Bolji život i druge bajke

Šta ste očekivali 6. oktobra 2000. godine? Bolji život!? To je jedan od najvećih mitova petooktobarskih promena, jer bolji život se ne obezbeđuje promenom vlasti, već promenom strukture društva.

Ovde je termin bolji život upotrebljen u značenju viši standard. Mnogo toga je postignuto, mnogi sektori javnog života i privatnih istorija su rapidno unapređeni; nekom, istina, više, pa i mnogo više, nekom manje, pa i mnogo manje, ali se još jednom, u suštini, pokazalo da prevrati ne donose sami po sebi boljitak.

Analogija može biti i vrlo prosta: zamislite seljaka koji se propio, zapustio imanje gotovo dvadeset godina, nije sejao pa nije imao šta ni da žanje, seljaka koji je rasprodao goveda i stoku sitnog zuba, zaboravio gde mu je vinograd… Koliko njemu treba, kad se otrezni, da obnovi imanje? Pa treba mu, brat bratu, isto onoliko godina koliko je bilo potrebno i da ga upropasti.

Ali, ruku na srce, ni DOS nije obećavao „švedski standard“ kako su radile Miloševićeve uzdanice. Rekao bih čak da su bili uzdržani oko ekonomskog boljitka i brzog preporoda Srbije.

Ako za neku vrstu temeljnog dokumenta uzmemo Ugovor s narodom u deset tačaka, videćemo da tu ima svega osim obećanja o brzom razvoju Srbije. Od prve tačke koja se bavi donošenjem novog ustava, pa do poslednje, desete, koja se bavi otvaranjem dokumenata o vođenju unutrašnje i spoljne politike od 1987. do 2000. godine, tu su pitanja koja danas, s ove tačke gledišta, kada Srbija ima najmanju prosečnu platu u regionu, deluju nekako – bezveze.

Druga tačka je posvećena relaksiranju odnosa s Crnom Gorom, sledi Kosovo, potom obećanje da će se smanjiti broj ministara, doneti zakoni o sprečavanju gomilanja funkcija, otvoriti tajni policijski dosijei, da se obavezuju članovi vlade i narodni poslanici da daju pregled sopstvenog imovinskog stanja, potom se traži obustava primena onih zakona koji proizvode društvenu štetu, pominje se formiranje revizorske kuće koja će obaviti temeljni pregled finansijskog poslovanja Skupštine i vlada tokom prethodnih mandata…

Niko, dakle, nije narodu, u formi dokumenta, obećao bolji život, ali to se nekako podrazumevalo, jer bi ispalo da smo „badava krečili.“

Ali, bilo je obećanja s govornica. Sve da ih i nije bilo, narod bi očekivao da se to dogodi. Niko nije bio lud da govori o grčevima tranzicije, da obeća više rada za istu platu, da odrekne sigurnost radnog mesta, da ukaže na većinu koja neće izdržati trku s novim tehnologijama, novim znanjima i novim običajima.

Tek je svetska ekonomska kriza ogolila ekonomsku poziciju Srbije i sad smo tu gde smo bili i onomad.

Ne bih rekao da je loše što se mit o boljem životu raspršio. Za ostvarenje tog cilja potrebna je drugačija vrsta pameti od – revolucionarne.

ŠTA JE OSTALO OD OBEĆANJA: Lideri DOS-a