Cane Subotić mi je nudio milion evra

Više puta je tokom našeg razgovora, rezignirano i umorno, ponovio da ga stalno prate nekakve stereotipije i laži. Od tvrdnji da je pomogao Nikoliću da napravi SNS, do priča da je u saradnji sa Vučićem izašao iz DS-a i zadao joj skoro smrtonosni udarac pred izbore, da je njegova politika bila samo marketing i ništa više, da je bio istovremeno maneken i Al Kapone u politici, da je bio diktator, uzurpirao svu vlast, ali i da nije radio baš ništa. S pomalo prekornim pogledom koji ga ne napušta otkako je izgubio izbore od Tomislava Nikolića 2012, pogledom koji kaže nedvosmisleno: „Drumovi će poželjet’ Turaka, a Turaka nigde biti neće“. Koliko god Tadić danas izgledao kao političar koji je napravio dovoljno grešaka u koracima da ga dovedu tačno tamo gde je sad – na marginu političke mape Srbije, najmanje dva podatka iz njegove biografije ga čine uvek relevantnim sagovornikom na bilo koju političku temu u Srbiji: Dva puta je u drugom krugu izbora pobedio Tomislava Nikolića i bio predsednik Srbije osam godina (2004–2012), i drugi – za vreme dok je vodio Demokratsku stranku (2003–2012) ova je stranka bila popularnija nego ikada pre i posle toga – samo na izborima 2007. DS je osvojio bezmalo milion glasova ili 64 poslanička mesta, što je bio ogroman uspeh za ona vremena, milion i po glasova SRS-a ili osamdeset radikala u Skupštini koje je vodio Nikolić dok je Šešelj sedeo u Hagu. Čak i ako nije taj uspeh postigao potpuno sam nego su mu pomogle prilike u Srbiji posle ubistva premijera Zorana Đinđića, evidentno je da je to bio jedini period kada je DS imao priliku da samostalnije odlučuje i kreira politiku zemlje, čak i tada primoran da pravi kompromise i, u to vreme, nepristojne koalicije.

„VREME„: Zašto ste pravili koaliciju za koju se sad konačno potvrdilo da je bila interesna, birači su obmanuti: I Čanak i Jovanović odmah su posle izbora bili „otvoreni“ za razgovore sa SNS–om, Jovanović je napravio koaliciju sa njima na Vračaru i u Mladenovcu, a nada se i republičkom dogovoru sa Vučićem?

BORIS TADIĆ: U svakom slučaju nije bila moja obmana. Za takvu tešku kvalifikaciju moraćete da pitate one na koje se ta reč odnosi. Moja ideja o koaliciji bila je udružena opozicija građanske i demokratske orijentacije. Još od 2014. godine smatrao sam da se u Srbiji sa Vučićem dogodilo nešto što je opasno za budućnost društva, došlo je do političke asimetrije i bilo je potrebno po mom uverenju objediniti opozicione snage i tada sam ja predložio Čanku i Jovanoviću da napravimo koaliciju. Jovanović taj predlog nije prihvatio i glasovi LDP-a su tada potrošeni, jer nije prešao cenzus. Ovog puta je bila ideja da se uključi i DS, budući da je sada na mestu predsednika te stranke bio Pajtić, a ne više Đilas. Mislim da je Pajtić imao nameru da uđe u koaliciju, ali da nije imao većinu u predsedništvu svoje stranke. Zato je koalicija koju smo formirali Čanak, Čedomir i ja bila u programskom i strategijskom smislu i sa stanovišta naših političkih akcija nedovoljno koherentna jer je sada očigledno da nam nisu motivi bili svima isti. Da smo napravili širi demokratski blok, bila bi to sigurno druga najjača snaga posle ovih izbora sa rezultatom između 15 i 20 procenata, koliko je procenjivano da bismo mogli da imamo. Formirali bismo jedan sasvim novi talas i mislim da bi sada politička situacija bila potpuno drugačija.

