Bitka pred praznom kasom

Prvi potpredsednik vlade i koordinator službi bezbednosti, jednoglasno ponovo izabrani predsednik Srpske napredne stranke „ukrao je šou“ predsedniku Republike i premijeru onog trenutka kada su mediji javili da je on na kraju ipak prelomio i odazvao se na sirenski zov za moći svog partijskog članstva, kome se nekoliko meseci opirao – i 25. januara na Izbornoj skupštini SNS-a, u Centru „Sava“, rekao da je došlo vreme da se proveri narodna volja.

Vlada Republike Srbije utvrdila je na sednici 28. januara 2014. Predlog predsedniku Republike da raspusti Narodnu skupštinu:

„Dalje ostvarivanje započetih ciljeva i reformi Vlade nalaže preduzimanje mera koje, po oceni predstavnika više parlamentarnih grupa, iziskuju najvišu političku podršku građana Srbije.

Sa ciljem ostvarenja uslova za izjašnjavanje građana o budućem pravcu državne politike i ostvarivanja što šire društvene podrške za ubrzane reforme i modernizaciju društva, predlažemo da se Narodna skupština raspusti, održe novi izbori za narodne poslanike i saglasno volji naroda izabere nova vlada…“

Pismo leti od Nemanjine 11 do Andrićevog venca, a u pismu piše da naprednjaci kreću u novi pohod na vlast.

SVE JE TU: Slobodan Antonić u analizi na sajtu NSPM piše kako ova naša naprednjačka epopeja neodoljivo podseća na sve što se zbivalo još pred kraj naše Prve republike (1944–1990) – dakle 1988. godine i docnije: „Sve je tu: od stvaranja režima lične vlasti, preko tipa ljudi iz kadrovskog okruženja Glavnog političara, uniformnosti i bezobzirnosti medijske propagande, pa sve do eksploatacije ideoloških obrazaca kojima se opravdava grupno (klikaško) zaposedanje i korišćenje državnih resursa i sinekura.

Ta 1988. godina bila je vreme izuzetne popularnosti Slobodana Miloševića. On je probudio mnoga očekivanja u narodu. Sistem je bio okoštao i ozbiljno kompromitovan, a Milošević je nudio ‘brza rešenja’ i ‘antibirokratsku revoluciju’. Izgledao je doista kao političar ‘drugačijeg kova’ u odnosu na sklerotične i dosadne komunističke funkcionere. No, u paketu sa ‘našim Slobom’ i ‘događanjem naroda’, išla je zapravo čitava vojska ambicioznih i bezobzirnih mediokriteta, nameračenih da popune sva viša mesta u komunističkoj nomenklaturi.

Ono što je posebno iritiralo razuman svet bilo je jedno nepodnošljivo licemerje koje je pratilo upravo nastupe ljudi iz Miloševićevog okruženja. Toj pseudoboljševičkoj kamarili usta su bila prepuna kritike birokratije, ‘antibirokratske revolucije’ i svetle budućnosti koja nas čeka. U tu ‘svetlu budućnost’ spadala su najraznovrsnija čudesa: od ‘švedskog standarda’, do ‘10.000 dolara po glavi stanovnika’. Dobro se sećam prve stranice ‘Politike’, na kojoj je krupnim slovima, preko tri stupca, stajao naslov: ‘Srbija pravi turbomlazni helikopter’!

No glavni preduslov za divote koje će nas ubrzo zapljusnuti bio je taj da oni preuzmu svu vlast. Kada su, posle 8. sednice, zaposeli sve funkcije u ‘užoj Srbiji’ mogli su sasvim lepo da pokažu šta znaju. Ali, usledila je galama da društveni prosperitet u Srbiji ne može da nastupi sve dok oni ne zaposednu i sve funkcije u obe pokrajine. Kada su, tokom 1988. i 1989, preuzeli pokrajine, opet nije moglo biti napretka – sada im je nedostajalo da upravljaju i federacijom. A kada su, negde 1992, dobili i federaciju (tj. ono što je od nje ostalo), onda su počeli da se vade na sankcije, rat, opoziciju, neposlušne Srbe u krajinama, i na šta sve još ne…

Nekako istu matricu propagande, licemerja i alavosti vidim i sad. Ono što je 1988. bio ‘turbomlazni helikopter’, danas je ‘grad na vodi’. Ono što je onomad bila ‘antibirokratska revolucija’, danas je ‘borba protiv korupcije’. Ono što je onda bilo ‘događanje naroda’ sada je ‘rušenje žutih’, a onaj nekadašnji ‘švedski socijalizam’ sada se pretvorio u ‘ulazak u EU’. Onoj nekadašnjoj kamarili smetalo je što nemaju vlast u federaciji, a ovima danas smeta što nemaju svu vlast u Beogradu, Vojvodini i parlamentu, te posebno što nemaju premijera (‘jer bismo onda brže sprovodili reforme’).

