Borim se protiv živog blata

Sa Draganom Džajićem razgovaramo u nedelju rano ujutru, dva dana posle sednice Upravnog odbora FK Crvena zvezda na kojoj nije doneta odluka o njegovom povratku u klub. „Ja sam navikao da radim nedeljom“, kaže Džajić misleći na činjenicu da je veći deo karijere, i igračke i direktorske, nedelju provodio radno, na stadionu.

Njegova kuća je toliko blizu stadiona Zvezde da u njoj može da se čuje huk za vreme utakmice. „Poslednjih godina sam se vratio na stadion, ali se trudim da ne idem prečesto, da ne bi ispalo da se nekom namećem“, govori nam Džajić dok pokušavamo da saznamo šta ga je motivisalo da se vrati u klub iz koga je otišao u jesen 2004. godine.

Kada govori o igri, možete da vidite čoveka sa ogromnom energijom i željom da i dalje pobeđuje. Nije preterano reći da mu oči zasijaju dok priča o onome što je samo fudbal. Međutim, kada se pomenu druge stvari koje nemaju veze sa igrom i pripremom za igru, on se povlači i daje uopštene odgovore, kao da nerado o tome govori.

Iako kaže da mu je putovanja preko glave, veoma je aktivan. Posle pedeset godina aktivnog bavljenja fudbalom, on i dalje želi da pobeđuje. „Koliko god da si postigao veliki uspeh, uvek mora da postoji ambicija da uradiš još nešto, da postaviš pred sobom novi izazov. Moraš da se suočiš i da igraš protiv onih koji su bolji od tebe, koji su tvoji uzori, da bi naučio kako da ih pobediš“, kaže na početku razgovora za „Vreme“ Dragan Džajić. Ipak, od njegovog povratka u klub za sada nema ništa.

„VREME“: Pominjani ste kao kandidat za mesto neke vrste sportskog direktora, onoga koji odlučuje koji igrač treba da igra za Zvezdu. Međutim, za razliku od nekog ranijeg vremena, taj klub više nije mesto gde dolaze najbolji i najtalentovaniji. Zbog čega?

DRAGAN DŽAJIĆ: Mogu da vam pričam o periodu u kome sam ja taj posao radio. Od trenutka kada sam otišao, nikada nisam želeo da bilo kome solim pamet. Očekujem da ljudi koje vodi klub imaju neku ideju i plan, a merilo su rezultati. Mnogi su se opekli o Zvezdu jer su mislili da je to lako, da to može svako da radi, da je to isto kao da se vodi neko preduzeće. A videlo se da nije tako. Zvezda je prevelika stavka za nekog ko uđe sa strane.

Šta se dogodilo za Zvezdom u poslednje dve decenije? Vidimo da je u tom periodu Partizan izrastao u ekipu broj jedan u Srbiji. Da li je to izazvano činjenicom da je Zvezda u jednom trenutku bila na svetskom vrhu i nije se moglo dalje ili je nešto drugo u pitanju?

Partizan je profitirao u poslednjih nekoliko godina. Pre toga nije mogao da dobije Zvezdu ni kada je osvajao titule, pa su navijači negodovali: džaba nam titula kada Zvezdu ne možemo da dobijemo. Oni sada uživaju, ali ne mislim da je Partizan nešto posebno. Naravno da njima ide sve u prilog: govore kako imaju školu, kako izbacuju igrače, što je dobro, posle tolikog rada su valjda i oni nešto naučili. Možda smo im mi bili uzor u tome. Ne želim da ih potcenim, ali u neko ranije vreme oni su dolazili kod nas po savete. Sada se to malo izmenilo. Meni je žao da Zvezda u ovakvoj ligi nije prva, a morala je da bude. Ima i objektivnih i drugih razloga što je tako, ali Zvezda mora da radi planski, mora da postoji projekat, tu ne sme da bude ad hoc: kao, evo, pobedili smo Partizana i to je to. Za Zvezdu je najvažnije da pobeđuje, da ima dobar tim i rezultat jer ljudi vole Zvezdu i navikli su na pobede. Sada je najvažnije doći do preokreta: Zvezda mora da bude prvak u Srbiji, a ne da se govori o Evropi, to je na ovom nivou besmisleno. Zvezda treba da napravi tim za domaće okvire jer ga nema ni za te okvire.

