Bojkot u svetlu podela

Datum lokalnih i parlamentarnih izbora konačno znamo – 26. april – iako izbori još nisu zvanično raspisani. Znamo i da nas čeka duga i intenzivna kampanja koja je praktično već počela. Što se vlasti tiče, čak je i predsednik Srbije i Srpske napredne stranke rekao ono što odavno svi znamo: SNS je u kampanji stalno, i između dva izborna ciklusa. Tu je stvar manje-više čista (zapravo, vrlo prljava, ali ipak jasna): Aleksandar Vučić i SNS se za izbore uvek spremaju kao da su pitanje života i smrti, a kako god da opišemo odnos prema političkim protivnicima, zvučalo bi suviše blago za ono što se u realnosti događa.

S druge strane, imamo opoziciju i sada već opšte mesto da je tu situacija vrlo komplikovana. Postavka je sledeća: manji deo će izaći na izbore. Onaj znatno veći, glasniji i vidljiviji – neće. Međutim, među ovima koji su se opredelili za bojkot parlamentarnih, neki definitivno žele da izađu na lokalne izbore, a neki se još premišljaju i saopštiće konačnu odluku nakon što se ovaj broj „Vremena“ nađe na kioscima. Kao što je poznato, predsednik opštine Paraćin već se očitovao o tome da izlazi na lokalne izbore. Gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović saopštiće svoju odluku do kraja ove nedelje. Paunović je dao intervju za „Blic“ u kom kaže da se njegovom stavu o izlasku na izbore čude oni koji ne odlučuju u Savezu za Srbiju (SzS). Izjava je krajnje neobična jer je niko drugi do jedan od lidera SzS, Dragan Đilas u intervjuu za „Vreme“ od 6. februara rekao: „Za nas nema priče kako će neko da izađe na izbore a da se tretira kao opozicija, to ne može. To je naša crvena linija. Jer svako ko izađe na izbore u Srbiji taj izlazi zbog sebe. Jedni da ostanu poslanici, jer bez toga ne znaju šta će sa sobom, drugi da postanu poslanici, jer im je to san, ili da postanu neki odbornici ili da sačuvaju neku vlast. Svima su puna usta da to rade zbog Srbije, ali ne, to rade samo zbog sebe.“

PODSETNIK ZA OPTIMIZAM

Glavna politička tema već nedeljama, dakle, jeste „rasulo u opoziciji“. Međutim, možda bi se mogli izvući i dokazi da nije sve tako crno. Za to je potrebno da se vratimo godinu i po dana unazad. Na primer, u ranu jesen 2018…

U to vreme ni u naznakama nije bilo nikakve kontrateže vladajućem režimu. Najveći kritičari vlasti bili su nezavisni intelektualci, urbanisti i eksperti u raznim oblastima koje je ova vlast sistematski razarala. Glavna meta režima bio je Sergej Trifunović, koji još nije ni pomišljao da stane na čelo Pokreta slobodnih građana, ali jeste „kvario sliku“ o vlasti radom fondacije „Podrži život“. Naravno, nije bio jedini, ni on, a ni fondacija. Prorežimski mediji u to vreme su izgledali kao da predsednik Vučić lično dobija procene ko mu te nedelje narušava ugled i taj bi automatski postajao žrtva najcrnjih tabloidnih hajki. Te su se hajke ređale jedna za drugom, snaga kojom su ljudi gaženi i kojom su životi uništavani bila je ubedljivo neproporcionalna u odnosu na snagu koju je imala njihova kritika ili bilo šta drugo što su radili. Savez za Srbiju već je bio formiran, ali se za njega jedva znalo.

Do obrta je došlo 23. novembra 2018. godine kada je u Kruševcu pretučen Borko Stefanović. To je bio povod da 8. decembra počnu protesti „Stop krvavim košuljama“, koji su već naredne nedelje promenili ime u „1 od 5 miliona“, nakon Vučićeve izjave da neće ispuniti nijedan zahtev demonstranata sve da ih izađe i pet miliona. Podsetimo, jedini zahtev demonstranata u tom momentu bio je zaustavljanje političkog nasilja koje vlast vrši nad neistomišljenicima. Predsednik nije želeo da ispuni taj zahtev.

