Ako za nekoga kažete da je lopov, to biste morali da dokažete, jer se radi o tvrdnji i optužbi, baziranim na nečijim konkretnim postupcima. Ali, ako za nekoga kažete da je glup, to je vaše mišljenje o njemu, na koje imate pravo i koje niste dužni da bilo čime argumentujete. Iz aspekta slobode govora, dovoljno je, mada ne i nužno, da objasnite kontekst koji vas je do takvog zaključka doveo
Tužba ministra policije Nebojše Stefanovića protiv Vesne Pešić i urednica portala „Peščanik“, o kojoj je javnost obaveštena 14. oktobra, sasvim se lepo uklopila u jednu medijski inače šizoidnu sedmicu u Srbiji. Ona je vrlo konkretno pokazala i vrlo živopisno ilustrovala činjenicu da najviši nosioci vlasti u Srbiji ne samo da ne znaju šta su mediji i čemu oni služe već imaju ozbiljan problem s deficitom znanja o ljudskim pravima, slobodi govora, pa i bazičnom medijskom pismenošću.
foto: fonet / dragan antonićTAKO JE TO KAD BOLI DUŠA: Nebojša Stefanović…
Nije Stefanović ni prvi ni poslednji političar koji tuži medije zbog ove ili one analize, izveštaja ili kolumne, baš kao što ni Vesna Pešić, Svetlana Lukić i Svetlana Vuković nisu prve koje su tužene zbog onoga što su napisale ili objavile.
Prvi je put, međutim, da političar u svojoj tužbi totalno promaši temu, pokazujući da ne zna ni zbog čega tuži, pa čak ni koga zapravo tuži.
SEDI, MOŽE TO I BOLJE: Pre svega, Nebojša Stefanović tuži „novinara Vesnu Pešić“ zbog teksta „Dosoljavanje“ objavljenog na sajtu „Peščanika“ 14. maja 2016. Činjenica da Vesna Pešić nije novinarka, da to nikada u životu nije ni bila, a da je za jednog ministra zaista bruka i sramota da ne zna ko je ona zapravo – ovde je od drugorazrednog značaja. Bitno je, međutim, da su za ministra Stefanovića svi koji pišu u medijima – novinari.
Za razliku od iole pismenog sveta, a kamoli od sveta koji nosi doktorske ili magistarske titule, pa još i zauzima najviše državne funkcije – ministar policije još nije upoznat s činjenicom da u medijima, osim novinara, mogu da pišu sociolozi, psiholozi, kriminolozi, analitičari, istraživači, književnici i raznorazni drugi.
Stefanovićeva tužba odnosi se na tezu Vesne Pešić da je ministar glup.
U spornom tekstu ona kaže:
„Do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji. Možda zato što se on uvek pojavljuje posle Vučića da ‘zapuši’ preostale rupe. I kakve bisere je prosuo ovoga puta? Izjavio je da je ‘spin’ to što je glavna vest u Srbiji rušenje tri nelegalna objekta u Savamali. Baš samo tri objekta? A videsmo onu gomilu šuta koju bageri danima uklanjaju, a i rušenje je trajalo celu noć. Ministar je mudro dodao da rušenje na takav način ne sme da se dešava, ali i kad se desi, nikako ne treba da bude glavna vest u Srbiji. Nego valjda treba da bude sporedna, ili da je i nema kao vesti da maskirani ljudi noću nelegalno ruše centar grada i vrše sijaset krivičnih dela. Jeste mu to mnogo glupo, ali ovo što sledi je najgluplje. Na pitanje novinarke zašto policija nije reagovala kada su je unesrećeni čuvari i vlasnici objekata u Savamali obavestili šta se dešava, on je rekao da policija nije smela da reaguje jer nije dozvoljeno ugrožavati živote policajaca! Mogla je, kaže ministar, da ih ubije električna struja iz porušenih objekata. I eto šta je ispalo – policija služi tome da čuva policiju!“
foto: milovan milenković…protiv V. Pešić
Osim što smatra da su mu ovakvim tekstom povređeni „poslovna čast i ugled“, Stefanović navodi da je „zbog objavljivanja neistinitih informacija“ pretrpeo „duševnu bol, zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti“, kao i „zbog stvaranja neistinite i pogrešne predstave o njegovoj ličnosti“. Time su mu Vesna Pešić i urednice „Peščanika“ „pričinile štetu najvećeg stepena“ zbog koje traži materijalnu nadoknadu od 200.000 dinara.
Ovde je prvi problem to što se Stefanović žali na „neistinu“, tj. na to da je – kako se navodi – netačno preneseno ono što je izjavio za druge medije. Zbog toga je uz žalbu priložio intervju koji je dao za RTS gde jeste govorio o „spinu“ i „rušenju tri nelegalna objekta“, i to baš onako kako je Vesna Pešić i prenela. Kaže, međutim, da priču o struji iz porušenih objekata, koja je mogla da ubije policiju, nije ispričao.
