Boris Tadić i klub neodgovornih intelektualaca

Obraćajući se novinarima nakon poraza u drugom krugu predsedničkih izbora, predsednik Demokratske stranke, Boris Tadić, kao jedan od razloga za taj poraz naveo je nerazumevanje intelektualne javnosti. Iako nije rekao na koga misli, nema prostora za nagađanje: počev od inicijative za glasanje nevažećim, „belim“ listićima, deo intelektualne politički angažovane elite žestoko je kritikovao ne samo Tadićevu politiku već i njega samog, personalna i kadrovska rešenja u prethodnoj strukturi vlasti, sve do tačke kada je Tomislav Nikolić, za najoštrije Tadićeve kritičare postao predsednički kandidat koji je, eufemistički rečeno „prihvatljiv“. U tome ne bi bilo ničeg naročito neobičnog, da ljudi za koje je Nikolić preko noći postao prihvatljiva opcija nisu simboli mirovne politike i građanske, demokratske opcije, svega suprotnog od onoga što Nikolić simbolizuje u poslednje dve decenije. U danima nakon drugog kruga predsedničkih izbora, kada je centralno političko pitanje postalo ko će formirati vladu, prihvatljivost Tomislava Nikolića kao predsednika za deo društveno-političke elite za koju je to donedavno bilo nezamislivo, prerasla je u apsolutnu neprihvatljivost Borisa Tadića kao mandatara buduće vlade. Na javnoj raspravi „Intelektualci i politika – izbori 2012“, koja je 30. maja održana u Medija Centru u Beogradu, sociolog i poslanica u prethodnom sazivu parlamenta, Vesna Pešić rekla je da će biti biće „bruka i sramota“ ukoliko lider demokrata postane novi premijer, budući da je on, dok je bio predsednik, „imao gotovu svu vlast, odnosno bio i tužilac i sudija i sve“. „Mi smo jedina zemlja na svetu koja hoće da se zove demokratska, a bivšem predsedniku, koji je izgubio izbore i koji je katastrofalno obavljao tu funkciju, nakon poraza ponuđeno je mesto premijera, što podrazumeva još veću vlast“, rekla je Vesna Pešić, nadovezujući se na svoje prethodne izjave u kojima je Borisa Tadića označavala kao „diktatora“, „Al Kaponea“, „uzurpatora vlasti“…

Deo intelektualaca i javnosti o kojima je reč, nije nikakva homogena ni organizovana grupa, ali obično se misli na neformalnu skupinu koju reprezentuju, osim Vesne Pešić, imena kao što su Vesna Rakić-Vodinelić, Srbijanka Turajlić, Srđa Popović, Dejan Ilić, Vladimir Arsenijević, Nikola Samardžić, Petar Luković, i krug ličnosti koje su im bliske po stavovima i javnom delovanju, a u široj javnosti, najčešće se označavaju izrazom „druga Srbija“. Šta se to u društvenoj i političkoj klimi dogodilo pa je sa jedne strane, Tomislav Nikolić, iako je jedan od reprezenata politike devedesetih, nacionalista, zaštitnik lika i dela optuženih za ratne zločine, postao sasvim prihvatljiv za ljude stavova dijametralno suprotnih njegovim, a sa druge, kako je Boris Tadić postao personifikacija svega što u Srbiji ne valja i neko potpuno neprihvatljiv za bilo koju funkciju u izvršnoj vlasti?

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko, uzroke vidi u nesagledavanju široke slike današnje Srbije: „Taj deo elite mora da ima u vidu da Tomislav Nikolić ne može da bude prihvatljiv jer je to za Srbiju pogubno na unutrašnjem planu. Ono što mene najviše zabrinjava u ovoj situaciji jeste to što populistička struja na srpskoj političkoj sceni postaje ‘bela’ do kraja, iako je Tomislav Nikolić najrudimentarnija forma tog koncepta i dovešće do unutrašnjih tenzija. Kod intelektualne elite, odnosno jednog njenog dela, ima mnogo ličnog odnosa i emocija prema pojedinim političkim akterima. Mislim da ih to rukovodi u odlukama, kao i u stavu ‘što gore, to bolje’, u situaciji u kojoj je već veoma loše. Iznoseći svoje stavove i kritikujući Borisa Tadića, taj deo elite nije ponudio ništa novo, a Tomislav Nikolić nije poželjna alternativa.“