Iako znamo šta se u međuvremenu dogodilo sa „brendom“ „1 od 5 miliona“, iako je ovaj deo opozicije sam sebi više puta „pucao u koleno“ i pokazivao odsustvo jasne strategije, pa i artikulacije, u to vreme, koje nije bilo davno, građani su se osokolili i izlazili na ulice u stotinama gradova u Srbiji. A to nije svuda bilo podjednako lako, naprotiv. U Beogradu nije teško utopiti se u masu, ali u mestima koja imaju po nekoliko hiljada stanovnika i lokalnog poverenika SNS a koji je stvarni šerif, a ne onaj koji slovi za gradonačelnika ili predsednika opštine, to je zahtevalo ozbiljnu hrabrost. Brzo smo zaboravili i čemer i beznađe što su pre protesta dominirali u svakom delu društva koji ne obožava Vučića i SNS. Taj čemer i beznađe nestali su s protestima i, koliko god da je trenutna situacija nekima obeshrabrujuća, nisu se ni danas vratili na onako očajan nivo kao pre novembra 2018. godine.

Razlog za to je jednostavan: za razliku od perioda pre jeseni 2018. danas imamo opoziciju. Istina, i dalje neartikulisanu, sa minimumom zajedničkih vrednosti, sa očiglednim odsustvom ozbiljne organizacije, sa idejama sumnjivog kvaliteta, ali je imamo. Znamo imena stranaka koje su tu, znamo imena lidera opozicije i, premda to svakako nije u redu prema njima, Vučićeva ekipa za hajke i maltretiranje našla je fokus. Umesto treskanja po svakom ko se usudi da zucne nešto protiv režima, danas su na naslovnicama tabloida dežurni krivci „Đilas lopov“, „Boško fašista“, „Sergej narkoman“, i da ne citiramo dalje. Za sada ne ulazimo u kvalitativnu analizu opozicije. Samo konstatujemo da postoji i da je uz sve svoje mane i nesnađenosti, makar jasno definisana.

KOLONA I POTKOLONE

Podsetimo i na još jedan, za sadašnji trenutak i raspodelu snaga zanimljiv događaj: 14. decembra te 2018. godine dobar deo opozicije potpisao je Zajedničke uslove za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora. Među potpisnicima su bile sve stranke koje čine Savez za Srbiju, predstavnici Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, ali i Nova stranka i Stranka moderne Srbije, koje sada ne učestvuju u bojkotu. Nešto kasnije pridružio im se i Pokret slobodnih građana. Sadržina tog dokumenta gotovo je identična tačkama oko kojih su tokom leta vođeni pregovori vlasti i opozicije, prvo na Fakultetu političkih nauka, a onda u Skupštini Srbije uz posredovanje poslanika Evropskog parlamenta. Dakle, zahtevana je veća zastupljenost opozicionih političara na javnim servisima, uređen birački spisak, poštovanje zabrane funkcionerske kampanje, prekid zloupotrebe javnih resursa, sprečavanje pritisaka i mahinacija tokom samog izbornog dana…

Raskoli i razmimoilaženja u opoziciji počeli su otprilike kad i pregovori vlasti i opozicije, no, tome je vlast značajno doprinela jer, iako se tokom razgovora ponašala civilizovano, onog trenutka kada bi napustili prostoriju, davali su izjave za medije u kojima su nastavljali u starom maniru: „lopovi“, „ludaci“, „manijaci“… U tom smislu, nije teško razumeti zašto je deo opozicije, pre svega koncentrisan oko Dragana Đilasa, vrlo brzo napustio pregovore. Štaviše, ti su pregovori, to jest, njihova prva faza, okončani krajem prošle godine, a sada kad imamo datum izbora, vidimo da je od svega dogovorenog knjiga spala na izbor profesora Slobodana Cvejića u Savet REM a, a i on je najavio da će to telo napustiti ako bude donosilo odluke iza kojih ne može da stane. S obzirom na to da REM ima istoriju donošenja čudnih i spornih odluka (kad se usudi da neku uopšte donese), sva je prilika da se profesor Cvejić tu neće dugo zadržati.

No, vratimo se opoziciji. Ključna reč oko koje se ona danas sabira, ali i deli jeste bojkot parlamentarnih i lokalnih izbora. Sve članice Saveza za Srbiju, kao i Pokret slobodnih građana, apsolutno su za bojkot parlamentarnih izbora. Međutim, Nova stranka i Stranka moderne Srbije planiraju da na aprilske izbore izađu. Tu imamo prvi raskol i optužbe za „kolaboraciju“. Da „kolaboracionista“ u opozicionim redovima ima, delimično je očigledno, ali, ako ćemo biti do kraja objektivni, ni Nova ni Stranka moderne Srbije nisu dale javnosti mnogo povoda da se posumnja kako su baš oni ti.

