fotografije: miljana đukić
Na jednom od tri spusta koja sa Kalvarije vode do Laudonovog šanca, vidi se grafit na zidu kuće: “Nadamo se da imate pasoše”. Svojevrsno upozorenje nepoželjnim posetiocima pojačano je natpisom “Nema nas mnogo, al’ smo jaki”
Među vestima koje su protutnjale Srbijom prethodnih nedelja, našla se i ona koja je zabrinula isključivo stanovnike zemunskog naselja “Marija Bursać”. Zapaljena je divlja deponija koja se nalazi tik uz ovaj rezidencijalni deo grada, pa su se stanovnici ponovo gušili u zatrovanom vazduhu. Međutim, ta divlja deponija, to smetlište koje je u podnožju naselja Kalvarija, koje se naslanja na Tošin bunar, takođe je rezidencijalni deo, samo za one sa plićim ili, preciznije, potpuno praznim novčanikom.
Laudonov šanac je već dugi niz godina siva zona Beograda. Nastao je kao usek za prugu prema Zagrebu. Od šezdesetih godina pruga je van funkcije, a u šanac su se doselili Romi sa Kosova i Metohije. Ova kasaba, poznata pod pogrdnim nazivom “Ciganske rupe”, potpuno je izolovana od svakog uticaja spolja. Niko ne zna šta se dešava u rupi, niko ne brine i niko nema razloga da brine, sve dok se ne dogodi nešto što kvari spokoj komšiluka. Na brdu iznad rupe, na Kalvariji, još sedamdesetih godina prošlog veka nicale su raskošne kuće sređenih travnjaka, uređenih prilaza; deluje kao da ništa ne remeti mir ljudi koji u njima žive, sve dok se smrad paljevine, koji dolazi iz rupe, ne popenje uz brdo. Tada se pozivaju nadležni.
“Zvala sam Gradsku čistoću a oni su mi rekli da pozovem JKP Zelenilo Beograd, jer je područje sa koga dim dolazi navodno kategorisano kao zelena površina. Iz Zelenila su mi rekli da to nije slučaj za njih već za Gradsku čistoću. I tako, oni igraju ping-pong a mi im izigravamo mrežicu dok se u sopstvenim kućama gušimo u smradu”, požalila se zabrinuta stanovnica Kalvarije.
ŽIVOT U RUPI
U blizini jedne od kuća postavljen je znak – “Budi čovek a ne đubre, ne bacaj svoj otpad iz kuće”. Ova nespretno skovana parola upućena je komšijama, ispisana je tik iznad naselja koje je van vidokruga ali na samo pedesetak metara ispod – u blatu, u smeću, u rupi. U tom procepu smešteno je više desetina imitacija kuća koje nekome predstavljaju dom. Pretpostavke su da u njima živi između petsto i hiljadu duša, međutim, tačan broj ljudi u okolini zgarišta se ne zna, jer popisna komisija u šanac nije zalazila, što su potvrdili stanovnici prostora koji usled vlage, dima, čađi i smoga ima otrovnu mikroklimu koju, po svemu sudeći, ništa neće promeniti.
Na jednom od tri spusta koja sa Kalvarije vode do Laudonovog šanca, vidi se grafit na zidu kuće: “Nadamo se da imate pasoše”. Svojevrsno upozorenje nepoželjnim posetiocima pojačano je natpisom “Nema nas mnogo, al’ smo jaki”. Ipak, kada drage volje platite putarinu i prođete “pasošku kontrolu” koja se sastoji od dva vesela romska momka, ne starija od dvadeset godina, koji u kombiju patroliraju oko naselja pozivajući na otkup sekundarnih sirovina – ulazite u vlažno carstvo ničega.
Nakon prolaska kontrole i silaska u šanac, ekipa “Vremena” dobila je pratnju – dve devojčice koje su nas sledile u stopu duž celog neasfalitranog sokaka oko koga su načičkane udžerice. Zadatak naše pratnje bio je, kako su rekle, da se uvere “da ne slikamo nešto što ne treba”. Dogovor je bio da dobijemo uvid u srce ovog naselja, ali da ne fotografišemo ljude koji u njemu žive.
Ipak, nisu se bunili kada smo zabeležili prljavštinu i otpad koji ih okružuje. Naš silazak u naselje privukao je dosta pažnje, ali izazvao i nelagodu kod ljudi koji nisu navikli da neko sa strane ovde zalazi. Dolazak ljudi koji nešto beleže brzinski je razglašen, pa se većina stanovnika povukla u kuće, prezajući od fotoaparata.
Ipak, put je preprečio radoznali momčić koji se predstavio kao Kiki, željan da upozna goste.
“Nema ovde ništa važno bato, ali ću da vam pokažem ako baš ‘oćete. Danas su svi u nekom poslu, žene rade na buvljaku a muškarci beru gvožđe. Prenesite u novine kako živimo, nemamo ništa. Bar da nam naprave goliće, lep teren za košarku ili urade neki put ovde. Priča se da će biti na proleće, ali to se priča svake godine. Nema veze, nastavljamo Tur d’ Frans”, rekao je Kiki, koga je naša pratnja uposlila da nas “preuzme” i da bude vođa puta.
PET MINUTA OD CENTRA, NA MARGINI
Kiki nas je proveo kroz celo naselje, pokazujući ono što najviše brine njihove komšije sa Kalvarije – divlju deponiju sa koje dolazi mešavina smrada zapaljenih guma, plastike i crkotina. Deluje kao da Kiki nema nikakav odnos prema toj deponiji, ona je prosto integralni deo Laudonovog šanca.
Dublje u mahali, sa tranzistora se čuje kakofonija Južnog vetra, a sa druge strane Džala Brat koga slušaju komšije sa nešto drugačijim muzičkim ukusom. Ubrzo nailazi troje Kikijevih vršnjaka koji ushićeno prilaze, spremni da prikažu šta još naselje ima da ponudi. Zapravo, sve što su imali da pokažu jeste improvizovani koš koji se uzdiže iznad blata i predstavlja mesto na kome deca iz naselja provode najviše vremena. Međutim, ono što nisu znali da predstave i o čemu nisu želeli da pričaju, a što je lako uočljivo, jeste da dobar deo naselja nema ni vodu, ni struju, ni kanalizaciju. I bez ulaženja u kartonske kuće jasno je šta bi nas unutra dočekalo – još bede, tako vidljive napolju.
Na izlazu iz Laudonovog šanca, scena kao iz Kusturičinih filmova – tri guske koje preleću blato. Sa desne strane im je obdanište, a sa leve, na koju preleću, nekoliko kamiona Crvenog krsta. Kiki sleže ramenima i objašnjava da ni vrtić, ni tovari Crvenog krsta nisu namenjeni deci iz “rupe”. Rastajemo se uz obećanje da ćemo tačno preneti ono što smo videli, na pet minuta od centra Zemuna – desetine otpisanih klinaca koji nemaju elementarne uslove za pristojan život, ljude koji životare tako što skupljaju gvožđe, smrad koji se širi i nagriza oči, prljavštinu i hladnoću, i apsolutno nikakve korake koji bi bili usmereni ka tome da se pomogne ovim ljudima. To su Ciganske rupe. Nadamo se da imate pasoše.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
