Prolazi vreme, a Srbija ne ide ni brže ni jače ni bolje nikud. Lepo je imati poverenje u nekog ko želi da osnuje stranku otcepljujući se od radikalno desne opcije, ali je isto tako odgovorno priznati da li je bilo u pitanju realno političko skretanje ili samo dobar način da se dođe na vlast sa željom da se ta vlast pretvori u potpunu uzurpaciju svih institucija. Često smo skloni na ovim prostorima da zanemarivanje vremenskog faktora, protoka vremena, pripisujemo sebi kao manu. Sad vidimo da to nije naš ekskluzivitet. Na to ukazuje i poslednji izveštaj Evropske komisije. Uz sve moguće ublažavanje, tako imanentno ovim izveštajima, siže bi se mogao objasniti kao: „Nismo se tako dogovorili.“
Naravno da je u žiži način pregovora Beograda i Prištine. Namerno kažem „način“ jer je očigledno važnija forma nego šta je suština tih pregovora. Forma je u pitanju jer se isključivo insistira na rešenju statusa uz pregovarače koji kroz proces pregovaranja pokušavaju da obezbede (a posrednik im u tome pomaže) ostanak na vlasti. Zato i sve u vezi sa pregovorima izgleda kao neka asimptota za koju bi svaki ozbiljan političar rekao da se rešenje problema nalazi negde u beskonačnosti. Ali, mi živimo danas.
Suština rešenja ovog problema, a i suština pregovora, bila bi da se obezbedi mir i bezbednost u regionu. Dakle, ne samo u odnosu Beograda i Prištine. Dok je postojala SFRJ iz koje potiču ovi nerazrešeni konflikti, postojala je ideologija kao krovni objedinjavajući faktor. Raspad te zajednice izazvao je nestanak ideologije koja je bila najmanji zajednički sadržalac i zauzimanje nacionalističkog narativa. Podela po nacionalnim granicama. Sada je pred nama problem kako to vratiti nekim normalnim tokovima.
Da bismo pronašli šta bi mogao biti zajednički interes novonastalih država u regionu, potrebno je videti šta je ono što ne poznaje novonastale granice i šta je ono što ne uzima nacionalnu pripadnost za zlo. Po mom mišljenju, dovoljno je otvoriti dnevne novine u svakom gradu ovog regiona i spoznati da je organizovani kriminal odgovor na gore postavljeno pitanje. Sprega politike i kriminala je ceo region dovela do „latinoamerikanizacije“. To znači da se povlačenjem državnih granica (što je potpuno normalna stvar kada se jedna zajednica kao što je bila SFRJ raspada) neće rešiti problem koji je nadnacionalan. I eto nam zajedničkog interesa i cilja, a to je borba protiv organizovanog kriminala.
Ista stvar je sa vojskama novonastalih država (primeniti i na odnos Prištine i Beograda). Umesto da se formiraju vojske prijateljskih i dobrosusedskih država, sa zajedničkim planiranjem i mogućim zajedničkim potencijalima, kreiraju se vojske koje javno mnjenje percepira kao vojske koje se u suštini spremaju za neki međusobni rat. Tako građani postaju zatočenici straha od novih konflikata.
Na ovaj način se stvara taj potencijal da lokalni lideri „mašu“ konfliktnom retorikom kada im to zatreba, a sa jednom jedinom željom – da ostanu na vlasti što je duže moguće. Sve ovo bi bilo skoro pa nemoguće u demokratskim društvima. A da li su, na primer, Beograd i Priština obezbedili osnovne postulate pravila igre koja bismo mogli nazvati demokratskim? Vratimo se na izveštaj EK. Šta kaže izveštaj, kako stojimo sa pravosuđem? Ili sa civilnim društvom? Čak i EK uviđa problem u sferi medija, koji je očigledno trebalo da posluži drugačijem cilju pa se dosta toga prećutkivalo, a sada je jasno da služi opet istoj stvari: da se ostane na vlasti, po cenu anti EU retorike, kao zamajca prikrivanja nesposobnosti da se suoči sa osnovnim životnim problemima. Rezultat je poguban, pa je pravo pitanje šta se dobija tim anti EU narativom, koji se razlio kroz fake news i kroz botovanje po društvenim mrežama za potrebe lokalnih vladara.
Hajde da bacimo pogled na pravosuđe. Zar bezbednost regiona ne počiva i na nezavisnom i dobro organizovanom pravosuđu, koje obezbeđuje i punu saradnju između država? Da li je to slučaj sa državama Balkana koje još uvek nisu članice EU, pa i nekih koje to jesu, a u komšiluku su?
Zato se Nova stranka u svom akcionom planu „Šta da se radi“, usvojenom pre godinu dana, zalaže za obezbeđivanje osnovnih standarda koji će dovesti do rešavanja statusa Kosova, uz posredovanje EU. Na Srbiju (kao i na ostale kandidate za članstvo u EU) primenjuje se isti takav princip. Statusi su, pokazalo se, izgovori da se ne uspostave standardi. I to mora da se prekine. Kažu ekonomisti da je važno pravilo za vođenje posla: prekini da gubiš. Vreme je da se prekine gubljenje. Izgubili smo mnogo toga, od demokratije do tek uspostavljenih institucija koje su za demokratiju neophodne. Vreme je da se u što kraćem roku, bez odlaganja, trasira put ka EU svih država u regionu. U prilog ovome idu i rezultati tek završenih izbora za Evropski parlament. Evropa traži zajednička rešenja i takvoj Evropi sigurno nije potreban nestabilan kvazidemokratski Balkan sa liderima koji ne vide dalje od lične koristi i ostanka na vlasti.
Autor je predsednik Saveta Nove stranke