Isto važi i za čelnike Šapca i Paraćina, Nebojšu Zelenovića i Sašu Paunovića. Njihova je procena da u svojim sredinama mogu da pobede na lokalnim izborima. Da su se time zamerili drugim liderima SzS, van je svake sumnje, ali opet – teško da su i oni Vučićevi „spavači“ u opozicionim redovima.

KONFUZIJA I ODMETNICI

Teško da su, dakle, Paunović i Zelenović nekakvi „saradnici režima“. U njihovom slučaju javljaju se neke druge nelogičnosti. Naime, lokalni i parlamentarni izbori se održavaju istovremeno, što je takođe sporna praksa, ali o tome drugom prilikom. Ne samo da se održavaju u isto vreme, nego i na istom mestu. Neće, na primer, neki Šapčanin otići u obližnju školu da glasa na lokalnim izborima, na biračkom mestu na kom je sve regularno, kontrola poštena, okolnosti transparentne, a onda skoknuti do mesne zajednice na kojoj je biračko mesto za parlament, na kom ga čekaju crni džipovi, „bugarski voz“ i zaokruženi pokojnici na biračkom spisku. Isti ljudi kontrolišu i parlamentarne i lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu, pa bi čelnici ova dva grada morali što pre da nađu odgovor na pitanje kako to da imaju uslove za lokalne, ali ne i za parlamentarne izbore. Stav građana koji tamo žive jeste da imaju pravo da sačuvaju svoju slobodu i tome se nema šta zameriti. Osim jedne stvari: argument o očuvanju slobode u dve lokalne samouprave obesmišljava bojkot lokalnih izbora u svakom drugom mestu u Srbiji, jer nas dovodi do pitanja zašto građani Leskovca, Čačka, Kragujevca ili bilo kog drugog grada ne bi dobili šansu da se izbore za slobodu koju Paraćin i Šabac već imaju. Osim toga, prepustiti Vučiću celu Srbiju, sa sve većinom u Narodnoj skupštini, a sačuvati Šabac i Paraćin, značilo bi održavanje statusa kvo, iste situacije koju već imamo.

No, nije to jedina konfuzija na opozicionom, bojkotaškom spektru. Podele u Demokratskoj stranci postale su opšte mesto u ovdašnjem političkom životu, ali ovog puta imamo nešto novo. Još jedna zanimljiva stavka u razvojnom putu opozicije kakvu imamo sad bilo je i, više simboličko nego suštinsko, ujedinjenje Demokratske stranke.

Ceremonijalno, udružili su snage prošlog maja DS predvođen Zoranom Lutovcem, ZZS Nebojše Zelenovića i SDS Borisa Tadića. Sa ove distance, pre bi se reklo da je reč o pokušaju da se demonstrira kako je DS još uvek jaka i o pomirenju bivših partijskih kolega, nego o ujedinjenju, ali pošto ovaj proces još uvek nije doveden do kraja, nema mnogo toga što bi o njemu moglo da se kaže. Osim jednog zanimljivog momenta – jedan deo predstavnika DS protivi se bojkotu… Imena su poznata: Dragoljub Mićunović, Aleksandra Jerkov, Gordana Čomić, Balša Božović i, istina, pasivizirani Branislav Lečić, koji je zapravo glavni akter jedne neobične epizode. U novembru 2019. godine Lečić je napustio sednicu Glavnog odbora DS a revoltiran što se prisutnima obratio i Nebojša Zelenović, koji je predstavnik druge stranke, ZZS. Za Lečićem su pošli Aleksandra Jerkov, Radoslav Miliojičić Kena, Balša Božović… Dakle, demokrate koje se protive bojkotu. Biće zanimljivo ako Zelenović, po isteku roka koji je sam sebi dao, reši da ide na lokalne izbore i na taj način se nađe na istoj strani sa ljudima koji su zbog njega napustili sednicu glavnog odbora sopstvene partije.

„Odmetnici od bojkota“ bili su nedavno u fokusu javnosti i zbog povratka poslanice DS Gordane Čomić u parlament, gde je predložila kasnije usvojeni amandman po kom bi u narednom sazivu skupštine trebalo da bude 40 odsto žena. Nakon toga, Gordana Čomić je doživela hvalospeve Maje Gojković i Ane Brnabić, a potom i gostovanje na RTS u i TV Prva, što nikome iz opozicije još nije uspelo. To nas dovodi do vrlo jednostavne konstatacije: podržavali bojkot ili ne, on je jedini potez opozicije od 2012. naovamo koji je izazvao jaku reakciju vlasti. A to sigurno nešto govori.