Šta se dogodilo sa vašim povratkom u klub? Posle sednice UO u petak shvatamo da o vama nije bilo reči.

Reći ću vam iskreno. Posle nekoliko loših rezultata došli su ljudi iz kluba i pitali me da li bih se vratio, i ja sam pristao. Mogu da dođem i pomognem u tom sportskom delu jer ja znam gde bih mogao da pomognem. Bilo je nekoliko sastanaka, razgovora, ali ja ne donosim odluku. Na kraju, ništa se nije desilo, ali ja ostajem veliki zvezdaš i preživljavam sve ono što se klubu dešava. Žao mi je što je klub sada tako slab, ali samo mogu da im poželim sve najbolje, a ja ću i dalje gledati utakmice sa tribine. I ja sam očekivao da će tu biti konkretnih dogovora, ali sada na to ne mogu da utičem.

Stiče se utisak da vas je sadašnja uprava na neki način iskoristila da bi eliminisala raspravu o lošim rezultatima. Kakav je vaš doživljaj?

Ne bih da ulazim u detalje i da bilo koga okrivljujem. Bio sam spreman da pomognem, da dam neki doprinos i to je sve. Zvezda je zaista iznad svih nas i ja ne bih analizirao medijske nastupe. Razgovarao sam sa odgovornim ljudima iz kluba, oni su me nešto pitali, ja sam pristao. Ne želim da ulazim u to zašto se to nije ostvarilo.

Da li vam se neko javio posle sednice UO?

Ne. Baš niko mi se nije javio, niko me nije zvao i to je to.

Da li je vaša procena da ova uprava ima ono što vi zovete „plan za Crvenu zvezdu„?

Ja samo znam da se bez nekog određenog plana i vizije ne može, i da bi u mirnoj atmosferi trebalo da se napravi projekat da bi Zvezda stvarno krenula nabolje. Kada sam radio, uvek sam gledao da igrač ima zamenu. Nisam mogao da čekam i da ne znam koji će tim da mi igra sledeće sezone. Stalno se razmišljalo da neki igrač odlazi, nekom ističe ugovor, a ja sam unapred znao da li u Čačku, Valjevu, Užicu ima neko ko može da ga zameni. Onda moram da ga pripremim, da razgovaram sa roditeljima, pa da vidim hoće li i može li, da imam procenu da li je to igrač za Zvezdu. Ako to nemate, uzalud je pričati.

Čestitam Partizanu, bili su ovih pet godina najbolji, jeste nam bilo teško, bilo je tu i malo pomoći, ali ako sve to stavimo ad akta, pre će se doći do nekog cilja, to je moje mišljenje. Ja želim da Zvezda bude na tom putu. I ne sme Zvezda da se pretvori sada samo u ideju da bude bolja od Partizana. U redu, to treba da bude osnovni cilj, ali da vidimo kako, sa kojim igračima. I da budete prvi ovde, tražiće vam posle izvesnog vremena da igrate u Evropi, a kako ćete u Evropu ako nemate tim.

Za koje igrače u domaćem prvenstvu mislite da bi bili dobri za Zvezdu?

Gledam samo Zvezdu i reprezentaciju, pa nisam u situaciji da znam druge igrače. Što se tiče Zvezde, mislim da mora da ima bolji tim nego što ima sada.

Mislite li da je skorašnje objavljivanje transfer liste dobar način za to?

Robi je to objavio, a ko će od toga otići, ko će se vratiti, da li možete nekoga da stavite sa strane ako ne ode i ne nađe klub, videćemo za mesec-dva kada počnu pripreme. Možda od ovih 11, 12 igrača sa transfer liste osam dođe ponovo na pripreme.

