Na dinamičnoj političkoj sceni Srbije na kojoj se glasno čuje gotovo jedino vlast, oprezno ali opet čujno oglasila se i opozicija, navodno združena. O kakvom se spajanju dosad „nespojive“ opozicije radi, hoće li ona imati snage da pobedi sve kritike i sumnje koje je prate, i protiv kakve vlasti će se boriti, za „Vreme“ govori Bojan Đurić, potpredsednik i poslanik Liberalno demokratske partije.
„VREME: Održan je prvi sastanak predstavnika LDP–a i DS–a. Može li se ovaj dan pouzdano proglasiti početkom stvaranja novog opozicionog bloka?
BOJAN ĐURIĆ: Prvi rezultati su pozitivni i LDP je zadovoljan ovim prvim razgovorima. Krenuli smo najzad prema suštini. Predložili smo osnovne tačke o kojima želimo da razgovaramo, ključne vrednosti za koje se zalažemo i za koje pitamo DS da li su im prihvatljive. Saopštili smo kako vidimo metodologiju i tempo budućih kontakata i reakcija je bila dobra. Ne znam da li će ovo biti prekretnica, ali nismo ni nameravali da ovo bude ritualni sastanak pomirenja, niti smo čitavu ideju ograničili samo na odnos LDP-a i DS-a. Da li će ovo rezultirati konkretnim dogovorom, to će pokazati vreme. Spremni smo za obe opcije.
Da li je već na ovom sastanku postignut sporazum o nekim tačkama dokumenta koji je predložio LDP?
Sada je na DS-u da o predlogu razgovara u svojim organima. Dakle, pitali smo DS, pitaćemo i druge, tražićemo od građana, stručne i opšte javnosti, odgovor na pitanje da li se slažu da opozicija treba da se bori za transformaciju Srbije u zajednicu zasnovanu na vladavini prava, zaštiti individualnih sloboda i manjinskih prava, otvorenoj tržišnoj ekonomiji, solidarnosti i socijalnoj politici koja štiti ugrožene. Da li se slažu da je modernizacija najvažniji posao? Mi smo za promenu Ustava, efikasnu decentralizaciju, za „malu vladu“, najbolje sa 12 ministarstava. Čini mi se da u vezi s tim postoji entuzijazam u DS-u. Videćemo da li možemo da odemo i dalje. U svakom slučaju, ovo će biti naša podloga za još konkretnije predloge koje smo već spremili.
LDP je najavio formiranje nove, rekonstruisane opozicije. U čemu će biti razlika između nje i prethodnih opozicija, kada se ima u vidu da tako združene nisu trajale praktično duže od tri meseca?
Naša politička scena je prenervozna i tragično površna. Zato smo krenuli oprezno, ali i namerni da ovo ne svodimo na sto puta viđenu priču o koalicijama, listama, prošlosti… Imali smo iskustvo Preokreta, DS je imao svoja iskustva sa gomilanjem gostiju na listi koji su posle pohrlili u vlast i zato smo sada krenuli drugačije. U dokumentu LDP-a razrađena je metodologija kako mislimo da uključimo javnost, stručnjake, nezavisne pojedince u izradu konkretnih programa. LDP hoće da dâ samo par osnovnih smernica, prilično širokih, za svaku od važnih tema. Onda nameravamo da organizujemo skupove, rasprave, diskusije i da se, kroz usvajanje predloga koji su razumni i efikasni, taj dokument razrađuje. To niko nikada nije radio u srpskoj politici. Ko se još seća šta piše u onoj Beloj knjizi koju je pre izbora 2012. promovisao SNS?
U toj nameri, koga sve vidite u nastajućem opozicionom bloku?
One koji imaju neki kredibilitet. Merilo za to će biti da li su spremni da prihvate, ili da zajedno dođemo, do minimalnog konsenzusa u oblastima koje su važne – ekonomija, konkurencija, socijalna zaštita, reforma obrazovanja, zdravstva, održiviji kulturni model, demokratizacija zemlje, ljudska i manjinska prava, efikasna autonomija Vojvodine. Od opozicionih stranaka, nema smisla pominjati DSS, oni imaju potpuno drugačiji pogled na važno pitanje EU integracija, odnosa prema Kosovu. Druge ne isključujem, spremni smo da razgovaramo bez obzira na status koji imaju.
