Nažalost, najveće su šanse da će istraga beogradskog suda o odgovornosti novinara u ratu, barem u Bosni, biti iskorišćena za već viđeni scenario kada su u pitanju ratni zločini i suočavanje sa prošlošću: međusobno optuživanje, relativizaciju zločina, skidanje sopstvene odgovornosti i njeno prebacivanje na "one tamo"
Vest da je Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu najavio pokretanje istrage protiv novinara zbog ratnohuškačkog novinarstva i podstrekavanja zločina u slučajevima Ovčara i Zvornik, nije se još ni „ohladila“, a u Bosni su već pale prve tužbe. Savez logoraša Republike Srpske podneo je tužbu protiv novinara Senada Pećanina i Borke Rudić-Pećanin: prvi se kao portparol MUP-a Republike BiH za vreme rata tereti da je „podstrekavao“ na ratne zločine protiv Srba u Sarajevu, dok je Borka Rudić, koja je za vreme rata bila dopisnica BH Radija iz Hercegovine, „prikrivala“ ratne zločine počinjene protiv Srba u tom delu zemlje.
Naslovna stranica od 14. februara 1994, broj 173
„Mnogi od tih novinara su bili nekorektni“, rekao je Branislav Dukić, „a pogotovo Borka Rudić koja je izveštavala iz Hercegovine. U jednom svom izveštaju na Radio Sarajevu rekla je da je Armija BiH zarobila na desetine dečaka od deset godina koji su nosili kokarde i naoružanje, zajedno sa njihovim majkama, koje su takođe imale naoružanje. Sve to nije tačno i stvorilo je veliku konfuziju među zavađenim narodima. Takođe, znala je da piše mnoge laži o Karadžiću i njegovom sinu, a nikada u svojim izveštajima nije htela da spomene stradanja Srba“, objašnjava Dukić. Kada je o Pećaninu reč, on je „kriv, jer kao portparol MUP-a u svojim izveštajima nikada nije želeo da prokomentariše stradanja Srba u Sarajevu…“.
Priloge Borke Rudić iz pomenutog vremena, prema Dukićevim rečima, snimali su vojska i MUP Republike Srpske (?!). Isti će, kao dokazni materijal, biti predati opštinskom sudu u Doboju i Specijalnom sudu u Beogradu. Dukić takođe navodi da su ove dve tužbe bile predate i ranije – 2003. godine Haškom tribunalu, odakle su prebačene na Tužilaštvo BiH, ali ono „nije htelo da radi svoj posao“. Zbog toga se Savez logoraša obratio sudu u Beogradu, jer ima „ingerenciju prema svim bivšim jugoslovenskim republikama, i jer znamo kako rade – osuđuju čak i svoje, čak i one koji su počinili zločine na Kosovu a ne samo u BiH“, kaže Dukić, najavljujući čak i podizanje međunarodnih poternica za pomenutim novinarima.
UZROK I POSLEDICA: Koliko u celoj ovoj priči zaista postoji namera da se pokrene pitanje novinarske odgovornosti za ono što se dešavalo tokom sukoba u Bosni, a koliko je u pitanju puko izvršavanje naredbe trenutnog političkog vrha RS, ne bi li se bura oko inicijative beogradskog suda što bolje iskoristila, govori i sama optužnica. Naime, u slučajevima ratnih zločina, novinari ne mogu odgovarati za nešto što nisu napisali (mada je, i sa tog aspekta posmatrano, ova inicijativa besmislena, imajući u vidu da su Pećaninovi „Dani“ objavili više dokumentovanih tekstova o stradanju Srba u Sarajevu, negoli „Politika“), već za direktnu posledicu onoga što su napisali.
Prema rečima Vesne Tančice-Budmir, tužiteljke za ratne zločine Tužiteljstva BiH, ovaj sud do sada nije imao nijedan slučaj optužnice protiv novinara, iako se tokom istrage nekoliko slučajeva oslanjao na novinare kao svedoke. Ukoliko pak do optužnica i dođe, neophodno je dokazati uzročno-posledičnu vezu između napisanog teksta / snimljenog priloga i ratnog zločina. „Ja se lično sjećam jednog slučaja“, kaže Tančica-Budmir, „sukoba Armije BiH i HVO-a na Dubravskoj visoravni. Izginulo je dosta pripadnika hrvatske vojske, o čemu su hrvatski mediji izvestili na jeziv način – zaklani, masakrirani, itd. Sutradan je to za posledicu imalo dva ubijena Bošnjaka, civila u jednom selu. Dakle, to se može dovesti u vezu, ali tu vezu treba dokazati“, objašnjava tužiteljka.
