Beda i siromaštvo su okovali Srbiju

Reč „promena“ u srpskoj politici nikad nije bila omiljena. U ovo vreme, politički skoro monolitno – pogotovo. A umesto „promene“, surogati se vešto pronalaze u cinizmu i teorijskoj kritici. Ovih dana na političkom stolu pojavila se već neko vreme najavljivana nova programska inicijativa, iza koje, pre svih, stoje Borislav Stefanović iz Demokratske stranke i sociolog Jovo Bakić. Reč je o predlogu programa koji će biti upućen DS-u, tačnije o zahtevu za novom politikom i nekom novom, angažovanijom opozicijom. Taj predlog već je izazvao i kontroverze, i podozrenje, ali i pohvale. Njegovi delovi javnosti su već poznati. U razgovoru za „Vreme“ Stefanović kaže kako postoje ukupno tri dokumenta, predloga: jedno je program, drugo je manifest i treće kraći dokument koji se zove Poruka kapitalu Srbije.

„VREME„: U kojim je delovima ovaj predlog programa DS–u zapravo tačka razlaza sa aktuelnom politikom bilo vlasti bilo opozicije?

BORISLAV STEFANOVIĆ: Postoji više takvih tačaka. Ima ih u obrazovanju, u oporezivanju verskih zajednica, u borbi protiv nezaposlenosti koja je katastrofičnih razmera, u odnosu prema fašizmu, u sekularizmu, u odnosu prema štetnom nacionalizmu, a pre svega u odnosu prema ekonomskom tržišnom modelu koji je vladajući u ovoj zemlji već decenijama. To su osnovne razlike.

Što se ekonomije tiče, reč je o pomoći malim i srednjim preduzećima kao okosnici ekonomskog razvoja, o progresivnom porezu za one koji su najbogatiji, o zakonu o poreklu imovine koji bi dotakao kako tajkune tako i sve ljude u vrhu države, u partijama na vlasti, ali i u opoziciji. Tu je i uvođenje krivičnog dela za stranačko zapošljavanje i za uticaj izvršne vlasti na medije, i mada ne kažem da će to biti lako dokazivo na sudu, mi to svakako moramo uvesti i inkriminisati. Mnogo je tu stvari, ali suštinski, ono što se zaista u ekonomskom smislu razlikuje jesu zaustavljanje stranačkog zapošljavanja i intervencija države u privredi što za sada ne traži nijedna stranka u Srbiji. Konkretno, ako imate 64 prerađivačka preduzeća u zemlji koja idu u stečaj i u prodaju, to u prevodu znači da će, ne samo u tim preduzećima, 92.000 radnika ostati bez posla, da će u narednom periodu dobiti otpremnine i završiti na ulici kad to potroše, a potrošiće na vraćanje starih dugova. Dakle, umesto stranom investitoru, kojih je sve manje tokom ove vlasti, država treba te pare da usmeri i otvori prerađivačke pogone u delovima Srbije koji se sve više prazne, jer tamo niko neće doći sa strane da uloži. Pošto već plaćamo tog stranog investitora, onda možemo i sami da napravimo otvoren konkurs za menadž-ment koji ćemo dobro platiti, kako je urađeno u Železari u Smederevu, a koji će voditi fabriku pet godina, nakon čega će, recimo, da se uvede model radničkog akcionarstva. Bolje je tako, nego nekome dati hiljadu-dve evra koje će iskoristiti da vrati svoje dugove, napustiti mesto stanovanja, i najčešće otići u inostranstvo.

Značajni iskoraci i mere bili bi i obavezna srednja škola u obrazovanju, podizanje plata i penzija koje su bespravno i protivustavno smanjene za vreme Vučićeve vlasti, podizanje osnovne cene rada koja je mizerna i najniža u Evropi i napuštanje koncepta neoliberalne ekonomije kome se Vučićeva nesposobna vlast klanja i koja je merilo svih vrednosti.