Ako je jedan od stožera vašeg programa ekonomska reforma, očekujete li da mogu da se prevaziđu razlike između LDP–a i DS–a. Naročito imajući u vidu dosadašnje razlike zbog kojih LDP nekoliko godina unazad nije glasao ni za jedan budžet ili ekonomsku odluku čiji je kreator bila Demokratska stranka, kao i URS.
Čuo sam sto puta pitanje „kako ćete se uklopiti, vi liberali, oni socijaldemokrate“. Ne mislim da je pitanje, recimo, obrazovanja pitanje neoliberalizma i socijaldemokratije u zemlji gde ima 1000 škola bez klozeta, a 70.000 dece ostane trajno uskraćeno za priliku da bira srednju školu u zavisnosti od znanja pokazanog na maloj maturi koja je poništena… Nemojmo da se igramo političke teorije, dok se sve oko nas raspada. LDP nije ekstremna stranka. To samo Dačić, kada ne zna šta drugo da kaže protiv nas, ponudi svoje maglovito sećanje sa studija i sve objašnjava ideološkim razlikama između levice i liberala. To nikoga u Srbiji ne zanima.
Nemamo ništa protiv da država ostane u onim sektorima gde je to nužno, gde postoje prirodni monopoli, ali da napravimo plan kako će postepeno i pametno izlaziti iz sektora privrede gde joj nije mesto. Neka mi neko dokaže da Srbija može da opstane sa 700 javnih i državnih preduzeća i još 179 preduzeća u restrukturiranju. Mi kažemo da je put za izgradnju konkurentnije Srbije da privatna inicijativa bude oslonac razvoja. To nije akt protiv radnika, brige o ugroženima, ma naprotiv, najgora je ova sadašnja situacija, lažna briga u kojoj ljudi nemaju šta da jedu, a socijalna pomoć ne stiže do onih kojima najviše treba.
Insistirate na ekonomskim problemima i na njima se temelji vaša najsnažnija kritika aktuelne vlasti. Konkretno, zbog čega tražite sazivanje sednice Odbora za finansije?
Ne želimo da ministra Krstića dovodimo pred streljački vod, ali smatramo nužnim da nam kaže šta je plan. Možda shvati da Srbija nema vremena za dugoročne planove ako je ugrožen i prost opstanak do kraja ove godine. Ne mogu dve jedine velike „fabrike“ koje rade biti Fijat i Uprava za javni dug, koja samo štancuje državne obveznice i pokušava da ih proda, jer od priliva tih para i novih zaduženja bukvalno zavisi i ovaj tanki budžet.
Hoćemo da pitamo Vladu, i preko Krstića, kako je moguće da u julu vladajuća koalicija veselo usvoji rebalans, a da posle 70 dana postane jasno da će probiti deficit, i to žestoko. Nije budžet imaginarna stvar. Ako do kraja godine zafali još 300 miliona evra, ili će neko ostati bez plate, stipendije ili penzije, ili će se država dodatno zadužiti. Samo što mi više nemamo prostora da se zadužujemo.
Vređa razum ono što se dešavalo posle najave kredita iz Emirata. Svi smo gledali kako ministri, savetnici, sufleri sa svih strana prave velike planove gde će se sve uložiti taj novac koji još nije ni stigao. Želimo da se taj posao realizuje, ali ne mogu da gledam kako se krčmi ono što još nije ni stiglo, kako se unapred rasporedi bar 10 milijardi dolara, iako će kredit biti između dve i tri milijarde. To je još jedan razlog za zaustavljanje divljanja deficita. Samo u avgustu on je bio 260 miliona evra. Toliko je država bila u minusu za mesec dana, toliko smo više potrošili nego što je prikupljeno od poreza, akciza, carina, drugih prihoda. Možda će država reći da se kraj meseca poklopio sa vikendom, pa će neki prihodi biti iskazani u septembru. Možda, ali to ne rešava problem. Manjak na kraju godine će iznositi oko 200 milijardi dinara. Šta ćemo dogodine?
Verujete li u pomoć stranih savetnika, Guzenbauera i Stros–Kana?
