Bez jakog odgovora na nasilje

Jedan od gorućih problema u sistemskoj borbi protiv partnerskog i porodičnog nasilja jeste nepovezanost postupajućih organa nakon prijave nasilja. Zaštitnik građana već je ovog leta predstavio nalaze 14 slučajeva nasilja nad ženama sa smrtnim ishodom, pa se ispostavilo da je u čak 12 došlo do sistemskih propusta. Zašto je odgovor sistema na nasilje nad ženama neadekvatan, zašto se greške u sistemu ponavljaju po istom obrascu i kako to da nam teorija ide bolje od prakse, razgovaramo sa zamenicom zaštitnika građana Gordanom Stevanović

„VREME“: Koje su najslabije tačke sistemske borbe protiv porodičnog i partnerskog nasilja?

GORDANA STEVANOVIĆ: Posebno treba preispitati praksu kada javno tužilaštvo slučaj ne okončava krivičnim postupkom već diverzijom od krivičnog postupka, primenom instituta odlaganja krivičnog gonjenja. Reč je o primeni instituta odlaganja krivičnog gonjenja, uglavnom kroz obavezu uplate novčanog iznosa u humanitarne svrhe. Smatramo, i to je istaknuto u Posebnom izveštaju zaštitnika građana, da javna tužilaštva treba pažljivije da u svakom konkretnom slučaju ispituju da li se svrha odlaganja krivičnog gonjenja zaista može ostvariti na ovaj način, posebno uzevši u obzir da novčana kazna nejednako pogađa učinioce različitog imovinskog stanja, a najviše samu ženu žrtvu nasilja i njenu decu. Potrebno je, takođe, da tužilaštva razmotre mogućnost da u većem broju slučajeva određuju obaveze učiniocu koje će uticati na smanjivanje uzroka nasilja, kao što je psihosocijalni tretman učinioca nasilja. Ova mera se retko koristi iako ona deluje na uzrok nasilja i može da utiče na dinamiku porodičnog i partnerskog odnosa.

Institucije koje se bave ovim problemom, vode evidencije koje su međusobno nepovezane i neuporedive. Kako do toga dolazi?

Odgovor nadležnih organa i dalje je neefikasan i nepravovremen, mere koje se preduzimaju nisu adekvatne nasilju koje žena trpi i uglavnom su privremene i usmerene na sklanjanje žene žrtve iz porodičnog domaćinstva na određen, uglavnom kratak vremenski period. Neki od ključnih problema su neostvarivanje multidisciplinarne saradnje i nepostojanje razmene i davanja povratnih informacija između organa starateljstva, policije, zdravstvenih ustanova, tužilaštva i suda, kao i nedostatak praćenja izrečenih mera zaštite od nasilja u porodici, koje (je dužan da) evidentira organ starateljstva, ali čiju primenu suštinski ne prati nijedan organ.

Takođe, treba unapređivati servise i usluge podrške za žene koje trpe nasilje, ali i preduzimati aktivnosti rada sa izvršiocima nasilja, u cilju promene njihovog ponašanja a time i zaustavljanja nasilja. Time pokazujemo da se nasiljem bavimo celovito, počev od uzroka do saniranja posledica, a istovremeno i prevencijom faktora koji doprinose nasilju i njegovom suzbijanju. Podsećam da ključnu ulogu u prevenciji i zaštiti žena od nasilja treba da imaju upravo organi na lokalnom nivou, gde je podrška ženi potencijalnoj žrtvi, ili ženi koja je nasilje već preživela, najvažnija i gde je može dobiti.

Jedinice lokalne samouprave uglavnom ne finansiraju posebne usluge za žrtve nasilja, sa izuzetkom sigurnih kuća i prihvatilišta, tamo gde oni postoje, ali se finansira niz usluga koje mogu da koriste i žene žrtve nasilja.

Iako su preventivne mere prepoznate kao značajan faktor u borbi protiv nasilja nad ženama, u većini slučajeva aktivnosti jedinica lokalne samouprave svode se na izdvajanje sredstava iz budžeta za potrebe koje im naznači CSR, ali ona nisu usmerena isključivo na usluge za žrtve, mada ih i one koriste. Izuzetak su gradovi koji iz budžeta finansiraju sigurne kuće, prihvatilišta i prihvatne stanice, ili (retko) rad specijalizovanih ženskih organizacija. Navodi se i da se pomoć pruža „ranjivim grupama“, uključujući i Rome i Romkinje, kada postoji evidentirano nasilje.