Mi želimo da napustimo princip po kome je ekonomski razvoj glavna tačka. On jeste važan, ali glavna tačka su ljudi, humanost, solidarnost, društvena pokretljivost. Danas samo dva odsto radničke dece ide na univerzitet, 60 odsto žena je nezaposleno, dakle beda i siromaštvo su okovali Srbiju. Ljudima koji nemaju ni 20.000 dinara mesečno pleni se imovina zato što ne mogu da plate nagomilane kamate za neplaćene komunalne račune. Nakon izrađenih socijalnih karti precizno će se utvrditi ko su ti ljudi i njima treba otpisati dugove i dati podsticaj da mogu da prežive. Jer, ako ne damo taj podsticaj, oni će se iseliti ili će krenuti da kradu, otimaju, kako bi imali šta da jedu.

Kada je reč o političko–strateškim tačkama programa, u jednoj se na primer kaže „ne“ u NATO, u drugoj „da“ u Evropu. Koliko je to ostvarivo, ili, koliko jedan stav poništava drugi s obzirom na naš međunarodni položaj?

Ne poništava ni u kom slučaju, a imamo i primere koji to dokazuju.

Mislite li na Austriju?

Da, na Austriju, Finsku, Kipar, ali nije u tome suština. Ne tražim ja nikakve izuzetke od pravila, samo smatram da nijedna moderna evropska levica ne može biti za članstvo u NATO-u. Ne zbog sentimentalnih, iracionalnih stvari, koje su vrlo lako definisane kroz traumu bombardovanja 1999, nego zbog toga što ne vidim šta bismo mi time zaista dobili. Za sve države koje su ušle u NATO govorilo se da će značajno unaprediti svoju vojsku, naoružanje, ali to se nije desilo. Pošto vidim da naša vlast i onda i sada tu dosta luta, mislim da mi kao država treba da kažemo da će narod o tome odlučiti na referendumu. Takođe, mislim da je red da i mi damo neki stav o tome za šta se zalažemo. I da kažemo da biti za evropske integracije i za deo evropske porodice naroda apsolutno ne znači da moramo biti deo NATO-a.

„Ne“ priznavanju Kosova, a „da“ obavezujućem sporazumu sa Kosovom. Da li je ovo vaš idealan model za Srbiju ili imate neke signale iz međunarodnih političkih krugova?

Nemam ničije signale, to je naprosto preslikavanje onoga što nam se desilo u poslednjih 20 godina i onoga što je realnost na terenu. Ali mnogo važnije od te dve stvari jeste projekcija budućeg razvoja, odnosno da na Balkanu neće biti mira dokle god ne budemo imali dubinski, istorijski dogovor sa Albancima, ili dogovor uopšte na Balkanu. Dakle, dok ne napravimo zajednicu zapadnog Balkana koja će jednim glasom govoriti u Briselu, koja će zajednički da sprovodi projekte, a ne da svako pravi svoju prugu i put sa svojim planom. Mnogo bi bilo bolje da to radimo kroz jedno labavo zajedničko telo. Važno je i pitanje migracija koje moramo zajednički da rešavamo, i poslednje, ali nikako najmanje bitno, pitanje spoljnog duga koji opterećuje sve države zapadnog Balkana. Mislim da bismo mogli izbeći grčki problem tako što bismo zajednički tražili određeni moratorijum na isplatu duga u zamenu za vrlo konkretno navedene reformske korake. Bez toga mi ćemo sve dublje padati u dužničko ropstvo. Naše nadnice će padati sve niže, radna snaga će biti reklamirana kao najjeftinija, nastaviće se sa privatizacijom svega i svačega što je potpuno pogrešno i pogubno.

Inače, da, verujem u realnost obavezujućeg sporazuma sa Kosovom, i mislim da je to nešto što se apsolutno ne sme izbeći, kao što mislim da će naša postvučićevska vlada morati sve da diže iz pepela, jer ćemo zateći ruinu u svakom smislu.

I u odnosima sa Kosovom?