Predsednica Fonda za političku izuzetnost, Sonja Liht, smatra da u ovoj relativno heterogenoj grupaciji treba praviti razliku između onih koji su neprihvatljivost Borisa Tadića branili demokratskim principima i onih koji su išli korak dalje i otvoreno tvrdili da Tomislav Nikolić treba da pobedi i da za njega treba glasati. Kao najveće lično iznenađenje, Liht ističe izjavu predsednice Fonda za humanitarno pravo, Nataše Kandić, da je Nikolić prihvatljiv, ako je već prihvatljiv za Vašington i Brisel: „To je legitimno mišljenje, ali pre toga je trebalo raščistiti pitanje da li ona i dalje misli da je on ratni zločinac ili ne. Ako misli da jeste, onda ne mogu da shvatim kako može da joj bude prihvatljiv, a ako misli da nije, a tvrdila je da jeste, onda bi morala da mu se izvini pre nego što kaže da joj je prihvatljiv. Ne mislim da je Nataša Kandić glavni faktor u celoj ovoj priči, ali mi je paradigma do koje mere se promenio stav: od ratnog zločinca do prihvatljivog kandidata za prvog čoveka države, do simbola, jer predsednik je simbol i konačno, jedini koji se bira na neposrednim izborima.“

Za novinara Veljka Popovića, ovi izbori predstavljaju dokaz da je Srbija još uvek pretpolitičko društvo, u kom ni intelektualna elita ne razume osnovne pojmove parlamentarne demokratije: „Na izborima glas intelektualca vredi isto koliko i glas nekoga ko to nije, a ovi izbori su pokazali da taj ko to nije mnogo bolje razume šta to znači. Jasno je da problemi postoje i da je većina primedbi na račun prethodne vlasti istinita. Ali, ti problemi ne mogu da se reše tako što ćemo podržati nekoga za koga mislimo da je gore rešenje. Bez obzira na sve primedbe, ta opcija je svepriznata kao demokratska. Ako kreneš da je rušiš, a smatraš se intelektualcem, moraš da ponudiš alternativu. Nedopustivo je reći: drago mi je što je Boris Tadić izgubio, ali žao mi je što je Tomislav Nikolić pobedio. Pa nije mogao da pobedi niko treći. Takva tvrdnja prosto vređa inteligenciju.“

TROCKI U NAŠEM SOKAKU: Upravo očigledna činjenica da niko od aktera ove priče, sudeći po minulom radu i političkim stavovima, ne smatra da je Tomislav Nikolić dobro rešenje, predstavlja tačku razdvajanja zbog koje ima smisla govoriti o sukobu u „drugoj Srbiji“. Dok jedan njen deo smatra da, bez obzira na sve nedostatke, Demokratska stranka ipak predstavlja realnu demokratsku opciju u Srbiji, drugi, pak, misle da poveravanje petogodišnjeg predsedničkog mandata Tomislavu Nikoliću predstavlja ono čuveno dno o koje treba da udarimo da bismo konačno krenuli napred. Drugim rečima, što gore – to bolje. Međutim, za Sonju Liht, zastupanje principa „što gore, to bolje“, u ovom trenutku je veoma opasno. „Naročito u vremenu u kom živimo, gde uopšte nemamo pojma sa kojim ćemo se sve izazovima u najbližoj budućnosti susresti, on je izuzetno opasan. Otvoreno ili manje otvoreno zastupanje tog principa, u stvari, predstavlja najneodgovorniji mogući stav, pre svega prema mladim generacijama i onima koje dolaze“, kaže Liht i dodaje da će se Srbija uskoro suočiti sa ogromnim globalnim izazovima, od ekonomskih reformi, od toga da je ovaj tip proizvodnje, potrošnje i distribucije neodrživ: „Nama trebaju nove, konstruktivne ideje o tome kako izaći iz ovog modela koji ne radi više, kako obezbediti da pola čovečanstva ne gladuje i ne umire od žeđi i bolesti, kako obezbediti da na našim granicama ne umiru ilegalni emigranti. To nikog ne zanima. Nisam čula jednu jedinu ličnost među ovim intelektualcima da su pomislili na problem emigranata.“ Na nedostatak novih ideja ukazuje i Veljko Popović, koji smatra da ako neka grupa ima nekakav politički, revolucionarni plan, onda određena akcija ima smisla. Međutim, i „beli listići“ i „strateško glasanje“ su akcije u kojima nema plana. Na pitanje šta posle toga, odgovor je „nemamo pojma“, „pojaviće se neko nov“… „Ako neko agituje za određenu akciju, a nema pojma šta će se desiti posle nje, onda deo odgovornosti za to posle mora da preuzme na sebe“, kaže Popović.

