Bez zakona, a pošteno

Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić i Hans Ulrik Merki, predsedavajući Upravnog odbora IBM-a za Evropu, Bliski istok i Afriku, potpisali su Sporazum o strateškom partnerstvu u razvoju informatičke infrastrukture Republike Srbije.

„Ovo je drugi veliki korak ka visokim tehnologijama, posle Sporazuma sa Majkrosoftom. Veoma sam zadovoljan što je posle nekoliko meseci priprema ovaj sporazum potpisan“, rekao je Đinđić na konferenciji za novinare.

„Ovo je novi početak za IBM u Srbiji, jer je Srbija veoma važno tržište za nas i na njemu može dobro da se zaradi“, izjavio je Merki.

Branislav Anđelić, sekretar za razvoj informatike i interneta u Vladi Srbije, izjavio je da je vrednost Sporazuma teško izmeriti i da, ukoliko on bude uspešan, pozitivan efekat može se meriti milijardama dolara.

Ovako su otprilike mediji prošle nedelje izvestili javnost o strateškom partnerstvu jedne (istina, međunarodno nepriznate) države i jedne od najmoćnijih multinacionalnih kompanija. Dve činjenice iz ove priče ostale su upečatljive: da se na Srbiji može dobro zaraditi i da se zarada (valjda obostrana) meri milijardama dolara.

PRIMEDBE: I dok establišment s ponosom promoviše svoje nove partnere, kao i u slučaju strateškog partnerstva sa Majkrosoftom, tako i sporazum na istu temu sa IBM-om izaziva negodovanje u delu poslovne i stručne javnosti. Stručnjaci za informacione tehnologije ne spore da je IBM jedna od najrespektabilnijih kompanija u toj oblasti, ali i upozoravaju da je Srbija ugovorom o strateškom partnerstvu ustoličila IBM kao monopolistu kome je suštinski prodala svoje tržište na kome više ne mogu da konkurišu drugi proizvođači. Vladi Srbije upućene su i zamerke da se ne ponaša domaćinski i ukazuje na primer vlada Francuske i Brazila koje su se opredelile za otvorene sisteme, nabavljajući besplatan softver, alate i baze podataka na svetskom informatičkom tržištu.

U delu poslovnih krugova, međutim, prvo pitanje koje se postavilo bilo je: koliko vredi ovaj sporazum. Naravno, pitanje (što bi se reklo) implicira „duplo dno“, jer ne traži samo odgovor o budućoj dobiti strana potpisnica, već zadire i u škakljivu sivu zonu moguće lične koristi pojedinaca. Naravno, da se u ovom slučaju ne radi o direktnim i dokazanim optužbama, ali, društvo koje jednom „ujede zmija“ refleksno se plaši „i guštera“. Dosadašnja praksa Miloševićeve vlasti koja je rezultirala visokim mestom Jugoslavije na svetskoj rang listi korumpiranih država i naročito nepostojanje zakona o javnim (državnim) nabavkama, zakonito su proizveli sumnju da bi Sporazum o strateškom partnerstvu Srbije i IBM-a kao kolateralnu državnu štetu mogao da ima ugrađenu i korupciju. Dodatnu sumnju izazvala je tajnost Sporazuma, ali je ona (sumnja) trajala samo dva-tri dana.

Prvo što je Branislav Anđelić, sekretar Vladine Agencije za razvoj informatike i interneta, u razgovoru za „Vreme“ učinio je to da nam stavi na uvid Sporazum o strateškom partnerstvu Vlade Srbije i IBM-a. „Tu nema nikakve tajne, Sporazum je potpuno javan i mi smo baš na tome insistirali u pregovorima sa IBM-om“, kaže Anđelić.

Ono što odmah upada u oči je da to nije Sporazum o strateškom partnerstvu, već Sporazum o namerama kojim Vlada Srbije nominuje IBM kao dugoročnog strateškog partnera iz oblasti informacionih tehnologija i ključnog učesnika u izvršavanju i implementaciji projekata Vladinih institucija. Dve odrednice – „dugoročni strateški partner“ i „ključni učesnik“ – bile su dovoljne da se Anđelić, kako kaže, ponovo suoči sa prekorom koji ga prati od kad je u julu postavljen za šefa Agencije: „niste vi ništa drugačiji od onih prethodnih, opet neke tajne tendere dajete svojim prijateljima“.