I u odnosima sa Kosovom, zbog toga što se plašim da ćemo doći u klinč, u situaciju gde će Kosovo naravno nastupati maksimalistički i tražiti ratne reparacije, javno izvinjenje, priznanje javne okupacije itd., govorim o tekstu tog sporazuma, i čini mi se da mi u ovom trenutku uopšte ne razmišljamo o tome šta bi tamo moglo da piše, a mora da piše mnogo toga. Pre svega, treba rešiti kako ćemo jedni druge tretirati, kako ćemo rešiti pitanje srpskog naroda na Kosovu i albanskog u Srbiji, i da u tom smislu bez formalnog priznanja, pošto to ne treba da uradimo, zaista imamo jedan sveobuhvatan sporazum kojim će se omogućiti suživot i koji kao takav neće biti prepreka ni nama ni njima. Ova sada igra mačke i miša će se nastaviti ako se ne izmestimo iz te situacije.

Kome se tačno obraćate kada iznosite svoj novi program i od koga očekujete podršku?

Ovaj program je napravljen, čini mi se, dosta precizno i konkretno. On nije nerealan i nije demagoški, kako postoje optužbe u nekim krugovima. Više liči na predizborni program, nego na golo nabrajanje načela i u tom smislu je drugačiji, jer verujem da ne postoji nijedna stranka u Srbiji koja daje ovako drastičan zaokret u ekonomskoj, socijalnoj politici, odnosima prema obrazovanju, poljoprivredi, državnim institucijama, javnom sektoru, ali i verskim zajednicama.

Danas, više od 40 odsto građana Srbije sedi kod kuće, s pravom su razočarani i ne žele nikome na političkoj sceni da daju svoju podršku, sa onom čuvenom destruktivnom rečenicom: svi su isti. Mora se dokazati da nisu svi isti i nije dovoljno reći: ja nisam isti. Mora se ponuditi politika koja je i primenjiva i u interesu građana, ali koja je drugačija od one koja je do sada vođena. A naš cilj je da mirnim, demokratskim sredstvima, u što kraćem roku smenimo ovaj štetočinski režim Aleksandra Vučića i da kažemo jasno i glasno da nikad ni na kakvom nivou nećemo praviti dogovor sa SNS-om. Takođe, naš cilj mora biti i radikalan otklon u odnosu na greške koje je DS pravio od 2000. do 2012. godine. A kako ćemo to uraditi – pre svega novom politikom, novom ponudom građanima Srbije.

Koliko je levičarska orijentacija ili „demokratski socijalizam“ za koji se zalažete istorijski potvrđen, a koliko je reč o precizno izmerenom rovu iz kog ćete moći opoziciono da delujete?

I jedno i drugo. Primenjivo je i dokazivo, i ako hoćete, dovoljno je samo videti šta se u Evropi dešava. Prvo, moramo razumeti da Evropa Mastrihta više ne postoji. Rađa se jedna nova Evropa koja u sebi nosi klicu starog sukoba: između izrazito konzervativnih, izolacionističkih, neko bi rekao neofašističkih, antiemigrantskih tendencija, i rasta levih, ali ne antievropskih ideja, koje više idu okretanju građaninu, njegovim potrebama, socijalnoj pravdi. Vreme je pokazalo da se ne može ići već utabanim stazama. Ako se krene tim putem, nailazi se na jedan ogroman centar u kojem su svi vernici neoliberalne ekonomije, kapitalizma, svi su za mere štednje. Ako niste tu, onda ste ili desno ili levo od toga. Pošto desno nije deo moje filozofije ni političkog uverenja, a, drugo, mislim da je to jako štetno za bilo koju državu, naročito za Srbiju sa njenim nasleđem ratova, šovinizma, onda je prirodan put levica koja je apsolutno nedirnuta u Srbiji. I sada u stvari dolazimo na temu krize socijaldemokratije. Ona nema odgovor na krizu koja vlada u Evropi, na krizu kapitalizma. Nema odgovor zato što pokušava da kroz nijanse primeni isti model i istu politiku. I zbog toga ja imam nerazumevanje u vrhu DS-a. Zato što se tu nalaze mnogi ljudi baštinici tog modela i sada im je teško da ga se odreknu, jer se na taj način odriču i nekih svojih mladalačkih zabluda. Ovo što nudimo ja i ljudi oko mene jeste nešto suštinski novo i moderno. To nije deo izolacionističke levice, nije deo levice koja je za jednopartizam ili za gušenje građanskih prava. Ovo je evropska levica.