Mislite, da je u koaliciju sa vama ušao i DS da Jovanović i Čanak ne bi izneverili predizborni sporazum o nesaradnji sa Vučićem?

Bila bi manja verovatnoća, u svakom slučaju. Slede predsednički izbori, pritisak za nove parlamentarne izbore, bio bi bolji rezultat sadašnje opozicije i slabiji rezultat vladajuće koalicije, što bi u srednjem roku povećalo pritisak za raspisivanje parlamentarnih izbora. Ali to je sve šta bi bilo kad bi bilo… Ovo je što je, sad je besmisleno pričati, ali to jeste bila strategija.

Vi ste verovali da će potpisivanje sporazuma o nesaradnji sa naprednjacima imati težinu?

Nemam tu vrstu naivnosti u politici, ali je moja obaveza bila da pokušam sve što je u mojoj moći. Uvek sam se u politici ponašao u skladu sa svojim uverenjima. Pre ovog intervjua imao sam razgovor sa predsednikom jednog odbora SDS-a koji razmišlja o iseljenju, da bi nekako prehranio porodicu. Ovih dana se suočava sa najnepristojnijim ponudama. Naši politički protivnici znaju da je on u ozbiljnim egzistencijalnim problemima. Nude mu prelazak u SNS, nude mu razne vrste beneficija, to se dešava svugde gde naprednjacima zafali poneki čestit i sposoban čovek. A fali im svugde, jer oni takvih nemaju. Ističem njegov slučaj jer ovo što se danas nama dešava je lov na ljude. To se događa našim članovima širom Srbije. Ta situacija me podseća na naslov knjige Đura Šušnjića Ribari ljudskih duša. Ali današnji vladari Srbije nisu čak ni ribari, već krivolovci ljudskih duša.

Razumete odbore SDS–a iz Rače, Smederevske Palanke, Batočine koji su vas napustili, razumete i Čedomira Jovanovića?

Nemam političko razumevanje, ali su mi u ljudskom smislu manje krivi oni koji ne mogu da odole ponudama od onih koji ih nude s pozicije sile. Građani treba da se zapitaju kakav je karakter ove vlasti naprednjaka i SPS-a. Oni se predstavljaju kao borci protiv korupcije, mislim na Vučića i Dačića, a u stvari na najgori mogući način korumpiraju svoje političke protivnike beneficijama ucenjujući ih ulaskom u vlast.

Jeste li razgovarali sa svojim koalicionim partnerima posle toga?

Mnogo puta smo razgovarali, ali nismo u poslednje vreme. Ako se sećate, pozvao sam ih da se javno izjasne o saradnji sa SNS-om. Prvenstveno jer sam želeo da se distanciram od njihove nejasne pozicije u odnosu na to pitanje, pogotovo jer već dugo trpim napade oslonjene na razne predrasude, stereotipije i brutalne laži. Počev od toga da sam napustio DS pred izbore 2014. u dogovoru sa Vučićem, što je najodvratnija laž, koju nosim sve vreme na leđima, a takva se laž lako prima zato što se i podstiče.

Bio je specifičan trenutak, dva sata pred izbore napuštate stranku koju ste vodili osam godina, zbog, kako ste naveli, saradnje DS–a sa Zoranom Živkovićem?

Zašto bi bio specifičan trenutak? Ako sam se borio protiv koruptivnosti u DS-u čitav život onda neću da ostanem u stranci kada pravi koaliciju s onima koje sam smatrao nosiocima korupcije u DS-u. I onda oni koji su na to ćutali i kojima nije smetalo da stranka od 2012. gubi podršku zbog upravo takvih poteza, našli su se da moralno osuđuju moj odlazak iz stranke. To je vrhunsko licemerje. Da je bar neko nešto rekao, da se diskutovalo o tome, ne, srljalo se ko od šale u takve poteze koji su još više vezivali za poraznu sintagmu „žuti lopovi“. I nije to bilo dva sata pred izbore.

