Naučnici do sada nisu često izlazili na ulice. A i zašto bi. Oni nisu u stanju da zatvore škole i pošalju stotine hiljada đaka na ulice, (većinom) ne brinu o zdravlju populusa pa i političara, nisu u stanju da svojim vozilima prekinu saobraćaj. Oni takođe nisu u stanju da zveckajući svojim radnim uniformama, svakodnevnom odećom i pratećom opremom uplaše bilo koga. Pa zašto onda izlaziti kad nemate zube? Poput domaćih životinja koje bi preminule pošto bi naučile da ne jedu a da istovremeno rade, tako i srpski naučni perpetuum mobile ubrzano dolazi do svog kraja. Čini se da je ovaj izlazak samo poslednje zajedničko druženje.
Osnovni povod se može opisati jednom brojkom: 20.000 dinara (po osobi na godinu dana). To je ukupna suma koju naučnim radnicima predviđa budžet pre rebalansa (čitaj daljeg umanjenja) a od te sume u 2013. je isplaćeno 0 dinara (i deo zaostalog duga iz prošle godine). Od tih sredstava treba obezbediti markicu, deo minulog rada, štampanje postera, plaćanje većeg dela putnih troškova i kotizacija za konferencije, reprezentovanje zemlje u radnim telima i komitetima. Potrebno je od tih sredstava platiti sve školarine koje na nekim fakultetima iznose preko 200.000 godišnje, sve specijalističke usluge. Na kraju treba dodati hemikalije, hranu za životinje, elektronske i vakuumske komponente, troškove rada, rezervne delove, sve što je potrebno da oprema radi. Istovremeno privreda ove zemlje očekuje da se od tih sredstava naučna otkrića konvertuju u nove visoke tehnologije koje će sama ta privreda dobiti ne uloživši ništa.
Mora se shvatiti da iza ovakvih stvari ne stoji neka od partija, kao što meta napada nije neki konkretan ministar (već svi zajedno) iako je čast da se ovom vatrom bavi pripala sadašnjem. Nauka je jedan od domena u kome je lako stvoriti partijske konsenzuse, gde ukoliko postoji želja da se reše problemi i definiše politika tu onda svi mogu da se dogovore i polarizacija koju treba rešavati je između stručnjaka i državne administracije a ne na ideološkom planu. Ipak u balkanskom političkom primitivizmu političar je deda mraz koji iz budžetske ili kreditne torbice izvlači finansijske bombonice i deli ih (a ponekim podobnim učesnicima u igri dospe i neki veći poklon). Retko ko za sobom ostavlja izgrađene institucije, trajna rešenja problema i definiše mere koje bi se mogle nazvati politikom. A kad se isključivo hranite udeljenim slatkišima, onda nije ni čudo da nemate zube.
Kada je politika definisana bilo je značajnih uspeha, od povećavanja broja i kvaliteta naučnih radova pa do uključenja jednog od univerziteta na listu 500 najboljih. Na isti način, kada je kod korisnika visokih tehnologija postojala precizna svest o tome šta se želi i koliko to košta, onda su rezultati bili odlični, nažalost to je mogao sebi da priušti samo poneki veliki privredni subjekt (EPS na primer) ili vojska (u prošlosti). Spisak promašaja je nažalost mnogo duži. Treba ipak navesti jedan a to je nakaradno shvaćeno projektno finansiranje. U toj instituciji je srž problema naše nauke. U jedan džak se stavljaju i dobri i lošiji naučnici, svaki projekat koji se ugasi dovodi do otpuštanja i jednih i drugih.
Tokom vremena naučni populus je stvorio sposobnost formiranja megaprojekata kako bi se obezbedilo finansiranje za mnoge koji inače svojim projektnim predlozima ne bi prešli cenzus. Tu je problem i dodavanje mladih istraživača na projekte kod svakog novog ciklusa bez razmatranja da li postoji prostor za toliki broj ljudi na takvoj tematici i da li postoji sposobnost postojećih ljudi i resursa da ih prime. Tako nam politiku zapošljavanja u nauci vodi profil nezaposlenih a ne istinske potrebe i mogućnosti. Na sve treba dodati i redovni stampedo kod svakog novog ciklusa na naučne fondove iz institucija koje nisu tradicionalni naučni centri. Kada se podvuče crta, sredstva za rad u nauci se olako pretvore u plate i mi imamo veliki broj naučnika koji nemaju mogućnosti da rade, čak i kad imaju skupu opremu.
Drugi aspekt projektnog finansiranja jeste da je ono delom za plate istraživača. Istovremeno, projekti su klasifikovani pod specijalne usluge, dakle nešto što je nižeg prioriteta u odnosu na plate iz budžeta. Naravno, kad je slab priliv to je i deo koji najviše kasni. Kako projekti Ministarstva za (prosvetu), nauku i tehnološki razvoj imaju obavezu da obezbede naučno-tehnološki razvoj, zemlja koja u isti koš stavlja nabavku toalet-papira i sopstvenu budućnost, dobija budućnost vrednu toalet-papira.
Pretnja naučnika da je ovo gašenje nauke nije međutim sasvim tačna. Ovo je samo gašenje nauke koja se dešava u našoj zemlji, nauke koju vode naši ljudi i koju poznaju dovoljno da su u stanju da iz nje izvuku značajne primene (ako ikada privreda bude htela da uloži u sopstveni razvoj). Oni koji preživljavaju ili oni koji isključivo rade u inostranim grupama na resursima neke druge zemlje ne stvarajući obaveze poslodavcima da im obezbede trajnije plate, penzije i drugo, oni su odliv mozgova koji mi dodatno finansiramo i to će jedino preživeti. Svaki naučnik mora da prođe kroz periode takve saradnje da bi naučio nove stvari. Međutim, jedino od nauke, posebno eksperimentalne, koja se dešava u najvećoj meri u našim institucijama, možemo da imamo bilo obrazovnu, bilo razvojnu korist ili da imamo nešto čime se možemo pohvaliti: 20.000 dinara godišnje je domet koliko cenimo ono čime se možemo pohvaliti.
Naravno, naučnici su svesni finansijske situacije u zemlji i činjenice da i naučnici moraju snositi deo tereta. Međutim, paralelno smanjivanje fondova za sve aktivnosti, ili gašenje požara redom dok ima para a posle kako bude, nije naučna politika i vodi frontalnom gašenju aktivnosti. U razvijenim zemljama budžet i ukupna odvajanja za nauku su jedan od najmoćnijih resora. Sve te zemlje stalno povećavaju budžet za nauku, posebno kad je kriza i kada se u svim drugim resorima štedi. Kod njih naučnici rade na rešavanju problema i stvaranju budućnosti. Zašto to nije slučaj i kod nas?