U medijima vas već poistovećuju sa Sirizom…

To je novinarska priča koja je u tom momentu verovatno dobro prodavala novine.

Kako ste tako brzo zadobili taj imidž?

Neko bi rekao da imam timove i savetnike oko sebe, ali ja nemam ni timove ni savetnike niti iko stoji iza mene. Nisam ničiji lutak koga neko navije, pa da ja bijem tuđe bitke dok taj neko sedi u senci. Ovo sam ja. I ovo je to za šta se zalažem. Sve ostalo su petparačke priče.

Drugo, problemi u Grčkoj su udaljeni stotinama svetlosnih godina od problema u Srbiji. I ono što rade Cipras i Siriza ne može se automatski primeniti u Srbiji, iako ima mnogo stvari koje su jako dobre i koje treba primeniti u okviru naših mogućnosti. Recimo, ja nisam za nacionalizaciju banaka, nisam za odnos prema stranom kreditoru kakav ima Cipras zato što on ima dug od 270 milijardi evra, a mi uprkos svim naporima nesposobnih naprednjaka i Vučića nismo još na tom nivou. Mada oni sve rade da budemo.

Definišete se kao beskompromisni opozicionar…

Tako je, ali to nije dovoljno. Morate nešto i da ponudite.

U redu, ali šta vi kao opozicionar suštinski zamerate ovoj vlasti? U čemu oni toliko greše? Da li vode ka evrointegracijama, da li se trude oko rešavanja pitanja Kosova…?

Regionalna i spoljna politika ove vlasti ne treba i neće biti predmet naše najjače kritike, iako režim to radi nestručno, traljavo i tajno. Opet, svaki njihov trud koji se odnosi na brži proces evrointegracija, proces pomirenja i zajedništva na zapadnom Balkanu i u odnosima prema Prištini ne samo da cenim, nego i podržavam. Međutim, ono što je ova vlast definitivno uništila to su i ekonomska i socijalna perspektiva, ekonomska supstanca ove zemlje je dokrajčena, vlast je autokratska, kontroliše većinu medija, svoje neistomišljenike naziva najgorim imenima, blati ih kroz tabloide, proganja i hapsi, a sada ima i batinaše. Ova vlast guši nezavisnost institucija i sudstva, usudila se da gazi i instituciju ombudsmana, dakle ova vlast i Aleksandar Vučić su kreatori jednog sofisticiranog autokratskog modela zasnovanog na prodaji magle i vlasti jednog čoveka koji se apsolutno pita o svemu. On sprovodi ličnu vlast i državnu laž, i to je ta banalnost zla o kojoj je govorila Hana Arent. Dakle, banalnost zla je u tome što svako obećanje traje tri dana pa se daje novo, problemi se zatrpavaju, a svako ko drugačije kaže, bude zgažen i oblaćen. Ova vlast pod hitno mora da ode sa scene zato što se plašim onoga što ćemo zateći posle njih, što su govorili i neki prethodni sagovornici „Vremena“. A ono što ćemo zateći biće gore od zatečenog posle Miloševića, 5. oktobra.

Ipak, može li se govoriti i o Vučićevom međunarodnom ugledu?

