Bitka koja se može dobiti

Aleksandar Vučić će tek videti šta je dobio političkom likvidacijom Tomislava Nikolića, odnosno koliko je i da li je uopšte profitirao prelaskom iz premijerske u predsedničku fotelju, jedva osam meseci nakon onoliko skupštinske drame, onolikog ekspozea i onolikog zaklinjanja u stabilnost i „mandat od četiri godine“. Meni se čini da je pogrešio. Ali to je sada manje važno. Uspeo je da pobedi u prvom krugu i uspeo je da namakne dva miliona glasova (nesumnjivo sumnjivih, ali glasovima nekih, nominalno, opozicionih članova RIK-a definitivno ozvaničenih). Opozicija nije uspela da se ujedini, nije uspela da se izbori za iole ravnopravan medijski tretman (čini se da većina to nije ozbiljno ni nameravala) i, što je najvažnije, čak ni uz pomoć Belog, nije uspela da u većem broju izvede nove birače. Odnosno, ni da se primakne, a kamoli prebaci brojku od 4 miliona izašlih, koja je bila neophodna da bi se uopšte imalo čemu nadati.

ŠTA KAŽU BROJKE: Za razliku od predsedničkih izbora, gde je svaka predizborna matematika jasno i razgovetno ukazivala da šanse praktično nema, beogradske brojke pružaju nešto drugačiju i po opozicionu stvar znatno povoljniju sliku.

Nasuprot onih slavnih opštenacionalnih 55 odsto, u Beogradu je Aleksandar Vučić, kao zajednički kandidat SNS-a, SPS-a, JS-a, SDP-a i ostalih iz vladajuće koalicije, osvojio jedva 44 odsto glasova. A u samom centru grada je čak i izgubio od Jankovića (na Vračaru 28:39 odsto, Starom gradu 27:39, a na Savskom vencu 33:35). Više od 50 odsto osvojio je samo u Surčinu, Grockoj, Obrenovcu, Mladenovcu, Barajevu i Sopotu, dok je ispod 40 odsto dobio na Novom Beogradu, Zvezdari, Savskom vencu, Starom gradu i Vračaru (u ove dve poslednje opštine čak i ispod 30 odsto). Janković je u Beogradu osvojio čak 24,10 odsto, Luka Maksimović 12,64, a Vuk Jeremić 6,34 – što znači da bi, sa krhotinama otišlim Raduloviću, Obradoviću, Popoviću i Stamatoviću, zajednički kandidat-lista opozicije mogla imati tesnu, ali jasnu prevagu nad listom SNS-SPS (pa čak i, eventualno, pridruženim radikalima).

A još gore po Vučića i SNS zvuči podatak da je iz godine u godinu, tj. iz izbora u izbore podrška koaliciji SNS–SPS u Beogradu manja za 6 do 7 odsto (vidi tabelu u foto galeriji).

Znači li to da opozicija sigurno pobeđuje u Beogradu? Daleko od toga. Kao što rekosmo gore, to samo znači da, za razliku od ostalih političkih trka i bitaka u poslednjih pet godina, ova za opoziciju nije već unapred izgubljena, odnosno da će Vučić ovaj put morati da se potrudi i da mu pobeda nije zagarantovana. Sve ostale izborne utakmice koje je vodio sa pozicije vlasti (2014, 2016, 2017) dobijao je glatko, i one su, manje-više, bile završene još pre nego što su formalno i otpočele. A priče o neizvesnosti („sigurno gubim“, „oni su u prednosti“, „pokušaćemo da im se suprotstavimo“) služile su samo za loženje i dodatnu mobilizaciju njegovog ionako hipermobilisanog biračkog tela – kao i za dodatno iživljavanje nad praktično vezanim i bespomoćnim političkim protivnicima.

Sada je stvar nešto drugačija, i bez obzira što je SNS i dalje favorit, beogradski izbori sadrže dozu neizvesnosti, neophodnu da bi se nešto izborima uopšte zvalo, odnosno onu koja prave izbore razlikuje od pukog „glasanja“ – na šta su oni ponovo počeli da se svode u ovoj „Vučićevoj eri“.

