Balkanski juveliri

Hapšenje crnogorskog državljanina Radovana Jelušića (39) ponovo je oživelo priču o balkanskim „Pink Panterima“, pljačkašima dragulja, koji su u najmanje 152 prepada draguljarnica širom sveta odneli plen čija se vrednost procenjuje na oko 250 miliona evra. Jelušić je uhapšen u utorak 11. maja, dok je sedeo u kafiću u luksuznoj rimskoj četvrti Trastevere. Nakon hapšenja, Interpol je Jelušića označio kao „ključnog čoveka“ grupe Pink Panter. No, da li je baš tako? I ranije su policijski zvaničnici u Britaniji, Holandiji, Francuskoj, Lihtenštajnu, pa i sami čelnici Interpola i Europola iznosili teze o tome ko je sve „vođa“, „ključni čovek“, odnosno „mozak“ grupe Pink Panter. Tokom 2008. godine, na primer, mogla su se čuti imena Predraga Vujoševića (alijas „Marko“) sa Cetinja i Petra Radonjića iz Nikšića, dok je jedno vreme ovu „titulu“ nosio i Nišlija Milan Ljepoja. Na prvi pogled bi se moglo reći da je reč o grupi koja menja šefove kada se neko od njih nađe iza rešetaka. Međutim, ova priča je dosta komplikovanija, pa zato krenimo redom.

PRAPOČETAK: Prva pljačka koja se pripisuje grupi Pink Panter dogodila se 2. maja 2002. godine, kada je opljačkana ekskluzivna juvelirnica Graf u ulici Nju Bond strit, u Londonu. Tog dana su Predrag Vujošević i njegova saučesnica, koju je Skotland jard označio kao „neidentifikovanu Britanku“, ušli u radnju u londonskom Vest endu i tražili da pogledaju prsten vredan 37.000 funti. Dok su njih dvoje razgledali prsten i tako odvlačili pažnju osoblja, u juvelirnicu je upao Nebojša Denić, sa perikom na glavi i magnumom .357 u ruci. Sa njim je bio i Milan Jovetić. Za oko tri minuta, Denić je pokupio nakit u vrednosti od oko 23 miliona funti, dao ga Jovetiću i krenuo da beži. Nije stigao daleko. Dvojica prisebnih čuvara uspeli su da ga savladaju. I Jovetić, Vujošević i neidentifikovana Britanka su se dali u beg. Nakon što su uspeli da pobegnu, Jovetić plen predaje Vujoševiću i oni se rastaju. Denić je završio u istražnom zatvoru, a ubrzo mu se tamo pridružio i Jovetić. Vujošević je uspeo da pobegne u Francusku, ali je u leto 2004. i on uhapšen, kada je otkriveno da je putovao sa falsifikovanim češkim pasošem.

Tokom pretresa Jovetićevog stana, policija u kutiji sa pomadom, koja je pripadala njegovoj devojci Ani Stanković, nalazi Jovetićev deo plena – prsten sa plavim dijamantom vredan oko 500.000 funti. Britanski tabloidi su objavili da je pronalazak prstena u pomadi istražitelje Skotland jarda podsetio na filmsku komediju Pink Panter sa Piterom Selersom u glavnoj ulozi, pa je tako grupa pljačkaša sa Balkana dobila svoj nadimak. Mnogo je pak verovatnije da su ovaj nadimak dobili od nekog majstora britanskog tabloidnog pripovedanja, a Skotland jard je prizvan za kuma kako bi se osiguralo da nadimak bude prihvaćen. Tokom istrage pronađeno je svega nešto više od deset odsto plena – nakit vredan oko tri miliona funti. Ostatak nikada nije nađen. Pljačka zlatare u Nju Bond stritu ušla je u britansku kriminalističku istoriju kao jedna od najvećih. Nebojša Denić i Milan Jovetić su osuđeni na duže zatvorske kazne, Denić na 15 godina, a Jovetić na pet i po.