Da li se možda Prosinečki pre toga konsultovao s vama?

Videli smo se pre utakmice sa Vojvodinom. Robija znam i imam o njemu najlepše mišljenje, veliki igrač, kulturan i vaspitan dečko, lepo je s njim popričati, uvek smo u najboljim odnosima. Rekao sam mu samo da je teško sada kada je deset bodova razlike u odnosu na Partizan, onda je još bilo sedam. Ne možeš da kažeš „predali smo se“, ali objektivno, samo lud čovek može da misli da će biti drugačije do kraja sezone. Rekao sam mu: „Hajde napravi od igrača koje imaš i koje možeš da dovedeš tim koji može da osvoji Kup.“ Samo o tome smo pričali. Prosinečki zna fudbal, ali da li će uspeti sve da sprovede i da li ima te igrače, to stvarno ne znam.

Kako komentarišete saradnju Zvezde i Gasproma?

Ne znam sve detalje u vezi s tim, ali ako imate jedan Gasprom iza sebe, to je velika stvar. I mnogo bogatiji klubovi od Zvezde u Evropi voleli bi da imaju iza sebe Gasprom. Ugovor koji je prezentovan je dobar ugovor.

Da bi se doveli dobri igrači, potrebne su dobre finansije, ali postoji i priča o velikim dugovanjima Zvezde. Kako bez finansijske stabilnosti stvarati tim, kako obezbediti novac?

Da je lako, nije, ali o tome morate da pričate sa nekim iz kluba, ja ne mogu o tome da govorim.

Kažu da se, dok ste bili u klubu, vi niste time mnogo bavili jer ste govorili: „Imamo super igrače, pa ako baš zafali, uzećemo dovoljno novca ako nekoga prodamo.“ A sada već godinama nema nekog velikog transfera iz Zvezde.

Kada sam odlazio, 1. oktobra 2004, klub je imao minus oko milion i sto, dvesta hiljada evra, ali nismo bili uzeli tri miliona od Vidićevog transfera. Rekli smo: „Da ne uzimamo sada, završavamo godinu bez problema, da sačuvamo za sledeću godinu.“ Uz taj novac, bili bismo u plusu dva miliona, i još je bilo više od 40 miliona evra u igračima koji su posle rasprodati. A ja sam ležao u zatvoru.

To su činjenice, to ne može da pobije niko. Idite u Zvezdu pa pitajte, pitajte nekog igrača je li mu uzeo Dragan Džajić pare. Pitajte za koliko su prodati svi ti igrači koji su bili pod ugovorom. Ako nekoga prodaš, to je bila zamena za sportska poboljšanja. To je prava i jedina istina, i neka je sramota sve one koji su uradili onako sa mnom, i sa Zvezdom, i doveli je u ovakvu situaciju. Ne znam zbog čega i zbog kojih ambicija, i koje je ludilo bilo u toj glavi kada je tako nešto uradio.

Mogu o sebi da kažem šta sam bio, šta sam uradio, a da li to zadovoljava, šta ko o tome misli, na to nemam uticaja. Ako sam bio 42 godine u klubu, osim vremena kada sam bio u Francuskoj, i ako je u tom periodu bilo 36 trofeja, od toga evropska i svetska titula, ako imam igračku reputaciju koju sam imao, a nije mala, ako smo igrali finale kupa UEFA, osvojili Srednjoevropski kup, toliko duplih kruna, to je moja lična karta. Ne može je izbrisati niko i ne mogu uništiti moj lik, ni svi oni koji pokušavaju i koji su pokušali. To je njihova stvar, ja sam čist pred Bogom.

Ko je i zašto imao razlog da tako nešto pokuša, i kako komentarišete sam čin vašeg hapšenja?