Kao što je to dobro primetio Branko Pavlović, naprednjački lovci na sinekure neprestano stvaraju privid ‘novog početka’ koji će nas konačno odvesti u obilje ‘čim se počiste žuti sa vlasti’ ‘odmah po rekonstrukciji vlade’, ‘ubrzo posle izbora’… Tako se na obično pitanje – pa kad će više to bolje? – daje besmisleni odgovor: evo samo da uzmemo svu vlast.“

POTROŠENI I OTPISANI: Nešto od te Antonićeve teze o alavosti za moć potvrđuju događaji u Nemanjinoj 11. pri kraju mandata vlade Ivice Dačića u kojoj su moć i zvanja bila različito raspoređena.

Premijer Ivica Dačić, čiji je postizborni verolomni manevar odlučio izbornog pobednika na parlamentarnim izborima 2012, nije komplikovao svoju demisiju kako je mogao, ali je njegov govor tela i celog rukovodstva SPS-a govorio da se oseća izigranim.

Poslat u Brisel da bi se rukovao s Tačijem, uz instrukciju Tomislava Nikolića „nemoj ni da prihvatiš i da odbiješ“, on je pokušavao u ključnim momentima da u taj posao za koji je pretpostavljao da nije politički profitabilan, bar u ključnim momentima uvuče sve popularnijeg Vučića. SNS nije korektno postupao prema čoveku kome je pri pravljenju vlade velikodušno dala premijersko mesto, ali ne i moć. Lično je potkopavan tako što su curili policijski izvori u „aferi Banana“, a slučaj ostavljan nerazrešenim. Naprednjačka ministarka energetike je mesecima ratovala s Dušanom Bajatovićem oko Srbijagasa, na čija pleća je odranije prebačena uloga spasioca velikih firmi-dužnika poput paraćinske fabrike stakla i subvencionisana cena gasa…

Dačić će na sednici predsedništva svoje partije reći da je njegova vlada radila dobro, a da espeesovci nisu govorili da nema razloga za izlazak na izbore zato što su se plašili izbora, nego zato što su smatrali da možda država u ovom trenutku ima preča posla. Kaže da je saradnja sa SNS-om bila veoma dobra, da nijedna odluka nije doneta preglasavanjem, da su sve odluke donete jednoglasno uz svakodnevne dogovore Vučića kao prvog potpredsednika Vlade i njega kao predsednika Vlade.

Ostavka ministra privrede Radulovića, promovisanog uz veliku pompu samo nekoliko meseci ranije, tokom rekonstrukcije vlade, rečito je govorila ne samo o strukturnoj i koncepcijskoj krizi vlade, već i o tendenciji nipodaštavanja institucija. Upitan zašto ne komentariše ostavku ministra koga je nekoliko meseci promovisao kao novu nadu srpske ekonomije, Vučić će kasnije reči, da su tog dana kada je on najavio nove izbore svi ministri u ostavci. Nisu bili u ostavci. Ta izjava bi mogla da se ubroji u one lapsuse koji govore o tome da se Vučić uživeo u ulogu koju su mu dodelili mediji, strani posmatrači i analitičari, ulogu koja je najbolje definisana u onoj reklami za maslac koja glasi „u sve mi se meša“. Vučić će posle tvrditi da nije istina da je u korist izbora prelomio zbog žeđi za vlašću, jer mu je, kaže, premijer Dačić nudio da preuzme ulogu premijera tako što bi vlada pala, a parlament izabrao novu vladu…

