Britanac u Beogradu

U današnjoj Palati Albanija 13. januara 1940. godine, British Council (BC) je otvorio svoju kancelariju u Beogradu. Prestonica Jugoslavije našla se tada među prvih osam gradova sveta u kojima su osnovani klubovi British Councila. Glavne aktivnosti su bile vođenje kurseva engleskog jezika i engleski vrtić. Danas, sedamdeset godina kasnije, mnoge stvari su se promenile. Počev od toga da su prisutni u 110 zemalja.

U međuvremenu, kancelarija u Beogradu nije radila samo tokom Drugog svetskog rata; za vreme NATO intervencije 1999. njen rad je bio zatvoren za javnost, ali se British Council nije povukao iz Srbije. Preselili su se u drugu zgradu, na adresi Terazije 8, premestili su svoju biblioteku iz Beograda u Novi Sad i Kragujevac, gde je koristi više ljudi. Konačno, prošili su znatno svoje aktivnosti i promenili njihovu sadržinu, shodno potrebama zemlje koja im je domaćin. Šta ostaje isto? „Promene su stalne, ali ono što se ne menja je dvosmerna veza i komunikacija između Srbije i Velike Britanije i odnos poverenja koji gradimo ovde“, kaže Endru Glas, direktor British Councila u Srbiji.

„VREME„: Za početak, kako biste opisali put British Councila od osnivanja do onoga što vaša organizacija predstavlja danas?

ENDRU GLAS: Inicijalno, ona je osnovana kao vid propagande i promovisanja britanskih vrednosti zbog pretnje i opasnosti koje je doneo nacizam. Kada je nastao, British Council je imao snažnu političku dimenziju. Danas ne govorimo o promovisanju Velike Britanije, već o građenju veze između nas i sto deset zemalja u kojima radimo. U pitanju je dvosmeran proces – obe strane nešto dobijaju. Komuniciramo, ne držimo monolog. Razlika između nekog tradicionalnog, klasičnog pristupa je u tome što mi gradimo kulturnu vezu sa obe strane.

Ovde ste sedam decenija. Mnogo toga se događalo, ali kada bismo mogli sve da sažmemo, kakav je pretežno bio odnos Srbije i BC–a sve ove godine?

Mislim da mnogo govori to da smo mi skoro sve vreme bili prisutni, izuzev u vreme Drugog svetskog rata, odnosno da tokom NATO intervencije nismo bili otvoreni za javnost. Pre nekoliko meseci imali smo susret sa ministrom prosvete i bili su tu predstavnici raznih institucija. Jedan od prisutnih je rekao: „Mi ovde radimo poslednjih pet godina“; neko drugi se pohvalio: „Ovde smo već tri godine“. Ja sam tada – ne bez ponosa – istakao da smo mi ovde sedamdeset godina. Prošli smo različite režime, države i okolnosti, susretali se sa poslovnim ljudima, fondacijama, ministrima… U Beogradu sam četiri godine, ali razgovaram sa kolegama koje su ovde mnogo duže. Sve u svemu, postojale su neke teškoće – njih ionako svugde ima – ali bazična veza je dobra zato što – kao što sam rekao u prethodnom odgovoru – ljudi vide da je naš odnos dvosmeran.

Na kojim sve projektima radite sada u Srbiji?

Naše aktivnosti su vrlo orijentisane na pomoć i podršku mladim ljudima, njihovom obrazovanju.

Radimo upravo i na socijalnoj inkluziji (društvena uključenost). Zatim, podržavamo Srbiju na njenom putu ka integracijama. Što se tiče podrške mladima, odličan primer je „Laboratorija slavnih“ FameLab. Tim projektom mladi naučnici uče da komuniciraju sa zajednicom. Sarađujemo sa Radio-televizijom Srbije, koja prenosi finale FameLaba, sa Erste bankom i sa „Vremenom“, svakako. Potom pobednik finala odlazi na međunarodni festival u Čeltnem.

Drugi projekt na kome radimo zove se „Socijalno preduzetništvo“, a tiče se javnih službi i nevladinih organizacija. Bitno je da Srbija ojača u tom pravcu, da se ljudi profesionalno usavršavaju. Poslednjih godina, između ostalog, u saradnji sa Velikom Britanijom i na osnovu stručnog iskustva odatle, mnogo toga je postignuto. Važna stvar su Čivning stipendije koje organizujemo: od 1983. u sklopu različitih programa ove stipendije 170 ljudi je kraće ili duže boravilo u Velikoj Britaniji. To čini promenu, velika je stvar provesti vreme u inostranstvu. Kada se vrate, dobiju uticajne poslove. Imaju šanse da steknu internacionalno studentsko iskustvo, budu sa raznim ljudima. Čivning stipendije su tu više od dvadeset pet godina.

Zatim, ljudi dobijaju internacionalne diplome i kvalifikacije polažući testove koje organizujemo, kada je u pitanju engleski jezik ili marketing, što im opet pomaže da dobiju bolji posao. Svakako, engleski jezik je nešto čime se od početka bavimo, obučavamo profesore.