Boban Stojanović, politički analitičar

Da su ranije rekli…

Raspored snaga je takav da relevantna opozicija bojkotuje izbore. Kad kažem relevantna, tu, pre svega, mislim na Savez za Srbiju (četiri stranke u njemu: DS, Dveri, SSP, NS) i PSG. O tome dovoljno govori i celokupna priča o smanjenju izbornog praga sa 5 na 3 odsto jer je Vučić shvatio da bi u parlament usled bojkota ovih partija/pokreta praktično samo liste oko SNS i SPS ušle u parlament (uz nacionalne manjine). Praktično jedini koji je možda mogao da pređe izborni prag od 5 odsto bio je SPAS Aleksandra Šapića, ali i to je svakako bilo upitno. Smanjenjem cenzusa uvećana je šansa svima, ali su i konzervativni/nacionalni deo političkog spektra, a i građanski toliko usitnjeni i podeljeni da meni deluje da će i ta 3 odsto biti težak zadatak za većinu njih osim ako izlaznost ne bude značajno niska (npr. na 30-35 odsto), pa tada neće biti ni važno ko je sve preskočio prag od 3 odsto. Odluka PSG je tu bila veoma važna i na taj način je zaokružena relevantna opozicija u bojkotu.

Ne znam koja logika stoji iza tvrdnji Paunovića i Zelenovića da imaju uslove za lokalne izbore, ali ne i za parlamentarne, osim toga da se opravda učešće na izborima. Jesu u pravu da lokalna administracija sprovodi lokalne izbore, ali nije to jedini problem u pogledu izbornih uslova. Mediji sa nacionalnom frekvencijom i tabloidi se gledaju i čitaju i u Šapcu i Paraćinu, a vlast putem državnih preduzeća i ustanova može da vrši pritiske i u ove dve jedinice lokalne samouprave, kao i da kupuje glasove. Izbori bi sigurno bili nešto normalniji (makar u okvirima lokalne izborne administracije), ali to je samo mali deo problema u odnosu na sve ostale. Da se od pre godinu dana drugačije komuniciralo u vezi sa Šapcem i Paraćinom, sada niko ne bi postavljao pitanje – ali u ovakvim okolnostima deluje da će Vučić maksimalno iskoristiti u svoju korist odluku da se izađe na izbore u ove dve lokalne samouprave, ako to bude konačna odluka. Njihov poraz na tim izborima može da nanese mnogo više štete svima nego što bi štete doneo bojkot upravo njima dvojici.

Kako bi se izlazak na lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu odrazio na sudbinu SzS sada je veliko pitanje, a možda je i veće šta će biti sa ujedinjenjem DS-a i da li to sada može da se desi, a da se DS ne potrese dodatno. Videćemo da li će Zelenović ostati unutar Saveza, odnosno ujediniti se sa DS-om, da se sve drugačije komuniciralo mesecima unazad, sada ne bi bilo problema ni za to, kao ni za mnoge druge stvari. Pitanje je da li je Zelenović drugačijom odlukom (od izlaska na izbore) možda mogao da postane i mnogo važniji faktor unutar Saveza i da li će sada uopšte i ostati tu. Sudbina SzS-a u ovom trenutku jeste bitna. Jedina je opoziciona grupacija koja ima dvocifrenu podršku i kao takva jeste važno da opstane, posebno u kontekstu bojkota i borbe za bolje izborne uslove.