Figurativno. Mesec i po dana u izbornom vremenu je taman toliko. I prosto je nemoguće da niste bili svesni da je to potapanje DS–a?

DS su pre te moje odluke potopili oni koji su ga sa 22 odsto glasova koliko je imao dok sam ja bio predsednik, sveli na jednocifreni rezultat. Zašto potapanje

DS-a? Naprotiv, gledam na to potpuno kontra, mi smo formiranjem nove stranke sačuvali ono biračko telo koje nikad ne bi glasalo za takvu Demokratsku stranku. I omogućili tim građanima da imaju svoje predstavnike u parlamentu.

Nikada se niste pokajali?

Ne. Bila je to lično izuzetno teška odluka. Ali ako tada u DS nismo bili uspešni u rešavanju tog isuviše problematičnog epiteta korumpirane stranke, „žutih lopova“, što bih ja ostajao zaglibljen u novim, dodatnim potezima kojima se dokazivala koruptivnost sistema? Da sam tada ostao u DS obmanjivao bih građane da podržavam takvu politiku.

A sada, međutim, predlažete uniju nekoliko demokratskih partija?

Predložio sam formiranje zajedničke liste za izbore, a potom i stranačke unije, političke unije od nekoliko stranaka koje su pripadale tom istom političkom jezgru, među njima, mislio sam na DS, na stranku Dušana Petrovića i naš SDS. U tom trenutku sam verovao sam da može i LDP da bude u tom bloku. Ali, sada ćemo prvo videti šta će biti od razgovora između Vučića i Jovanovića.

Mislite da ga pozovete u opozicionu uniju ako „izvisi„, pardon, ako mu pregovori s Vučićem propadnu?

Treba prvo vrlo pažljivo analizirati koja je Jovanovićeva namera, morao bih s njim da razgovaram da bih doneo konačan sud. Ne bih da sudim o njegovim namerama, prateći medije. Dakle, ja sad pre svega mislim na stranku Dušana Petrovića „Zajedno za Srbiju“, Demokratsku stranku i Socijaldemokratsku stranku, one bi mogle biti jezgro jedne političke unije. Takve političke sisteme srećemo u Francuskoj, oni funkcionišu veoma dobro. Ali ovde postoji još jedna od stereotipija kako ja ponovo srljam u Demokratsku stranku, što nijednog trenutka nisam pomislio…

Ali to jeste na neki način povratak demokratama i starim demokratskim snagama…

Ne, zašto? Formiranje unije je formiranje unije.

… čiji biste bili kandidat za predsedničke izbore?

I to je još jedna od stereotipija. Da mi sve u politici radimo samo da bismo nešto postali. Ja sam baš odbio da budem zajednički kandidat kad su mi neki ljudi iz DS-a predlagali da se ujedinimo pred ove izbore.

Ponudio vam je to neko iz DS–a, da budete predsednički kandidat? Ko?

Ne bih da otkrivam imena, ali to je bila jedna od ideja nekih ljudi iz DS-a. A zašto sam odbio? Zato što se kandidatura za predsedničke izbore ne ističe pre republičkih izbora, nego kad dođe vreme predsedničkih izbora. Pritom, predsedničke kandidature moraju biti deo šireg konsenzusa. I na kraju, ljudi sami moraju da odluče da li žele da trče takvu trku. Imam iskustvo, više puta sam učestvovao u predsedničkoj trci i znam da ta odluka podrazumeva visoku odgovornost. Mislim da je u politici važno praviti dogovore korak po korak. Smatram da je sada vreme za političku uniju stranaka demokratske građanske orijentacije. Iz više razloga, zbog karaktera sadašnje vlasti, zbog destruktivnog dejstva koalicije naprednjaka i SPS-ovaca, i zbog toga što na političkoj sceni, u opoziciji niču stranke i pokreti koje se predstavljaju kao alternativa postojećoj opoziciji, a u stvari nose u sebi samo potencijal demagogije i populizma. Moje duboko uverenje je da su to stranke koje nemaju dovoljan nivo političke ekspertize, pa čak i neki njihovi članovi i simpatizeri ne umeju da razaznaju šta će se desiti ako bi one došle na vlast. Pogledajte samo katastrofalno hrvatsko iskustvo sa koalicijama Orah, Most, a sada i Živi zid.