Zbog te rečenice gospodin Anđelić na pitanje „ima li elemenata za sumnju o korupciji u Sporazumu sa IBM-om“, odgovara vrlo široko i navodi jedan drugi primer:

„Sredinom jula (kad sam počeo da radim za Agenciju) saznao sam da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije raspisalo pozivni tender. Kod njih je to uobičajena praksa već 20 godina i imaju vrlo dobro razrađene procedure. Ali, lično sam smatrao da taj način nabavke preko pozivnih tendera nama kao državi više ne odgovara. Zato sam predložio premijeru da zamolimo ministra Dušana Mihajlovića da poništi taj tender i da isti takav ponovo raspiše, ali da bude javan. I ne samo to, nego da se u komisiju koja ocenjuje novi tender uključe i ljudi van MUP-a jer se radi o velikoj sumi novca. Iako još nemamo zakon o javnim nabavkama, dogovorili smo se da se ponašamo kao da ga imamo. Šta smo mi uradili u konkretnom slučaju? Tu su bila tri tendera: za nabavku radio-opreme, vozila i informatiku. Mene je interesovao ovaj treći. Onda smo učinili dve stvari: u Komisiju MUP-a ušli smo predstavnik saveznog MUP-a i ja. Komisija je izuzetno profesionalno obavila posao, imali smo 429 ponuda, sprovedena je cela procedura, Komisija je potpisala taj tender, ali time nismo završili posao. Onda smo napravili opštu međuresorsku komisiju koju su činili članovi iz Ministarstva finansija, Agencije za razvoj informatike i interneta, iz Agencije za privatizaciju i MUP-a. Ta Komisija još zaseda i za sva tri tendera kontroliše rad prethodne komisije. Ova Komisija ne ulazi u tehničke detalje, samo posmatra da li je prethodna komisija radila kako treba. To jeste komplikovan, duži i skuplji proces, ali sad me ljudi zovu telefonom da mi čestitaju i kažu kako ne mogu da veruju da MUP na ovaj način sprovodi javnu nabavku, jer to nikada nije postojalo. S druge strane, mnogi se opet pitaju šta se iza toga krije i šta sam ja tu namestio za sebe. Priča o tenderu u MUP-u za mene je jako važna jer pokazuje put kojim želimo da idemo.“

Gospodin Anđelić ne spori da veliki problem predstavlja to što Srbija još nema zakon o javnim nabavkama i objašnjava da je Vlada 3. avgusta donela uredbu po kojoj sve državne nabavke moraju da idu na javne tendere. Potom je donela još jednu uredbu kojom zabranjuje raspisivanje javnih tendera do donošenja zakona o javnim nabavkama. To znači da svako ko hoće da u međuvremenu raspiše tender mora da pošalje zahtev Vladi da ona odobri njegovo raspisivanje i da odredi posebne uslove pod kojima će on biti raspisan. Do sada je na ovaj način Vlada odobrila samo nekoliko tendera: spomenuti za MUP, jedan zajednički Agencije za razvoj informatike i Agencije za unapređenje državne uprave (to je tender koji se kompletno finansira iz pomoći vlade Norveške i ako se pare ne potroše do kraja oktobra – nema ih). Odobren je još jedan tender u Upravi za zajedničke poslove za umrežavanje preostalih republičkih organa koji su smešteni u novim zgradama. Za svaki od tih tendera Vlada je određivala posebne uslove.

Zatim se sekretar Vladine Agencije za razvoj informatike i interneta vraća na drugu (odnosno, pravu) priču o pregovorima sa velikim svetskim informatičkim kućama.

„Naš cilj u tim pregovorima je uvek dvostruk: da što je moguće povoljnije dobijemo opremu i softver za potrebe države. Tu je primenjen zapadni model mišljenja po kome je država jedan veliki biznis koji želi da sklapa strateške ugovore sa proizvođačima, a ne da to rade svako ministarstvo i opština. Jer kad se nabavljaju velike količine neke robe (kompjutera, na primer) mogu da se dobiju i veliki popusti“, kaže Anđelić.

