Brisel suzama ne veruje

Kada su prošlog utorka Mađari udarili poslednji katanac na granici sa Srbijom, autobusi koji prevoze izbeglice sa granice Makedonije i Srbije skoro trenutno su se okrenuli prema Hrvatskoj. Nije prošlo ni nekoliko dana, a hrvatski zvaničnici su optužili Srbiju da ima „dogovor sa Mađarskom“ i da organizovano šalje izbeglice u Hrvatsku. Počele su da lete međusobne optužbe, uvrede i podrugivanja, da se licitira ko je orao a ko muva, kako već biva kada se pokače srpsko-hrvatski političari, i srednjeg i višeg ešalona. Razlika u odnosu na ranije prilike je što je ovoga puta vidljiva obostrana panika zbog onoga što se dešava.

ZATVARANJE DRUMOVA: Hrvatska je zbog priliva izbeglica prošle sedmice zatvorila sve granične prelaze između dve države osim prelaza Bajakovo–Batrovci, na kome je dozvoljen automobilski, ali u ponedeljak obustavljen kamionski saobraćaj. U utorak uveče, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, kolona kamiona iz pravca Srbije bila je duga oko 12 kilometara (u večernjim satima mediji su javili da je Hrvatska počela da propušta samo kamione sa kvarljivom robom i opasnim materijama).

Komentarišući eventualnu štetu koja je nastala i koja će tek nastati zbog zatvaranja graničnog prelaza za teretni saobraćaj, hrvatski premijer Zoran Milanović je rekao: „Šteta zbog zatvaranja Bajakova je veća za srpsku privredu nego za hrvatsku. Nije to dobro, ali nismo mi budale, vidite šta rade… Srbiju ne prozivam, ali mogu joj poručiti da malo snizi ton i, kao što bi se u vicu reklo: Šaraj malo, brate. Šalji malo gore u Mađarsku i Rumuniju.“ Najave protivmera Srbije „Jutarnji list“ je prokomentarisao kao besmislene, jer se te protivmere već primenjuju „transportom izbeglica prema Bapskoj (još jedno mesto, osim Tovarnika, na kome su u Hrvatsku počele da ulaze izbeglice, prim. nov.) i stvaranjem dodatnog pritiska na Hrvatsku i to u dogovoru sa svojim novim prijateljima Mađarima“. Verovatno zbog unutrašnjopolitičkih prepucavanja, hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović prozvala je vladu Zorana Milanovića da je reakcijom na izbegličku krizu narušila diplomatske odnose Hrvatske sa susedima, te da „o tome piše celi svet“.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je rekao da je šokiran odgovorom Hrvatske da Srbija pola izbeglica preusmeri prema Mađarskoj kako bi bio odblokiran kamionski saobraćaj. „Srbija to neće da uradi jer ona tim ljudima ne govori gde treba da idu, već oni sami to odlučuju… Hrvatsko zatvaranje granica za teretni saobraćaj je brutalni napad na Srbiju i pokušaj brutalnog uništenja srpske ekonomije… Ovo je skandal međunarodnih razmera i Hrvatska je prekršila sve evropske sporazume i direktive….“ Vučić je u utorak dao „ultimatum“ EU da utiče na Hrvatsku da propusti kamione na Bajakovu, najavljujući da će u protivnom „Srbija reagovati mirno, ne kršeći propise, ali će ukazati da Hrvatska ne može da se iživljava, ponižava Srbiju i uništava privredu Srbije bez posledica“.

Foto: Ap

EU nije bila fascinirana Vučićevim zahtevom, izjavljujući kroz usta portparola Evropske komisije da je „pravo svake zemlje članice EU da sama određuje kako će obezbeđivati spoljne granice, a mi se zalažemo za sveobuhvatno rešenje migrantske krize“. Time su evropski zvaničnici nastavili tradiciju započetu sa mađarskim premijerom Orbanom, na čiji račun je stiglo nešto blagih kritika zbog podizanja ograde prema Srbiji, reklo bi se uz namigivanje iza leđa da samo nastavi sa svojim poslom.

Vučić je u utorak uveče, nakon sednice Vlade i Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, rekao da ga je Vlada ovlastila da vodi razgovore sa rukovodstvom Hrvatske, ali da je Vlada spremila paket mera ukoliko ti razgovori ne uspeju, „kao meru odbrane sebe i svojih ekonomskih interesa“. On je precizirao da su predviđene mere u tri nivoa i to političke, pravne i ekonomske prirode, da se nada da neće morati da budu primenjene, a da bi eventualna primena počela u ponoć 24. septembra. Između ostalog, Vučić je u pomirljivom tonu rekao i da se nada da će se kroz razgovore „doći do rešenja koje će doneti otvorene drumove“.

Kada čitaoci budu držali ovaj broj „Vremena“ u rukama, znaće se da li su se drumovi otvorili i da li je još jedna mučna epizoda srpsko-hrvatskih odnosa mirno okončana. Ono što je u ovom trenutku izvesno je da će povoda za takve epizode biti i dalje, jer je izbeglička kriza daleko od kraja.

TRAŽENJE „REŠENJA„: U klasičnom duvanju „Evropljana“ prema „neevropskim susedima“, Zoran Milanović je početkom nedelje izjavio da hrvatski zvaničnici idu u Brisel „gde neće biti Vučića i ekipe“, a razgovaraće se o tome kako da se izbeglička kriza reši. Milanovićevo puvakanje možda može da posluži na lokalnom nivou, no reklo bi se da Brisel rešenja grozničavo traži, ali da ih nema na vidiku. Ili možda ima, samo što ta rešenja ne deluju kao održiva i realna.