Vučićev tzv. međunarodni ugled počiva na njegovoj ekspeditivnosti i efikasnosti rešavanja kosovskog problema. Međutim, ovo je najgora vlada u istoriji Srbije i najgori premijer po svim parametrima. Zašto to govorim? Zato što oni misle da je dovoljan supstitut to što im neki evropski birokrata kaže da su odlični pa će sad narod biti presrećan. Narod pritom nema šta da jede i nema gde da radi, a da bi radio mora da ima člansku kartu, a da bi imao člansku kartu mora otići među 700.000 naprednjaka koliko ih danas ima u Srbiji. Za nepune tri godine zaposlili su desetine hiljada ljudi. Samo posle zabrane koju su sami sebi dali zaposlili su preko 20.000 naprednjaka. Ukupno, to je za tri godine preko 650 miliona evra koje je Vučićeva vlast potrošila na samu sebe. Znate li kakva je situacija na lokalu u javnim preduzećima? Mislim da je vređanje inteligencije kada premijer kaže: smanjili smo deficit. On je u stanju da deficit smanji i na nulu. Prosto, nemojte ništa plaćati i imaćete nula deficita. Je li to merilo našeg uspeha, kada nema nikakvog razvoja, kad su lokalnoj samoupravi ukinute budžetske dotacije, kada niko ništa ne plaća, kada se masovno partijski zapošljavaju pa sede jedni drugima na glavama, i to je uspešnost? Ili, kada se proganjaju politički protivnici, kada premijer dođe na B92 u termin Olje Bećković, priča u isto vreme u istom studiju, kao da ništa pre toga nije bilo. To je vrhunac cinizma. I to svi vide, ali mnogi ćute.

Opozicija, da li postoji?

Pa postoji, ali to je ona preživela opozicija. Problem opozicije je dvojak. Postoji snažna iluzija da će pravljenjem novog DOS-a da se postigne rezultat. Neće. Niko neće želeti da gleda na bini zajedno reciklirane kadrove ili još gore recikliranu politiku. Ovo nisu devedesete. Ikonografija, poruke, pa čak i pesme na mitinzima ne treba da podsećaju na devedesete, jer Vučić nije Milošević. Vučić je čovek koji neće dozvoliti da padne ispod 50 odsto, ako padne to će za njega biti neizdrživo. Takav psihološki model vladanja nije viđen u Srbiji. I to ne može da se ruši pištaljkom. Morate da rušite novom politikom koja će pokrenuti talas promena u Srbiji.

Drugi problem je što su današnje opozicione partije u velikoj meri postale čuvari nasleđa sopstvene prošlosti. I kao takve one nisu u mogućnosti da naprave širi iskorak. Nova stranka je, recimo, čuvar nasleđa Zorana Živkovića i „Sablje“; DS je čuvar nasleđa prethodne vlasti i Zorana Đinđića; SDS Borisa Tadića je apsolutni primer čuvanja nasleđa Borisa Tadića. Takva politika je samo opravdavanje onoga „šta smo mi radili“ u sukobu sa optužbama SNS-a. A SNS nema politiku, nema program, nema ni jedan jedini rezultat za tri godine vlasti, ali imaju „šta ste vi radili“, to večno pitanje. I sve opozicione partije trenutno, osim možda Radulovića, imaju politike opravdavanja i čuvanja nasleđa. Kada čuvate nasleđe, onda završite na oronuloj kuli od slonovače, potpuno odvojeni od života, braneći se od strašnih napada režima, ne razmišljajući uopšte da siđete sa te kule. Dajući ove predloge, ja sam se usudio da izađem iz toga i dobio velike napade.

I kakva je sada vaša pozicija u DS–u?

Najčešće me optužuju da soliram. To govore ljudi koji ne poznaju mehanizme naše stranke. Oni misle da drugačiji profil i alternativna politička ponuda u okviru iste stranke mogu evolutivno da dođu na poziciju snage i pobede. Zato što misle da ako ćutiš i ako te stalno nadglasavaju, neko će već jednom shvatiti: ovo je super, ajmo sad da glasamo za to. Neće se to desiti. Dakle, ja ne pristajem na taj konformizam, ne pristajem da u okviru DS-a budem dvorska luda, neko ko se uvek buni, pa da onda oni skoče na mene zato što brane svoje pozicije, ili svoje privilegije, ili brane iluziju svoje mladosti. Totemizam koji postoji u DS-u je nešto što treba srušiti.

Među najčešće zamerke, pored onih da zagovaram populizam i da je program koji sam ponudio spisak lepih želja, dodate su i one kvaziideološke, kako sam ja navodno za vraćanje komunizma, a kako je DS antikomunistička stranka. Sve to govore oni koji nemaju pojma ni šta je socijalizam, a kamoli šta je komunizam, a još mi je najsmešnije kada o ideologiji govore oni koji se bave poslovnim prostorima, dozvolama, sitnim talovima.