PAKET MERA PROMAŠEN, MINISTAR POGOĐEN: Ispod se krila nešto dublja unutrašnja kriza. Do sada nevidljivi Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ 23. januara organizovali su jednosatni štrajk upozorenja u kome je, prema sindikalnim podacima, učestvovalo 530.000 radnika. Izrazili su nezadovoljstvo predloženim izmenama i dopunama zakona o radu i tražili da bude smenjen ministar privrede Saša Radulović, zbog, kako je rečeno, pogubne ekonomske politike koju vodi, a kojom se uništavaju preostala preduzeća u Srbiji; zbog ignorisanja i nipodaštavanja interesa zaposlenih i građana Srbije, zbog delovanja protiv privrede i građana Srbije, ignorisanja instituta socijalnog dijaloga i kršenja važećih zakonskih propisa…

U pismu Dačiću predsednik SSS Orbović, između ostalog, piše:

„Za koga se, Predsedniče Vlade, ili preciznije protiv koga se zakoni u ovoj zemlji pišu i usvajaju, a posebno koji ih eksperti pišu protiv srpskih radnika i građana?“

Kao odgovor na sindikalne zahteve premijer Dačić je sazvao kolegijum Socijalno-ekonomskog saveta na kojem će se razmotriti izmene Zakona o radu, čije su izmene po njegovim rečima daleko od usvajanja, kao i povezanih zakona koji se odnose na radno zakonodavstvo i uslove poslovanja. Potegao je uobičajen argument: „Ako smo postigli dogovor oko Briselskog sporazuma (sa Prištinom), mislim da možemo da dođemo i do dogovora oko Zakona o radu…“

U razgovoru premijera Dačića i potpredsednika Vučića i sa članovima Kolegijuma Socijalno-ekonomskog saveta, predstavnicima sindikata Ljubisavom Orbovićem i Branislavom Čankom i sa predstavnikom poslodavaca Nebojšom Atanackovićem odlučeno je, u ponedeljak 20. januara, da će se formirati nova radna grupa koja će pripremati predloge izmena Zakona o radu.

Saša Radulović, član SES, nije bio prisutan.

Najavljeno je da će se na sednici saveta u punom sastavu raspravljati o predloženim rešenjima Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju i o nacrtu izmena Zakona o radu, a sindikati su najavili da će se vratiti pregovorima, ali ne otkazuju štrajk upozorenja.

Radulović izjavljuje da će podneti ostavku,ako se njegovi zakoni ne usvoje odmah. Ministarstvo privrede objavljuje saopštenje u kome se protivi donošenju odluka van institucija. U saopštenju se kaže da Zakon o Socijalno-ekonomskom savetu ne poznaje instituciju „kolegijuma“, a i da Vučić nije član tog saveta. Podseća se na to da je postupak izrade Nacrta zakona o radu vodilo (Krkobabićevo) Ministarstvo rada, a da je Vlada Republike Srbije 30. decembra 2013. godine, na predlog Ministarstva privrede, jednoglasno usvojila Predlog zakona o privatizaciji, Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o stečaju, Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o Agenciji za privatizaciju i Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza, uz zaključak da se upute Skupštini na usvajanje po hitnom postupku.

Naglašava se da je 13. januara 2014. godine Ministarstvo privrede, nakon više usmenih zahteva na sednici Vlade, uputilo i pismenu urgenciju za hitno zakazivanje vanredne sednice Skupštine na kojoj bi se raspravljalo o zakonima, a da Vlada nije postupila ni po drugoj urgenciji Ministarstva privrede.

Demarš nije urodio plodom i ministar Radulović je podneo ostavku, obrazloživši je nedostatkom političke volje da se sprovedu reforme. Prvo je objavljena njegova primedba da premijer nije kočio reforme, ali da ih nije ni pospešivao, dakle nije se mešao u svoj posao.

Radulović, međutim, u tekstu ostavke ide dalje i kaže: „Paket mera ekonomske stabilizacije je potpuno promašen. U njegovoj izradi nije učestvovala ni Vlada kao kolektivno telo, ni Ministarstvo privrede. Na njemu je radilo Ministarstvo finansija i kabinet Prvog potpredsednika. Ministar privrede iz protesta nije bio prisutan na javnoj sednici Vlade na kojoj je predstavljan ovaj paket javnosti.“

TRI MILIJARDE – NA REČ: I još se kaže: „Doneti budžet za 2014. godinu je neodrživ, u delovima neozbiljan i ni približan onome što je Srbiji potrebno. Da pomenem samo jednu stvar: bez ikakvog pisanog dokumenta, samo na osnovu usmenih informacija iz treće ruke, očekujemo 3 milijarde evra od UAE…