Odgovornost intelektualaca i društvene elite za izgovoreno i napisano, ponovo je pokrenuta kao tema ovih dana, upravo u vezi sa napisima i izjavama pojedinih autora iz ove grupacije. Dok Vesna Pešić, koja nepobitno predstavlja jednu od ikoničkih ličnosti borbe protiv Miloševićeve diktature, naziva Tadića diktatorom, advokat Srđa Popović za Agenciju „Anadolija“ daje nekonzistentnu izjavu da je Tomislav Nikolić neuračunljiva osoba, ali da to nije nikakav problem, istoričar Nikola Samardžić piše u redovnoj kolumni za podgoričku „Pobjedu“ o tome kako je Tadić Miloševićev naslednik, a Saša Ilić u zagrebačkim „Novostima“ da je bivši predsednik Srbije odgovoran za „jedan od najopsežnijih progona intelektualaca u Srbiji za poslednjih nekoliko decenija“, aludirajući na slučaj Nikolaidis-Ugričić, u kom je, opsežno, stradao samo Ugričić. Da više ni onima čija reč za dobar deo društveno zainteresovane javnosti predstavlja autoritet, nije do odgovornosti za izgovoreno, pokazuje i nedavna dosetka Nebojše Popova da ova, za sada neformalna grupa, osnuje Klub neodgovornih intelektualaca.

Utisak da su se pojedini pripadnici „druge Srbije“ jezikom i argumentacijom u mnogome približili ultradesnim, pomalo opskurnim autorima kolumni u „Pečatu“, na sajtu Vidovdan.org ili Nove srpske političke misli, koji pokušavaju da pod plaštom društvene teorije prodaju sopstvenu ideologiju, dodatno pojačavaju, recimo, nastojanja Vladimira Pavićevića da serijom tekstova na sajtu Peščanika dokaže da „beli listići“ predstavljaju oblik građanske neposlušnosti. Ali, šta na realnom planu predstavlja takav diskurs, obojen emocijama i stilskim figurama preuveličanim do pucanja, a sa tek malenim zametkom uporišta u realnosti?

„Ono što čovek može da pročita na Peščaniku i ono što može da čita u Pečatu iz broja u broj – neverovatno se poklapa“, kaže Sonja Liht: „Isti su ciljevi, vrlo često ista argumentacija, a govorimo o dva pola političke i društvene realnosti. Izuzetno sam zabrinuta zbog produbljivanja takve polarizacije. Istovremeno, zabrinuta sam i zbog tog neverovatno uskog načina razmišljanja i argumentacije ta dva udaljena pola. Čini mi se da se u sredini nalaze svi oni koji su vrlo suzdržani, koji misle da je bolje ćutati, jer nije lako nositi se ni sa jednom ni sa drugom stranom. Jedna sebe naziva patriotskom, druga sebe naziva demokratskom, a i jedna i druga se strahovito plaše opcije u kojoj bi se demokratsko i nacionalno možda susreli na način koji ne bi bio ni nacionalizam ni ksenofobija, ali ni demokratija shvaćena kao potpuno anacionalna. Takva, anacionalna demokratija, uzgred budi rečeno, nikad neće imati budućnosti, kao što nigde do sada nije uspela kao anacionalna.“ Liht dodaje kako se boji da je ova vrsta diskursa koja, u stvari, uopšte nije ni dubinska ni zaista intelektualna, usmerena na to da se dovedu u pitanje, bar za jedno vreme, evropska budućnost Srbije i njena perspektiva. „U želji da pokažu da su jedini pravi Evropejci ti koji smatraju da za ovih desetak godina ništa nije postignuto, zaboravljaju hapšenje svih koji su otišli u Hag, zaboravljaju da je pre četiri godine ova vlada došla sa neverovatno teškim teretom Karadžića, Mladića i Hadžića koji su tada još bili na slobodi. Zaboravljeno je da je izvršena vizna liberalizacija, dobijena kandidatura za članstvo u EU.“

