Dok se sama privreda guši u krupnim teškoćama, a sve više se širi krug građana u pukom siromaštvu, vodeći političari se bave „projektovanjem“ velikih investicija koje će nas već sutra (nikad danas) volšebno zaposliti, razviti i od Srbije stvoriti prestonicu nekakvog budućeg „privrednog čuda“ u regionu, a i šire. Tako se umesto o nužnim, suvoparnim i restriktivnim ekonomskim reformama, sve više klikće „o milijardama, avionima i kamionima“, koji tek što nisu stigli u Srbiju, zahvaljujući „svetskim vezama“ ovdašnjih vodećih političara.
FARAONSKA KONSTANTA: U tom svetlu treba razumeti da čak i postnovogodišnji novi ispad ministra rudarstva Milana Bačevića, koji je na konferenciji za novinare posebno naglasio da će Kina u balkanski region „u narednom periodu uložiti 10.000 milijardi evra“ (što je šest puta više od godišnjeg budžeta Kine), te da će Kinezi centar ove investicione aktivnosti smestiti u Beograd – nije samo posledica „greške u prevodu“ na koju je, navodno, nesrećno naseo pre dva meseca u Bukureštu na kineskoj investicionoj konferenciji, niti je samo posledica njegovog tužnog nedostatka osećaja za elementarne ekonomske dimenzije. Naime, taj tragikomični ispad verovatno je pre svega posledica Bačevićeve želje da i on nekako doprinese stvaranju „bolje privredne atmosfere“ u Srbiji uoči prevremenih izbora, te da tom „ekskluzivnom informacijom“ popravi ličnu poziciju u Predsedništvu Srpske napredne stranke, gde mu izgleda akcije ne kotiraju visoko, uprkos tome što je „privatni ministar“ samog predsednika države Tomislava Nikolića i nominalni, oficijelni „čovek za vezu“ sa Ruskom Federacijom (kao kopredsednik međudržavnog komiteta).
Ministar Bačević je, potom, objašnjavajući svoju grešku „nesaglasnošću između našeg i engleskog numeričkog sistema“ (što je nova glupost, jer su ta dva numerička sistema potpuno ista, jer su oba dekadna), svoj gaf zabašurio u intervjuu „Politici“ (12. januar) vraćanjem na svoj omiljeni projekat, kanal Beograd–Solun, koji je navodno potreban zato što su Rusi „napustili Konstancu, kad su Rumunija i Bugarska ušle u EU“ (vredi li dalje komentarisati Bačevićevu geopolitiku i njene zjapeće kontradikcije), pa će Kinezi preuzeti Solun, da bi Rusi „s juga“ a Nemci u Egejsko more lakše isporučivali svoju robu i bolje valorizovali mrežu kanala Rajna–Majna–Dunav. Dakle, i taj kanal, Morava-Vardar, ostaje faraonska konstanta „predizborne ekonomije“ srpskih naprednjaka.
Naime, još uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora 2012. godine, tadašnji aspirant na predsedničku funkciju Tomislav Nikolić je izjavio da će u slučaju njegovog dolaska na vlast „investitori uložiti 100 milijardi evra u industrijsku zonu i plovni put kroz Srbiju“. Predsednik Nikolić je, inače, svoj obol „predizbornoj ekonomiji“ dao već krajem prošle godine, kada je u govoru povodom „svečanog početka radova“ na Južnom toku kroz Srbiju rekao da će ti radovi uposliti 100.000 ljudi u Srbiji (Bačević taj broj sada smanjuje na oko 80.000). Pošto se taj veliki broj pojavio još prilikom zaključivanja energetskog aranžmana sa Ruskom Federacijom, 2008. godine, naša javnost bi verovatno volela da neko jednom objasni kako će to izgradnja Južnog toka zaposliti 100.000 ili 80.000 ljudi u Srbiji – kada stručnjaci smatraju da se na tom poslu može očekivati sto puta manje srpskih radnika (zavarivača, zidara, vozača i železničara – pošto ne proizvodimo ni cevi, ni relejne pumpne stanice, niti opremu za postavljanje cevovoda).
Dakle, ni „izlaz Srbije na more“ niti „Srbija kao evropsko energetsko čvorište“ nisu projekti blizu okončanja i ostvarenja, kao ni ogromna većina drugih predizbornih „investicionih obećanja“ SNS-a, ali se u toj stranci verovatno smatra da se bajke o budućim ogromnim investicijama pod njihovom zastavom do beskraja mogu podgrevati uoči svakih izbora.
ŠEIK I ĐILASOV PILON: Od „podgrejanih“ predizbornih infrastrukturnih projekata sada je najpogodniji i najaktuelniji nekadašnji „Europolis“ iz Miloševićevih vremena, kasnije preimenovan u „Beograd na vodi“ – jer su, bar, beogradski gradski izbori potpuno izvesni. U tom pravcu glavni spektakl trebalo bi da se održi krajem ove sedmice kada navodno u Srbiju stiže šeik Muhamed al Abar, prvi čovek kompanije „Emar propertis“, koja je izgradila velika zdanja u Dubaiju, a navodno je spremna da u „Beograd na vodi“ uloži čak 3,1 milijardu dolara. Istina, u informacijama o ovom novom aranžmanu sa investitorima iz Zaliva prvo se spominje izgradnja velikog tržnog centra, valjda da se „suzbiju“ zatečeni „tajkunski tržni centri“, a kasnije bi se prišlo rekonstrukciji pola Beograda, onog sa Savske padine. Ono što je kao detalj zanimljivo jeste to da će, navodno, „plan projekta biti završen do kraja januara, da bi u februaru on bio dat na uvid javnosti“, što sugerira zaključak da će šeiku biti doista ponuđen neki stari (Mrkonjićev) projekat ili će se munjevito izraditi neki novi i još velelepniji. Dakle, plan će biti prezentiran kao uporišna tačka predizborne kampanje u Beogradu, gde se izbori očekuju 16. marta, da bi se umanjio značaj famoznog „Đilasovog pilona“.