Nadležnosti ovog ministarstva pokušali su i dalje pokušavaju da obavljaju predstavnici kabineta Prvog potpredsednika bez ikakve procedure, bez javnosti i bez ekonomske analize da li su ti poslovi korisni ili štetni za Republiku Srbiju. Svi žele da budu deo nekakvog dila koji će se napraviti. Svi ovi vaninstitucionalni projekti su uspešno zaustavljeni od strane Ministarstva privrede, ali je potrošena velika energija uz veliki gubitak vremena. Primeri su svi ‘arapski poslovi’, posao sa Etihadom, Al Dahra, poslovi vezani za Fijat, poslovi obećavanja i dodeljivanja subvencija, stvaranja zajedničkog preduzeća sa Gorenjem.

Štetan tajni ugovor Republike Srbije, Jata i Etihada, a posebno njegova vanstitucionalna implementacija, najbolji je primer ovakvog delovanja. Kabinet Prvog potpredsednika je mesecima sprečavao Ministarstvo privrede da dobije ličnu kartu Jata, procenu vrednosti imovine i spreči sprovođenje finansijskog restrukturiranja…“

Konflikt izbija i na drugim mestima. „Ovde se ne zna ni ko pije ni ko plaća…“, izjavljuje uz psovke na račun ministra Radulovića direktor Blagoje Spaskovski, RTB „Bor“, koji je prošle godine prešao u SNS, a da je pre toga bio član URS-a.

NISU PITALI KOLIKO OD POREZA MOŽE DOĆI: S tačke vlasti gledano, za raspisivanje izbora izabran je povoljan trenutak. Naprednjaci traže novi mandat dok su još popularni, dok se još pamte efekti hapšenja Miškovića, dok nisu eksplodirale unutrašnje tenzije, dok se veruje u misionarsku ulogu lidera i dok računi još nisu stigli. Ili ne bar svi.

Nakon rekonstrukcije vlade Srbija je ostala bez glavnog poreznika.

Vršilac dužnosti direktora Poreske uprave Srbije Ivan Simič podneo je ostavku 27. decembra izjavivši da je za svoj dosadašnji rad na mestu direktora dobio dve „opomene“. Jedna je, kako je objasnio, opomena Fiskalnog saveta da je najlošiji direktor koji je ikada radio i da je naplata veoma loša, a druga je nešto oko plate.

Fiskalni savet je u Oceni rebalansa 2013, u junu 2013. konstatovao da će veliki podbačaj javnih prihoda dovesti do izraženog povećanja fiskalnog deficita u 2013. a i to da je kretanje javnih rashoda mnogo manji problem od kretanja prihoda budžeta Republike koji je za gotovo 110 milijardi dinara manji od onih koji su planirani inicijalnim Zakonom o budžetu za 2013. godinu.

Shvativši ove konstatacije kao kritiku, Simič je u poruci prilikom odlaska s funkcije odgovorio: „Poreska uprava je ove godine naplatila najviše poreza u istoriji poslovanja…“

A „Novosti“ 23. decembra beleže i Simičevu izjavu: „Nismo naplatili (poreza) koliko je planirano, ali niko prilikom izrade budžeta nije se sa nama o tome ni konsultovao koliko poreza možemo naplatiti… Ciljevi za naplatu su previsoko postavljeni imajući u vidu opadanje potrošnje, odnosno prometa na malo, plata i penzija. Verovatno neće biti moguće ostvariti projektovane poreske prihode u budžetu ni za 2014, osim ako privredni rast ne bude pet odsto, što je nemoguće…“

Na vrhu spiska najvećih poreskih dužnika prošle jeseni su bili: Zastava oružje a.d., Kragujevac; Simpo a.d., Vranje; Kompanija Sloboda a.d., Čačak; Krušik a.d., Valjevo; PPT–Namenska a.d., Trstenik…

Slika s terena govori o rastu socijalne napetosti. Radnici FAP-a iz Priboja su izašli na prugu i čekali da im se obrati. Šta mislite, ko?

Radnici Želvoza blokiraju most…

Moglo bi se reći da tinja prilično duboka kriza sa socijalnim reperkusijama u kojoj je trajalo sporenje oko toga do koje granice se pod firmom reformi mogu ograničavati stečena prava.