Mislite na…?

Mislim na „Dosta je bilo“, i ove alternativne pokrete, to je globalni fenomen koji nas nije mogao zaobići. Dešava se da se takvi pokreti pojave, opstanu godinu ili dve i nestanu. To je samo jedna fatalna potrošnja vremena.

A da li biste želeli da opet budete predsednički kandidat?

Nikada nisam političke odluke donosio spram želja.

Šta je tačno iz one priče kako je posle izbora 2012. postojao predlog Nemaca o velikoj koaliciji sa SNS–om, vi premijer, Nikolić predsednik. Miki Rakić je bio garant te „velike koalicije“ i trebalo je sa Aleksandrom Vučićem da ode u Berlin kod Hojzgena da dogovore detalje: Merkel, Kosovo, velika koalicija. Priča se da ste prvo prihvatili, a onda, doslovno s aerodroma vratili Rakića? Tako mi je bar svojevremeno pričao jedan „upućeni demokrata„…

Neki članovi moje bivše stranke vole da se ističu kaubojskim pričama.

Znači, nije ništa tačno.

Ne, ne, ima nešto što je tačno. Tačno je da je takva koalicija u EU bila poželjna. Tačno je da su u tom trenutku pobede Nikolića kad je nastala izvesna konsternacija, čak i u zemljama u kojima je postojala želja da moja pozicija bude dovedena u pitanje jer ja nisam hteo da predam sve naše kapacitete države na Kosovu kao što su to želele zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, da je došlo do određenog komešanja. I tačno je da sam dobio zahtev iz kancelerata da u Berlin dođu na razgovor moj predstavnik i predstavnik SNS-a. Nije tačno da sam Rakića vratio sa aerodroma. Rekao sam Mikiju Rakiću, koji je bio moj eventualni kandidat za te razgovore, da ne treba da se ide na te razgovore, jer ja ne želim koaliciju sa SNS-om jer je neodrživo da u dugom vremenskom intervalu imamo koalicije sa strankama koje su na suprotnoj strani od naše politike i naših vrednosti. Sa Koštunicom, pa sa Dačićem… bio sam prinuđen da pravim koalicije sa političarima koji su sasvim na drugoj strani od moje politike, da bih održao stabilnost društva i strateški pravac prema EU.

Tačno je, znači, da biste vi bili premijer?

Nikada nisam dobio eksplicitan predlog da budem premijer u nekoj takvoj koaliciji. Svaka zemlja u svetu koja ima značajnu ulogu ima i neke preferencije, neke od velikih sila se i umešaju u politički proces u manjim državama, ali evo ja vam sad dajem primer da se to nije desilo u Srbiji. Prosto nisam hteo da učestvujem u tom razgovoru. Ali onda je gospodin Nikolić otišao u drugu jednu veliku zemlju (Rusiju, prim. aut.) i pojavila se ideja o koaliciji Dačića i Srpske napredne stranke, kojoj bi pristupili i neki dotadašnji članovi naše vlade, tu mislim na Dinkića.

A kako ste napravili naprednjake, je li i to jedna od stereotipija koja se našla i u Vikiliksu?