Samo nekoliko posećenih opština/gradova ima službe besplatne pravne pomoći koje pružaju uslugu i ženama koje trpe nasilje. Pravnici koji pružaju besplatnu pravnu pomoć uočavaju da raste broj predmeta, da je „povećan broj parnica razvoda brakova, poveravanja dece i zbog neplaćanja alimentacije“, ali i da veliki broj žena koje pokrenu postupke „ubrzo, usled nedostatka sistema podrške – nemaju posao, nemaju sigurno mesto za život, plaše se kome će deca biti poverena – odustaju od tužbi i vraćaju se u porodice u kojima trpe nasilje“. Sve službe besplatne pravne pomoći pišu akte za sud, ali ne zastupaju žrtve, osim u Novom Sadu. Pravno savetovanje žrtve, inače, predstavlja „opštu uslugu podrške“.

Šta je sve neophodno da bi odgovor sistema na partnersko i porodično nasilje bio zaista sveobuhvatan?

Ovom prilikom bih samo želela da istaknem da je stav zaštitnika građana da je za unapređivanje zaštite žena i, uopšte, žrtava nasilja u porodici, ključno: dosledno primenjivati sve propise i procedure koje se odnose na zaštitu, posebno žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima; uvesti konkretnu odgovornost za nesavestan rad u nadležnim organima i službama, ali i omogućiti uslove za rad svih nadležnih organa i službi; dodatno unapređivati zakonodavstvo i procedure na osnovu iskustava iz primene, a pre svega doneti izmene Krivičnog zakonika koje je predložio zaštitnik građana.

Još 2011. godine, zaštitnik građana tražio je da se Krivični zakonik izmeni i dopuni uvođenjem novih krivičnih dela, kao što su proganjanje i seksualno uznemiravanje, i novih mera bezbednosti, kao što je udaljavanje iz porodičnog domaćinstva ili obavezan psihosocijalni tretman. Unapređenjem normativnog okvira poslaćemo jasnu poruku da je država spremna da sankcioniše nasilje nad ženama, da se ono kažnjava a da će svaka žena dobiti punu zaštitu od svakog oblika nasilja u porodici i partnerskim odnosima.

Ovih dana mnogo govorimo o novom Zakonu protiv porodičnog nasilja. Da li vam se čini da je već postalo frustrirajuće to što samo donosimo nove i nove zakone, izmene Krivičnog zakonika, protokole o postupanju itd., a da se problemom primene uopšte ne bavimo?

Republika Srbija potvrdila je sve najznačajnije međunarodne ugovore koji se odnose na zaštitu žena od nasilja, ali domaći pravni okvir još uvek nije adekvatno izmenjen niti je praksa u radu organa vlasti usklađena sa obavezama koje je država potvrđivanjem međunarodnih ugovora preuzela. Broj žena žrtava nasilja u porodici i partnerskim odnosima u prethodnim godinama je alarmantan i ukazuje na neophodnost unapređivanja postupanja svih organa u sistemu zaštite žena od nasilja u porodici, na efikasnije primene postojećih propisa i izmene zakona kojima će se uvesti novo krivično delo proganjanja, pooštravanje sankcija (uz razmatranje da li je novčana kazna primerena za nasilnika), obavezan psihosocijalni tretman za nasilnika i druge odredbe usmerene ka prevenciji nasilja.

Zaštitnik građana je Ministarstvu pravde još 2011. godine uputio, a zatim 2012. godine ponovio, Inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika u cilju usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Nije postupljeno po ovom, kao ni po predlogu da se donese zakon koji uređuje pružanje besplatne pravne pomoći kojim bi se unapredio položaj svih osetljivih grupa, a pre svega žrtava nasilja u porodici, i po preporuci da se preduzmu mere radi obezbeđivanja odgovarajućih usluga prihvata žrtava aktuelnog porodičnog nasilja iz Godišnjeg izveštaja zaštitnika građana za 2013, 2014. i 2015. godinu.

Zaštitnik građana je ove godine u 12 od 14 slučajeva femicida i u 46 slučajeva nasilja u porodici utvrdio nepravilnosti u postupanju nadležnih službi. Da li u tim greškama može da se uoči nekakav obrazac?

