Bog je tu negde

„Bože, zašto ja?“, najčešće je prvo pitanje koje postavi svako ko čuje dijagnozu. Mnogi se tada prvi put i upuste u rezimiranje grehova i, prizivajući Boga, kosmičku silu ili sudbinu kletu, pitaju šta su to toliko zgrešili i zbog čega su zaslužili tako okrutnu kaznu. „‘Zašto ja?’ je, u stvari, pravo pitanje“, kaže za „Vreme“ protojerej-stavrofor doc. dr Vladimir Vukašinović, „ali to pitanje ne bi trebalo upućivati nekom drugom, već samom sebi“, objašnjava on da uvek postoji veza između čoveka i bolesti od koje pati. „Bolest se nikada na nas, pogotovo na odrasle ljude, ne survava bez našeg učešća. To učešće nije u kategorijama krivice i kazne, kao, na primer, ‘bio sam loš, pa sam sada kažnjen’, nego ‘radio sam pogrešno i sada trpim posledice’. Ako, na primer, operete kosu na minus 25 stepeni i posle toga izađete napolje, vama sigurno nije kosmička sila kriva kada dobijete zapaljenje mozga. Sa mokrom kosom se, zna se, ne ide napolje kada je tako hladno. Naravno, kancer je druga vrsta problema, ali je isto tako uslovljena našim načinom života, koji uključuje zdrave navike.“

DUHOVNIK: Osim promovisanja zdravog načina života, pružanja medicinske i psihološke pomoći, Institut za onkologiju i radilogiju u Beogradu omogućio je pacijentima i traženje i dobijanje duhovnog leka. Svakoga dana u ranim jutarnjim satima pacijenti se mogu obratiti dežurnom duhovniku Zoranu Kerezoviću. Osim ujutru, duhovnik na Institut dolazi i po podne, nekada i kasno noću ukoliko je potreban pacijentima, a svake srede u 16 sati na Institutu se čita akatist svetom Nektariju Eginskom, zaštitniku Instituta i svecu kome se najviše mole oboleli od raka.

Prema rečima protojereja Vukašinovića, duhovniku se obraćaju oni koji veruju u Boga, ali i oni koji ne veruju. Neki zbog sebe, neki da bi umirili članove porodice. Ima tu i plača, i padanja u nesvest, i skrušenosti i pokajanja, ali i izražene pronicljivosti koja otkriva svako lažno saosećanje. „Onome ko je upravo čuo dijagnozu da ima rak i strašno se plaši potrebna je bliskost, toplina, razumevanje i upućivanje na stvarnost koja možda prevazilazi ovaj svet. Nije dovoljno samo ljudsko saosećanje i sapatnja koji traju nekoliko sati dnevno. Bolestan čovek je intuitivno i pametno biće. On u bljesku našeg oka vidi naše nestrpljenje da odemo od njega, u načinu na koji otvaramo vrata da izađemo iz prostorije oseća naše olakšanje što nastavljamo dalje zdravi, dok u toj istoj prostoriji ostavljamo njega i njegovu bolest. Mi moramo da ga naučimo da on u svojoj bolesti nikada nije sam, jer je sa njim Bog, ali moramo da ga naučimo i da su pred njim i smrt i ponor. On gleda u svetlost i u tamu istovremeno i samo je pitanje na koju će stranu krenuti, a ljudi su iracionalna bića, sklona greškama i nikada nisu sigurni na koju će stranu da odu. Mi im pomažemo da vide onu dobru stranu“, kaže protojerej.

LEK: Put ka dobroj strani nije sastavljen samo od pokajanja, molitvi i suza. Najvažnije je, kaže Vukašinović, realno i racionalno suočavanje s bolešću. „Ako ljudi znaju šta im se događa, ako znaju kako da se ponašaju u skladu sa situacijom i ako čovek nađe snage, nadahnuća i sposobnosti, on može da pobedi rak. Važno je da čovek prestane da laže sebe i da rak ne naziva nekim eufemističkim sintagmama kao, na primer, ‘najstrašnija bolest’, nego da smogne snage da preko usta prevali reč ‘kancer’. Kada kaže sebi ‘ja sada imam kancer i treba da vidim šta da uradim sa tom bolešću’, on je već postigao bitnu pretpostavku svog izlečenja.“ Sve, naravno, zavisi od organizma i od osobe. Neki ljudi su pobeđivali metastaze, što je ravno čudu, dok neki umiru i od najbezazlenije bolesti.

