ograničenja za državu – izbačeno je u potpunosti. Danas se taj zakon još uvek primenjuje „bez sistema i koncepcije“ i po njemu su odlikovanja dodeljivali predsednici Koštunica i Marović.

Interesantno je da je jedna od izmena inicijalnog predloga Heraldičkog društva Srbije (u poređenju sa verzijom Predloga zakona koji je došao pred poslanike) uvedena baš u oblasti koja je za pisca zakona Dragomira Acovića bila jedna od najosetljivijih materija – u skupštinskom predlogu zakona nema preciziranog numeričkog ograničenja odlikovanja, već jedino ima član u kojem se navodi da će taj broj biti dodatno utvrđen statutom.

MORAL, RELATIVNA KATEGORIJA: Jedna od „temeljnih stvari“ Predloga zakona je, kako kaže Dragomir Acović, da odlikovanja „poseduju kvalitet moralnog lica“. „U zakonu postoje dve kategorije lica – pravno i fičko, ali ni jedna ni druga kategorija ne definišu moralni duhovni status koji imamo, osim tog fizičkog svojstva. „Čast“ je dobar primer nečega što se ne može definisati fizičkim svojstvom. Stoga, u većini evropskih zemalja postoji ta kategorija moralnog lika pojedine institucije ili lica“, objašnjava Acović. U obrazloženju Predloga zakona se još kaže da je „stav predlagača da nošenje odlikovanja treba da postane stvar prestiža. U protivnom, on gubi svoj smisao.“ To podrazumeva „rigorozno poštovanje obaveza“ preuzetih primanjem odlikovanja. Acović kaže da bi jedan od dobrih načina bio da se uvede obaveza javnog nošenja odlikovanja, te obaveza navođenja skraćenice iza imena koja ukazuje da je reč o nosiocu određenog odlikovanja.

Na molbu da definiše zasluge koje bi zavređivale, na primer, najviši predviđeni Orden cara Dušana, Acović kaže da tu postoji izvesna sloboda, jer nema identičnih zasluga, ali da kad se nešto tako značajno dogodi to svi razumeju. Dodaje i da je danas u Srba najlakše postići saglasnost oko fudbalera.

Ključno pitanje, dakle, nije – može li se ili ne stvoriti i ojačati institucija odlikovanja, već da li smo saglasni oko toga kakva treba da bude ta država koja bi odlikovala zaslužne i ko bi shodno tome bio doživljen kao zaslužan.

Zanimljivo je da je još jedno, često postavljano pitanje u vezi sa ovim predlogom zakona, koji će, čini se pre nego kasnije biti izglasan u parlamentu: Zašto baš sada?

Odgovor bi se posredno mogao pronaći u veoma uzbudljivoj knjizi Izmišljanje tradicije (izdavač XX vek, 2002) u kojoj Hobsbom lepo objašnjava da se nove „tradicije“ izmišljaju kad u jednom društvu dođe do izvesne revolucije ili „progresivnog pokreta“. Taj „pokret“ onda po pravilu uvodi čitav niz ritualnih i simboličnih radnji, a sve sa ciljem da nametne određene vrednosti i norme ponašanja. Zašto? Da bi uspostavio kontinuitet sa odgovarajućom prošlošću (jer, svaki „pokret“ ima „svoju sopstvenu relevantnu prošlost“).

Ima tu još nešto zanimljivo, a i u vezi s Predlogom zakona o odlikovanjima: zašto je važno da li je određena „tradicija“ izmišljena ili ne, naročito kada to danas rade sva društva, od Francuske do Zimbabvea, sa podjednakim žarom? Zato jer je ona uvek nedvosmislen indikator („problema koji drugačije ne bi mogao da se prepozna“) u kojem se pravcu kreće društvo na svom razvojnom putu.

Tako je i Predlog zakona o odlikovanjima izvrstan dokazni materijal o promenama u koje aktuelna vladajuća elita namerava da nas uvede. Crna Gora je taj posao obavila još proletos, Hrvatska takođe. Novi zakon u Srbiji ne bi poništio postojeći savezni zakon, već bi na nivou Republike uspostavio one zasluge koje se tiču samo Srbije. „Naš“ zakon predviđa komemorisanje tri ličnosti: Kneza Miloša, cara Dušana, i Dositeja Obradovića.

Ključno je, ipak, poraditi na ugledu i na jedinstvu, kažu oni koji podržavaju donošenje ovog zakona. Predsednik parlamenta Srbije, koji insistira na jedinstvu, rekao je pre nekoliko dana na konferenciji za novinare i da „poslanici nisu dužni da za govornicom govore istinu“.

Zajednički imenitelj sumnje u krađu mandata i nedostatka parlamentarnog jedinstva oko Predloga zakona o odlikovanjima je manjak ugleda države: reč je o jednom od zakona kojim se teži reizgradnji državnog ugleda, dok poslanici, sumnja se, vuku konopac na drugu stranu.