Naravno da nisam ja napravio SNS i to jeste jedna od stereotipija koja se besomučno ponavlja. Ljudi ovde ne umeju da čitaju Vikiliks. Ne mora sve što piše u tim izveštajima da bude tačno. Vikiliks može biti koristan za razotkrivanje međunarodnih odnosa, tačnije mehanizama na kojima počivaju ti međunarodni odnosi. Ali Vikiliks je takođe iskaz utisaka ljudi koji prave depeše. To su, dakle, ljudi koji imaju svoje utiske, greške u opažanju, svoje greške u mišljenju… Nisam ja formirao SNS, da još jednom razvejem tu sumanutu koncepciju. Vidim i Šešelja da je „legao“ na tu priču pa stalno pominje kako sam mu nešto uradio sa strankom. SRS je imao svoje finansiranje, njih su finansirali srpski tajkuni. Mišković nije finansirao stranku u kojoj sam ja bio, nego je finansirao moje protivnike. A stvoren je utisak da je finansirao DS, što nije tačno. Kada je uhapšen Mišković, jednom prilikom sam razgovarao sa Vučićem i on je na pominjanje Miškovićevog finansiranja rekao: Ali ja nisam imao nikakve veze sa tim! I što je moguće istina. Ali ni njemu ni bilo kome u toj stranci nije smetalo da koristi Miškovićeve resurse, a da nas blate u tom vremenu da smo pod uticajem Miškovića. To je bila notorna laž. Mi smo Miškovića prvi put u njegovoj poslovnoj istoriji naterali da plati više desetina miliona evra poreza što je proizvelo dodatni animozitet u našim odnosima. Pre mog mandata je uvek plaćao porez na Kipru, beznačajan porez za sve transakcije koje je vršio. Tako da su u moje vreme građani Srbije prvi put dobili novac od Miškovića. Što se naprednjaka tiče, Tomislav Nikolić je u jednom trenutku odlučio da podrži Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU u srpskom parlamentu, a dobio je nalog od Šešelja da to nikako ne čini. Tog trenutka je nastala Srpska napredna stranka. Vučić tada nije pristupio Nikoliću, bio je neutralan.

Ali vas ipak bije glas da ste „upodobili“ nepodobne i SPS i SRS… Sa socijalistima ste napravili istorijsko pomirenje, otud i ta priča o vašoj pomoći Nikoliću da napravi naprednjake uz nezaobilaznog Mikija Rakića koji je ponovo bio „koordinator“ operacije?

Dakle, Nikolić je odlučio da nastane SNS i preuzeo lični rizik za formiranje jedne stranke iz Srpske radikalne stranke koja nije imala nikakvih demokratskih principa u sebi, štaviše to je vrlo opasna, autoritarna stranka kojoj je nasilje imanentno. Ja nikakvog uticaja na njegovu odluku nisam imao. On je bio moj politički protivnik i ja sam ga samo par meseci pre toga jedva pobedio na predsedničkim i parlamentarnim izborima. On tada odlučuje da formira svoju poslaničku grupu, bio je nosilac liste na republičkim izborima i imao je legitimitet u izvesnom smislu. S druge strane, naš zakon je bio takav, da je on mogao izgubiti i mandat. Postavilo se pitanje zašto ja kao predsednik države i predsednik stranke nisam dao inicijativu da mu se oduzme mandat. Da se to desilo, danas bi mi postavili pitanje zašto sam uticao kroz svoju stranku da se rasformira grupa koja podržava strateški cilj evropskih integracija. Nekada se u politici nalazite u đavoljim dilemama. Mogao sam to da uradim, da kažem poslanicima da oduzmu mandat Nikoliću. Sjajno, da se lišimo jednog političkog protivnika. S druge strane direktno bih uticao na to da Srbija nema veći broj zastupnika EU integracija u parlamentu. Pritom, s pravnog aspekta ništa nije prekršeno, jer je Nikolić imao pun legitimitet kao nosilac liste da to uradi.