Na koga onda možete računati u stranci?

U DS-u postoji otvoren dijalog i ja sam na to ponosan. Rekao bih da su moji oponenti zbunjeni, zato što je matrica uvek bila da neko hoće da preuzme stranku, da sruši predsednika, a ja to neću. Da mi neko pokloni DS, ja ga ne bih uzeo. Iz više razloga. Pre svega, duboka je programsko-idejna kriza. Drugo, kada se neko i usudi da ponudi drugačije, onda se kaže – jedinstvo, misleći da će ta izanđala reč „jedinstvo“ da pokrije sve probleme. Pa, neće. Da je mogla, pokrila bi ih već deset puta. Stalno nabijajući reč jedinstvo na nos i ne shvataju koliko zapravo liče na komuniste za koje me optužuju. Pošto je u ovom kontekstu ta reč zamena za jednoumlje.

Imam veliku podršku među građanima Srbije. Vidim to i po istraživanjima javnog mnjenja, mada to nije neko merilo, ali pre svega vidim na terenu. Imam i veliku podršku u DS-u, ne mislim na vrh stranke. U vrhu DS-a gotovo da niko ne podržava moj predlog i to je u redu, ne ljutim se. Imaćemo u DS-u razne programske predloge, jedva čekam da vidim ostale za koje se nadam da će biti jednako dubinski, jednako konkretni i jednako šokantni. Jer, ako vi ljude sada u ovoj situaciji ne pomerite iz opravdane apatije i opravdanog razočaranja, onda nemamo šta da tražimo na političkoj sceni. Ne mogu da zamislim scenu u kojoj mi kažemo, Vučić je loš, mi smo bolji od njega, a to zaista jesmo, pa nam vi sad dajte poverenje. To je potpuna iluzija.

Do sada se Bojan Pajtić ni u jednom intervjuu nije odricao vas, ali vas nije ni forsirao. Vi, s druge strane, tvrdite da ne izlazite iz stranke i da želite promene unutar nje. Šta će se dogoditi ako vaš program ne prođe, od čega ćete da odustanete, od programa ili od stranke?

Ne odustajem od programa. Ali, mislim da će se mnogi iznenaditi mojim potezom u slučaju da ti predlozi ne budu prihvaćeni. Nisam čovek koji beži sa megdana i napušta bojno polje usred izborne kampanje, kao što su neki pokušali da prave neuke, nemušte paralele sa Borisom Tadićem. Ja nisam Boris Tadić. Drugo, pošto svi pretpostavljaju, a mislim da dobro pretpostavljaju, da stranka neće prihvatiti te programske predloge, kažu: šta ćeš onda? Pa ništa, nastaviću da se borim za te ideje. U ovom trenutku zaista ne razmišljam o napuštanju DS-a. Pogotovo to ne bih uradio na način da stranku oštetim u izbornom ciklusu i da na taj način dam jedan divan poklon u ruke Aleksandru Vučiću. I jako me vređa kada moji neistomišljenici u stranci kažu da sam „trojanski konj“ SNS-a. To je najveća uvreda koju neko može da mi da.

DS je pravio ogromne greške kojih se sada teško odriče, a mora ih se odreći i postideti. Mi smo stranka koja je pravila istorijsko pomirenje sa SPS-om i koja je učestvovala aktivno u pravljenju SNS-a, i stranka koja je napravila niz grešaka pre svega u ekonomiji i pravosuđu. I ako mi sad ne napravimo otklon od toga, kako će građani da nam veruju? Bojan Pajtić i ja se znamo 20-ak godina i ne mislimo isto o svemu. Ne mislimo isto o budućnosti DS-a, čak ne mislimo isto o njenoj politici, ali mislimo isto o Vučiću, o naprednjacima, mislimo isto verovatno i o Borisu Tadiću. Ali, izgleda ne mislimo isto o Dušanu Petroviću, ne mislimo isto o tome kako ćemo se obavezati građanima ponovo da nas čuju, ne da nam poveruju, nego uopšte da nas čuju. Ponavljam, DS će, kao i uvek, demokratskom većinom, doneti svoju odluku, ja ću tu odluku prihvatiti i sve buduće korake ću preduzimati isključivo na osnovu dva očekivanja: prvo, da taj novi program bude pobednički na lokalnim i pokrajinskim izborima, i drugo, da vidimo da li je DS najmoćnije političko oruđe koje može da smeni naprednjačku vlast. Svaki moj korak biće isključivo motivisan time da li DS može da ispuni taj istorijski zadatak.