Za lečenje raka, kaže protojerej Vukašinović, recept ne postoji i ne može se sastojati u broju sveća koje treba zapaliti. Postoje samo čovek i Bog, ljubav koja ga isceljuje i daje mir, a vernici se uče odgovornosti i pokajanju, upućuju da traže oproštaj od onih koje su povredili i da i u tom trenutku slave život. „Život je dar koji primamo iz ruku Božjih i to takav dar koga smo svesni najčešće u trenutku kada počnemo da ga gubimo ili kada smo ga već izgubili. Posle smrti drage osobe ljudi polude, postanu cinici, pomire se sa sudbinom ili molitvom to sve pobede i oplemene“, kaže protojerej Vukašinović.

Stresovi, strahovi, tuge, nesigurnost i traume koji napadaju bolesnika od kancera koji ima trideset i onog koji ima osamdeset godina su, po iskustvu protojereja Vukašinovića, uglavnom isti. Razlika je u tome što tridesetogodišnjak još ima neka očekivanja od života, pa njega bolest može da pogodi više nego osamdesetogodišnjaka. Osim toga, kancer tridesetogodišnjaka teže pada okolini, jer „stari se naživeo“. U stvari, nije tako. Želja za životom je ista i kod jednog i kod drugog. Različiti su motivi. Retko ko je u stanju da bolest spokojno prihvati (naročito kada je o terminalnoj fazi reč) i da mirno ode sa ovoga sveta zadovoljan svime što je postigao.

MIR: Predavanje bolesti je gruba škola života i nju ne prolaze isto svi – neki padnu, neki se „provuku“. Važno je biti u kategoriji onih koji su je „prošli“, sa manje ili više suza – svejedno je. Prema protojerejevim rečima, vernik je doveden u „ispravno stanje“, onog trenutka kada se nauči da je ideja o ozdravljenju, ako je to jedina ideja koju ima – pogrešna i kada iskreno misli kada kaže „Bože, neka bude volja tvoja, a ne moja“. Upravo taj filozofski mir je i garant izlečenja, ali kako nekoga ko zna da je bolestan i da umire naučiti da se izdigne iznad situacije? „A koje su mu alternative?“, pita protojerej Vukašinović i ističe da je najvažnije skrenuti misli sa bolesti, jer upravo opsesivno bavljenje bolešću i ubija. Iskustva su pokazala da češće prežive oni koji smognu snage da žive za drugog. Oni koji brinu kako će im deca izaći na pravi put i sami sa sobom prave pogodbe da će istrajati dok se to ne desi, najčešće prežive. Oni koji se opsesivno bave svojom bolešću, uglavnom fatalno i završe, a neki sa sobom povedu i svoje najbliže koji su se od silne brige na kraju i sami pretvorili u njihovu bolest.

Uvek, i kada je izlečenje na pomolu i kada je kraj neminovan, važno je poverenje. Niko od nas ne zna koliko je hrabar za tako nešto i koliko je spreman za tako nešto, ali to je neka posebna vrsta hrabrosti, kaže protojerej. To specifično poverenje Vukašinović poredi sa ljubavlju i poverenjem prema prijatelju za koga se zna da neće izneveriti.

„Ako vi znate da će on biti tu negde, vi odlazite sa jednim velikim mirom, jer on vas neće ostaviti. Vera je dobra za svako dobro praktikovanje, jer stičemo iskustvo da nas Bog neće ostaviti, a Bog svakog od nas i podiže i vaspitava i sagoreva“, kaže protojerej Vukašinović. „Bog ponekad govori kroz bolest da bismo sutra bili sluge izlečenja, jer mi koji smo bili bolesni možemo drugim bolesnima nekad da pomognemo više nego oni koji nikada nisu osetili bol i strah od smrti. Smrt nije nestanak postojanja, to je ono glavno što ljudi ne znaju. Morate znati da smrću vi nećete nestati. Da niko neće nestati.“