Stros-Kan je bio iskren, dolazi kao savetnik, ali će odluke donositi domaći političari. Tu nemam poverenja, zato što su te stranke koje se sada kunu u Stros-Kana, šefa i ideologa MMF-a, pred izbore obmanjivale ljude skoro psujući MMF, obećavajući da će ga terati od Srbije. Drugi problem je gubitak vremena. Stros-Kan je sada iznenađen visinom i neefikasnošću subvencija koje se troše na gubitaše. Nije morao zbog toga da dolazi. Naravno da je on šokiran, ali to smo znali i sami. Pa nije valjda iznenađenje za Dačića, Vučića ili Nikolića to da skoro 800 miliona evra godišnje ode na te subvencije? Sve te subvencije prolaze kroz budžet, njihove stranke su za njih glasale ili glasaju u Skupštini, u većini firmi i dalje sede stari ili novi partijski kadrovi.
Guzenbauer i Stros-Kan imaju mandat da nešto predlažu, ali Krkobabić ima 12 poslanika, direktor gubitaških Železnica je priučeni funkcioner SNS-a sa političkim leđima… Ko će pipnuti Srbijagas, PIO fond, gomilu javnih službi u kojima stranke na vlasti skladište svoje kadrove, partijsku vojsku za sledeće izbore.
Dovoljno dugo ste u politici… Koje simboličko značenje za vas ima datum 24. septembar?
Greše oni koji vide prostu paralelu između tog datuma 2000. i ove godine. Previše mi je depresivno tumačenje da se „krug zatvorio“, da je ovo mehanički povratak u devedesete. To što su oni koji su tada bili odgovorni u međuvremenu, sa 20 godina zakašnjenja, shvatili da su grešili, ne daje im pravo da se podsmevaju Srbiji. Dačić je najbezobrazniji u tome. Stalno u Skupštini izvodi stendap tačku „niste nas vi uveli u Evropu, nego ja koji sam tada bio na drugoj strani“. Pa Dačić onda ništa nije shvatio, zato u Evropu i ide kao na vašar. Ova vlast ne razume šta su evropske integracije. Oduševljeni su, skoro na nivou deteta, što sada neko iz Evrope hoće da priča s njima. Trebalo im je 20 godina da shvate da su evropske integracije nužne za Srbiju, ali su ostali zarobljeni u vremenu. Oni misle da je ovo 1990, da u Evropi postoji onaj entuzijazam za proširenje, da je dovoljno da kažete da ste za Evropu. Da imaju blanko podršku. Ne, Evropa je danas drugačija. Nisam evroskeptik, ali je strašno ako se ovde ne razume šta znače pregovori. Da je to danas Evropa žestokih tržišta i borbe za svaki detalj i da neće Srbiju promeniti prosto štikliranje ispunjenosti nekih zahteva koje postavi briselska administracija. Za nas je pitanje da li smo sposobni da u EU idemo kao uspešne zemlje, iznutra reformisani, kao Estonija, Češka, Slovačka, pa i Poljska, ili da budemo kao Grčka ili neke druge zemlje koje su danas u problemima. Stalno slušam Nikolića koji tvrdi da smo mi praktično spremni da postanemo članica EU. To bi bilo katastrofalno, u ovakvom ekonomskom i socijalnom stanju mi bismo umrli od gladi suočeni sa oštrim tržištem i konkurencijom u EU. Dakle, dok Srbija ima ovoliki deficit i jede sebe, dok se javne finansije raspadaju, uopšte ne može ni da razmišlja o tome da uspešno pregovora sa EU, nezavisno od pitanja Kosova ili političke spremnosti.
Simbolično ili ne, ali na sutrašnji 24. septembar, demokratski gradonačelnik Beograda će verovatno biti smenjen. Kako gledate na tu smenu?
Trauma koja još nije gotova, i to zbog strašne političke neodgovornosti. Agonija se može okončati samo mirnim i fer izborima, ali u te izbore se ne sme ući u akcijaškoj atmosferi ili uz novo iscrpljivanje koje će trajati šest meseci. Nije Beograd ona pisarnica na kojoj Jovičić i Mladenović predaju inicijativu za smenu Đilasa, niti je politička sudbina Đilasa na mestu gradonačelnika centralna tema. Beograd se mrcvari već godinu dana, i to je cena koju grad od skoro dva miliona ljudi plaća zbog unutrašnjih kalkulacija SNS-a, a onda i njihovih stalnih preraspodela moći sa SPS-om. Usput, ne može republička vlast, SNS i SPS, da provedu četiri godine tako što će stalno kao teme nuditi neku vrstu jeftine političke zabave. To je još jedan od razloga zbog kojih su što skoriji izbori jedino rešenje.
