Bosonogi na betonu

Posmatrali to kao bogatstvo, ili kao nacionalnu tragediju, činjenica je da je viševekovna osmanska vladavina na ovim prostorima ostavila neizbrisiv trag u našoj kulturnoj istoriji. Iako su objekti koji simbolišu taj period uglavnom uspešno uklonjeni, prosečan Srbin danas rado pije jogurt i bozu, jede baklavu i burek, sluša muziku sa orijentalnim primesama, a u mnogo čemu ponaša se kao „orijentalac“. I, naravno, sve vreme smatra da je osmanska vladavina na ovim prostorima glavni krivac zašto nam i danas nije bolje, obavezno poriče vezu sa islamskom kulturom i svako njeno pominjanje verovatno će ga veoma iritirati. To je druga činjenica. Treća činjenica je da prosečan musliman u Beogradu, ukoliko ne urani na centralnu molitvu petkom, neće ugrabiti mesto u jedinoj džamiji u gradu, i da će bosonog klečati na betonu trema zgrade u dvorištu džamije. Razlike u veroispovesti nemaju nikakve veze sa otpornošću na niske temperature. To je četvrta činjenica. Peta činjenica je da prosečan Srbin neće prepoznati prosečnog muslimana na ulicama Beograda, budući da obojica izgledaju potpuno isto.

U Beogradu se 20.366 građana na popisu 2002. izjasnilo kao pripadnik islamske veroispovesti. Pre početka poslednjih ratova na području bivše SFRJ u Beogradu je živeo znatno veći broj muslimana, koji se od sredine devedesetih smanjio zahvaljujući tome što je deo te populacije emigrirao u inostranstvo, ali i u krajeve sa većinskim muslimanskim stanovništvom, kao što su Bosna ili Kosovo. Podaci dobijeni popisom imaju manjkavosti, budući da veliki broj ljudi nije bio obuhvaćen zato što živi u krajevima sa lošom infrastrukturom, u kojima mnoge ulice još nisu upisane – što je slučaj sa Borčom, Kotežom ili Surčinom gde živi veliki broj muslimana, pretežno Roma. Napokon, popis nije mogao obuhvatiti ljude koji su iz bilo kog razloga odlučili da se o svojoj veroispovesti ne izjašnjavaju javno. Prema evidenciji Islamske zajednice Srbije, broj muslimana u Beogradu daleko prevazilazi 20.000, ali nisu u mogućnosti da daju tačan broj, budući da je u požaru 2004. izgoreo i spisak njihovih članova. Bilo kako bilo, Bajrakli džamija u svojih 120 kvadratnih metara može da primi znatno manje – svega 300 ljudi, a kada se do poslednjeg mesta ispuni, popunjava se dvorište džamije i zgrada Islamske zajednice Srbije. Islamska zajednica Srbije se za vreme velikih verskih praznika snalazi tako što iznajmljuje prostore na različitim gradskim lokacijama, obično tamo gde je velika koncentracija građana islamske veroispovesti, zatim adaptira te prostore i na taj način zadovoljava potrebe vernika. Već je ustaljena praksa da se za ponoćnu ramazansku molitvu iznajmljuje 15 mesta u gradu na različitim lokacijama. U očekivanju rasterećenja Bajrakli džamije, određeno je jedno mesto za centralnu molitvu petkom, tzv. džuma-namaz, u Borči. Pritisak vernika na džamiju se nije smanjio, a prostor u Borči je vremenom postao tesan, nakon čega su otvoreni prostori sa istom namenom na još šest lokacija u gradu – u Zemunu, Zemun Polju, na Ledinama, u Sremčici i Mladenovcu – i koristi se njihov pun kapacitet, ali se broj vernika u Bajrakli džamiji ne smanjuje.

Poslednji zahtev koji je Islamska zajednica Srbije podnela gradskim organima za dodelu lokacije odnosio se na četiri džamije.

NELAGODNOST: Pitanje podizanja džamija je za mnoge evropske zemlje bio kamen spoticanja. Iz istorijskih i kolektivno-psiholoških razloga mnogi od nas se osećaju nelagodno u prisustvu materijalnih simbola islama, kao što su džamije ili minareti. Kod nas je situacija dodatno zakomplikovana ratovima na području bivše SFRJ, te situacijom na političkoj sceni i raskolom između Islamske zajednice Srbije i Islamske zajednice u Srbiji. Poslednji ratovi doneli su rasplamsavanje netrpeljivosti prema svemu što nema srpska nacionalna obeležja iz razumljivih, mada ne i opravdanih razloga, i zanemarivanje te činjenice dovelo bi do novih komplikacija i, paradoksalno, samo pothranilo već postojeće probleme. Premda bi građenje većeg broja džamija strateški raspoređenih po gradu tako da svi vernici islamske veroispovesti stignu da klanjaju pet puta dnevno zadovoljilo njihove potrebe, realnost je takva da bi građenje džamija ili mesdžida unutar stambenih kvartova izazvalo veliki otpor stanovnika, ne samo jer je reč o verskim objektima drugih konfesija, već stoga što ljudi negativno reaguju na sve što je novo u blizini njihovih domova.