Sonja Biserko smatra da su ovi izbori pokazali da u Srbiji nema elite koja bi ponudila nekakav novi projekat, alternativu postojećim političkim opcijama: „Ja sam zapanjena žestinom sa kojom oni kritikuju, a naročito me zapanjuje osećaj da je njih baš briga, da je važno samo da bude po njihovom. Oni kritikuju iz jedne uzvišene pozicije, postavljajući se izvan predmeta kritike, što kritiku čini nezrelom, autodestruktivnom i bez uporišta u realnosti.“ Premda i sama smatra da vladavinu Borisa Tadića i prethodne vlade i te kako ima za šta kritikovati, i Biserko naglašava da je ta vlast preduzela neke važne korake ka ciljevima koji su sada dovedeni u pitanje: „Demokratska stranka je zaslužila brojne kritike, ali potrebno je imati u vidu da je to ipak stožerna stranka i da ima kvalitete neophodne za vođenje zemlje. Korupcija kao veliki problem, naravno da postoji, ali to je problem uobičajen za tranzicione zemlje, a u slučaju Bugarske i drugih mladih članica Evropske unije, kao i u slučaju Hrvatske i bivšeg premijera Ive Sanadera, videli smo da tranzicione zemlje ne mogu uspešno da reše taj problem oslanjajući se samo na vlastite kapacitete, već jedino uz snažnu podršku EU.“

Oštre i emotivno obojene nastupe pojedinih intelektualaca, kao i na momente otvoreno lobiranje za Tomislava Nikolića, Veljko Popović objašnjava time što za njih Boris Tadić predstavlja kompromis. „Pa, ceo život je kompromis, a da nismo bili spremni da pravimo kompromise, ni Milošević nikada ne bi bio skinut. I ja bih voleo da mogu da glasam za nekakvu švedsku socijaldemokratsku opciju, ali ona nije na repertoaru srpske političke scene“, kaže on i dodaje da je proces demokratizacije ovde mukotrpan, spor i da su mogući samo mali pomaci. Da su mali pomaci jedino efikasni i lako svarljivi za društvo u Srbiji, slaže se i Sonja Biserko: „Zaboravljaju da je naše društvo tek izašlo iz jedne sumorne prošlosti obeležene ratovima i da je u takvom društvu svaki milimetar zapravo dragoceni pomak. Previše je strasti. Ovi izbori treba da budu okidač za javnu raspravu, ali raspravu bez ostrašćenosti, a ne ovakvu, u kojoj je previše iracionalnog i destruktivnog.“

PRINCIP SMENJIVOSTI: Jedan od centralnih argumenata dela intelektualne elite koji se protivio ponovnom izboru Borisa Tadića za predsednika Srbije jeste važnost principa smenjivosti vlasti za očuvanje demokratije. To što je Tadiću, zahvaljujući promeni Ustava, omogućeno da se kandiduje i treći put, izvorište je pisanja o njemu kao diktatoru i uzurpatoru vlasti. Ali, iako je Ustav donet još 2006, a Tadić po njemu prvi put izabran za predsednika 2008. i iako se i tada znalo da će imati pravo na još jedan mandat, primedbe o uzurpaciji vlasti i trećem mandatu pojavile su se tek sada.

