Niko nije narodu, u formi dokumenta, obećao bolji život, ali to se nekako podrazumevalo, jer bi ispalo da smo "badava krečili"
Šta ste očekivali 6. oktobra 2000. godine? Bolji život!? To je jedan od najvećih mitova petooktobarskih promena, jer bolji život se ne obezbeđuje promenom vlasti, već promenom strukture društva.
Ovde je termin bolji život upotrebljen u značenju viši standard. Mnogo toga je postignuto, mnogi sektori javnog života i privatnih istorija su rapidno unapređeni; nekom, istina, više, pa i mnogo više, nekom manje, pa i mnogo manje, ali se još jednom, u suštini, pokazalo da prevrati ne donose sami po sebi boljitak.
Analogija može biti i vrlo prosta: zamislite seljaka koji se propio, zapustio imanje gotovo dvadeset godina, nije sejao pa nije imao šta ni da žanje, seljaka koji je rasprodao goveda i stoku sitnog zuba, zaboravio gde mu je vinograd… Koliko njemu treba, kad se otrezni, da obnovi imanje? Pa treba mu, brat bratu, isto onoliko godina koliko je bilo potrebno i da ga upropasti.
Ali, ruku na srce, ni DOS nije obećavao „švedski standard“ kako su radile Miloševićeve uzdanice. Rekao bih čak da su bili uzdržani oko ekonomskog boljitka i brzog preporoda Srbije.
Ako za neku vrstu temeljnog dokumenta uzmemo Ugovor s narodom u deset tačaka, videćemo da tu ima svega osim obećanja o brzom razvoju Srbije. Od prve tačke koja se bavi donošenjem novog ustava, pa do poslednje, desete, koja se bavi otvaranjem dokumenata o vođenju unutrašnje i spoljne politike od 1987. do 2000. godine, tu su pitanja koja danas, s ove tačke gledišta, kada Srbija ima najmanju prosečnu platu u regionu, deluju nekako – bezveze.
Druga tačka je posvećena relaksiranju odnosa s Crnom Gorom, sledi Kosovo, potom obećanje da će se smanjiti broj ministara, doneti zakoni o sprečavanju gomilanja funkcija, otvoriti tajni policijski dosijei, da se obavezuju članovi vlade i narodni poslanici da daju pregled sopstvenog imovinskog stanja, potom se traži obustava primena onih zakona koji proizvode društvenu štetu, pominje se formiranje revizorske kuće koja će obaviti temeljni pregled finansijskog poslovanja Skupštine i vlada tokom prethodnih mandata…
Niko, dakle, nije narodu, u formi dokumenta, obećao bolji život, ali to se nekako podrazumevalo, jer bi ispalo da smo „badava krečili.“
Ali, bilo je obećanja s govornica. Sve da ih i nije bilo, narod bi očekivao da se to dogodi. Niko nije bio lud da govori o grčevima tranzicije, da obeća više rada za istu platu, da odrekne sigurnost radnog mesta, da ukaže na većinu koja neće izdržati trku s novim tehnologijama, novim znanjima i novim običajima.
Tek je svetska ekonomska kriza ogolila ekonomsku poziciju Srbije i sad smo tu gde smo bili i onomad.
Ne bih rekao da je loše što se mit o boljem životu raspršio. Za ostvarenje tog cilja potrebna je drugačija vrsta pameti od – revolucionarne.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