PRILOZI ZA BIOGRAFIJU: Sledeća pljačka koja je privukla pažnju svetskih medija, a pripisuje se grupi balkanskih ljubitelja skupocenog dragog kamenja, izvršena je 16. decembra 2003. u Frankfurtu, kada su – prema rezultatima istrage – Vladimir Lekić i Zoran Kostić, obojica državljani Crne Gore, iz jedne zlatare odneli 18 satova u ukupnoj vrednosti od oko 400.000 evra. Nemačka policija veruje da su ova dvojica povezana i sa pljačkom još jedne juvelirnice u neposrednoj blizini, pred samu Novu 2004. godinu, iz koje je odnet nakit vredan više od dva miliona evra. Istražni organi u Nemačkoj za organizaciju i planiranje oba prepada sumnjiče Predraga Vujoševića.

Svetsku „slavu“ Pink Panterima donela je pljačka juvelirnice Le Supre – Diamant Couture de Maki, 5. marta 2004, u tokijskoj poslovnoj četvrti Ginza. Prema nalazima japanske istrage, Nišlijka Snežana Panajotović i britanska državljanka Doroti Fasola Mej bile su izvidnice tokom pljačke i, nakon što su im dale signal da je „vazduh čist“, u radnju su ušli Aleksandar Radulović i Đorđije Rašović. Iz postupka koji je pred Specijalnim sudom u Beogradu vođen protiv Radulovića, Rašovića i Panajotovićeve saznalo se da je Radulović nakon što je ušao u juvelirnicu suzavcem u spreju poprskao jednog od četvorice prodavaca i nekoliko puta ga udario pesnicom u glavu, a zatim ugurao u toalet i zaključao. Nakon toga je brzo čekićem porazbijao staklene vitrine i povadio nakit. Najskuplji komad ukradenog nakita bila je čuvena ogrlica od 125 karata, „Kontesa od Vendoma“, koja je u sebi imala 116 manjih i jedan krupan dijamant, a njena vrednost je procenjivana na blizu 27 miliona dolara. Uz ogrlicu, pljačkaši su odneli i odgovarajuće minđuše. Ovaj set nakita bio je najdragoceniji u tokijskoj zlatari i stajao je izložen čitavih 13 godina pre nego što je ukraden.

Pljačka u Tokiju interesantna je iz više razloga. U Japanu se nijedan stranac ne može uspešno baviti kriminalom bez saglasnosti lokalne mafije, poznate pod nazivom jakuze. Zato je zanimljivo to da je, prema pisanju pojedinih medija, Aleksandar Radulović odranije poznat japanskim organima gonjenja. Naime, Radulović je u Japanu prvi put uhapšen u maju 2000. godine, kada je sa trojicom saučesnika uhvaćen u pljački zlatare u gradu Ikeda. Radulović u zatvoru započinje štrajk glađu i biva prebačen u lokalnu bolnicu, iz koje je pobegao u februaru 2001. Japanske vlasti su za njim raspisale poternicu u kojoj navode i to da se protiv njega vodi i istraga zbog pljački 13 juvelirnica u Osaki, iz kojih je odnet nakit u vrednosti od blizu 750.000 evra. Od naših državljana koji su učestvovali u prepadu na draguljarnicu u Ginzi, u Japan su prvi stigli Snežana Panajotović, koja je putovala sa lažnim češkim pasošem na ime Silvia Janečkova, i Aleksandar Radulović, putujući sa falsifikovanim hrvatskim pasošem. Četiri dana kasnije stigao je i Đorđije Rašović. Ovaj uzgajivač malina iz Arilja sleteo je na tokijski aerodrom Narita u večernjim časovima 22. februara 2004, pokazao falsifikovani češki pasoš na ime Pavel Tuček i rekao da je došao da poseti sajam seksa u japanskoj prestonici. Prošao je imigracionu kontrolu i nestao u dvanaestomilionskoj metropoli. Japanski istražitelji veruju da je Doroti Fasola Mej u glavni grad Japana došla prva, te da su ona i Panajotovićeva pružale potrebnu logističku podršku pre, tokom i nakon pljačke: nabavile falsifikovane češke i hrvatske pasoše, kupile avionske karte i u kafiću preko puta zlatare čuvale stražu tokom pljačke. Nakon prepada, svo četvoro su napustili Japan sa dva različita aerodroma, pretvarajući se da su parovi koji se vraćaju sa odmora.