Najiskrenije vam kažem da ne znam. To je možda najteži trenutak u mom životu. Pitao sam se zašto se to tako odigralo, razmišljao sam o tome… Kome je to trebalo? Zar se ne zna ko sam ja i šta sam radio i da mi se posle svega to dogodi? O načinu mog hapšenja, zar bi to trebalo ja da kažem, ako to neko ne vidi i neće da vidi? Pošto je to tako kako jeste, sila je sila, vlast je vlast, ili ko je to uradio. Ja čak nisam želeo na tu temu da pričam ili da nekoga imenujem… Izabrao sam miran put posle izlaska iz zatvora, da to ide svojim tokom, ali ožiljci ostaju, to je sigurno. Pokušavam da to izbrišem, ali je nemoguće. Ima u svemu tome i nekog nauka jer moraš da se snalaziš i boriš se sa živim blatom u koje su te bacili.

Dva dana pre hapšenja u hotelu Hajat je bila svečanost, imenovani ste za sportskog direktora reprezentacije. Da li ste imali ikakva saznanja da biste mogli biti uhapšeni?

Samo se pitam zašto. Kome sam ja to trebao, da mi to uradi i na takav način? Mora da postoji nečiji hir ili interes. Zašto su me držali u marici deset minuta, pa me slikali, pa mi skinuli lisice kada su me slikali, ispred kuće, tu su žena i deca, prolaznici? Pa zaslužio sam bar malo više poštovanja u odnosu na moj sportski lik, ako ništa drugo. Imam o tome svoje mišljenje, ali držaću ga za sebe dok se ne okonča postupak. A posle svega što mi se desilo, imam satisfakciju. Ipak, kada sretnem ljude na ulici ili bilo gde da odem, ja imam uverenje koje mi daje snagu jer me ljudi podržavaju, što nije mala stvar.

Koja je uloga menadžera ili agencija, neki vaši naslednici su govorili da to zapravo nisu Zvezdini igrači, nego da imaju ugovor sa nekim menadžerima koji njih zastupaju?

Neka mi neko kaže jednog igrača koji nije bio Zvezdin igrač dok sam ja bio u Zvezdi, nego igrač nekog menadžera. Neka kaže neki menadžer: „Ovo je bio moj igrač, a ne Zvezdin.“ Mi kao klub to ne bismo dozvolili, osim toga nijedan igrač nije otišao bez odluke Upravnog odbora i saglasnosti trenera.

Zašto ste se povukli sa mesta sportskog direktora Crvene zvezde 2004. godine, da li samo zbog zdravstvenih problema ili je bilo i drugih razloga?

Pre nego što sam doneo tu odluku, meni je istekao mandat i osam meseci nisam držao skupštinu, što nije u redu, jer nisam bio siguran da li želim ponovo da se kandidujem ili ne, a za to je postojao samo jedan razlog. Tada je bilo sve u redu, osvojili smo duplu krunu u toj godini, igrali smo kvalifikacije za Ligu šampiona, pobedili smo PSV, eliminisali Jang Bojs. Nekako sam prvi put tada osetio zasićenost. Kroz sve te godine sam nešto nalazio, ako je osvojena dupla kruna, prvenstvo, ako smo nešto dobro napravili, uvek sam imao unutrašnju snagu da idem dalje. Te 2004. kada mi je istekao mandat dugo sam razmišljao da li ponovo da ulazim u to. Kada sam to pomenuo, ljudi u klubu nisu hteli ni da čuju. Izabran sam jednoglasno na skupštini, ali sam imao neki osećaj da sve to ne vodi ka dobru, jednostavno nisam bio srećan što sam to uradio ponovo. Uradio sam to možda više na nagovor drugih ljudi nego što sam to lično želeo. Stvarno nisam bio opterećen time da budem predsednik, šta je meni više moglo da donese to da budem predsednik kluba nego što sam bio igrač te reputacije.