Napominjući da je tvrdnja da vladavina Borisa Tadića ima odlike diktature, mogla da pije vodu do trenutka primopredaje vlasti, ali da je pobijena onog trenutka kada se Tadić rukovao sa Nikolićem, jer diktatori tako ne odlaze sa vlasti, Veljko Popović kaže da na legitimitet čitavog delovanja dela intelektualaca baca senku to što se tada ćutalo, iako imamo odgovarajuće institucije, kao što je Ustavni sud, gde su se mogla otvoriti ta pitanja i dobiti odgovori: „Ali, mislim da tada nisu ni otvorena iz straha da im se neće dopasti odgovor. I ja imam problem sa tim to što neko može da bude izabran treći put, ali o tome je trebalo govoriti na vreme i uz ponuđenu alternativu, a ne sada kada je alternativa neko ko je problematičan za region. Možda je Tomislav Nikolić prihvatljiv Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama, ali za region nije, jer se tamo ginulo. A odnosi u regionu su nešto što je godinama krpljeno i vrlo je osetljivo. Najviše iznenađuje otvoreno lobiranje za to da jedna politička struktura dobije celokupnu vlast, a pričali smo o „strateškom glasanju“ kao o strategiji kojom upravo treba da se spreči da vlast bude koncentrisana u rukama jedne političke opcije. Taj argument po kom Boris Tadić ne može da bude premijer jer je poražen na izborima ne stoji, jer je Boris Tadić izgubio za dlaku, a ne toliko ubedljivo da bi izgubio legitimitet. Međutim, taj argument raskrinkava tzv. „bele listiće“, jer se tu vidi da od početka nije bila reč o sprečavanju monolitnosti vlasti, nego o nečemu drugom.“

Sa druge strane, Sonja Liht smatra da to što se primedba o važnosti smenjivosti pojavljuje tek sada pokazuje da je reč o napadima ad hoc i ad hominem: „Mislim da je smenjivost važna, kao i nastojanje da se od tri grane vlasti svaka održi i ojača. Za ove četiri godine je naš parlament od nečega što je stvarno bila sramota, počeo da se sređuje i uređuje, novim zakonom biće još sređeniji. Nadam se da ćemo imati rukovodstvo parlamenta koje će nastaviti ono što je Slavica Đukić-Dejanović uz ogromnu podršku Gordane Čomić uspela, a to je da se više ne stidimo svog parlamenta. Ja znam da i tu ima različitih mišljenja, međutim, vidim da ima rezultata. To je daleko od onoga što bih ja volela, ali ide u dobrom pravcu, jača. Ranije se nije događalo da cela vlada sedi i odgovara na pitanja parlamentaraca. Taj institut, koliko god bio u začeću, jako je važan. Činjenica je da mi danas imamo poverenika za slobodan pristup informacijama i zaštitu privatnosti, ombudsmana, poverenicu protiv diskriminacije, za jednakost polova, konačno imamo državnog revizora, imamo agenciju za borbu protiv korupcije. To su tela koja su zaživela za jako kratko vreme, jer Švedska ima ombudsmana već 200 godina. Mi do pre pet godina nismo znali šta je ombudsman. Znači, govoriti da ništa nije postignuto i da je sve isto samo njega nema predstavlja ili namerno izvrtanje činjenica ili nešto drugo. Da li su te institucije dovoljno snažne? Pa, naravno da nisu. Mi moramo da se borimo za njihovo jačanje. Ja sam duboko uverena da bez razvijanja demokratske političke kulture, masovne participacije građana u debatama, institucije ne mogu da ojačaju, a bojim se da ovakve debate kakve se sad vode na tzv. intelektualnoj sceni upravo onemogućavaju široko uključivanje ljudi u raspravu i urušavaju onaj nivo političke kulture koji je do sada postignut.“