U utorak su u Briselu evropski ministri unutrašnjih poslova usvojili plan o raseljavanju 120.000 migranata unutar EU. Oni će prema dogovorenim kvotama biti prebačeni iz Italije, Grčke i Mađarske u druge zemlje članice EU. Protiv plana su glasale Mađarska, Slovačka, Rumunija i Češka, dok je Finska bila uzdržana. BBC ističe da je retkost da se pitanja koja se tiču suvereniteta država u EU donose većinom, bez jednoglasne odluke. Inače, još nije realizovan dogovor o raspodeli „starih“ 8000 izbeglica iz maja ove godine.

Već nekoliko puta evropski zvaničnici su pomenuli da će status izbeglica imati Sirijci, Iračani i Eritrejci, dok će se o ostalima odlučivati u procesu dobijanja azila. Cinici bi rekli da Sirija i Irak nisu izabrani slučajno, od svih zemalja „izvora izbeglica“ ove dve države su imale najbolji obrazovni sistem, pa se od njihovih stanovnika najviše može očekivati u budućnosti, ako pričamo o doprinosu lokalnim ekonomijama. Kakva je tačno razlika između situacije u Siriji i Iraku u poređenju sa Avganistanom ili Somalijom evropske birokrate teško mogu da objasne, naročito ljudima koji dolaze iz pomenutih država koji čine najmanje 30 odsto izbegličkog talasa. Čuju se i predlozi da se procene o tome ko bi trebalo da dobije azil u EU vrše u izbegličkim kampovima u Siriji, Jordanu, Libanu, Libiji ili bar u rubnim i graničnim zemljama EU.

Govoreći o onima koji neće dobiti azil u EU, portparol Evropske komisije Margaritis Šinas rekao je da zemlje Unije mogu te ljude da sa svoje teritorije vraćaju u Srbiju. Njegovu izjavu Vučić je odbacio kao neozbiljnu i pogrešnu, no pre bi se moglo reći da je izjava zloslutna, iz mnogo razloga. U pitanju će, reklo bi se po onome što se događa, biti ogroman broj ljudi. Tačno je da su svi oni prvo ušli u EU – Grčku ili Bugarsku – pa tek onda u Srbiju, ali teško da će se u EU obazirati na to, ukoliko takvu odluku donese.

U takvoj perspektivi, Srbija će biti izložena još većem pritisku, ali ni drugima neće biti lako, naročito zato što je teško zaključiti šta bi se pozitivno takvim merama postiglo.

LJUDI I BROJEVI: Zvaničnici EU kao da i dalje zatvaraju oči pred očiglednim činjenicama, kao da se nisu suočili ni sa jednom od kolona koje se valjaju putevima Evrope. Očigledna je namera da se što više „nepoželjnih“ izmesti iz EU, ako je moguće što dalje, ali šta je to što će desetine i stotine hiljada ljudi koji su prešli hiljade kilometara kroz pustare Avganistana ili Saharu, zaleđene planine između Irana i Turske, more u prepunim čamcima, preživeli razne vojske, policije, krijumčare ljudi, bandite, naterati da se vrate u Mogadiš, Kandahar ili Alep? Kako će oni koji budu odbijeni i izbačeni iz EU biti zaustavljeni da ne krenu nazad u Uniju, preko Srbije, Hrvatske, Mađarske ili nekim trećim putem? Čitav evropski sistem granica, azila, zakona urušio se upravo zbog broja ljudi koji dolaze, i to za nepuna dva meseca. A dosadašnji broj izbeglica koji su stigli u Evropu je minoran u odnosu na broj onih koji su u izbeglištvu daleko i još nisu krenuli.

Postoje, međutim, mnogo preči problemi nego što je buduće pitanje azilantskog statusa, na koje niko ne nudi suvisle odgovore. Metereološke prilike mogu veoma brzo od onoga što se zove „izbeglička kriza“ napraviti humanitarnu tragediju. Kraj je septembra, jesen i zima samo što nisu, a desetine, ako ne i stotine hiljada dece, žena i muškaraca su trenutno na putevima ka Evropi.

U prethodnih nekoliko godina, prave drame su se odvijale u blizini kampova za tražioce azila u Bogovađi i Banji Koviljači, kada je po par stotina ljudi napolju, po mrazu i u snegu čekalo da se oslobode kreveti. Krize su rešavane otvaranjem novih centara, uz manje i veće pobune lokalnog stanovništva u mestima gde su objekti otvarani. Šta će se, međutim, desiti ako zima i zatvorene granice zadrže u Srbiji ili nekoj drugoj zemlji 5000 ili više ljudi?

U ekstremnim okolnostima rastu nervoza, bes, reakcije su nepredvidljive. Samo jedan ozbiljan incident koji bi bio povezan sa izbeglicama i lokalnim stanovništvom je često dovoljan da promeni percepciju javnosti (i bez toga, stranka Fides mađarskog premijera Viktora Orbana postala je nakon antiimigrantskih mera popularnija nego ikad).

Solidarnost i empatija prema izbeglicama su do sada postojale, videlo se to na primeru Srbije, akcija građana u Hrvatskoj i mnogim drugim evropskim zemljama, ali i to je potrošna roba. Što izbeglička kriza bude duže trajala, sve više će se tanjiti ta osećanja, što zbog manjka resursa, što zbog umora i apatije koji neminovno prate takve procese ako dugo traju. A biće sve potrebnija, uz mnogo strpljenja i tolerancije, na svim stranama.