Niko nije narodu, u formi dokumenta, obećao bolji život, ali to se nekako podrazumevalo, jer bi ispalo da smo "badava krečili"
Šta ste očekivali 6. oktobra 2000. godine? Bolji život!? To je jedan od najvećih mitova petooktobarskih promena, jer bolji život se ne obezbeđuje promenom vlasti, već promenom strukture društva.
Ovde je termin bolji život upotrebljen u značenju viši standard. Mnogo toga je postignuto, mnogi sektori javnog života i privatnih istorija su rapidno unapređeni; nekom, istina, više, pa i mnogo više, nekom manje, pa i mnogo manje, ali se još jednom, u suštini, pokazalo da prevrati ne donose sami po sebi boljitak.
Analogija može biti i vrlo prosta: zamislite seljaka koji se propio, zapustio imanje gotovo dvadeset godina, nije sejao pa nije imao šta ni da žanje, seljaka koji je rasprodao goveda i stoku sitnog zuba, zaboravio gde mu je vinograd… Koliko njemu treba, kad se otrezni, da obnovi imanje? Pa treba mu, brat bratu, isto onoliko godina koliko je bilo potrebno i da ga upropasti.
Ali, ruku na srce, ni DOS nije obećavao „švedski standard“ kako su radile Miloševićeve uzdanice. Rekao bih čak da su bili uzdržani oko ekonomskog boljitka i brzog preporoda Srbije.
Ako za neku vrstu temeljnog dokumenta uzmemo Ugovor s narodom u deset tačaka, videćemo da tu ima svega osim obećanja o brzom razvoju Srbije. Od prve tačke koja se bavi donošenjem novog ustava, pa do poslednje, desete, koja se bavi otvaranjem dokumenata o vođenju unutrašnje i spoljne politike od 1987. do 2000. godine, tu su pitanja koja danas, s ove tačke gledišta, kada Srbija ima najmanju prosečnu platu u regionu, deluju nekako – bezveze.
Druga tačka je posvećena relaksiranju odnosa s Crnom Gorom, sledi Kosovo, potom obećanje da će se smanjiti broj ministara, doneti zakoni o sprečavanju gomilanja funkcija, otvoriti tajni policijski dosijei, da se obavezuju članovi vlade i narodni poslanici da daju pregled sopstvenog imovinskog stanja, potom se traži obustava primena onih zakona koji proizvode društvenu štetu, pominje se formiranje revizorske kuće koja će obaviti temeljni pregled finansijskog poslovanja Skupštine i vlada tokom prethodnih mandata…
Niko, dakle, nije narodu, u formi dokumenta, obećao bolji život, ali to se nekako podrazumevalo, jer bi ispalo da smo „badava krečili.“
Ali, bilo je obećanja s govornica. Sve da ih i nije bilo, narod bi očekivao da se to dogodi. Niko nije bio lud da govori o grčevima tranzicije, da obeća više rada za istu platu, da odrekne sigurnost radnog mesta, da ukaže na većinu koja neće izdržati trku s novim tehnologijama, novim znanjima i novim običajima.
Tek je svetska ekonomska kriza ogolila ekonomsku poziciju Srbije i sad smo tu gde smo bili i onomad.
Ne bih rekao da je loše što se mit o boljem životu raspršio. Za ostvarenje tog cilja potrebna je drugačija vrsta pameti od – revolucionarne.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Ne bez razloga
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
