Kako se dogodilo da je "kontroverzni biznismen" dospeo u žižu pažnje i gde počinje legenda a nestaju činjenice
Policijskim obećanjima da će opet prevrnuti nebo i zemlju, otkriti i uhapsiti ubice Ivana Nikolića, teško da iko više veruje. Isuviše je bilo primera spektakularnih a jalovih potraga, čini se organizovanih i da bi se javnost impresionirala nastojanjima reformisane policije čiji čelnici koriste svaku priliku da, uglavnom bez pokrića, pohvale njenu efikasnost. Nerasvetljena ubistva generala policije Radovana Stoičića Badže, ministra vojske Pavla Bulatovića, generala MUP-a Srbije Boška Buhe i više policijskih inspektora i civila rečito govore o policijskoj nedoraslosti da se nosi sa postojećim, po svemu sudeći organizovanim kriminalom koji ne preza ni od likvidacija. Ako se tome doda da nema političke volje ni hrabrosti da se raščisti s nasleđem kriminalno policijsko-udbaškog podzemlja koje se temeljito ugradilo u finansije, trgovinu najkurentnijim robama i uslugama, onda postaje sasvim jasno zašto policija i tužilaštva tapkaju u mestu pri pokušaju rasvetljavanja mnogobrojnih kriminalnih dela, pa i ubistava. Zato neki policajci slikovito objašnjavaju da je ministru MUP-a Dušanu Mihajloviću „data olovka koja ne piše“.
U subotu 3. avgusta ujutru, izvesni Ljubiša Buha (38) zvani Čume, „kontroverzni biznismen“ iz Surčina, sa trojicom svojih telohranitelja, među kojima i Ivicom Nikolićem (30), dovezao se „mercedesom 500 SEL“ (BG 472-769) u Zemun Polje, odnosno u krug preduzeća Komgrap–Dinara, čiji je, prema policijskom saopštenju, Buha vlasnik, da bi pogledali kako teku radovi na gradilištu nove asfaltne baze ograđene žicom od polja kukuruza iz koga su tog trenutka iskrsla dvojica maskiranih napadača s automatskim puškama. Jedan je pucao u Nikolića i smrtno ga ranio (preminuo na putu do bolnice), a drugi u Buhu koji je uspeo da izbegne hice tako što se bacio ka nasipu. Imao je i sreće jer se, navodno, posle prvog rafala atentatoru zaglavio zatvarač, što je malo verovatno budući da je reč o „kalašnjikovu“, oružju koje obično besprekorno funkcioniše u svim uslovima. Maskirani su utekli kroz kukuruz neobavljenog posla što navodi na pomisao da nisu baš dobro ispekli zanat, zapravo da nisu vrhunski obučeni. Telohranitelji Ljubiše Buhe sa pištoljima protiv dva „kalašnjikova“ nisu imali nikakve šanse. Naravno, odmah je alarmirana policija, te je nastala opsežna potera češljanja kukuruznih polja uz korišćenje pasa tragača, helikoptera i velikog broja policajaca. Valjalo je proveriti da li ubice možda negde čuče u kukuruzu. Psi su nanjušili trag prateći ga sve do blizu nasipa na kome su u kukuruzu ostali tragovi najverovatnije terenskog vozila sa kojim su napadači utekli. Svi okolni putevi bili su blokirani, policija je kontrolisala sva vozila, brigada policije u pancirima držala je na oku sve izlaze iz Zemun Polja a na putu za Novi Sad bile su parkirane „marice“ u iščekivanju da prihvate eventualno uhvaćene kriminalce. Koliko se zna, potera je okončana bez uspeha. „Ovako obimna potraga bila je organizovana samo posle ubistva ministra Pavla Bulatovića i generala Stoičića“, diskretno su komentarisali policajci.
Sve dnevne novine su sutradan na prvim stranama objavile detalje pokušaja Buhine likvidacije. Već sledećeg dana tenzija je opala, a u utorak 6. avgusta gotovo iščilila, što je bilo veoma neuobičajeno. Kao da je neko spustio rampu, zapravo preporučio da nije više poželjno razglabati o Surčinu i Buhi. Indikativno je, međutim, da su posle pucnjave u Zemun Polju, prema pisanju „Glasa javnosti“, na mesto ubistva došli Čedomir Jovanović, šef odborničkog kluba DOS-a, i Vladimir Popović Beba, šef Biroa za komunikaciju Vlade Srbije.