Iz izvora bliskih Skotland jardu „Vreme“ saznaje da, iako japanska policija veruje da je Doroti Fasola Mej „jedan od glavnih organizatora pljačke u Ginzi“, ona teško da je više od „posrednika između naručilaca i izvršilaca ovog kriminalnog poduhvata“. Japanske istražne organe su na pomisao da je Fasola Mej više od pukog saučesnika, između ostalog, naveli i pojedini detalji iz njene biografije. Ova Škotlanđanka, rođena 1949. godine, danas živi u predgrađu Aberdina i vlasnica je firme za izvoz ribe i proizvoda od ribe Mareska Ltd. Osim legalnih, bavila se i ilegalnim poslovima, pa je u Italiji u odsustvu osuđena na ukupno sedam godina i sedam meseci zatvora, zbog oružane pljačke, učešća u falsifikatorskom lancu i posedovanja i preprodaje ukradene robe. Sva navedena dela izvršena su u Milanu i okolini tokom osamdesetih.

U aprilu 2004. godine desila se krađa nakita i u pariskom Luvru. Za vreme 22. bijenala francuskog Udruženja trgovaca antikvitetima, grupa lopova za koje pariska policija veruje da pripadaju Pink Panterima, sa štanda firme Šopard odnela je dva dijamanta – jedan veći, od 47 karata, i jedan manji, plavi dijamant od 16 karata, u ukupnoj vrednosti od blizu 12 miliona evra. Istraga je pokazala da su lopovi nastupili u grupi, iznenadivši prodavačice i dvojicu službenika osiguranja, pretvarajući se da su ljubopitljive mušterije. Njih desetak su postavljali gomilu pitanja i hteli su sve da vide, a kad se gužva raščistila, firma Šopard je bila siromašnija za dva veoma skupa dijamanta.

I dok Doroti Fasola Mej za sada vreme provodi u svojoj kući u Aberdinu, a francuska policija pokušava da identifikuje lopove iz Luvra, članovi bande sa Balkana bivaju hapšeni jedan za drugim. Aleksandar Radulović i dvojica njegovih pomagača uhapšeni su u Danskoj, u aprilu 2005, dok su pljačkali zlataru u centru Kopenhagena. Nakon što je Radulović izručen Srbiji, ovde su uhapšeni Snežana Panajotović i Đorđije Rašović i optuženi za pljačku juvelirnice „Maki“. Njih troje su osuđeni pred Specijalnim sudom 2007. godine – Radulović na sedam, Rašović na šest i po, a Panajotovićeva na tri godine i dva meseca zatvora, ali je Vrhovni sud Srbije u oktobru 2008. ukinuo ovu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Prema novinskim napisima, tokom 2006. i 2007. godine i američki FBI i hongkonška policija bavili su se „podmlatkom Pink Pantera“. Između ostalog se navodi da FBI Pink Pantere sumnjiči za seriju pljački zlatara u SAD, dok hongkonška policija istražuje prepade na više tamošnjih trgovaca dijamantima.