REJTING PADA: Taj spor pada u dugoročno i kratkoročno gledano prilično nezgodan kontekst:

Agencija Fič rejtings (Fitch Ratings) snizila je sredinom januara kreditni rejting Srbije na „B+ sa stabilnim izgledima“. Od 2005. do sada kreditni rejting Srbije bio je na stepenici više – „BB- sa negativnim izgledima“.

Kao ključne razloge za snižavanje rejtinga Srbije na „B plus“, Fič rejtings je naveo pogoršanje javnih finansija. Limit za deficit je 2012. i 2013. premašen pre svega zbog restrukturiranja državnih preduzeća i dokapitalizacije državnih banaka. Pored toga, Fič očekuje rast konsolidovanog deficita u 2014. i to četvrtu godinu zaredom na 7,1 odsto. Dinamika duga je nastavila da se pogoršava zbog probijanja deficita i slabog rasta. Fič očekuje da će javni dug 2015. skočiti 70 odsto sa sadašnjih 63 odsto BDP.

Ističe se i da su ekonomski izgledi Srbije i dalje relativno slabi sa očekivanim rastom nešto ispod 2 odsto u naredne dve godine. U 2013. ostvaren je rast od 2,3 odsto, ali je uticaj na javne prihode bio ograničen zbog smanjenja domaće potrošnje. Naime, privredni rast je rezultat dobre poljoprivredne godine i izvoza automobila koji zbog velike „uvozne komponente“ ne donosi velike poreske prihode.

Ekonomista Milojko Arsić izjavio je agenciji Beta da su lošu ocenu Srbiji pre Fiča dali Svetski ekonomski forum i Svetska banka, na osnovu procene da je došlo do pogoršanja uslova privređivanja.

Fič primećuje da vlada tek treba da pokaže političku volju za primenu nepopularnih strukturnih reformi, mada bi prevremeni izbori mogli vladi da daju neophodan legitimitet, navodi se u saopštenju. Legitimitet za šta?

Prilično je jasno šta MMF i Svetska banka traže od Srbije – ali da li će to reći biračima?

Tehnički gledano, vlada u skupštini više nije imala potrebnu komfornu većinu od kada je s mesta ministra za privredu i finansije najuren Mlađan Dinkić, prilikom rekonstrukcije vlade 30. jula 2013, a URS (15 poslanika) otišao u opoziciju – vladina većina u skupštini je istanjena – na 127. Krajem prošle godine počelo se s tehnikom „krpež kuću drži“. Vuk Jeremić, poslanik isključen iz DS-a, jednom je dao kvorum krajem godine tokom rasprave u budžetu.

Kada je iz vladajuće koalicije eliminisan partner koji je držao ključne ekonomske-finansijske resore, Ujedinjeni regioni Srbije (URS), Dačić je to predstavio kao svoju samostalnu odluku, a zapravo je uradio ono što je od njega tražio Aleksandar Vučić, koji je sa Vebera prešao na Fridmana i angažovao Stros Kana i neke strane savetnike. Novi ministar iza koga je stao Vučić krenuo je da demontira prethodno ministarstvo, ali se tu sudario sa Prvim potpredsednikom.

POPULARNOST RASTE: Ta krupna socioekonomska i politička pitanja se po običaju izgube u izbornoj kakofoniji spinovanja, ogovaranja, grdnji i samohvalisanja.

Aleksandar Vučić, u pozi misionara mučenika sa skicom Beograda na vodi u ruci, pokušava da ne ponovi grešku koju su u uverenosti da sigurno pobeđuju napravili Slobodan Milošević 2000. i Boris Tadić 2012. – ne javlja svojima da su pobednici, već s patetikom glumca diletanta priča kako će biti napadani od svih i svakoga i od medija, s kojih se ne skida, i od opozicije, kojoj naprednjaci s pozicija vlasti inače ni u skupštini ne daju ni da zine bez slapa uvreda iz starih radikalskih anala.