Antonić je u intervjuu „Vremenu“ rekao kako su socijalisti devedesetih bili lažni nacionalisti, a naprednjaci sada lažni evroreformatori. Plašite li se da će i vas neko nazvati lažnim levičarem?

Ne plašim se. Biti danas evropski levičar je vrlo širok pojam. To pre svega znači imati osećaj za ljude, uvideti šta je potreba naroda, šta građani traže od vas. Biti sekularista. Antifašista. Biti čovek koji se ne libi toga da država uđe u privredu. Biti onaj koji razmišlja kako da poveća i poboljša plate, a ne da ih smanjuje, kako da poveća potrošnju, a ne da ide na štednju građana. Kako da smanji partijski uticaj i kako da oslobodi institucije. Za mene je levičar neko ko je otvoren, inkluzivan, ko traži povezivanje u regionu, ko hoće u Evropu.

Rusiju ne pominjete u programu?

Ne pominjem zato što mislim da treba da imamo dobre odnose sa Ruskom Federacijom, da ih koliko god možemo u ovoj situaciji sačuvamo i stavimo što više u prizmu ekonomskog i energetskog sektora, a manje u političku prizmu. I taj stalni iskorak naše spoljne politike, koji je težak i koji ponekad da rezultate, najčešće ne, mislim da ova država neće još dugo moći da prati. Moramo biti potpuno jasni i precizni da je naš cilj EU, zato što znamo da je od svih ponuđenih opcija ta najbolja.

Rehabilitacija Draže Mihailovića – put ka pomirenju?

Mislim da je cela ta priča napravljena tako da građani imaju o čemu da pričaju i da se ponovo dele. Drugo, rehabilitacija se odnosi na sudski proces koji je bio nepravedan, nepravičan i nedemokratski u odnosu na sadašnje standarde. Ali, u odnosu na Nirnberški proces ili suđenje generalu Leru, ili suđenje Dragom Jovanoviću – nije. Sad su možda sledeći na redu za rehabilitaciju i Ljotić i Nedić i crnogorski četnici… To je prvoklasan istorijsko-pravni skandal i mislim da se tako nešto nigde u Evropi nije desilo. Svesno smo uvedeni u eksperiment da pola Srbije zastupa stavove Antića i Šešelja, a pola Srbije druge stavove, i da se gložimo oko nečega što je davno rešeno, presuđeno, u smislu istorijskog suda, ne državnog.

U bliskoj budućnosti, vaša projekcija političke scene u Srbiji?

Dva su scenarija. Jedan je: lokalni i pokrajinski izbori na koje izlazi opozicija u par kolona i biva potučena. Čak i da dupliramo rezultat bili bismo potučeni. A drugi scenario: izlazimo na pokrajinske i lokalne izbore sa potpuno novom političkom formom bez starih lidera, bez starih struktura i na taj način dobijamo mnogo veću podršku građana zato što su to nova politika, nova perspektiva i novi ljudi. E sad, pošto ova druga opcija nije realna, meni se čini da mi kao zemlja i kao politička scena moramo proći kroz još nekoliko faza samorefleksije, suočavanja sa istinom i realnošću. Imamo s jedne strane prejak SNS i Vučića, a sa druge skoro pola Srbije koja sedi kod kuće, razočarana, bez ikakve vidljive namere da se pomeri i ode na birališta. Ako ne napravimo taj veliki zaokret, i ne obratimo se baš njima, onda tu nema nikakve budućnosti. Meni je samo žao što ima ljudi u vrhu DS-a koji se, kao i Dačić, prave mrtvi, kao da ništa ne vide.