DUBAI VIA LIHTENŠTAJN: Nakon što su se Vujošević i Radulović, i većina njihovih saučesnika, našli iza rešetaka, na scenu stupaju Nišlija Milan Ljepoja i njegova grupa. Prvih dana februara 2006, Ljepoja, Miloš Jovanović i Mladen Lazarević – sva trojica iz Niša, sa Predragom Lovrićem – rodom iz Karlovca u Hrvatskoj, i Duškom Poznanom – rođenim u Bihaću u BiH, pljačkaju juvelirnicu u Vaduzu, glavnom gradu Lihtenštajna i odnose plen u vrednosti od „nekoliko miliona evra“. U maju te godine lihtenštajnska policija hapsi Ljepoju i sprovodi ga u istražni zatvor. Čekajući da istraga protiv njega bude okončana, Ljepoja je – 19. jula 2006 – u zatvoru „povredio ruku tokom sportskih aktivnosti“, pa je odveden u bolnicu. Dok su ga, nakon ukazivanja lekarske pomoći, dvojica zatvorskih čuvara izvodila iz bolnice, iz zasede su ih „napala dvojica teško naoružanih muškaraca i, u crnom „audiju“, pobegli sa Ljepojom, koji je još uvek bio vezan lisicama.

Ponovo na slobodi, Ljepoja svoju pažnju usredsređuje na Dubai, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE). Na osnovu rezultata istrage policije u Dubaiju – potpomognute od strane Skotland jarda – Milan Ljepoja, Mladen Lazarević i Bojana Mitić – svo troje iz Niša, zajedno sa Draganom Đorđevićem iz Leskovca i Duškom Poznanom iz Bihaća, osumnjičeni su da su 15. aprila 2007. godine, oko 21.30 časova, opljačkali juvelirnicu Graf u luksuznom tržnom centru Vafi siti u Dubaiju. Na prilično lošim snimcima, koje su mobilnim telefonima napravili posetioci tržnog centra, vide se trojica ljudi kako istrčavaju iz zlatare. Jedan u rukama nosi nešto nalik crnoj sportskoj torbi i seda za volan crnog „audija A8“, dok druga dvojca sedaju u isti takav beli „audi“. Oba automobila stoje parkirana u velikom holu, u prizemlju tržnog centra. Crni „audi“ je parkiran ispred same juvelirnice Graf i zadnji kraj mu je okrenut prema radnji, dok je beli „audi“ parkiran ispred radnje preko puta. Na jednom od snimaka vidi se kako dvojica muškaraca, kroz polomljeni izlog, istrčavaju iz zlatare Graf i trče oko crnog „audija“. Sve vreme se čuje pištanje sirene alarma u prodavnici. Prema svedočenju posetilaca tržnog centra, dva „audija“ su velikom brzinom uletela u tržni centar Vafi siti, zaustavila se pred zlatarom Graf, a vozač crnog „audija“ je zadnjim delom automobila razbio izlog prodavnice. Pljačka je trajala manje od dva minuta. Svedoci su kasnije govorili da im je sve delovalo „kao film uživo“.

Opljačkani nakit kriminalci su potom sakrili u jednom parkiranom „nisanu“, koga su prethodno iznajmili. Policija je pronašla „nisana“ i nakit u njemu, i vratila ga juvelirnici. Policija u Dubaiju je ubrzo došla do podatka da su, svega nekoliko sati nakon prepada, pljačkaši avionom napustili UAE. Saopšteno je da su „avionom odleteli za Evropu“. Kako „Vreme“ nezvanično saznaje iz britanskih policijskih izvora, od velike pomoći policiji u Dubaiju, u identifikovanju izvršilaca, bila je činjenica da se „jedan od počinilaca“ (navodno je u pitanju Bojana Mitić) „oglušio o instrukcije da uništi ukradenu kreditnu karticu, kojom je plaćeno iznajmljivanje ‘nisana’ i kasnije je tom karticu obavio još neka plaćanja“. U avgustu 2007. godine u Holandiji je uhapšen Dragan Đorđević, koji je početkom 2008. izručen Emiratima, dok je 29. maja 2008. francuska žandarmerija uhapsila Milana Ljepoju u blizini švajcarske granice. Tom prilikom kod sebe je imao lažni hrvatski pasoš.