Milan Beko u jednom intervjuu kaže: „Ovi izbori za njega nisu opasni. Ovi izbori su za njega apsolutno opasni.“ A pre toga još i ovo: „Ja nisam opasan po Vučića, ali bi on mogao da bude opasan po mene. Ne plašim se Vučića kad je u pravu, ali Vučića treba svi da se plaše kad nije u pravu. Iznenadio me je beskompromisnošću odluke da preuzme apsolutnu vlast…“

Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, zasnovanim na oko 40 odsto opredeljenih birača, naprednjaci ulaze u izborni ciklus kao favoriti. U sondaži CESID-a od 13. do 19. decembra 2013, na pitanje: „Kada bi parlamentarni izbori bili u nedelju i stranke pojedinačno izlazile na izbore, za koju stranku biste glasali?“, za SNS se izjašnjavalo 45 odsto opredeljenih birača, DS – 13, SPS – 11, DSS – 7, LDP – 7, Dveri – 3, URS/G17 plus – 3, SVM – 2 i SRS – 2…

MUKE IZAZIVAČA: Programski naprednjake najkonkretnije osporava Koštuničina Demokratska stranka Srbije, kojoj ne predviđaju spektakularan rezultat, a i naprednjacima nije smetalo da s programskim arhineprijateljem ruše vlast demokrata u Beogradu.

Očito na brzinu spakovan novi ekonomski koncept vlade najkonkretnije je kritikovao bivši ministar te vlade Mlađan Dinkić, koji je ponavljao da bez državne intervencije nema rasta u krizi, te da podsticaje daju i evropske zemlje i da strani investitori, poput japanske Takate koja je investirala u Mađarskoj umesto u Srbiji, odlaze ako nema podsticaja.

„Umesto smanjenja plata i penzija, potrebno je otplatiti kredite, jer bez prevremene otplate dve i po milijarde evra najskupljih dugova nijedan ministar finansija nema šta da radi, ne pomaže ni 10 Stros Kanova. Kamate su danas kao četiri budžeta za poljoprivredu ili 20 budžeta za kulturu“, rekao je Dinkić.

Dodao je da je, međutim, prevremena otplata kredita „politički ekstra nepopularna“, nepopularnija i od smanjenja plata i povećanja poreza, jer se političari plaše da ih narod ne optuži da zbog otplate kredita ne prodaju porodično srebro, a i zato što građani ne vide korist od toga, jer se novac seli sa računa na račun i nema uspeha koji bi mogao da bude prikazan u medijima.

Demokratska stranka u saopštenju povodom raspisivanja izbora gađa u tačku zbog koje su zapravo raspisani izbori – naglašava da i po podacima Ministarstva finansija građani svakoga dana žive sve gore i da je uprkos povećanju poreza i poskupljenjima budžetski prihod manji za 500 miliona evra od planiranog, da je broj nezaposlenih porastao, da je u javnom sektoru zaposleno u prethodnih godinu dana više od 50.000 stranačkih kadrova, a da je Vlada zadužila Srbiju za pet milijardi evra, da su strane investicije u 2013. godini bile tri puta niže od obećane dve milijarde evra…

Kao njihov glavni hendikepirani izazivač naprednjaka pojavljuje se Demokratska stranka, rastresena tradicionalnim unutrašnjim trzavicama.

U Skupštini je DS u početku imalo 67 poslanika, a sad ima 43, jer na njenoj listi izabrani Ljajićevi poslanici su otišli u vladu, a u poslaničku grupu Zajedno za Srbiju (Dušana Petrovića) otišlo je 7 poslanika.

Na Glavnom odboru DS-a 18. januara u Novom Sadu 440 članova Glavnog odbora Demokratske stranke usvojilo je većinom glasova (274 za, 127 protiv i 10 uzdržanih) izveštaj o radu predsednika stranke Dragana Đilasa, što je predstavljalo zapravo glasanje o poverenju. Odlučeno je i da Đilas ostane predsednik stranke do završetka lokalnih izbora u Beogradu, a ukoliko ti rezultati ne budu zadovoljavajući, sam Đilas je predložio da se održi vanredna skupština na kojoj će demokrate birati novo rukovodstvo. To je bio i predlog zamenika predsednika Bojana Pajtića, koji je zatražio od GO DS-a da predsednika DS-a Dragana Đilasa podrži kao kandidata za gradonačelnika Beograda, na izborima koji su zakazani za 16. mart 2014.