A kad me pitate za Koštunicu i Dačića, ja sam bio predsednik države i kao takvom bio mi je cilj formiranje građanski stabilnog društva u kojem stranke ne šire govor mržnje, ne podstiču ubistva svojih političkih protivnika, ne bave se brutalnim makijavelizmom kako se danas to podstiče od strane vladajućeg režima, nego se pacifikuju politički procesi. Moja je obaveza bila da se stranke koje su, što se mene tiče, bile na drugoj strani političke civilizacije prevedu na ovu stranu. Podsećam vas da su ti ljudi bili na crnoj listi, i Vučić i Dačić i Nikolić i Šešelj. A moja obaveza je bila da stabilizujem društvo, što je nemoguće bez unutrašnjeg pomirenja i konsenzusa o strateškom značaju evrointegracija, što je bila i pretpostavka stranih investicija i ukupnog razvoja. Pokušao sam da napravim reformu u samoj srži političkog mišljenja u Srbiji od stalnih sukoba ka političkom pomirenju i dijalogu. Na kraju, ne bih mogao da vodim politiku pomirenja u regionu da nisam pokušao da pomirim odnose u samoj Srbiji. Da li mi je bilo prijatno to prevođenje na ovu stranu političke civilizacije? Nije. Nisam voleo sa tim ljudima ni da sedim, ali to je bila moja obaveza.

Istorijsko pomirenje sa Dačićem je kratko trajalo. Posle ste ga tužili zbog optužbi da ste, povodom afere Snimak, organizovali kampanju i da ga ucenjujete.

Jedno je Dačić u koaliciji s nama, drugo Dačić u koaliciji s Vučićem. To je ogromna razlika. Morao sam da ga tužim, kao što ću tužiti i druge, treba sve prevesti na nivo suda, jer na nivou politike gde je sve pod kontrolom vlasti manje-više, nemate mogućnost da odgovorite u normalnoj debati kako bi građani stekli uvid šta se tu stvarno događa.

Nisam ja dobio Dačića u koaliciji kao jednog odjednom divnog, pomirljivog, čistog, racionalnog čoveka. Moja je ideja bila skandinavizacija Balkana. Jer i Skandinavija je nekada bila prostor nasilja, ali je uspela da se pacifikuje sa svojim antagonizmima. Otud ideje pomirenja, racionalizacije. Ali ne samo prema regionu, nego i unutar Srbije. Recimo, Dačić je bio političar koji je godinu dana pre toga govorio da ne treba napustiti politiku rata na Kosovu. Taj Dačić je bio nužan koalicioni partner, jer nije bila moguća matematika sa Jovanovićem obezbediti 126 poslanika. Sa Dačićevom strankom smo imali većinu. Istovremeno smo morali da kontrolišemo njegovo delovanje u skladu sa zakonom. Imali smo Savet za nacionalnu bezbednost i to je bila institucija više snage od Ministarstva unutrašnjih poslova koje je vodio Dačić, imali smo kontrolnu instituciju nad ministarstvima sile. On je tražio MUP, to je bio uslov da uđe u vladu.

Znali ste za video–zapis Dačić u kafani sa Mišom Bananom?

