Za počinioce krivičnih dela protiv imovine, a pre svega razbojnike, potvrdilo se u mnogim domaćim i stranim istraživanjima, važi da imaju najnepovoljniju strukturu ličnosti pa time i najveću stopu recidivizma, odnosno povratka kriminalu i posle odslužene kazne. Nalazeći se u „bermudskom trouglu“ kriminala, droga – oružje – razbojništvo, njihovi neurotični pohodi za otimanjem što veće količine novca neretko se tragično završavaju, ubistvom, teškim ranjavanjem ili svirepim mučenjem žrtve.
Objašnjavajući za „Vreme“ patološku strukturu njihove ličnosti, Zlatko Nikolić, doktor socioloških nauka sa Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, kaže kako su razbojnici direktan produkt neuspele socijalizacije. „U detinjstvu, već od pet godina, čak i od treće, nazire se njihov dalji razvoj. Oni su ili previše maženi i paženi, sve im je udovoljavano pa nemaju zadršku pri određivanju ‘šta je moje, šta mi treba i kad mi treba’. Hirovito i besno se ponašaju još kao deca, bacaju se na pod, vrište, udaraju nogama. Sve što je tuđe mora i može da pripada i njima, što da ne, ako su jači uzeće od drugih. Druga kategorija neuspele socijalizacije proizlazi iz zapuštenosti, kada takođe nisu građene kočnice u odnosu na nešto što je tuđe. Zapravo, radi se o psihopatskoj strukturi ličnosti koja ne oseća strah, kod koje nije izgrađen osećaj za druge, koja ne može da pretpostavi tuđu patnju i bol.“
„VREME„: Mnoga istraživanja pokazuju da su u kriminalnom svetu oni čak najagresivniji, s najvećim stepenom amoralnosti.
ZLATKO NIKOLIĆ: Upravo tako, ali pre svega oni se dele u tri kategorije. Kad su tinejdžeri, počinju sa otimačinama džeparca klincima, presreću ih ispred škole, otimaju im lančiće, mobilne i druge sitne vrednosti. Tu fazu završavaju sa nekih 16 godina a stariju maloletničku grupaciju karakterišu napadi na kioske, dragstore, radnje. Inače, oni sebe smatraju mnogo vrednijim od ostalih, čak i od drugih kriminalaca, i za sebe misle da su klasa u odnosu na druge. Tako se i ponašaju, spolja su uglađeni, doterani, ali ne osećaju se tako, a to što osećaju jeste razlog zbog kog se ponašaju razbojnički. Ne poštuju zakon, jer misle država je kriva za sve, država je kriva što im nije dala i omogućila sve ono što njima treba. U završnoj razvojnoj fazi su oni od 18 do 35 godina čije je razbojništvo usmereno na banke, pošte, gde je potrebna recimo veština savladavanja alarma, otvaranja sefova, vožnje, logistike, plasiranja ukradenog.
Iz kojih socijalnih slojeva dolaze?
Iz svih socijalnih grupa, od onih najnižih, najmarginalnijih do najviših krugova, samo što su ovi prvi dodirljiviji policiji i tužilaštvu. Ovima iz viših krugova obično socijalna sredina prašta, pod izgovorom mladost-ludost. Tako da su razbojnici iz tih krugova više u kategoriji tamnih brojki, i to samo zato što imaju veće mogućnosti da se izvuku, na primer imaju dobre advokate. U svakom slučaju, postoji razlika u tretmanu socijalne sredine.
Da li je droga glavni okidač za njihovo ponašanje?
Razbojnik tek u nekoj kasnijoj fazi može postati narkoman. Dakle, razlog za njegovo razbojničko ponašanje leži u socijalizaciji, jer kod njega nisu izgrađene socijalne norme, empatija za druge, nema moralnosti. A moralnost se ne izgrađuje, to pokazuju istraživanja, bez kažnjavanja i nagrađivanja. Prvo, u toku vaspitavanja to je nedostatak kazne za nedozvoljeno ponašanje od strane roditelja, a kasnije, nedostatak ili neizvršavanje kazne odmah i sigurno posle svakog prestupa od strane države – što je takođe znak isplativosti kriminalnog ponašanja.