foto: bojan stekić

Đorđe Vukadinović, narodni poslanik

Nema ubedljivih argumenata za bojkot

Nemam iluzija da su izborni uslovi sjajni ili dobri, nisu. Ali mislim da je manje loša opcija izlazak na izbore. Koliko god se trudio da pitam i da sam razumem, nisam od onih koji su za bojkot čuo nešto što bi ličilo na argumentaciju ili plan, osim manje ili više zvučnih ili atraktivnih fraza, poput „nećemo im davati legitimitet“ ili „moramo da radikalizujemo situaciju da bi nam kasnije bilo bolje“. Moja ne previše entuzijastična opcija za izlazak je posledica neuviđanja ubedljivosti razloga za bojkot. Osim tih dobro upakovanih formulacija, ne vidim ni strategiju ni plan, ali ni argument. Kad sve stavimo u stranu, mislim da bojkot može da ima smisla samo pod dva uslova. Jedan je da imate nekoliko stotina hiljada ljudi spremnih da na dan izbora naprave frku i lom u celoj Srbiji i na taj način obesmisle ili spreče izbore, bilo fizički, bilo simbolički. Ali od toga nema ništa. Drugi način je da se postigne masovnost u bojkotu, dakle, da imate izlaznost od tridesetak odsto. Na taj način bi spoljni faktor, međunarodni igrači, bili prinuđeni da ne priznaju rezultate tih izbora niti vladu koja iz tih izbora proizađe. A to je još manje moguće od ovog prvog jer se ne može postići ni približno tako mala izlaznost. Čak i da niko od opozicije, prave ili lažne ne izađe, da izađu samo SNS i sateliti, opet će izlaznost biti oko 40 odsto. Pri tome je stanje u međunarodnoj zajednici takvo da se oni uopšte ne bi potresli ni kad bi svi bojkotovali izbore. Evo vam primer makedonskog referenduma ili lokalnih izbora u Albaniji.

Uslovno rečeno, patriotski deo biračkog tela, kao argument u prilog bojkotu pominje nedavanje legitimiteta Vučićevom rešenju za problem Kosova. Meni je upravo to jedan od jačih razloga za izlazak. Upravo primer Makedonije pokazuje da kad svetski igrači imaju priliku da ostvare svoj plan, oni će ga ostvariti minimalno se osvrćući na demokratska pravila igre.

Dalje, Vučić nikad neće sebi dozvoliti da ostane bez neprijatelja, to jest bez opozicije. Čak i bez prave opozicije u parlamentu, on će proizvesti neku drugu u koju može da upire prstom. To se pokazalo i sada, za vreme bojkota skupštine, jer njegovim poslanicima nije bio nikakav problem da se svađaju sa praznim stolicama. On uvek može da izmisli protivnike ili da se svađa sa odsutnima, što najviše i voli – da polemiše sa odsutnim protivnikom u studiju.

Što se tiče tog zamešateljstva oko izlaska na lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu, meni je samo jedan od pokazatelja koliko je odluka o bojkotu bila ili nepromišljena ili licemerna. Naime, oni ili nisu razmišljali o problemu lokala ili su mislili da stave Šabac i Paraćin pred svršen čin.

foto: marko rupena

Dok čekamo Paraćin i Šabac

„To što će pet poslušnika vlasti biti zamenjeno sa pet novih poslušnika ne znači baš ništa i nije osnov da opozicija promeni odluku i izađe na predstojeće izbore.“

Ovako je najavljene izmene u REM-u komentarisao Nebojša Zelenović u decembru 2019. godine. U februaru 2020, međutim, više nije tako odlučno za bojkot: „Za građane Šapca bi bila izdaja da prepustimo vlast Sandokanu. Svi građani imaju jedinstveno osećanje, a to je da branimo osvojenu slobodu, oni se osećaju povređenim kada čuju treba da branimo parkić, a nećemo da branimo slobodan grad“, rekao je 14. februara za TV N1 i dodao da ne mogu Šapčani da budu krivi jer su pobeđivali na izborima: „Imamo pristojan grad s najvećom industrijskom zonom, radimo sve daleko ispred stvari koje se dešavaju u Srbiji i imate građane koji kažu da to treba braniti. Da u jednom otvorenom razgovoru s građanima vidimo šta je preovlađujuća stvar. Mi smo od početka za bojkot i tu ideju nismo narušili.“

Na pitanje šta mu je garant da će pobediti na lokalnim izborima, Zelenović je rekao da je to energija građana i da će do kraja ove nedelje saopštiti da li izlazi na lokalne izbore ili ne.

foto: marija janković

Saša Paunović, zamenik predsednika DS-a, 18. februara dao je intervju za „Blic“ u kom u isto vreme kaže da odluka o izlasku na izbore u Paraćinu nije doneta, ali ni da odluka o bojkotu nije bila baš odluka, nego više pretnja vlasti i „međunarodnom faktoru“, te da je tek sad postala stvarna odluka, ali i da se okolnosti menjaju i da „nešto što danas važi sutra može da bude otkazano“. Iako su mu odgovori dvosmisleni, Paunović je rekao kako Paraćin i Šabac imaju malu vrednost: „Jeftinije je žrtvovati nas, nego objašnjavati i biti principijelan. Bitka za bojkot i kasnije promene neće se odlučiti na dva odsto biračkog tela. Može opozicija i bez dve ili tri lokalne samouprave.“

foto: medija centar