Nažalost, najveće su šanse da će istraga beogradskog suda, barem u Bosni, biti iskorištena za već viđeni scenario kada su u pitanju ratni zločini i suočavanje sa prošlošću: međusobno optuživanje, relativizaciju zločina, skidanje sopstvene odgovornosti i njeno prebacivanje na „one tamo“. „Na koncu“, kaže Borka Rudić, „ovom inicijativom se, na jedan veoma perfidan način, odgovornost glavnih aktera rata – komandanata, tobdžija, silovatelja, upravnika logora – još uvijek neosuđenih i slobodnih ljudi, pokušava natovariti na leđa novinarima. Ovdje uopće ne mislim kako ne treba otvarati pitanje uloge novinara u ratu, ali, bojim se da će delegiranja krivice novinarima biti sve više, ne samo iz RS, već i iz Federacije BiH, Srbije, Hrvatske. Podsjećam na izjavu Irfana Ajanovića (zastupnik stranke SDA u Federalnom parlamentu) datu prije mjesec dana u Parlamentu kako su ‘novinari odgovorni za 70 odsto onoga što nam se dogodilo u prošlom ratu’“, kaže Borka Rudić, jedna od optuženih. Najverovatnije, a to bi prema Senadu Pećaninu zapravo bilo i najgore, da do suđenja u ovom slučaju nikada neće ni doći.
Takođe, stoji i to da je sama novinarska profesija propustila šansu da se pozabavi samom sobom i pročisti se od „kukolja“ među redovima. Konformizam, neodlučnost, strah… mnogo toga su prepustili zaboravu, što se ne bi smelo zaboraviti. Možda je to razlog što se danas novinarskom profesijom na ovim prostorima bave sudovi za ratne zločine, manipulanti i izmanipulisani. A istine nigde na vidiku.
Ubistvo perom
Na javnoj debati „Odgovornost medija za ratne zločine“, održanoj prošle sedmice u Medija centru u Sarajevu, Drago Hedl, novinar nekadašnjeg „Feral tribjuna“, naveo je takođe jedan vrlo eksplicitan primer „ubistva perom“. U jednom od ratnih izdanja „Slobodnog tjednika“ objavljen je tekst u kome je jedan oficir JNA hrvatske nacionalnosti optužen da je komandovao granatiranjem Osijeka, tokom koga je poginuo veliki broj civila. No, istina je bila da je u to vreme pomenuti oficir izdržavao zatvorsku kaznu, na koju ga je osudio Vojni sud u Beogradu, zbog „izdaje“. Ali, neproverenim i senzacionalističkim informacijama objavljenim u „Slobodnom tjedniku“, poverovali su stanovnici sela u kome je živeo otac pomenutog oficira. Ne mogavši psihički da izdrži napade i prozivke svojih sugrađana, otac se ubio na tavanu svoje kuće. „Dakle, tekst koji se pojavio u ‘Slobodnom tjedniku’, o čovjeku koji nije imao nikakve veze sa napadima na Osijek, izazvao je izravno smrt jedne osobe. Taj koji je o tome pisao – pod pseudonimom Zvonimir Trpka, nije nikada odgovarao za ono što je učinio, a nije to jedina stvar koju je učinio. Širio je laži da bi prodao svoje polunovine koje su vapile za tekstovima o četnicima i izdajnicima hrvatskog naroda, bez ikakve namjere da to što piše na bilo koji način provjeri. Naprotiv, on je napredovao i danas je urednik jednog lista jedne velike hrvatske državne kompanije“, navodi Hedl.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Napadi na lokale, na ljude koji sede u kafanama, upadi u školska dvorišta… Sve je to deo sistemskog zastrašivanja pobunjenog društva. U zemlji u kojoj institucije ne rade u interesu građana, ostaje samo da verujemo jedni drugima i da se međusobno čuvamo
Srđan Rončević, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu
Kada smo razumeli da se situacija znatno smirila, ljudima smo, rasterećeni, rekli da mogu da idu. Izašli su iz zgrade i posle samo par minuta nastao je pravi stampedo. Utrčali su nazad na fakultet, policija ih je jurila. Veterani su bili ispred zgrade i sprečavali ulazak policije. Tada sam izašao i rekao policiji da nije pozvana, da nema potrebe da ulazi, da je situacija pod kontrolom. Sve u svemu, događaji su bili tako dramatični da je vrlo lako moglo doći do mnogo ozbiljnijih posledica
Vučić je u kampanji u kojoj proba različite poruke i pristupe jer se podrška umanjila, a njegov legitimitet je doveden u pitanje. I još gore, polako prestaje njegova kontrola ulice – što je bila sve vreme njegova osnovna prednost u odnosu na političke protivnike i pobunjene građane
Prilog za biografiju: Spasoje Vulević, smenjeni komandant SAJ
Hajka protiv Vulevića krenula je početkom godine preko opskurnih državnih tabloida, a nastavio ju je Aleksandar Vučić. Pozivajući se na pisanje opskurnog lista “Tabloid” – koji javno proziva u svakoj prilici – predsednik Srbije je na televiziji “Prva” rekao da se “ne plaši ni onih generala u policiji koji su likvidirali vođe zemunskog kriminalnog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, a koji se ‘tajno sastaju’ sa Draganom Bjelogrlićem”. Kakvi su to bili tajni sastanci kada se zna da su Bjelogrlić i Vulević venčani kumovi
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