Umesto o uzurpaciji i diktatorskim karakteristikama, profesorka Ustavnog i Izbornog prava na Univerzitetu u Novom Sadu, Marijana Pajvančić, smatra da pre treba govoriti o predsedničkim nesmotrenostima i greškama koje su birači sankcionisali. Pre svega, smatra ona, kada su raspisivani predsednički izbori, nije vođeno računa o dve stvari na koje Ustav obavezuje. Prva je dužina mandata, jer postoji razlog zašto predsednički traje pet, a ne četiri godine, koliki je skupštinski mandat. Smisao takvog rešenja jeste da spreči da se u istom momentu dogodi smena svih organa vlasti i da bar jedan, u ovom slučaju, predsednik, ostane tu da premosti period promene vlasti. Druga problematična stvar jeste način na koji je Tadiću prestao predsednički mandat: „Bili smo u prilici da čujemo kako je to skraćenje mandata. Po Ustavu, predsednik nema pravo da sebi mandat skrati, kao što ne može ni da ga produži. To je sofisticiran način izbegavanja da se kaže da je reč o podnošenju ostavke, što jeste ustavni razlog. Bilo bi etički da je predsednik pred birače izneo razlog zašto podnosi ostavku i da je rekao da to radi da bi mogao ponovo da se kandiduje. Birači su svojim glasovima izrazili nezadovoljstvo radom predsednika i mislim da je činjenica da su u tom smislu birači politički sazreli jer su vrednovali ne samo političke partije, nego i pojedinačni angažman osoba koje su obavljale političke funkcije. U tom smislu, indikativan je rezultat Demokratske stranke u Beogradu, gde je rad gradonačelnika Dragana Đilasa ocenjen dobro.“

ZRELO, PREZRELO, NEZRELO: Ako je tačno da je, kako kaže profesorka Pajvančić, biračko telo zrelo, a sa druge strane imamo sve ono što se događa unutar intelektualne elite, umesno je postaviti pitanje da li imamo situaciju sa zrelim biračima i nezrelom elitom. Drugim rečima, dolazimo do starog „kokoška-jaje“ pitanja o ulozi intelektualaca u društvu. Sve i da se od njih ne očekuje odgovornost spram političke i društvene klime, ovde ipak govorimo o onom delu intelektualaca koji se i politički i društveno angažovao, često na najdirektniji način, učešćem u političkim strukturama i institucijama vlasti. Sonja Biserko smatra da se u gotovo svakoj situaciji može kao izgovor upotrebiti to da društvo nije dovoljno zrelo: „Ali, kao građani, snosimo odgovornost za to koga biramo. Iako svako može da bira koga i kako hoće, zrelost se ogleda u tome da sagledate realnost i na osnovu toga napravite izbor šta učiniti.“

„Intelektualni posao je da promišljate društvo u kom živite i promišljate njegovu budućnost“, kaže Sonja Liht: „Tome se malo posvećuju, ponekad mi se čini da pričaju istu priču koju znaju od svoje mladosti, da ne primećuju koliko se svet menja.“ Ona dodaje da ni oni koji sebe nazivaju patriotama, ni oni koji sebe nazivaju demokratama, nisu svesni do koje mere je svet postao međuzavisan, a da je veoma važno da ti procesi budu shvaćeni i ispraćeni na pravi način: „Ponekad mislim da oni pričaju o nekom bezvazdušnom prostoru i da je to vrlo opasno, jer istovremeno urušava mogućnost ozbiljne intelektualne debate. Ja nisam zainteresovana da gubim sate, dane, mesece i godine na slušanje o belim listićima, kao što ne želim da gubim vreme na razgovore o tome da li je genetski modifikovana poljoprivreda onakva kakvom je vidi Pečat, opasnost ili zavera, ali hoću da razgovaram o tome kako popraviti naš izborni proces, hoću da razgovaram kako uozbiljiti stranke i političko delovanje i u kojoj meri je moguće boriti se za takvu poljoprivredu koja će biti ne samo samoodrživa nego i jedan od naših izvoznih aduta. Dakle, hoću da razgovaram na taj način, a znam i druge ljude koji sve ovo vide kao intelektualnu zanimaciju ljudi koji imaju dovoljno slobodnog vremena da o tome misle. Ja, u stvari, zaista mislim da mi ne razgovaramo o budućnosti, možda čak i ne razgovaramo o sadašnjosti. Ponekad imam utisak da se razgovara o nečijim frustracijama, o nečijim neostvarenostima, o tome što naprosto intelektualci, i levi i desni, kao da imaju ozbiljnu primedbu da nisu dovoljno bili uključeni u ono u čemu tvrde da ne žele da učestvuju.“