Profesor Darko Tanasković, islamolog, smatra da kod nas nijedna politička snaga nema dovoljan politički legitimitet koji bi joj omogućio da donosi neke teže i dalekosežnije odluke ne vodeći računa o neposrednom odjeku koji će one imati u javnosti. Sve koalicione vlasti, na svim nivoima, vrlo su nestabilne i sve je pretvoreno u kalkulaciju. Odluka o građenju džamije može za onoga ko je donese potencijalno predstavljati veliki izazov. Može i pozitivno odjeknuti, ali je za to manja verovatnoća. Veća je verovatnoća da će neko iz date koalicije, a svakako opozicija, iskoristiti to, upotrebljavajući uobičajenu frazeologiju o izdaji pravoslavlja, srpstva, povlađivanju muslimanima, da bi dobio političke poene. Odluka o građenju džamije je veoma delikatna i u našoj situaciji postoji sigurno želja da se ona odloži, izbegne, ili odgovornost za nju prebaci na drugoga. I činjenica da je došlo do podvajanja unutar islamske zajednice može uticati na tempo rešavanja ovoga problema, i to dvojako: s jedne strane bi bilo logično pretpostaviti da lokalne vlasti u Beogradu, a onda i šire, ispolje veći stepen razumevanja za potrebe Islamske zajednice Srbije, koja se deklarisala kao islamska zajednica ove države i koja svoju budućnost vidi isključivo u Srbiji ne prihvatajući nikakvu jurisdikciju spolja, čak ni duhovnu. S druge strane, izlaženje u susret posle toliko dugog perioda oklevanja, dovelo bi do toga da Islamska zajednica u Srbiji postavi pitanje nije li to dokaz da je postojanje Islamske zajednice Srbije politička, a ne verska činjenica, i da je inicirano od vlasti. Pored toga, odnos prema dvema islamskim zajednicama u Novom Pazaru upoređivali bi sa tom situacijom, i onda bi imali dodatne argumente da je vlast u Srbiji, pa i Beogradu, u tom smislu pristrasna, što štiti „svoju“ islamsku zajednicu, uprkos tvrdnjama Islamske zajednice Srbije da ona politički ne pripada nikome, već da je to zajednica svih muslimana koji žive u Srbiji. „Ovo zaoštravanje između dveju islamskih zajednica za politički faktor koji je inače neodlučan iz razumljivih razloga, sigurno je još jedan motiv da ispolji uzdržanost, iako sam uveren da u političkoj eliti postoji svest da ukoliko se utvrde potrebe, to nije stvar oko koje bi trebalo praviti probleme“, kaže profesor Tanasković.

STUDIJA U FAZAMA: U Urbanističkom zavodu je prvi put u toku izrada studije mreže verskih objekata u Beogradu. Prva faza studije na osnovu postojećih podataka i dokumentacije je završena. U toku je druga faza koja podrazumeva razgovor i saradnju sa verskim zajednicama, pri čemu bi one trebalo da iznesu svoje specifične potrebe i zahteve, da bi se na osnovu toga dale preporuke za dalje sprovođenje studije i utvrdile tačne lokacije i broj objekata. Za sada ni sa jednom verskom zajednicom nije ostvarena konkretna saradnja, iako su se posle nekoliko meseci čekanja sve odazvale pozivu. To znači da ćemo se u bližoj ili nešto daljoj budućnosti naći pred velikim ispitom sopstvene zrelosti i tolerancije. Profesor Tanasković smatra da je podjednako nepreporučljiva zloupotreba negativnog raspoloženja u delu javnosti i njena politička instrumentalizacija, kao i insistiranje na velikoj ugroženosti muslimana, budući da se onda kod samih muslimana stvaraju osećanja koja otežavaju njihov suživot sa sugrađanima drugih veroispovesti, a kod ovih drugih se upravo zbog toga pojačava odbojnost. Prevazilaženje, a ne dramatizovanje nesklonosti Srba prema muslimanskoj populaciji je moguće rešenje, budući da svako prenaglašavanje problema manjina dovodi do stvaranja otpora. Ono što bi svakako doprinelo poboljšanju položaja svih manjina u Srbiji jeste i poboljšanje životnog standarda, ali i zrela politika koju Islamska zajednica Srbije već godinama vodi.