ŠTA MOŽE DA UČINI VUČIĆ: Vučić može da uradi razne stvari. Na primer, može da pusti da procesi idu svojim tokom i tako ne samo na delu pokaže da je „predsednik svih građana“ koji se, eto, „izdigao“ iznad nivoa dnevne i partijske politike, nego i da preko diskretnog prepuštanja Beograda polako počne da priprema teren za svoj postepeni i kontrolisani silazak sa vlasti. Ali to, ma koliko, zapravo, u nekom smislu možda bilo racionalno, svakako ne liči na Vučića i poslednje je što bi se od njega moglo očekivati. Zato to ovde i navodimo samo kao teoretsku i najmanje moguću mogućnost.

Vučić (pod 2) može da pokuša da podigne rejting, utera SPS na zajedničku listu, što neće biti preveliki problem, pronađe nekog relativno atraktivnog kandidata za gradonačelnika (Selaković?, Zorana?, neki akademik?) i upusti se u juriš na kotu 50 plus. Puštanje niz vodu Siniše Malog, umivanje grada, napadno sređivanje fasada po centru i najavljeni završetak prve (tačnije, „1.a“) faze „Beograda na vodi“ kazuje da će novoizabrani predsednik-premijer svakako dejstvovati i u tom pravcu. No, čini se da prostora na toj strani nema previše, odnosno da, šta god radili, Vučić i SNS u narednim mesecima teško da mogu značajno da poprave sadašnji rejting i povećaju broj glasača u glavnom gradu. A da nevolja bude veća, ni specijalne ekipe za „prevaspitanje“ i ubeđivanje neubeđenih delova biračkog tela, na čelu sa Zvonkom, Zeljom i nabildovanim momcima u crnim džipovima, po Beogradu ipak neće moći da haraju baš onako kao što su to činili po Kosovskoj Mitrovici, Odžacima, Vrbasu, Mionici – što ne znači da neće biti aktivni i da neće ordinirati po rubnim opštinama.

No, ako su mu limitirane mogućnosti u pogledu povećanja broja sopstvenih birača u Beogradu, Vučić (pod 3) ima ozbiljan prostor za igru na protivničkom delu terena, to jest za smanjenje ili cepanje opozicionih glasova – što mu praktično izađe na isto. Jedna, dve ili tri opozicione liste koje ostaju ispod cenzusa, u tom smislu, prava su blagodet za Vučića i mogu da mu obezbede tih nedostajućih 7–10 procenata koji će mu u Beogradu po svoj prilici faliti.

Konačno (4), ostaje realna mogućnost da problem reši tako što će napraviti predizborni ili postizborni dil sa nekom, nominalno, opozicionom opcijom, koju će diskretno medijski i logistički da pogura, a da oni onda, razume se, „u interesu građana“, SNS-u u miraz donesu neophodan broj glasova i odbornika. I mada smo ovo naveli kao poslednju opciju u nizu, ona je realno verovatno prva, to jest Vučiću najdraža i najverovatnija. A po opoziciju svakako najfatalnija.

SRS bi na predstojećim beogradskim izborima Vučiću mogao biti ta dragocena akvizicija u najmanje dva smisla (tj. i pod tačkama 3. i 4). Pre svega, kao koalicioni partner, ukoliko im lista pređe cenzus. Ali i kao neko ko će rasuti nekoliko dragocenih procenata, ukoliko završe ispod cenzusa. Šešeljev beogradski rezultat u predsedničkoj trci takav je da ostavlja prostora za obe varijante: I da se SRS s mukom dokopa „celzijusa“ i pripomogne u formiranju vlasti. Ili da ostanu ispod crte i tako delimično ublaže naprednjački beogradski minus.

ULOGA BELOG I FAKTOR ŠAPIĆ: Sličnu ulogu, doduše, sa drugačijom i plemenitijom motivacijom, ali sličnim efektom, mogao bi imati i pokret oko Belog, ukoliko odluče da se pojave na BG izborima – i ukoliko, kao što najavljuju, ostanu pri stavu da neće u koaliciju „ni sa jednima, ni sa drugima“.

Dok na predsedničkim izborima antipolitička pojava Belog nije nanela neku političku štetu, a možda je imala i donekle pozitivan efekat, u smislu karikiranja i demaskiranja karikature od izbornog procesa, na gradskim izborima bi protestni glasovi za Belog lako mogli indirektno završiti na Vučićevom kontu. Za Belog, razume se, nije glasao nijedan Vučićev glasač, ali i te kako jesu mnogi potencijalno opozicioni. Za očekivati je da Beli neće ni približno ponoviti svoj „precednički“ BG rezultat. Ali čak i da bude dva-tri puta slabiji, to će još uvek biti solidan komad otkinut od opozicionog salda. S tim što na predsedničkim izborima ovo otkidanje, sticajem okolnosti, nije imalo direktan uticaj na glavni ishod, dok na gradskim to i te kako može biti slučaj.