Da je prethodna vlast činila poteze zbog kojih je i te kako ima za šta i treba kritikovati, ne spori niko od sagovornika „Vremena“. Međutim, ono što je u čitavom nastupu kritičara problematično, jeste, pre svega, nenuđenje alternative, na šta kritičari nisu nužno obavezni, ali kada su i sami akteri političkog života, onda su dužni da je ponude. U suprotnom, kritika se pretvara u čistu destrukciju, a kritičari jedne opcije u oštro polarizovanom političkom spektru zapravo prelaze na stranu one druge opcije, od koje su ideološki sasvim udaljeni i za koju i sami veruju da je gora od one koju kritikuju. „Ne mislim da je glavni problem to što je za predsednika izabran Tomislav Nikolić, jer mislim da je želja za transformacijom u odnosu na sopstvenu političku prošlost kod njega iskrena“, kaže Veljko Popović: „Glavni problem mi je kako razmišlja građanska elita i koliko ne razume ništa. Ako se rukovodite antagonizmom, „hejtom“, gajite ga godinama i za sve je kriv pojedinac, a istovremeno ne nudite alternativu, događa se ono što se upravo sad dogodilo delu intelektualaca – ulećete u naručje njegovom protivniku i postajete njegov saveznik.“

STRAH OD TOME: Teorija o tome da Demokratska stranka i Boris Tadić godinama unazad ostvaruju povoljne izborne rezultate zahvaljujući strahu biračkog tela od dolaska Tomislava Nikolića i Srpske napredne stranke na vlast, delimično je pobijena rezultatima poslednjih izbora. Da se Nikolić dobrim delom pročistio od sopstvene političke prošlosti, niko više ne spori. Ostaje još da se vidi da li će mu novu, civilizovanu i proevropsku šminku sprati prva kiša, ili je u pitanju kvalitetna kozmetika. U priči o demokratski i građanski orijentisanim intelektualcima, međutim, to uopšte nije od suštinske važnosti. Suština problema jeste u tome da su sopstvenim delovanjem dali vetar u leđa opciji suprotnoj od principa za koje se zalažu. Sonja Liht smatra da više nema svrhe debatovati o tome kakav će Nikolić biti predsednik: „Mislim da prošla vlada nije na odgovarajući način radila svoj posao, zato što se strašno loše koordinirala, zato što je svako ministarstvo bilo vlasništvo jedne stranke ili funkcionera koji obavlja ministarsku funkciju. Naredna vlada će vladati u jako teškim okolnostima, ne mogu se očekivati čuda, ali je važno da ta vlada bude prepoznata i u zemlji i van nje kao neko ko čini maksimalni napor da se izbori sa ekonomskim teškoćama i da bude aktivan činilac u uspostavljanju stabilnosti i normalnih odnosa u regionu. Od toga zavisi budućnost ove zemlje. Ako Tomislav Nikolić misli da dobro sarađuje sa vladom, onda idemo u dobrom smeru, a ako ne, ako bude pravio ozbiljne greške, ako na bilo koji način već i ovako teško narušen ugled nastavi da narušava, onda smo mi u ozbiljnom problemu. Ja ne bih više da debatujem da li je Tomislav Nikolić dobar kandidat, videćemo kakav je. Pred njim je sada pet godina da dokaže da li ume da bude državnik.“

U zemlji u kojoj je demokratija još mlada, osetljiva i naravno, slaba, pet godina nije malo. Aktuelni politički trenutak je takav da još ne znamo ni ko će formirati vladu, a kamoli kako će ona funkcionisati, ne samo zbog svoje unutrašnje strukture, već i zbog celokupnog spoljnog i unutrašnjeg političkog i ekonomskog konteksta u kom će takva vlada i Tomislav Nikolić kao predsednik vladati Srbijom. Da li će naredne četiri, odnosno pet godina, biti one u kojima će biti moguć makar i spor napredak ili godine posle kojih će biti potreban još duži i sporiji oporavak, teško je reći. Ali, još je teže utvrditi da li će u sledećih nekoliko godina srpsko društvo moći da iznedri konstruktivniju i odgovorniju politički angažovanu intelektualnu elitu.

KAKO JE JEDAN POSTAO PRIHVATLJIV, A DRUGI NEPRIHVATLJIV: T. Nikolić i B. Tadić foto: tanjug

Sa naslovne štampanog izdanja, Vesna Pešić i Boris Tadić foto: božidar petrović