ODGOVORI: „Zatim smo krenuli dalje, da firme koje dolaze da nam prodaju robu i usluge pokažu dobru volju i obezbede nam transfer znanja i tehnologije, ali besplatno. Dakle, tražimo od tih svetskih kompanija da nešto povoljno urade za nas kao državu da bismo im bili bolje mušterije. I na naše veliko iznenađenje, naišli smo na fantastičan odziv. Prvo kod Majkrosofta, a sad i kod IBM-a. Sada pregovaramo i sa Oracleom i firmom Cisco sistems oko ugovora o strateškom partnerstvu.

Na pitanje stvara li Sporazum o strateškom partnerstvu sa IBM-om monopol te kompanije u Jugoslaviji, Anđelić kaže: „Ne. Ključna klauzula Sporazuma je da nas ništa ne sprečava da u isti takav ugovor uđemo sa bilo kim drugim. Mi bez tog uslova nećemo ni sa kim da razgovaramo. Ubedili smo IBM da nam pomogne u razbijanju monopola Majkrosofta na desktopu. Ovde je na nas bila povika kad smo se vratili iz Sijetla da smo prodali dušu Majkrosoftu. I IBM je pristao da svoje PC-e isporučuje ovoj zemlji sa izborom operacionog sistema na desktopu – Linux ili Windows.“

„VREME„: Da li Sporazum znači da je Vlada Srbije u obavezi da kupuje IBM hardver?

ANĐELIĆ: Ne. Ni slučajno. Mi ćemo sa IBM-om potpisati poseban ugovor po kome će naši državni organi ukoliko budu kupovali IBM računare imati određeni popust u odnosu na najbolju ponudu koju neka firma ponudi na tenderu. Eto, na primer, sada u Ministarstvu nauke imamo tender za 1300 računara koje će to ministarstvo dati naučnim institucijama, fakultetima… Najbolju ponudu za sada imamo od kompanije Del, zatim od Hjulit Pakarda i IBM-a. Ministarstvo nauke ući će u pregovore sa sva tri ponuđača kako bi dobilo neki dodatni popust. I ako izaberemo IBM (a ne mora da bude), onda na tu cenu koju je dao u tenderu IBM će odobriti dodatan popust.

Znači, ako mi u toku godine budemo kupovali mnogo IBM računara, imamo više popusta. Ali ni u kom slučaju nismo obavezni da kupujemo IBM računare.

Tendere ćemo ocenjivati tako što ćemo prvo ustanoviti koje ponude najbolje odgovaraju našim tehničkim zahtevima. Onda, koje ponude daju najbolje uslove finansiranja jer mi smo siromašna zemlja i najteže nam je da platimo u gotovini. Znači, daleko nam je povoljniji neko ko je malo skuplji ali nam daje na otplatu od onog ko je malo jeftiniji a traži sve unapred. Onda gledamo ko daje kredit, a ako daju svi, važno je ko ima najbolju cenu. Ako nam IBM daje kredit i ima dobru cenu, naravno da će dobiti posao. Ako nema takvu ponudu, neće dobiti posao.

Moram da kažem da je kod IBM-a specifičan slučaj jer kod jednog segmenta njegovih računara ne postoji zamena. To su veliki računari i na njima su strateški podaci ove države, statistika, carina, biće delimično baze podataka građana… Tu jednostavno nema izbora. Pošto smo i mi i IBM svesni da bez tog velikog računara ne možemo, onda nam je IBM dao jedan fenomenalan „program podmlađivanja“. Po tom će programu svi veliki IBM računari kod nas, ima ih 39, biti inovirani na najnoviji softver i, kao druga stavka, petogodišnji plan postepenog dolaska na punu cenu softvera. S tim što ćemo u prvoj godini imati popust od 67 odsto, a u kasnijim godinama uvek ćemo imati najmanje 40 odsto popusta. Na taj način IBM nas je vrlo lukavo sprečio da prebacujemo baze podataka na velike računare drugih proizvođača. Dakle, IBM tu ima neki monopol, ali ga ja baš ne bih nazvao monopolom jer mi ipak imamo izbor. IBM nam je dao tako povoljne uslove da mi ne moramo da odemo od njih.