Greške su najčešće neodgovarajuće odluke organa, nepreduzimanje odgovarajućih mera i neadekvatan i neblagovremen izbor mera za zaštitu žena od nasilja. Uočeno je da se, naročito u slučaju verbalnog nasilja, žrtva nasilja upućuje da sama vodi postupke pred nadležnim organima, bez obzira na obaveze organa da preduzimaju mere za koje su nadležni. Iako je obaveza svih organa u sistemu zaštite žena od nasilja u porodici i zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja da sarađuju i redovno razmenjuju sve informacije, utvrdili smo da ta saradnja često izostaje, ili se ne sprovodi blagovremeno, kao i da se informacijama koje se odnose na nasilje ne posvećuje dužna pažnja, što utiče na efikasnost rada organa i izbor mera za zaštitu žrtve. Zaštitnik građana je, takođe, utvrdio istovetne ili istovrsne propuste policijskih službenika, stručnih radnika organa starateljstva i zdravstvenih radnika koji ukazuju na neophodnost da se odmah pristupi proceni razloga koji su doveli do ovih propusta, utvrđivanju odgovornosti postupajućih službenika, njihovom sankcionisanju, kao i planiranju aktivnosti koje će dovesti do njihovog otklanjanja ili smanjenja rizika od njihovog ponavljanja u budućnosti. Zaštitnik građana je nadležnim organima 27. jula i 28. avgusta ove godine uputio niz sistemskih preporuka kako bi se otklonili utvrđeni nedostaci koji se očigledno ponavljaju i unapredilo postupanje policije, organa starateljstva i zdravstvenih ustanova u slučajevima nasilja u porodici i partnerskim odnosima i sprečili slični propusti u budućnosti.

Suzbijanju i prevenciji nasilja pomažu i obuke službenika koji se bave ovim problemom. Ima li precizne evidencije o broju obučenih službenika, efektima obuka i, najbitnije, o održivosti – da li su obuke kontinuirane ili jednokratne?

Od izuzetnog značaja je i edukacija postupajućih službenika koji su u direktnom kontaktu sa ženom žrtvom nasilja, kako bi oni razumeli položaj žene koja trpi nasilje u porodici i partnerskim odnosima, neravnotežu moći između žrtve i nasilnika, dinamiku nasilja i njegove posledice na žrtvu – što je u potpunosti u skladu sa Istanbulskom konvencijom.

Zaštitnik građana je tokom 2015. godine izvršio analizu dostupnosti obuka o zaštiti žena od nasilja, njihove efikasnosti i obuhvata zaposlenih tim obukama, i izradio Poseban izveštaj o obukama za sticanje i unapređenje znanja i kompetencija za prevenciju, suzbijanje i zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Tim izveštajem je utvrdio nedostatke i uputio preporuke. Zaštitnik građana je utvrdio, između ostalog, i da zaposlenima u organima nije obezbeđen dovoljan broj obuka o zaštiti žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima, da je primetna neujednačenost u broju obuka i obuhvatu zaposlenih koji su obuke pohađali u različitim sistemima, da nisu uspostavljene odgovarajuće evidencije o obukama, sadržaju i ciljevima obuka i broju zaposlenih koji su obuke pohađali, kao i da organi ne vrše procenu usvojenosti znanja i veština zaposlenih koji su neposredno angažovani na poslovima zaštite žena od nasilja, niti način primene stečenih znanja u praksi.

Zaštitnik građana će u petak 25. novembra održati skup na ovu temu u Narodnoj skupštini. Šta je cilj ovog skupa i kakve rezultate očekujete?

Zaštitnik građana u saradnji sa Narodnom skupštinom Republike Srbije, uz podršku Misije OEBS-a, 25. novembra ove godine, povodom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama organizuje konferenciju „Sveobuhvatan pristup borbi protiv nasilja prema ženama“. Nas cilj je da okupimo predstavnike svih nadležnih organa u sistemu zaštite žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima, kao i predstavnike nezavisnih tela za zaštitu ljudskih prava, međunarodnih organizacija i organizacija civilnog društva iz zemlje i regiona, domaće i strane eksperte. Tako bismo razmenili dobre prakse saradnje u borbi protiv ovog ozbiljnog društvenog problema, sistemske nedostatke i prepreke sa kojima se suočavamo i razmotrili mogućnosti za njihovo prevazilaženje, za sprečavanje nasilja i sveobuhvatnu i efikasnu zaštitu žrtava nasilja.

Članak je objavljen u okviru projekta „Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji fi nansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji)
kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz fi nansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika
„Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.