Ko je zapravo Ljubiša Buha Čume? Tokom bivšeg režima uživao je punu podršku policije i DB-a, a prema onome što piše u tužbi jednog beogradskog novinara, njega su sad već pokojni takođe istaknuti Surčinac Zoran Šijan i Ljubiša Buha 17. oktobra 1995. uhapsili pokazujući iskaznice Državne bezbednosti. Potom su ga odveli u Surčin i satima mučili u nekoj garaži zato što je pisao u novinama da surčinska grupa i tadašnja vrhuška DB-a diluju drogu. Kad već govorimo o drogi, ni sadašnja policija ni tužilaštvo ništa nisu preduzeli povodom otkrivanja 600 kilograma heroina smeštenog u trezor banke. Heroin je tu deponovala i nekoliko godina čuvala vrhuška bivšeg republičkog DB-a navodno očekujući od nadležnog suda u Pirotu rešenje o spaljivanju. „Da smo heroin uništili bez rešenja, sadašnja vlast bi tvrdila da smo ga prodali“, kažu bivši debeovci. Pa, zar načelnik DB-a Rade Marković nije mogao telefonom da zatraži i odmah dobije to rešenje? „E, to treba njega da pitate“, usledio je odgovor.
Naravno, po ugledu na mnoge tajne službe u svetu, svi su izgledi i da je bivši DB zaplenjenu drogu koristio za finansiranje raznoraznih skupih akcija. Zanimljivo je da u štampanim podacima o organizovanom kriminalu u Srbiji, a koje je Javna bezbednost RMUP-a dobila od sadašnje Bezbednosno-informativne agencije (prema rečima Andreje Savića, načelnika pomenute agencije), piše da je surčinski klan čiji je vođa Ljubiša Buha zvani Čume povezan s trgovinom narkoticima, što je prema pomenutim podacima samo jedna od benignijih kriminalnih delatnosti surčinske grupe.
Ako je verovati podacima DB-a, dostavljenim Dušanu Mihajloviću i delu stručne javnosti, ovaj klan je najorganizovanija međunarodna krijumčarska grupa trgovaca kokainom i heroinom u ovom delu Evrope. Na sve to Ljubiša Buha kaže: „Optuživan sam 14 puta i uvek bio oslobođen. Znači, ili sam nevin ili sudije ne znaju svoj posao.“ Prema nekim informacijama iz beogradske Palate pravde, na odustajanje od optužbi i donošenje oslobađajućih presuda ključnu ulogu imali su ljudi iz bivšeg DB-a koji je, kao što se zna, bio neprikosnovena vlast. Tokom proteklih desetak godina, prema sačinjenim podacima DB-a, surčinski klan je pribavio ogromne količine novca oduzimanjem motornih vozila od građana i vraćanjem kradenih automobila za novac, kao i zahvaljujući nedozvoljenoj trgovini naftom i cigaretama. Uveliko se, inače, govori a DB nezvanično objašnjava da je surčinski klan novac investirao u legalne tokove raznih poslova kao što su trgovina naftom, nabavka i kupovina mašina za izgradnju asfaltnih puteva… Nekadašnji načelnik Gradskog SUP-a Boško Buha je svojevremeno u intervjuu datom „NT“ rekao da u Beogradu postoji pet organizovanih grupa kriminalaca. „Oni se javno bave legalnim poslovima, na primer, građevinarstvom ili izgradnjom puteva, ali ilegalno imaju armiju vojnika za prljave poslove koji najčešće ‘rade’ automobile, drogu, otmice ili iznude… Beogradska mafija pokušava da se dodvori nekim političarima DOS-a, nude im razne usluge, novac… Mafijaši koji su dobro radili u Miloševićevom režimu pokušavaju da pretrče u tabor DOS-a ne bi li dobili patronat za poslove i tako izbegli progon“, govorio je general Boško Buha. Neki od njih su očevidno uspešno pretrčali u tabor DOS-a i, imajući puno poverenja u novu državu, stekli uticajne prijatelje i dobili priliku da operu novac u legalnim poslovima. Supruga Ljubiše Buhe inače ima firmu Difens sa mašinama za asfaltiranje puteva. Nekada velike državne firme koje su na tenderu dobile posao za izgradnju i popravku puteva u Srbiji uzele su Difens kao podizvođača radova, budući da samo ta firma ima skupe mašine za tu vrstu posla. Buha je očigledno bio vidovit i precizno procenio u šta treba ulagati novac. Prema nezvaničnim informacijama, za samo jednu polovnu mašinu za asfaltiranje puteva kupljenu u Nemačkoj dao je sedam miliona maraka. Buha, međutim, to demantuje.
