Bukom protiv davljenja

Bila je jedna godina kad se Vesna Pešić „smirila“. Tako bar, prema njenim rečima, piše u policijskom dosijeu koji je, nakon petooktobarskih promena, tadašnja predsednica Građanskog saveza Srbije započela da čita, ali je pre kraja odustala jer je bio – „dosadan“.

Ukoliko neka od tajnih službi, kao što deo javnosti veruje, i dalje vodi policijske – političke dosijee, teško da će opet moći da konstatuje da je današnja predsednica frakcije GSS-a „11. decembar“ i član Pokreta „5. oktobar“ – mirna.

Jer, ne samo da je tokom prethodne četiri godine, dok je bila na dužnosti ambasadora u Meksiku, nervirala političke protivnike svojim oštrim komentarima situacije u zemlji, već je, odmah po povratku u Beograd, krenula u novu političku ofanzivu.

Prva faza bila je medijska: takoreći tek što je sletela na surčinski aerodrom, prihvatila je pozive za seriju TV gostovanja, iz večeri u veče, čak dva puta zaredom na istom kanalu. Vrlo brzo preduzela je i političku akciju: nakon najave mogućnosti da razgovor sa novom predsednicom GSS-a Natašom Mićić prouzrokuje ponovno ujedinjenje stranke i ukidanje frakcije na čijem je čelu, pristupila je Pokretu „5. oktobar“ u koji njena matična stranka ne želi da uđe.

Reakcije na medijsku akciju „Vesna Pešić svaki dan u vašoj kući“ bile su potpuno oprečne: od javljanja u program slušalaca koji su sa olakšanjem i nadom dočekali njen povratak u zemlju („Vesna, povedi nas, dosta je bilo“), do kritika zbog prečestog medijskog pojavljivanja i ocenjivanja stanja u zemlji u kojoj godinama nije boravila (bilo je i ocena o „širenju nekonstruktivne, negativne energije“ pa sve to još i „svađalačkim tonom“).

MIROVNjAK – TERORISTA: Ni komentari posetilaca internet foruma, povodom formiranja novog političkog Pokreta, nisu uvek bili blagonakloni: čak i ako sami u dobroj meri dele politička uverenja Vesne Pešić, brojni učesnici u diskusijama imali su primedbe na njen najnoviji izbor saradnika. Pokret „5. oktobar“, koji je kao cilj proklamovao „ispunjenje izneverenih obećanja koje je vlast dala građanima 5. oktobra 2000“, naime, za sada, pored Vesne Pešić, personifikuju Vladan Batić, monarhista, lider vanparlamentarne Demohrišćanske stranke Srbije, zagovornik „razvoda“ sa Crnom Gorom i bivši ministar pravde koji ne može da se pohvali time da je uveo red u tu oblast, i Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, najčešće opisivan kao „autonomaš“, majstor političke ali i estradne provokacije, bivši predsednik Skupštine Vojvodine, ponosan prijatelj osuđenog narko-dilera.

Možda sve to i nije previše čudno: iako zagovara u mnogim zemljama potpuno uobičajenu opciju građanskog liberalizma, Vesna Pešić gotovo redovno uspeva da svojim delovanjem izazove međusobno potpuno suprotstavljene reakcije, među kojima i mnoge optužbe za ekstremizam. U vreme vladavine Slobodana Miloševića bila je na čelu opozicione stranke neznatnog uticaja, ali je ipak dobila mnoštvo međunarodnih priznanja (prilikom dodele nagrade koja nosi ime duhovnog oca nemačkog otpora protiv Hitlera Teodora Hekera, okarakterisana je čak kao „srpska Jovanka Orleanka“, a Međunarodni biro za mir iz Ženeve ju je 1997. godine bio predložio za Nobelovu nagradu, zajedno sa Selimom Bešlagićem, gradonačelnikom Tuzle za vreme rata u Bosni i Vesnom Teršalić, mirovnom aktivistkinjom iz Zagreba). Istovremeno, u zemlji je proglašavana izdajnikom, pa čak i – teroristom (zahvaljujući mitingu tadašnjeg opozicionog Saveza za promene 12. avgusta 1999. u Vršcu, kada je rekla da ukoliko Miloševićev režim ne ode sa vlasti „ne isključuje ni rumunski scenario, ako to bude bilo potrebno“).