Ne toliko svojom ranom kandidaturom, koliko izjavama koje su tu najavu pratile („razgovaraćemo sa svima, uključujući SNS“), Aleksandar Šapić kao da se na neki način samokandidovao za ulogu opozicionog trojanskog konja, odnosno ulogu „konstruktivne opozicije“. Šapić, teoretski, može biti i šansa, ali i grobar u operaciji opozicionog osvajanja Beograda.

U ovom trenutku mnogo je veća verovatnoća da bude ovo drugo. Po istraživanjima u koja smo imali uvid, a i nekim sopstvenim, Šapić ima veoma dobar rejting, a na Novom Beogradu i u Zemunu bukvalno „razbija“. Mlad je, uspešan sportista, simpatičan i popularan. Oprošteni su mu brojni gafovi, od kojih su neki bili gotovo babićevskih dimenzija, zaboravljen sporan doktorat, „Nambije“ i „ružna“ (žuta) prošlost. Pošteđen od SNS-a, ostavljen na miru od krvožednih Vučićevih tabloida, vlada najvećom opštinom u Srbiji, pred nosom Vučića i naprednjaka koji inače protivnicima ne prepuštaju ni mrvu vlasti ni u najmanjoj mesnoj zajednici u srbijanskoj zabiti. Već sâm taj podatak, čak i da nije bilo poslednjih diskutabilnih izjava, više je nego dovoljan da se obrati pažnja na moguću „Gangulinu“ ulogu u predstojećoj „bici za Beograd“. A da je Aleksandar Vučić na to isto već odavno obratio pažnju, nemojte nimalo sumnjati.

U svakom slučaju, ne treba ga otpisivati u bilo kom smislu. A ukoliko opozicija nastupi iole pametno i organizovano (mada, pošteno govoreći, ti atributi baš i ne pristaju naročito uz ono što se zove „srpska opozicija“), i šanse za Šapićevo eventualno soliranje za Vučićev račun biće srazmerno manje.

ENIGMA ĐILAS: Ime doskora politički otpisanog Đilasa u poslednje vreme se počelo vrteti u kontekstu predstojećih BG izbora, iako, ako se ne varam, on sam na tu temu nije izjavio apsolutno ništa. Nesumnjivo uspešan gradonačelnik – i upamćen kao takav – koji je sa tog mesta otišao neporažen, tj. nije smenjen na izborima, već verolomstvom i preumljenjem partnera iz gradske vlasti. Preživeo je pravi medijski i politički linč, a potom bio još uspešniji predsednik Košarkaškog saveza, koji se sa poslednje Olimpijade u Riju vratio sa čak dve medalje. On je, što je za ovu priču posebno važno, čovek koji je do nogu (36:24) pobedio Vučića u kampanji 2012. Da, Đilas bi možda mogao biti taj, ukoliko uopšte reši da se kandiduje. I ukoliko opozicija hoće da stane iza njega – i ukoliko Vučić u rezervi nema neku „bananu“, poput one kojom je svojevremeno srezao Dačićeve ambicije ili ubedio Tomu da odustane od kandidature za predsednika.

Uostalom, pisac ovih redova je samo za poslednjih par nedelja po tom pitanju čuo više „pouzdanih“ i pritom potpuno suprotstavljenih verzija. „Sigurno ide.“ „Ne pada mu na pamet.“ „Ima dogovor sa Vučićem.“ „Biće zajednički kandidat opozicije.“ No, već i same te i tolike spekulacije ukazuju da bi njegov ulazak u trku mogao uneti novi kvalitet i pobrkati mnoge političke lončiće.

Nešto od onoga što je rečeno za Šapića, deo opozicione čaršije, doduše, u pola glasa, govori i za Dragana Đilasa. Ali tu ima nekoliko važnih razlika. Đilasovi poslovi se istražuju. Đilasovi saradnici se procesuiraju. Đilas ne gostuje na Pinku i Vučićevi tabloidi godinama za njega imaju samo reči zlobe i mržnje. Da li je (ne)moguće da će sa Vučićem da napravi dil? U Srbiji ništa nije nemoguće. Ali za sada se prilično pouzdano može reći da tog dila nema, a opšte je znano da je u protekle četiri godine imao prilika, pa i više ponuda da se taj dil sklopi.