Na prošlim izborima demokrate nisu toliko izgubili glasove koliko su izgubili koalicionih partnera – protiv naprednjačke koalicije čije su nastajanje možda pomogli izgubili su tesno 940.659 : 863.294 u glasovima, ali nisu zadržali dva ključna partnera: SPS s kojim su imali predizborni dil i G17. Taj pokušaj Tadića da mimo stranke čiji je počasni predsednik sada uradi ono što nije uspeo posle izbora 2012. potencijalno razbija Demokratsku stranku u izbornom ciklusu

Inače, demokrate su svoje najbolje rezultate ostvarivale u koalicijama. Kada su 2008. nastupali zajedno sa G17 plus u koaliciji Za evropsku Srbiju, demokrate su bile deo korpusa od 1.590.000 glasova, u vreme kada su njihovi glavni izazivači radikali (SRS) imali 1.219.000 glasova – znatno više nego što su na poslednjim izborima imali naprednjaci.

U predizbornim kombinatorikama izgleda da je red pred naprednjačkim vratima, ili po tviter guslaru (Gusleonline):

Stali listom partijski prvaci
vascijele države Srbije
pred Vučićem padaju ničice
ne bi li ih primio pod skute
da zajedno vladaju Srbijom.

Ljajićeva Socijaldemokratska partija Srbije čijih je 9 članova poslaničke grupe dobilo mandate na listi DS-a prva je objavila da pregovara o obnavljanju koalicije s naprednjacima koji mu navodno nude 10 mandata. Među kandidatima za naprednjačku listu primećen je i Vuk Drašković – nekad su oni (pod drugim imenom) bili zajedno, a taj potencijalni koalicioni aranžman formalno bi premostio jedan dugi politički konflikt – koji je započet kumstvom a nastavljen kletvama i pogrdama (videti tekst–“Koreni i deobe“).

U međuizbornom periodu neki su sumnjičili demokrate da taktiziraju radi eventualne velike koalicije s naprednjacima-novoevropejcima. Nakon perioda u kome su naprednjaci nastojali da ih satru, kriminalizuju i satanizuju čini se da im se više veruje kada izjavljuju da s naprednjacima posle izbora ići neće.

Kakva će biti konfrontacija ta dva aktera različite početne izborne snage? Oko čega će se lomiti koplja?

Odgovor bi se mogao dati kad bi se moglo znati šta je program i ideologija naprednjaka u senci Vučićevog umišljenog misionarstva.

Ako neko zna neka javi šta je zapravo ideologija Srpske napredne stranke, koja je po retorici postala proevropska, a po metodu ostala radikalska. Oni su uvećali svoju stranku raznim prebezima, ali nije jasno kako diše to raznorodno društvo kad ne aplaudira lideru i kad ne ponavlja njegove reči.

Lista Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić (940.659 glasova, 73 poslanika) imala je dvanaest raznorodnih članica (Srpska napredna stranka, Nova Srbija, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Koalicija udruženja izbjeglica u Republici Srbiji, Pokret snaga Srbije – BK, Narodna seljačka stranka, Bošnjačka narodna stranka, Demokratska partija Makedonaca, Romska partija, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret socijalista, Pokret za privredni preporod Srbije). U komponovanju vlade i pri rekonstrukcijama oni su delovali kao usisivač, što je možda frustriralo njihove aktiviste koji sada traže novu priliku. Oni su dobili ohrabrenje u nekoliko lokalnih izbora (poslednji na Voždovcu) i iz nekog razloga veruju da njihovi birači ne vide da oni sprovode nešto što se mnogo razlikuje od njihove predizborne retorike 2012. Na vlasti su postali, kao što u Srbiji obično biva, servis za zapošljavanje.

STRANKE I KOALICIJE U KAMPANJI 2012: DS (V. Jeremić, R. Ljajić, B. Tadić),… foto: reuters

…SNS (T. Nikolić),… foto: reuters

…SPS – PUPS – JS (I. Dačić, J. Krkobabić, D. Marković),… foto: fonet

…URS (M. Dinkić)… foto: fonet

…i SRS (D. Todorović, V. Radeta) foto: fonet

IZBORNO I UNUTARPARTIJSKO ISKUŠENJE: D. Đilas i B. Pajtić foto: alex

PREMIJERI OD 2001: Z. Đinđić,…

…Z. Živković,… foto: a. anđić

…V. Koštunica,… foto: a. anđić

…i I. Dačić

foto: milovan milenković