U tim nimalo lakim trenucima treba imati na umu i olakšavajuće okolnosti. Činjenica da već imamo integrisane elemente istočnjačke kulture trebalo bi da bude vrednovana kao bogatstvo, a ne kao žig. Neprekidno okretanje oko pupka srpske istorije i trenutka potpadanja srpske države pod osmansku vlast odvlači pažnju od razmišljanja šta bismo mogli da uradimo sa svojim identitetom i šta bismo mogli da uradimo onakvi kakvi jesmo. Druga činjenica koja nam u tome može pomoći jeste i svest da muslimanska populacija u statusu manjine živi u zajednici sa nama skoro dva veka u kontinuitetu. Budući da nijedna evropska država nije rešila pitanje obezbeđivanja mesta za vernike muslimanske veroispovesti na zadovoljavajući način i bez većih ili manjih posledica, Srbija ima priliku da u nečemu bude prva. I to je činjenica.

Groblja

Poseban problem predstavljaju groblja. Vernicima muslimanske veroispovesti potrebne su posebne parcele u okvirima gradskih grobalja, zbog orijentacije sahranjivanja koju islam propisuje. Muslimansko groblje postoji u Sremčici, a poznato je pod nazivom „Romsko“, budući da veći deo muslimanskih vernika u tom kraju čine upravo Romi. Na Zemunskom groblju jedna parcela je odavno odvojena za sahranjivanje muslimana. Na groblju na Malom Zbegu privremeno je dobijena parcela sa četrdesetak grobnih mesta, a potom još jedna sa još stotinak. Na Lešću je planirano proširenje parcelom za vernike muslimanske veroispovesti, ali rešavanje imovinsko-pravnih odnosa koči čitav proces. U Islamskoj zajednici Srbije očekuju da Novo bežanijsko groblje bude prošireno parcelom od 4000 grobnih mesta. Ali grobna mesta ne predstavljaju jedini problem kada je reč o sahranjivanju. „JKP Groblje je državno preduzeće, a vozila su unapred verski obeležena, što izgleda bizarno kada se neko ko je muslimanske ili judaističke veroispovesti vozi do grobnog mesta u vozilu obeleženom krstom. Učiniti da ta obeležja budu mobilna i da se mogu promeniti je mala pažnja koja bi nama mnogo značila“, kaže za „Vreme“ Eldin Ašćerić, generalni sekretar Islamske zajednice Srbije.

Bajrakli

Bajrakli džamija je najstariji gradski objekat i najstarija gradska džamija, tj. prva koja je izgrađena izvan okvira Kalemegdanske tvrđave. Građena je od 1575. do 1580. godine. Pod austrijskom okupacijom džamija je bila dodeljena jezuitskom redu. Kada su se Turci vratili, obnovljena je i nosila je imena ljudi koji su u nju najviše uložili u određenom trenutku, pa se tako zvala Hadži-Čohadžina džamija, ili Hadži-Huseinova džamija. Ime „Bajrakli“ dobila je nakon odlaska Turaka i to ne zbog zastave koja je na minaretu označavala početak centralne molitve, nego zato što je tadašnji crkveni savet, sa knezom Mihailom na čelu, odlučio da ona bude obnovljena kao glavna gradska džamija i stoga je prva, „bajrakli“. I u mnogim drugim gradovima postoje džamije sa istim imenom i to su glavne gradske džamije, koje su obično i najstarije. Knez Mihailo Obrenović je te 1868. povukao jedan demokratski potez – doneo je odluku da obnovi Bajrakli džamiju iz državne kase i prizna religiju viševekovnog okupatora kao zakonitu u Srbiji tek pošto je taj okupator poražen. Od 1953. do 1963. je renovirana, ali tako da su joj obijeni svi spoljni i unutrašnji zidovi, uništen hronogram na kome je pisalo kada i ko je podigao džamiju, prozori izbačeni i urađeni od armiranog betona te se nisu mogli otvarati. Stari muftija Hamdija Jusufspahić je uspeo da sazna da je pokojni Mehmed Begović, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, aktivno pratio restauraciju džamije i da je bio jedini živi svedok kako je džamija izgledala pre te restauracije. Devedesetih je pretrpela brojne napade zapaljivim koktelima i eksplozivnim napravama. Ožiljci od gelera su još vidljivi na minaretu. U poslednjem napadu, 2004. godine, najveća šteta učinjena je biblioteci s brojnim pisanim kulturnim spomenicima. Izgorele su vredne knjige i rukopisi iz doba Turaka, kao i Menšura reis-ul-ulemi Ibrahimu ef. Maglajliću dodeljena 1930. u Bajrakli džamiji, a koju je potpisao kralj Aleksandar I Karađorđević i koja označava ujedinjenje islamske zajednice kraljevine Jugoslavije. Pored Begove džamije u Sarajevu, Bajrakli džamija je jedina u kojoj se ustoličavao poglavar islamske verske zajednice.

Islamska zajednica u Srbiji je utemeljena kao prva verska organizacija te vrste u svetu, a tek je deset godina nakon toga utemeljena islamska verska zajednica u Bosni. Poslednja džamija u Srbiji porušena je 1961. u Prokuplju.