Da li je najavljena smena Dragana Đilasa bila inicijalna kapisla za saradnju i združivanje opozicije?
Za LDP to nije bio motiv, mi smo o ovome počeli da govorimo već krajem proleća i sada smo konkretizovali tu ideju. Ne mislim ni da je to ključna motivacija onih koji su odgovorni u DS-u, koji razumeju kuda vode svi procesi koji se dešavaju u društvu. Ponašanje DS-a u novim okolnostima zapravo će biti odgovor na vaše pitanje.
Na sceni se pojavila Beogradska inicijativa sa kojom će URS imati zajedničkog kandidata za gradonačelnika. Koliko je to, po vama, ozbiljan takmac na eventualnim predstojećim izborima?
Deluje mi da je ona čuvena inicijativa Mlađana Dinkića sa akcijama od 1000 evra bila ozbiljnija nego što je ova nova inicijativa, i pritom nisam uopšte maliciozan. Neverovatno je da neko ima ambicije da učestvuje u političkom životu, u ovom slučaju na nivou Beograda, tako što će pokušati da prevari javnost da nema veze s organizacijom u kojoj su zapravo njegovi visoki funkcioneri. Ne znam ni šta je bila ambicija ako je cilj bio da se Mlađan Dinkić iz URS-a dogovara sa Mlađanom Dinkićem iz Beogradske inicijative o zajedničkom izlasku na izbore. Pogledao sam pažljivo teme koje kandiduje Beogradska inicijativa. To je svetlosnim godinama daleko od ozbiljne politike. Ta ambicija da se navodno nekakva grupa građana, očigledno vezana za jednu postojeću političku partiju, bavi pitanjima po meri „malog običnog čoveka“ – propala je svuda gde je pokušala da se afirmiše. To je neka vrsta kontra PUPS-a, jer PUPS je tako izabrao da se predstavlja isključivo kao stranka zaštitnik penzionera, odnosno grupacija koja ide u politiku tvrdeći za sebe da je nepolitička ili antipolitička.
Poslanik i funkcioner LDP–a Zoran Ostojić takođe se priključio Beogradskoj inicijativi.
Sve ono što sam rekao o Beogradskoj inicijativi važi i za njegov politički angažman u tome. I nema tu nikakvog rata ni sukoba, ali sasvim je jasno da kada neko ode u drugu političku organizaciju ne može više biti član ili funkcioner LDP-a.
Da li to znači da on više nije član LDP–a ili je samo, kako je rekao, napustio poslanički klub?
Sa stanovišta LDP-a, on nije više član naše stranke, to se po automatizmu podrazumeva. Na takav korak se sam odlučio.
Već neko vreme, zbog odlazaka pojedinih funkcionera, i iz LDP–a i iz DS–a, stiče se utisak da te dve stranke imaju izvesnih unutrašnjih problema. Da li je moguće da one sada naprave jaku opoziciju?
Prvo bih se vratio na situaciju nekih drugih političkih partija. U poslednjih godinu dana svaki potez koji vlast povuče, svi koji su politički pismeni tumače u kontekstu razlika koje postoje, recimo, između sadašnjeg vrha SNS-a i bivšeg predsednika te stranke a sada predsednika Srbije, pa niko ne kaže da je to stranka koja ne funkcioniše. Kada se govori o unutrašnjim odnosima, bar kada je o LDP-u reč, osnovno je pravilo da ko koliko radi toliki je i njegov uticaj. Preporučio bih svima da vide i kakvi su bili dalji politički putevi svih ili bar većine onih koji su u nekom trenutku odlazili iz LDP-a i siguran sam da će svako ko je fer zaključiti da smo na kraju mi bili u pravu.
Zanimljivo je da je LDP inicijator opozicionog udruživanja, a ne DS, kako se to možda više očekivalo.
Mislim da smo za ovih osam godina ispekli toliko političkog zanata, osećaja za politički trenutak i prave politike – kad kažem prave politike mislim na suštinski važne predloge – tako da je za mene sasvim logično da mi izađemo sa takvim predlogom.