Možda će nekome biti čudno, ali ja se stvarno nisam mešao u poslove koji nisu u mojoj nadležnosti. Nisam kršio ni zakon ni Ustav. Kao predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost, nisam ni video te snimke. Imao sam, međutim, informacije sa sastanaka na Savetu kada imam razgovore sa predstavnicima civilnog i vojnog obaveštajnog sektora, da postoji problem u obaveštajnoj razmeni sa svetom zato što nismo vodili operacije protiv narko-klana, a već smo dobili prvu informaciju da postoji grupa koja u Srbiji radi na međunarodnom planu sa Latinskom Amerikom. Tako smo kroz međunarodnu razmenu ušli u čitav proces na teritoriji Srbije. Naša je borba bila globalna, ali smo pokrivali i Srbiju. Dobijali smo razne vrste informacija ko su jataci na teritoriji jugoistočne Evrope, šta se dešava kada se uđe u Sredozemno more brodovima, na koji način se vrše pretovari na Atlantskom okeanu u blizini latinoameričkih luka, koje su luke tamo, morali smo sve to da analiziramo da bismo bili efektivni na ovom planu. Radili smo sa američkom DEA i britanskom SOKA. Bila je to velika globalna borba. Dobijali smo informacije da neko možda i iz Srbije dostavlja mafiji informacije. Postojala je sumnja da je neko Dačićev ili sam Dačić umešan u taj proces. Pošto smo imali tu sumnju, a ja nisam osuđivao Dačića, jer niko nije kriv sve dok se ne dokaže, on ipak nije imao informacije i nije mogao da prati akciju koju smo mi kao država vodili. Kao predsednik države i predsednik Saveta za bezbednost, čuvao sam dignitet svih. I Dačićev. Da ne bi bio optužen bez osnova da ne bi bilo nekakve zavere. Znaju to i Dačić i njegovi saradnici. Ali Dačić je makijavelista, njemu je bilo zgodno da, kada se pojavio snimak, za sve optuži mene, jer Vučića ne sme, iako se snimak pojavio iz krugova sadašnje državne strukture, a ne one ranije, jer je sadašnja vlada došla do tih snimaka. To je njegova primitivna reakcija. Zato sam morao da ga tužim, pa će onda sud o svemu dati završnu reč. Postoje razni svedoci, iz njegovog okruženja i državnog…

Politika i EU i Kosovo populistička je kao današnja Vučićeva i EU i Rusija?

Ne, nije bila populistička to je bila jedina moguća politika. Moja doktrina je četiri stuba, Vučić pokušava brzo da uči, a u stvari samo neuspešno kopira. Moja politika je bila i EU i Kosovo i time se razlikovala od Koštuničine jer je podrazumevala da bez Evrope nema ni Kosova i to je bila njena najveća vrednost. Legitimno pravo na Kosovu ne možemo ni na koji način ostvariti bez zemalja koje su u EU dominantne.

Sa Angelom Merkel se niste razumeli oko institucija na Kosovu?

Merkel je tražila da potupno napustimo sve institucije na severu Kosova. Ali nakon tog razgovora obezbedili smo status kandidata za članstvo u EU. Srbija nije stala na putu EU, uprkos mnogo većim izazovima od onih sa kojima se danas suočava.

Ali ste izgubili izbore osam–devet meseci posle razgovora sa Angelom Merkel?

Ostao sam privržen svojim uverenjima. Ne bih se ni danas drugačije poneo. Neki moji najbliži saradnici su bili za to da predamo naše institucionalne resurse na Kosovu. Bili su za to da se odreknemo našeg identiteta tamo, bilo je to tzv. moderno mišljenje. Čitav život verujem u modernizaciju Srbije, ali takođe, čitav život verujem da je odbrana identitetskog prava deo tog koncepta kao i koncepta elementarnih ljudskih prava.

Da li će stolica Kosova u UN–u za Vučića biti ono što su za vas bile srpske institucije na Kosovu?

Zavisi koliko mu bude trajao mandat. Da budem iskren, da nije došlo do Brexita i novog mešanja karata na međunarodnom planu, Kosovo u UN-u bilo bi otvoreno pitanje. Ne znamo kako će izgledati svet sledeće godine pa ne možemo da predvidimo šta će se dešavati. Da je svet imao onaj kontinuitet kao do Brexita to bi bilo izvesno. Ali, Briselskim sporazumom je postalo nevažno hoće li Srbija ili neće priznati Kosovo, Kosovo ide svojim putem nezavisnosti. Moja zabrinutost u vezi s tim je što nismo zaštitili naš identitet i institucionalni opstanak srpskog naroda. Jer ko danas može da kaže šta je zajednica srpskih opština? I da li neko uopšte sme da pita za status srpskih crkava i manastira na Kosovu?