Posle toga smo naleteli na ekipu Zenita, tada nepoznatu ali odličnu. Izgubili smo tu utakmicu, bilo je nezadovoljstva, deo publike, ili veći deo publike, počeo je da skandira: „Džajo, odlazi!“ Rekao sam tada da je to u redu, da nema nikakvih problema, sazvao sam sednicu UO i podneo ostavku. Rekli su da to ne dolazi u obzir, čak je i u restoran Zvezde došla gomila navijača da me ubeđuju da ostanem. Rekao sam: „Ne, ovo je moj kraj.“ Nisam tvrdoglav čovek i ni na koga nisam bio ljut, ni na te što su mi zviždali, ni na to što ću da odem iz Zvezde. Rekao sam sebi: „Pa dobro, bio sam dugo, možda ima nekih boljih ideja, drugih razmišljanja.“ Nisam bio pogođen, niti sam mislio da moram to da radim. Rekao sam ljudima da ne treba da se niko svađa zbog mene, bolje da odem ja nego da budu neki neredi. Povukao sam se na najmirniji mogući način, ne okrivljujući nikoga.

Bio je to jedan emotivan trenutak u meni, jedna zasićenost posle dugog rada. Dešavalo se da osvojimo kup i prvenstvo i svi odu na odmor, a ja ostanem tu da razmišljam gde će neki pionir ili omladinac, da li da ga usmerimo u drugi klub, kako da pripremimo novu sezonu, ko je novi trener, ko su novi članovi Upravnog odbora. Kada se postigne veliki uspeh, onda se očekuje još više, a Zvezda je pod tim pritiskom stalno. Ja sam sa tim živeo godinama.

Od kada sam podneo ostavku, nisam više dolazio u klub i znao sam da neću da se vratim iako Skupština ostavku nije usvojila. To se vuklo još neko vreme. Čak sam i navijačima poručivao da treba da ostanu jedinstveni, da zbog mene Zvezda ne treba da pati, da se ide dalje i da će doći neki drugi ljudi. Nisam išao na stadion tri i po, četiri godine, ali ne iz neke ljutnje, jednostavno sam hteo da to malo prođe. Četrdeset dve godine su bile 42 godine nedelja i sreda, 42 godine razmišljanja da li ću pobediti ili ne. Ako si drugi to je neuspeh, ako ne igramo u Evropi to je neuspeh, ako ne pobeđujemo stalno to je neuspeh. To treba stalno preživljavati, a to nije ni najmanje lako, ne znam ni sam kako sam to uspevao. Ja znam svoje ime i prezime i znam šta su ljudi očekivali od mene i upravo je to ono što me opterećivalo, da ne smem da razočaram, da moram sve najbolje, da moraju stalno da postoje rezultati. Mislim da je to bio deo moje obaveze i odgovornosti prema onima koji su verovali u mene, velika većina ljudi mi je verovala, na dve skupštine sam jednoglasno izabran, nije se ni postavljalo pitanje nekog drugog, i to zbog onoga što sam postigao i uradio za Zvezdu.

U jednom trenutku je izgledalo da ste ostali sami u klubu, da je Crvena zvezda Dragan Džajić, iako je postojao i UO i vaši saradnici. Trenutak kada ste otišli izgledao je kao trenutak panike.

Tu se malo preteruje, ali bilo je toga. Ja znam da sam pokrivao i šta je trebalo i šta nije trebalo, u stvari ne ja, već moje ime. Znam šta sam radio i kada su bili teški trenuci, a u fudbalu je tako, dođe neki težak period kada morate da se spasavate. Vrlo je bitna medijska reč koju uputite narodu ili navijačima, pogotovu navijačima, možete da ih umirite ili da ih još više razjarite. Mislim da sam imao dovoljno iskustva i da sam dobro komunicirao sa javnošću u tom smislu.

Izgledalo je da je Zvezda ostala bez lidera, a vrhunac je bila 2009. godina, pred dolazak Vladana Lukića u klub.

Mogu da pričam sve o periodu do 2004. godine, dok nisam otišao. Posle toga sam naravno sve pratio, čitao novine, gledao televiziju, živim u Beogradu, ali nisam ulazio u suštinu ko su ljudi, šta rade, kako će da rade. Čak i kada su me novinari pitali za mišljenje, pokušavao sam da to kažem na neki svoj način, da ne pogađa nikoga. Ja ne volim da se svađam sa ljudima, ne volim da vređam, ne volim u javnoj reči da izgovorim nešto što može nekoga da pogodi.