Posle pada Miloševića, čak su i radikali postali (verbalni) zagovornici proevropske politike, ali Vesna Pešić i dalje je zadržala epitet ekstremiste – tako je politički analitičar Slobodan Antonić, recimo, svrstao Vesnu Pešić u „jednu struju naše političke elite koju možemo nazvati montanjarskom“ (tu dijagnozu u tekstu o pogubnom uticaju „montanjara“ i „jakobinaca“ argumentovao je njenom rečenicom iz pisma Čedomiru Jovanoviću od 5. oktobra 2004, gde, govoreći o ubistvu premijera Zorana Đinđića, kaže da je „naš zadatak da učinimo sve da zaverenička družina koja je ubila našeg modernistu, demokratu i reformatora, bude otkrivena i kažnjena“).

PETICIJE I ZATVOR: Vesna Pešić je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorsku disertaciju je odbranila na Pravnom fakultetu, na pravno-sociološkom smeru. Radila je u Institutu za društvene nauke, Višoj školi za socijalne radnike i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju (gde je ponovo, po dolasku iz Meksika, „odmrzla“ svoj status). Iako, za razliku od većine drugih aktera na političkoj sceni, nikad nije bila član Saveza komunista, a nije učestvovala ni u šezdesetosmaškom pokretu, „zakačila“ je virus politike još početkom sedamdesetih godina, angažujući se u odbrani ljudskih sloboda i prava. Bila je deo takozvane „beogradske opozicije“ koju su činili ljudi raznolikih uverenja, poput Dobrice Ćosića, Koste Čavoškog, Milovana Đilasa i mnogih drugih, ali sa zajedničkim stavom po pitanju slobode – sva ova imena nalazila su se na brojnim peticijama iz tog vremena, među kojima su najpoznatije bile peticija protiv verbalnog delikta i peticija za izmenu Ustava.

Bila je i hapšena, i to zbog organizovanja protestnog okupljanja čiji je zahtev bio puštanje na slobodu grupe mladih ljudi koji su, na mitingu oficijelno upriličenom u znak solidarnosti sa palestinskim narodom, razvili transparent sa imenom poljskog sindikata Solidarnost. Zatvorska kazna u trajanju od 25 dana (koju su, zbog iste delatnosti, odslužili i Nebojša Popov, Ivan Janković, ali i aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić) nije uspela da umanji poriv za društvenim angažovanjem Vesne Pešić: tri godine kasnije postala je osnivač i član Jugoslovenskog helsinškog komiteta, potom i član Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (1989), Evropskog pokreta u Jugoslaviji (1991) i osnivač Centra za antiratnu akciju, prve mirovne organizacije u Srbiji (takođe 1991).

Godinu dana kasnije, ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića, osnovan je Građanski savez Srbije, a Vesna Pešić je postala njegov prvi predsednik (ujedno i prva žena predsednik stranke u postkomunističkoj Srbiji).

Zagovaranje građanske opcije i učestvovanje u brojnim mirovnim aktivnostima u vreme „nacionalnog buđenja“ i izbijanja ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, bili su odličan povod za režimske optužbe za „defetizam“ i „izdaju“, ali ne idealna preporuka pred tadašnjim biračima. Ipak, ušavši u koaliciju DEPOS, GSS je uspeo da 1993. stekne i parlamentarni status. Uticaj stranke na širu javnost i dalje je, međutim, bio gotovo neznatan – skupštinski nastupi njenih poslanika, učešće u mirovnim aktivnostima i izjave i polemički tekstovi u retkim nekontrolisanim medijima, teško su uspevali da naiđu na razumevanje izvan beogradskog „kruga dvojke“.

RASKOL, PA ZAJEDNO: Nakon režimskog mirovnog zaokreta i potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine, došlo je do raskola u GSS-u. Dve grupacije razmenjivale su teške međusobne optužbe iz kojih nije bilo baš najjasnije ko se više i iskrenije zalagao za mir i koliko istine ima u tvrdnjama da je u pozadini celog spora borba za lidersko mesto u partiji. Na adresu grupe u kojoj je bila predsednica stranke stigle su optužbe za nacionalistička skretanja, dok je, s druge strane, Vesna Pešić unutarstranačke oponente nazvala „razblaženim mirovnjacima“. Sukob se, posle mnogo teških reči, završio odlaskom dotadašnjeg potpredsednika GSS-a Žarka Koraća i grupe uglednih članova stranke.