Nikome ne treba slepo verovati, ali treba biti racionalan. Nikada, naravno, nema apsolutne garancije da nećemo biti obmanuti, ali ipak postoji relativno pouzdan kriterijum: „Da li ste vi, gospodine taj i taj, spremni da ulazite u vlast sa SNS-om ili tu mogućnost apsolutno isključujete?“

Samo oni koji na gornje pitanje odgovore jasno, glasno i nedvosmisleno NE – dolaze u obzir. Svi ostali su sumnjivi i potencijalni kandidati za Vučićev kanabe. Eto, to je moj predlog, a ostali neka smisle i predlože bolje.

ŠTA MOŽE OPOZICIJA: Kao što smo rekli, a nadam se i pokazali – daleko od toga da će pobeda opoziciji pasti u ruke kao pečena ševa. Naprotiv. Vučić ima na raspolaganju čitavu paletu opcija. Ali po prvi put od 2012. postoji realna šansa i po prvi put konačni ishod ne zavisi isključivo od Vučićevog plana i hira. Opozicija, za promenu, može da se koordinira i ujedini. I nadam se da posle iskustva sa predsedničkih i poslednjih parlamentarnih izbora neće biti mnogo onih koji će me ubeđivati kako je mnogo bolje ići „u više kolona“, jer se tako, tobože, bolje zahvata i mobiliše širi spektar biračkog tela.

Janković je, realno gledano, u ovom trenutku broj 1 u opoziciji. Ali posle vrlodobrog rezultata na predsedničkim izborima, bilo bi pomalo neozbiljno, a verovatno čak i pogubno, da sada krene da trči gradske izbore – i još da na tim izborima ne pobedi! S druge strane, Šutanovčeva donekle iznuđena, ali svakako mudra odluka da na predsedničkim izborima podrži Jankovića ulila je novi vetar u malaksala jedra DS-a, što bi u ovoj stranci moglo povećati zahteve i ambiciju da sada oni, kao „stožer opozicije“, daju kandidata za gradonačelnika (Balšu Božovića ili, verovatnije, samog Šutanovca).

Vuku Jeremiću bi, možda, takođe moglo pasti na pamet da na gradskim izborima pokuša da vida rane iz predsedničke trke. No, to bi bio pogrešan i u suštini samoubilački potez. (A isto to, samo još mnogo izraženije, važi i za Radulovića.) Posle relativnog uspeha u UN, i relativnog fijaska u srpskoj predsedničkoj kampanji, Jeremić ne sme dozvoliti više nijednu trku u kojoj će biti „moralni pobednik“. Što u prevodu znači da ni pod razno ne bi smeo sam da bude kandidat (ali bi, na primer, možda mogao da podrži nekog zajedničkog opozicionog kandidata).

Sve u svemu, iz različitih razloga, čini se da je trenutno klima mnogo pogodnija za zajedničko opoziciono delovanje nego pre samo par meseci ili godinu dana. I čini se da će onaj ili oni koji to ne shvate ili opstruiraju lako sebe dovesti u poziciju Vuka Draškovića iz leta dvehiljadite. Opozicija može da obezbedi kontrolu, ali stvarnu, na svakom biračkom mestu – što na svim prethodnim, „nacionalnim“ izborima nipošto nije bio slučaj.

Konačno, opozicija može, tačnije mora, da iznađe mehanizme međusobne komunikacije i koordinacije kojima bi eliminisala ili makar na minimum svela opasnost od Vučićevih „trojanaca“. Odnosno, opozicija mora da bude dovoljno fleksibilna da ne nastupa ideološki isključivo i sektaški, ali i dovoljno složna i čvrsta da, između ostalog, može da prepozna i odbaci kukavičja jaja unutar svojih redova.

Dakle, da zaključimo. Ovoga puta nema opravdanja, p(r)opusta ni izvinjenja. Hoću reći: bez obzira na sve „napredne“ strategije i marifetluke, šansa konačno postoji, i ako se ne uspe – ovaj put će(mo) sami biti krivi.