Građani će se opirati onoj Evropi za koju se zalaže elita koja nas svakodnevno ne razuverava da će se onom ko ima dati još, da su sva savezništva dozvoljena, da se društvene institucije podvrgavaju političkom voluntarizmu, da se kola lome na najslabijoj karici u lancu, da je parlament pazarište i da zločinstvo ima državnu potporu
Savet ministara Evropske unije svojom odlukom od ponedeljka o početku pregovora sa Srbijom i Crnom Gorom radi sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju vratio nas je, približno, tamo gde je počivša Jugoslavija u odnosima s ondašnjom Evropom bila početkom osamdesetih godina prošlog veka. U tom svetlu i analiza petogodišnjeg učinka, od onog petog oktobra do ovog petog oktobra, izgleda besmisleno: Gde si bio? Nigde! Šta si radio? Ništa!
Nije mi ideja da grubo kvarim sreću dobrog dela domaće političke elite koji se oglasio povodom briselske blagovesti, već da podsetim da se kao država nalazimo tek na početku puta i da teži deo predstoji. Pravo je pitanje da li je u tih pet godina učinjeno dovoljno, odnosno da li je očuvana društvena energija neophodna da bi se taj put prevalio. Premijer Vojislav Koštunica sasvim opravdano na kraju svog obraćanja naciji kaže: „… ne smemo da propustimo ovu stvarnu i izglednu priliku koja zaslužuje i zahteva ulaganje najvećih zajedničkih napora celog društva. Trenutak je da se svi okupimo i zajednički podržimo strateški cilj naše zemlje da postane punopravni član Evropske unije.“
Akcenat je nesumnjivo na „zajedničkim naporima“. Može li se obnoviti onaj petooktobarski duh koji je u sebi sadržao i visok moralni naboj. Protokom vremena ispostavilo se da su pitanja morala amaterska pitanja u doba tranzicije. U ekspertskim krugovima izgledate smešno; brokerski jezik i jezičina piplmetra određuju nacionalni dnevnik. U tom dnevniku, od ponedeljka do ponedeljka, svako jutro počinje jednom a dan se završava drugom aferom. Između se trguje glasovima, ljudima i zakonima, pa i državom. Bauk umora širi se Srbijom.
Zato, kad danas odgovorni kažu da nema većeg nacionalnog i državnog zadatka nego što je rad na projektu evropeizacije Srbije, upitam se da li oni računaju i na nas – građane. Kao što ne bi bilo ni Petog oktobra bez narodne energije, čik da ih vidim kako će nas uvesti u Evropu pukom, mada udarničkom prepisivačinom paragrafa iz već postojećeg zbornika evropskog prava. Političko društvo raslojeno je na petooktobarske solunaše koji i danas pitaju: Gde si ti bio kad sam ja poginuo kod savezne skupštine? Kako je događaj bio dalje od nas bilo ih je sve manje. Ali su zato glasniji što su dalje od izbornog cenzusa. S druge strane, glavu su podigli oni koji tvrde da je to sve bila jedna mangupska zavera da bi Čume asfaltirao puteve po Srbiji; pa, vidim, jedan od njih dogurao do mesta direktora državne televizije. Da parafraziram pivopiju iz reklame: Srbija je to!
Ima, naravno, i onih koji će tvrditi da je sve gore nego pre Petog oktobra. Oni se dele na tri kategorije: slepce, pokvarenjake i parlamentarnu stranku s kojom Vojislav Koštunica pravi paktove kad neki zakon treba da se progura. Kao u pomenutoj reklami – „Važno je da imamo plan“.
Građani Srbije, kao, na primer, i građani Turske ili Rumunije, preporučenu evropsku robu vide preko onog ko je telali na domaćem tržištu. Skup evropskih vrednosti poprilična je apstrakcija i za one koji su već Evropljani.
Građani će se opirati onoj Evropi za koju se zalaže elita koja nas svakodnevno ne razuverava da će se onom ko ima dati još, da su sva savezništva dozvoljena, da se društvene institucije podvrgavaju političkom voluntarizmu, da se kola lome na najslabijoj karici u lancu, da je parlament pazarište i da zločinstvo ima državnu potporu. Jasno je da nas ni Evropa neće takve, pa da nam svi zakoni pod konac budu nemački.
Otuda pravo pitanje o učinku petooktobarskog prevrata jeste pitanje o tome koliko su se političke i društvene okolnosti u Srbiji promenile i koliko smo mi unapredili sopstveni politički, društveni i kulturni život, mimo banalne činjenice da se 2000. za televizor u boji prosečno radilo nešto preko četiri meseca a 2005. dvadesetak dana.
Pošten odgovor bi glasio da se uradilo mnogo. Drugi deo poštenja podrazumeva i da se kaže da je to nedovoljno. Poziv na pregnuće ka tako velikom cilju kao što je evropska integracija, u smislu društvenih i kulturnih vrednosti, podrazumeva drugi politički obrazac. Ova, treća demokratski izabrana vlada odigrala je veliku ulogu u kreiranju zakonskog okvira za uređeniju Srbiju, ali nema kapacitet koji bi građane podstakao na ono što njen premijer karakteriše kao „priliku da se svi okupimo“. I oni koji čine vladu jedva se okupljaju a model vertikalne organizacije ministarstava uverljivo svedoči o stepenu unutrašnjeg nepoverenja u ovoj instituciji.
Pokazaće se da je vlada Vojislava Koštunice bila dobro prelazno rešenje koje je odrazilo ono što je Srbija mislila pre dve godine. U raspravi o dugovečnosti te vlade, na opasku da takva neprirodna koalicija ne može dugo da traje, jedan redakcijski mudrac je rekao: „Polako, gospodo, prelazna rešenja najduže traju.“
Politički konsenzus od onog petog oktobra, dobrim delom izazvan narodnim instinktom za preživljavanje, nije se dugo održao i nije se preneo u političke institucije. Na delu je političko prepucavanje onih od kojih se očekivalo da će, najmanje, stvoriti ustavni okvir moderne Srbije, a kao najviši cilj pokazati put ka boljem društvenom moralu.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