Da li će i u projektu „elektronske vlade“ biti javnih tendera?

Priča je identična prethodnoj. Sve je vrlo široko postavljeno i u igri su svi proizvođači. I ne samo da će ići na javni tender, već smo u Agenciji doneli odluku da se ljudima na nižim nivoima vlasti ne mešamo u posao. Dakle, dopuštamo svakom državom organu da odluči šta je to što je njemu tehnološki potrebno za izvršenje njegovog dela posla. Kad oni izaberu, moj posao je da proverim da li se ta oprema uklapa u standarde tako da njegov sistem može da komunicira sa svim drugim državnim organima. Moj posao je još da nadgledam da tenderska procedura bude sprovedena tako da država za najmanje novca dobije najbolju moguću robu.

U originalu piše da je to „Sporazum o namerama„, a u javnosti je predstavljen kao „Sporazum o strateškom partnerstvu„?

Pa, to je to.

Kad je strateško partnerstvo u pitanju onda obe strane imaju korist?

Naravno.

Šta od toga ima Srbija?

Pa dobro, možda naslov Sporazuma nije dobar. To je sporazum o razumevanju. Šta mi dobijamo? Osim velikog popusta za velike računare o kome sam govorio i demonopolizaciju sa Linuxom, dobijamo nekoliko vrlo značajnih stvari u oblasti razvoja i obrazovanja. Prvo, od IBM-a dobijamo program za nezavisne kreatore softvera koji oni mogu da nabave na lizing ili kredit bez bankarskih garancija. Drugo što smo dobili je Akademija za elektronsko poslovanje pri svim univerzitetima a IBM daje najnovije programe, učila, softver i obuku nastavnika.

Nije li to jedna vrsta stvaranja monopola IBM–a na buduće generacije?

I jeste i nije. Sličnu takvu akademiju pravićemo i sa Majkrosoftom i sa Oracleom jer od svakog od njih moramo da izvučemo najbolja i najsavremenija rešenja.

Ne vezuje li nas time IBM dugoročno?

Pa, u neku ruku, da. To se dogodilo i u Americi kada je EPL počinjao sa proizvodnjom računara. Delili su ih besplatno na univerzitetima i svršeni studenti su kasnije u profesionalnoj karijeri ostali mušterije EPL-a. Jeste, mi na ovaj način prejudiciramo interesovanje mladih generacija za IBM.

Šta još dobija Srbija od IBM–a?

Mi ćemo najverovatnije morati da menjamo veliki IBM računar u statistici. Dogovorili smo se da, ukoliko se taj računar menja, da se malo reparira i poklonili bismo ga Univerzitetu. IBM će na njega ugraditi Linux sa 10.000 virtuelnih Linux mašina.

IBM ima veoma veliko iskustvo u razvoju strateških sistema „e-govermenta“ i mi nezavisno od opreme možemo da koristimo tu metodologiju. IBM ima u Vašingtonu centar za izučavanje „e-govermenta“ koji za njih vodi Univerzitet Harvard. Dogovorili smo se da će naše državne delegacije posećivati taj centar o trošku IBM-a, a ta kompanija će ovde organizovati radionice za obuku naših ljudi koji treba da rukovode državnom administracijom.

To je Srbija dobila. A šta je IBM tražio od nas?

Postoji jedina stvar koju je IBM eksplicitno tražio. Evropski zakoni o javnim nabavkama imaju neke klauzule koje sprečavaju kompaniju koja je dizajnirala sistem za naručioca da učestvuje u isporuci opreme za taj sistem. IBM je od nas tražio da mi to od njih ne zahtevamo. Znači, ako IBM nama pomogne da konceptualno dizajniramo jedan sistem, da ga onda ne sprečimo da ravnopravno učestvuje na tenderu. Mislim da je to u redu.

I eksplicitno su od nas tražili poštovanje intelektualnih prava.