Kad je reč o gore spomenutim kamionima, oni bi više mogli da posluže za slučaj prevremenih parlamentarnih izbora, a reč je o očekivanom „povratku Mercedesa“ u Priboj na Limu, kako je nekoliko puta natuknuto iz Vučićevog kabineta. U stvari, najave ove vrste oslanjaju se na okolnost da je u novembru prošle godine, za vreme štrajka zaposlenih u ovoj firmi, koja godinama ne radi, ppv Aleksandar Vučić posetio FAP u društvu Rolf-Juergena Seyerlea, koji je posle godinu dana rada na funkciji generalnog direktora firme Mercedes-Benz Srbija i Crna Gora, obećao novu saradnju sa FAP-om, ali o ovom mogućem poslu još se pouzdanije ništa ne zna.
VISOKE PEĆI POTPALJUJEM JA: Da naprednjaci u pogledu „predizbornih“ privrednih projekata nisu naročito inventivni pokazuje i najava ministarke energetike Zorane Mihajlović da će se EPS uskoro korporatizovati (navodno do kraja prvog kvartala), to jest da će se iz javnog preduzeća transformisati u akcionarsko društvo, što bi automatski značilo da će i 4,8 miliona građana Srbije dobiti besplatne akcije ovog velikog preduzeća. O tome koliko će svaki građanin Srbije dobiti vrednosti sa besplatnim akcijama EPS-a, već su počele špekulacije u tonu sličnom sa onih famoznih Dinkićevih 1000 evra, uoči izbora 2008. godine. Ministarka Mihajlović nije u sličnom pogledu bila toliko precizna, pa je samo izjavila da je „EPS kompanija koja može da ima odličnu vrednost akcija“. Neki brokeri, međutim, procenjuju da bi vrednost tih akcija mogla biti oko stotinak evra i podsećaju da su Telekomove akcije „vredele“ oko 70 evra, kada su deljene, ali da je njihova prodaja na berzi i dalje zabranjena, pa se cena zapravo ni ne zna tačno (znaće se kada Telekom bude prodat ili kada mu se uvede obaveza da akcije iznese na berzu).
Na izvestan način i ponovno potpaljivanje visoke peći u Smederevu, mada najavljeno još pre više meseci, uklapa se u spomenutu „predizbornu ekonomiju“ o kojoj pričamo, jer većina stručnjaka smatra da je obnavljanje proizvodnje „uranilo“ (iako se oporavak tražnje za čelikom primećuje u Severnoj Americi), te da će ono koštati poreske obveznike Srbije oko 30 miliona dolara mesečno. No, smederevski birači su bar spaseni za neko vreme, a predizborna promotivna mašinerija pronašla je u Beču jedan investicioni fond koji bi navodno da kupi Železaru Smederevo.
Ovoj „navali investicija“ iz propagandnog arsenala SNS-a, uoči mogućih parlamentarnih izbora, jedini pokušava da parira premijer Ivica Dačić, koji je jesenas negde u SAD nabasao na Donalda Trampa i ponudio mu da povoljno, na ruševinama Generalštaba JNA u Beogradu, izgradi neki luksuzan hotel. U ponedeljak (13. januar) delegacija grupe „Tramp“ stigla je u Beograd na eksploratorne razgovore, ali je teško proceniti da li će od ovog posla nešto biti s obzirom na niz okolnosti koje nisu razrešene povodom zgrade Generalštaba i njenog podzemlja (gde je navodno centar vojnih veza). Osnovna svrha je, međutim, čini se već ispunjena, pa je dokazano da i premijer Dačić, u slučaju da se raspišu prevremeni izbori (koje on odbija), „konja za trku imade“.
Posle svih ovih lepih najava treba podsetiti da je guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković, oktobra prošle godine, na jednom skupu u Aranđelovcu, izjavila da je neto priliv stranih direktnih investicija u Srbiju u prvih devet meseci 2013. godine bio 584 miliona evra. Od toga je 22 odsto bilo uloženo u prerađivačke kapacitete, 20 odsto u trgovinu i finansije, 13 odsto u građevinsku industriju, 7 odsto u energetski razvoj itd. Tadašnji direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Božidar Laganin je 20. oktobra prošle godine izneo „zvanično očekivanje“ da će 2013. godine priliv SDI biti sličan onom iz prethodne 2012. godine – dakle, oko milijardu evra. Što je, dakako, dva ili tri puta manje od onoga što je Srbiji neophodno da krene sa mrtve tačke.
Pri tome treba imati u vidu da je Srbija čak i u vreme najžešće svetske krize uglavnom imala znatno više stranih ulaganja nego protekle godine: 2008. godine 1.824 miliona evra, 2009. godine 1.372 miliona evra, 2010. godine 860 miliona evra, 2011. godine 1.827 miliona evra.