Spomenuli ste da radite na socijalnoj inkluziji…

Da – nedavno završen projekt „Kultura jednakosti“ („Access to all“), a trajao je tri godine i bio je u saradnji sa Arhitektonskim fakultetom u Beogradu. Cilj je bio da ljudi sa invaliditetom dobiju, bar delom, pristup normalnom životu. Ovaj projekat sa Arhitektonskim fakultetom nije podrazumevao isključivo primenu arhitektonskih standarda u projektovanju već i senzibilizaciju budućih profesionalaca o problemima osoba sa invaliditetom generalno, univerzalnom dizajnu, itd. Studenti su imali vrlo zanimljive, dobre ideje za zgrade, za javne površine, parkove, parkinge, da se omogući ljudima sa invaliditetom dolazak na ta mesta.

U Srbiji ste četiri godine, radite sa mladim ljudima raznih profila. Primećujete li kod njih neku promenu u stavu, ponašanju?

Da, zaista primećujem. Ljudi sa kojima mi radimo na našim projektima dugo su bili u izolaciji i željni su novih iskustava, ideja, željni su da otkrivaju. I pozitivno reaguju na programe. Imamo veoma lepo iskustvo sa popularizacijom nauke. Prošlogodišnji pobednik iz Srbije pobedio je i na međunarodnom takmičenju. Bio je prisutan u medijima, postao je uzor mladim ljudima, razbivši stereotipe o naučnicima. On je „kul dečko“, odličan govornik. Pokazao je da mladi ljudi, ne samo u sportu već i u nauci mogu biti uspešni i poznati. A to je dobro. Zatim, mi mnogo radimo sa omladinom u Sandžaku, Prijepolju, Novom Pazaru. Jedan od ciljeva je njihovo aktiviranje, ojačavanje mladih ljudi. Razbijaju se barijere koje postoje među njima, komuniciraju, uključuju se u projekte, rade zajedno. Oni zaista hoće da budu uključeni, nisu apatični. Mladi ljudi danas u Srbiji mogu i žele da naprave promene.

Pre nego što ste došli kod nas, bili ste zaposleni u kancelarijama BC–a u Berlinu, Rimu, Napulju i Ljubljani. Možete li da uporedite, kako je raditi tamo, a kako ovde? Šta je drugačije?

Bilo mi je zadovoljstvo da radim ovde, mogu čak reći više nego u drugim zemljama. Bio sam u Berlinu gde je viši standard, imaju jeftine letove, idu u London za vikend, imaju već izgrađene veze, prijateljstva. Mislim da ovde možemo da napravimo više, veću razliku, značajnije stvari. Ne bih da popujem, ali to sve sa inkluzijom, promovisanjem nauke, socijalnim preduzetništvom, relativno je novo u Srbiji zbog onoga što se događalo svih ovih godina. Mi imamo odlične partnere ovde na različitim nivoima, u nevladinom sektoru, među profesorima, ministarstvima.

Drugo, što se tiče lično mene, kada sam bio u Italiji i Španiji, bio sam uključen u učenje engleskog, što je samo jedna od oblasti delovanja British Councila, ovde je zanimljivije jer sam zadužen za sve poslove koje obavljamo. I lep je osećaj znati da nešto menjaš. Na primer, u projektu koji se zove „Interkulturni navigatori“ organizujemo praksu, pa je tako devojka iz Novog Pazara otišla da radi u Londonsko-kineskom radiju. To je veliko iskustvo sa kojim će ona moći da doprinese svojoj zajednici kada se vrati.

Nekoliko puta u toku našeg razgovora pomenuli ste dvosmernu komunikaciju. Koliko je, po vama, ona bitna u razbijanju stereotipa koje imamo jedni o drugima?

Svaki put kada neki Britanac dođe ovde ja ga pitam: „Šta su ti kolege, prijatelji, porodica rekli kada si kretao ovamo?“ Primetio sam kako se to menja ove četiri godine. Ima više pozitivnih reakcija. Ranije je bilo straha, sumnji da li je bezbedno doći ovde. Danas se to pomera, pogotovo kod mladih ljudi. Mnogi su čuli za Egzit, za Guču, Nemanju Vidića, Novaka Đokovića, više je dobrih priča koje potiču iz Srbije. I, na kraju, sada će i ovo zvučati kao stereotip, kada odlaze, kažu da su proveli divno vreme ovde, da su sreli divne ljude i oni se vrate i to prepričavaju svojim kolegama, prijateljima… Kada je prošlog septembra došla profesorka sa Londonskog univerziteta da radi sa studentima u Srbiji, bila je impresionirana ovdašnjom energijom i kreativnošću. Kazala je da želi da dovede svoje studente iz Velike Britanije da vide Beograd, da vide šta se ovde radi. Tako se stvara i izgrađuje odnos.