Bili ste prepoznatljivi jer ste u Zvezdi iz sezone u sezonu pravili timove. U trenutku kada ste otišli ostavili ste kvalitetan tim, vidimo gde su sada ti igrači koji su nosili i reprezentaciju, ali je klub ostao obezglavljen. Da li danas mislite da je možda trebalo nešto drugačije da uradite?

Kada sam otišao, imali smo dobar tim koji je osvojio duplu krunu i perspektivne zamene, potpisane ugovore sa Lukovićem, Bastom, Mrđom, Jankovićem, svim mladim igračima koji su otišli posle toga. Mi smo planski puštali igrače, nijedan igrač nije otišao bez odluke trenera, Upravnog odbora. Sećam se da je Vidić godinu dana pre toga imao izvanrednu ponudu. Seli smo i razgovarali. Nikad materijalna situacija nije bila takva da možete da budete potpuno mirni, ali rekli smo mu da ne može da ide, da te godine idemo da osvojimo prvenstvo, i da može da ide iduće godine. Njemu je to bilo teško, razumem ga, i ja sam bio igrač, ali je to prihvatio i osvojili smo duplu krunu.

Biti predsednik kluba ne znači baviti se samo sportskim delom, postoji i onaj drugi deo koji podrazumeva i ostvarivanje raznih, pa i političkih veza i uticaja. Mislite li da je bila greška što ste se najviše posvetili sportskom delu?

Predsedničku ulogu uvek sam shvatao kroz sportski aspekt, bavio sam se trenerima i igračima, timom. Sve drugo su radili ljudi koji su imali više iskustva i znali su to da rade, kod mene se znalo ko vodi finansije i druge stvari, mene to nije zanimalo, nisam se faktički nikada bavio time.

Često su me kod kuće pitali jesam li predsednik ili trener. Jeste to bila greška, ali nisam smeo da dozvolim da tamo gde treba da bude najbolje ne bude tako. Mene ne interesuje taj politički deo, mogao sam samo da sedim u fotelji i gledam, ali ja tu ulogu nisam tako mogao da obavljam. Ja kao predsednik nisam propustio trening. Nisam mogao da dozvolim da se desi neki incident, da neko nekoga opsuje, da se potuče, a da nisam u toku. Kada sam biran, ljudi su znali da ću ja i to da vodim. I kada sam slao skaute da gledaju igrače, išao sam da pogledam i da dam završnu reč. I da sam se sada vratio kao portir, narod bi očekivao: „Evo ga Džaja, sada će on da radi što je radio.“ To je nešto što ne mogu da izbrišem. I ja bih voleo da sedim i uživam, ali kako kada mi srce drhti?

Da li mislite da ste, u trenutku kada vam je pored sportskog dela pripalo da se bavite i time ko je na vlasti, ko je klubu naklonjen a ko ne, izgubili korak?

Nisam nikada razmišljao ko je predsednik komisije, ko ministar, nije to meni bilo potrebno, uvek sam imao korektne odnose sa svim tim ljudima. Bilo mi je drago da popričam sa bilo kim, ministrom, predsednikom, bila mi je čast i zadovoljstvo, ili da neko od njih dođe na utakmicu. Ali da idemo da molimo za nešto, nismo bili u toj situaciji. Meni su bili važni dobar tim i dobri rezultati, sve drugo je bilo prepušteno drugima koji su to znali. Možda sam previše uzeo na sebe, možda su se neke stvari dešavale oko mene, a ja nisam bio u toj meri zainteresovan za sve to.

Uvek se nešto dešava oko mene. Da li je Zvezda, da li je ovo što mi se desilo, da li nešto drugo, i ceo život tako, koliko god sam hteo da budem diskretan i miran, a uvek sam hteo mirno da živim. I što sam bio mirniji, više se stvari oko mene dešavalo. Ali izgleda da mi je suđeno tako, pa šta da radim.