UMESTO ZAKLJUČKA: Možda neke dileme, iza kojih se ne krije zla namera, ipak ostaju posle odgovora sekretara Agencije za razvoj informatike i interneta. Ne zato što se po svaku cenu traži „dlaka u jajetu“ koja treba da potvrdi unapred pretpostavljenu tezu da i u sadašnjoj srpskoj nomenklaturi ima korupcije. Od nove vlasti građani očekuju ono što im je obećala – da sve radi otvoreno i u javnom interesu. Primer Sporazuma o strateškom partnerstvu Vlade Srbije i IBM-a poslužio je kao javni test u kome bi se proverilo kako radi republička vlada kad za potrebe države nabavlja određenu robu, jer na kraju krajeva to plaćaju svi poreski obveznici.

U tom kontekstu nezaobilazno je tumačenje dr Predraga Jovanovića, direktora Transparensi Internešenel Srbija, međunarodne organizacije koja se bavi istraživanjem pojava korupcije.

„Sporazum o strateškom partnerstvu u razvoju informatičke infrastrukture Srbije koji su potpisali predstavnik IBM-a za Evropu i naš premijer Zoran Đinđić, po mom mišljenju, ne sadrži nikakve elemente koji bi poslužili kao osnova za korupciju“, kaže Jovanović.

Dokument, prema Jovanovićevim rečima, predstavlja klasično „pismo o namerama“ koje je neobavezujuće, što i eksplicitno stoji u tekstu: „Razmenjeni uslovi nisu obavezujući, ukoliko nisu uključeni u definitivan ugovor. Obe strane mogu prekinuti pregovore u bilo koje vreme, bez posebnog razloga i bez kompenzacije troškova drugoj strani. Obe strane zadržavaju pravo da dogovaraju slične sporazume sa drugim stranama.“

„Stoga potpisivanje Sporazuma o namerama sa IBM-om kojim je ova kompanija izabrana da pomogne Vladi Srbije u tehnološkoj modernizaciji administracije i uvođenju tzv. ‘elektronske vlade’ (e-goverment) ne daje IBM-u nikakvo ekskluzivno pravo koje bi on mogao iskoristiti za sticanje ekstraprofita. S obzirom na to da IBM-u nije dao nikakvo posebno pravo, zaštićeno ugovorom, premijer nije ni mogao (a logično je pretpostaviti, ni želeo) da traži nešto za uzvrat“, kaže Jovanović.

Direktor Transparensi Internešenel Srbija kaže da „već i sama činjenica da je dokument Sporazuma javno dostupan (moguće ga je pogledati na sajtu srpske vlade) i da nijedna informacija vezana za njega nije proglašena poverljivom govori u prilog da ovde nema ničeg sumnjivog. To samo potvrđuje staro pravilo da tamo gde se čisto radi postoji i puna javnost u radu, odnosno da transparentnost i nepostojanje korupcije idu ruku pod ruku. I obrnuto, kada se nešto skriva, to uvek pobuđuje sumnju da ‘ima nečega’. Zato se Transparensi Internešenel i zalaže da javnost u radu (transparentnost), slobodan pristup informacijama i odgovornost postanu pravilo u radu novih, demokratskih vlasti, kao najbolji način prevencije da ne dođe do malverzacija i korupcije.

Konačno, u Sporazumu stoji da će se oprema za javnu administraciju u Srbiji nabavljati na otvorenim tenderima, što je adekvatan metod. Kako će se realizovati ti tenderi biće propisano uredbom Vlade Republike Srbije o javnim nabavkama u oblasti informatike i interneta koja treba da se donese ovog meseca. Ovom uredbom će se propisati procedure i postupci prilikom nabavke opreme, izvođjenja radova i pružanja usluga u oblasti informatike i interneta.

Transparensi Internešenel, kao vodeća svetska organizacija za borbu protiv korupcije, specijalizovana upravo za pravljenje i praćenje procedura i postupaka tendera i aukcija, sa velikom pažnjom iščekuje ovu uredbu.“

Predrag Jovanović za kraj, ipak, ima i jedno neprijatno pitanje za Vladu Srbije: „Zašto se nabavke u ovoj oblasti uređuju posebnom uredbom, a ne čeka se zakon o javnim nabavkama čiji bi nacrt, prema rečima ministra Đelića, takođe trebalo da bude obnarodovan tokom narednih dana?“