ISTRAGE I ANALIZE: Jedna od prvih stvari koje su istražitelji uočili je da su priprema, logistika, način i brzina izvršenja pljački organizovani i izvođeni „na profesionalnom nivou, sa gotovo vojničkom disciplinom i preciznošću“. Kada je kasnije identifikovan deo izvršilaca, postalo je jasno da puno njih ranije nisu dolazili u sukob sa zakonom. Izvori blisku MUP-u Srbije rekli su nam da je ovo „deo dobro razrađenog plana onih koji su pljačke smislili i finansirali“. „Evo samo jednog detalja: zar nije neobično da u najvećoj pljački dragulja u Japanu učestvuje uzgajivač malina iz Arilja. Pa nije on u tu priču slučajno zalutao“, kaže za „Vreme“ bivši radnik MUP-a Srbije, koji je želeo da ostane anoniman i dodaje, „anonimni ljudi, bez dosijea, lakše će preći svaku granicu“.

Metod izbora je sledeći: organizatori i investitori (putovanje po svetu i boravak na egzotičnim destinacijama nisu jeftini) biraju uglavnom mlađe ljude, bez novca i perspektive – poželjno je i bez krivičnog dosijea – a, željne avanture i dobre zarade. Selekcijom i treningom od njih naprave veoma sposobne i pouzdane pljačkaše dragulja. Pojedini srpski i britanski policajci sa kojima smo razgovarali procenjuju da za tu „obuku“ nije potrebno više od tri do šest meseci, „zavisno od talentovanosti pojedinca“. Na pitanje zašto biraju baš ljude sa Balkana, jedan veteran Skotland jarda odgovara: „Na Balkanu ima puno mladih ljudi, koji žele nešto od života, a perspektiva nemaju. Uz to, mnogi znaju engleski i – očigledno – umeju dobro da se snađu svuda u svetu.“

Za kraj ostaje pitanje: ko stoji iz svega ovoga? Činjenica je da su Interpol i Europol uspeli da rekonstruišu put barem dela ukradenih dragulja. Dragulji su idealno platežno sredstvo, jer im je jako teško ući u trag. Ipak, saznali smo da je deo dragulja iz preko 150 pljački koje se pripisuju Pink Panterima, preko Tel Aviva i Antverpena, gde su isečeni i prerađeni, dospeo do Njujorka i Moskve. Tržišta Ruske Federacije, bivših republika sovjetske Srednje Azije, pa i Kine, Irana i nekih drugih zemalja, ne pitaju ni za poreklo, a ni za cenu. Kao potencijalni poslodavci balkanskih kradljivaca dragulja pominju se razne organizovane kriminalne grupe iz Rusije, Italije, Holandije. Prema mišljenju više iskusnih srpskih policajaca, „najviše mogućnosti da pripreme pljačke i kasnije plasiraju plen imaju ruske kriminalne grupe, naročito one koje u svojim redovima imaju bivše pripadnike raznih tajnih službi“, dok neke njihove britanske kolege sumnjaju da bar deo ukradenih dragulja svetom putuje i diplomatskom poštom, posebno siromašnih afričkih i azijskih država, u kojima ima dosta mogućnosti za korupciju. Jedan od tragova koji upućuje u pravcu ruskih kriminalnih grupa i bivših bezbednjaka je i česta upotreba lažnih čeških putnih isprava. Prag je nekada bio najjače i najvažnije uporište KGB-a van SSSR, a danas je „glavna operativna raskrsnica“ ruskih kriminalaca u poslovima sa njihovim evropskim „kolegama“. Polako ali sigurno, i službenici Europola se u potrazi za pravim vođama Pink Pantera sve više okreću ka Rusiji. Ko god da stoji iza ovih pljački, jedno je sigurno: biće potrebno još mnogo istražiteljskog rada da bi se ovoj hobotnici mogli potkresati makar pojedini pipci, a dotle će novi naraštaji balkanskih ljubitelja avantura i dragulja puniti torbe ukradenim nakitom i novinske stupce vestima o senzacionalnim pljačkama.