Kriza u stranci kulminirala je baš nekako u vreme formiranja koalicije Zajedno, koju su činili tada najveća opoziciona partija Srpski pokret obnove Vuka Draškovića, Demokratska stranka Zorana Đinđića i omaleni GSS. Učešće u koaliciji koja je zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora povela građane u tromesečni protest u zimu 1996–1997. bilo je, pokazalo se, pun pogodak: stranka i njena predsednica uspeli su da uspostave komunikaciju sa nešto širim slojevima birača. Troje lidera naizgled ravnopravno i naizgled složno vodili su protest koji je, uprkos hladnoći i policijskoj represiji, trajao punih 88 dana. U jednoj od noći policijskih pendreka i vodenih topova, predsednica GSS je i pretučena, ali je ni to nije nateralo da odustane od temperamentnih obraćanja „gospodinu diktatoru“. Posle intervencije međunarodne zajednice, režim je bio prinuđen da prizna izbornu pobedu koalicije Zajedno, a Đinđić je postao prvi nekomunistički gradonačelnik Beograda. Ipak, činjenica da je pronađen recept zahvaljujući kome je Miloševićev režim prvi put ozbiljnije uzdrman, nije uspela da suzbije uzajamnu netrpeljivost dvojice lidera koalicije: prema proceni Vesne Pešić, uzrok je bio u nespremnosti vrha SPO-a da se pomiri sa porastom Đinđićeve popularnosti i njegovom novom političkom funkcijom. Koalicija se raspala, Đinđić je smenjen sa mesta gradonačelnika, a stigao je i račun za „svrstavanje“ na stranu DS-a: gradski odbor SPO-a optužio je Vesnu Pešić da „čak i nije predsednik GSS-a“ jer je „opstala na funkciji predsednika GSS-a samo zahvaljujući članovima SPO-a koji su došli na navodni glavni odbor te stranke“. Tvrdnjom da Korać ne bi dozvolio da predsednika GSS-a biraju članovi druge stranke, Vesna Pešić je te navode demantovala. Period učešća Draškovića (sa kojim je danas u odličnim odnosima) u Miloševićevoj vladi protekao je u znaku otvorenog neprijateljstva GSS-a i SPO-a (predsednica GSS-a čak je tvrdila da joj se bračni par Drašković ne javlja kad se sretnu).

MOŽEŠ TI TO: U javnosti je, uprkos demantiju tvrdnji da je SPO zaslužan za njenu pobedu u sukobu sa Koraćem, ipak ostao utisak o spremnosti predsednice GSS-a da se na svaki način bori za lidersku funkciju. Zato je njena odluka iz 1998. godine predstavljala veliko iznenađenje: na Skupštini stranke te godine, naime, pristala je na obnavljanje predsedničkog mandata samo na još godinu dana, tvrdeći da se nije umorila od politike, već da je razlog za takvu odluku stav da „ljudi na čelu stranke treba da se menjanju, jer novi ljudi donose novu energiju“. Prva žena predsednica stranke u postkomunističkoj Srbiji tako je postala i prvi stranački lider koji se dobrovoljno povukao sa funkcije, mada ne i iz politike. Ubrzo potom, još u nečem bila je prva: odlukom da autorki knjige Možeš ti to Vesna, možeš Nadeždi Ćetković ispriča i intimne detalje iz svog života, još jednom je izazvala oprečne reakcije u patrijarhalnoj Srbiji.

Posle pada Miloševićevog režima, spojila je svoju potrebu da se bavi politikom i (za domaće političare neuobičajenu) potrebu da punim plućima živi i privatni život. Ambasadorska funkcija u Meksiku, naime, omogućila joj je da se politikom bavi u blizini ponovo pronađene ljubavi iz mladosti, o kojoj je otvoreno govorila u već pomenutoj knjizi – što je, prema nekim mišljenjima, bilo neprihvatljivo „naplaćivanje“ minulog rada. Još oštrije kritike stigle su nakon raskola u DOS-u, kada je otvoreno podržala premijera Đinđića – a za jednog ambasadora, tvrdili su kritičari, neprihvatljivo je javno iznošenje ličnog stava i komentarisanje unutarpolitičkih dešavanja u Srbiji. Uprkos nekim procenama da će je ocene o „najboljoj vlasti u celoj srpskoj istoriji“, date nakon ubistva premijera Đinđića, koštati ambasadorske funkcije, u Meksiku je ostala do kraja mandata, proprativši iz daljine najnoviji raskol u stranci čiji je prvi predsednik bila i izbor Nataše Mićić na tu funkciju.

„Vredi dići buku, jer se ljudi najlakše udave u tišini. Sada je tako, ali nije zauvek. Nije kraj.“ Tako je govorila Vesna Pešić u već pomenutoj životnoj ispovesti Možeš ti to, Vesna, možeš objavljenoj 2000. godine. Sasvim u skladu sa tim uverenjem, pet godina kasnije, nakon konstatacije o aktuelnom „uspostavljanju kontinuiteta sa režimom Slobodana Miloševića“, sa prepoznatljivom ogromnom energijom, ali u novom društvu, „diže buku“ protiv aktuelne vlasti i ako ništa drugo (ili: makar za početak) nervira oponente.