Koliko je Ljubiša Buha uspeo da privuče uticajnih ljudi u Surčin govori i podatak o njegovom prijateljstvu sa bivšim načelnikom Generalštaba JNA koji mu je, odmah posle telefonskog razgovora, obezbedio lečenje i apartman u VMA. Kako general sada tvrdi, „kao i svakom drugom građaninu“. General Pavković je u javnosti izneo i najblaže rečeno čudan podatak tj. da mu je Buha nedugo posle 5. oktobra 2000. priznao „kakve je namere Buha imao prema meni u slučaju da sam izdao naređenje da vojska tog dana interveniše“. Pavković ne kaže kakve su to bile namere prigradskog biznismena i kojim snagama je bio spreman da interveniše protiv, ni manje ni više, načelnika Generalštaba. Biće ipak da je tu reč o prizemnom Buhinom dodvoravanju aktuelnom šefu vojske koji to sada koristi kako bi istakao svoju ulogu u događanjima od 5. oktobra 2000.
Posle ubistva Ivice Nikolića, odnosno neuspelog atentata na Ljubišu Buhu, ispred Buhine kuće postavljeno je i policijsko obezbeđenje u Radničkoj ulici u Surčinu. Tu je i vozilo SUP-a Beograd a povremeno i „marica“. Prema tvrdnjama policajaca, ovakvu zaštitu dobija svaki građanin koji je bio napadnut oružjem nepoznatih kriminalaca.
Od dobrih prijatelja Ljubiše Buhe svojevremeno smo saznali zašto on hramlje na jednu nogu. Još kao mladić, negde u Bosni u okolini Tuzle, sleteo je s puta u ukradenom „golfu“. Njegov suvozač je poginuo u udesu a on bio teško povređen, odnosno noga mu je na jednom mestu bila gotovo smrskana. Lekari u bolnici videli su spas jedino u amputaciji. Međutim, Buha se protivio tom činu zahtevajući da bude premešten u neku beogradsku bolnicu. „Da bi se to ostvarilo mora da dođu kola hitne pomoći sa lekarom iz Beograda da bi vas preuzeli“, objašnjavali su Buhi lekari. Pošto je to komplikovan i dugotrajan postupak, Buhini ortaci iz Surčina su „pribavili“ kola hitne pomoći sa aerodroma Beograd, obukli nekog čoveka u beli mantil, okačili mu stetoskop oko vrata došli i prevezli povređenog u Beograd. Zahvaljujući Baro-komori i naporima specijalista, noga mu nije amputirana.
Tvrdnju policije da je vlasnik Komgrapa–Dinara Ljubiša Buha demantovala je Holding korporacija Komgrap A.D. Branko Brajić, direktor Sektora za pravne, kadrovske i opšte poslove „Komgrapa“ objašnjava da su preduzeću Difens iz Surčina posle javnog oglasa na aukciji 15. marta ove godine prodali objekte u sklopu kompleksa Komgrap–Dinara u Zemun Polju jer zemljište ne može biti u prometu između pravnih lica.
Sem šturog obaveštenja o ubistvu Ivice Nikolića, odnosno pokušaju atentata na Ljubišu Buhu, policija do sada nije saopštila ništa novo. Komentarišući ovaj događaj, potpredsednik DSS-a Dragan Maršićanin je primetio: „Začuđeni smo što ovaj kriminalni čin nije pripisan DSS-u i veoma smo iznenađeni zastojem u radu Biroa za komunikacije. Ovim povodom, međutim, neće biti osnovan nikakav anketni odbor niti će premijer Đinđić biti pozvan da imenuje tih ‘50 mafijaša u 50 gradova’ o kojima priča, ili kaže ime makar jednog – onog koji je glavni u Beogradu.“
Ime Ljubiše Buhe se poslednjih meseci često spominjalo u medijima dovodeći Buhu u vezu sa ljudima iz vrha Vlade Srbije i Vojske Jugoslavije. Nedeljnik „Blic njuz“ tužilo je Ministarstvo saobraćaja zbog tvrdnji da je Buhina firma dobila poslove za izgradnju puteva zbog njegovih veza sa ljudima iz vrha vlasti. Neki funkcioneri DSS-a optužili su generala Pavkovića da je „poslovno povezan sa Surčincima Dragoljubom Markovićem (Krmivoprodukt) i Ljubišom Buhom. General Pavković je to demantovao uz napomenu da se s njima samo druži. Ostalo je nepoznato da li je Pavković video i pročitao podatke DB-a o ljudima s kojima se navodno samo druži. Nego, zbilja, šta bi sa ona dva šlepera s vojnim tablicama i pratnjom pripadnika vojne policije koji su pratili tovar švercovanih cigareta i bili pohvatani na granici sa Crnom Gorom? Bivši načelnik VJ se o tome nije izjasnio, mada bi to bio red.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