Uz sve ostale probleme koji ga muče, pokazuje se – dakle – da ministar ima i problem s pamćenjem.
Kako na sajtu „Peščanika“ podseća Dejan Ilić, o struji je govorio 12. maja, kada je reagovao na nalaz zaštitnika građana da je policija građane ostavila „na milost i nemilost ljudima u fantomkama“. Odgovarajući na tu tezu, ministar je doslovce izgovorio: „Sigurno da niko iz vrha policije zaista nije naredio nešto nezakonito. Ali kada dođe do ugrožavanja života policajaca, na primer kada imamo isečene naponske kablove, onda zaista policija ne pristupa tom delu dok se ne otkloni opasnost po živote policajaca.“
Može biti da je ministar Stefanović zaboravio sopstvenu izjavu, ali je zaista poražavajuće da se ni on, ni tim koji ga zastupa nisu potrudili da vide o čemu to Vesna Pešić zapravo piše i na koje se izjave poziva. Biće da to zapravo i nije bilo važno: optužba za laž, uostalom, zvuči daleko bolje nego osvrt na sopstvene reči izgovorene pre svega nekoliko meseci.
GLUP, GLUPLJI I NAJGLUPLJI: Tu, konačno, stižemo i u domen ljudskih prava zbog kojih Stefanović takođe zapomaže. Problem je, po svemu sudeći, to što ga Vesna Pešić naziva „najglupljim“, a njegove izjave „glupim“ i „najglupljim“. Da je ikada u životu pročitao ne knjigu, već i najpovršniji novinski članak o slobodi govora i izveštavanja, ministar Stefanović znao bi da u medijima i u javnom prostoru uopšte postoji razlika između činjeničnih iskaza i vrednosnih sudova.
Ako za nekoga kažete da je lopov, to biste morali da dokažete, jer se radi o tvrdnji i optužbi, baziranim na nečijim konkretnim postupcima. Ali, ako za nekoga kažete da je glup, to je vaše mišljenje o njemu, na koje imate pravo i koje niste dužni da bilo čime argumentujete. Iz aspekta slobode govora, dovoljno je, mada ne i nužno, da objasnite kontekst koji vas je do takvog zaključka doveo.
U tom smislu, već se poslovično pominje slučaj Oberšlik protiv Austrije iz 1991. koji se našao pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Novinar Gerhard Fric Oberšlik komentarisao je govor političara Jerga Hajdera, odnosno njegovu tezu da su se u Austriji „za mir i slobodu borili svi vojnici u Drugom svetskom ratu… uključujući i Nemce“, kao i da „pravo na slobodu govora imaju samo oni koji su rizikovali svoje živote u ratu“. Oberšlik je na sve to rekao da „Hajder nije nacista, ali je idiot“. Uvređen, Jerg Hajder je novinara tužio, a austrijski sud presudio je u njegovu korist. Kasnije, međutim, slučaj je dospeo u Strazbur, gde je zaključeno da u spornom slučaju „nije u pitanju lični napad, budući da je autor ponudio objektivno razumljivo objašnjenje za svoj stav“. U obrazloženju se još navodi: „Premda nazivanje političara idiotom u javnosti može predstavljati uvredu, naziv (idiot) nije neproporcionalan ogorčenju koje je Hajder svesno izazvao.“
Ako sad napravimo paralelu između Hajdera i Stefanovića, nije teško doći do zaključka da nazivanje političara najglupljim „u javnosti može predstavljati uvredu“, ali da to ipak nije „neproporcionalno ogorčenju“ koje je Stefanović izazvao.
Iako je u pitanju oblast u kojoj je mnogo „sivih zona“ i u kojoj dosta zavisi od ličnog tumačenja, činjenica je da se u civilizovanom svetu vrednosni sudovi dozvoljavaju, sve dok ne doprinose diskriminaciji (po bilo kom osnovu), govoru mržnje ili propagiranju nasilja.
DIZANJE TLAKA: Naravno, u svemu ovome postavlja se i ključno pitanje: da li je Srbija stigla do evolutivne faze u kojoj je svakom – zvao se on Stefanović, Vučić ili gospod bog – dozvoljeno reći da je glup, ako on svojim postupcima već pospešuje takve ocene?
Po svemu sudeći, to se još nije dogodilo.
Stefanovićeva tužba, takva kakva je – nemušta, neprecizna i bazirana na netačnim premisama – pre svega znači da je nervoza Vučićevog režima ušla u razvijenu fazu u kojoj je već neophodna i stručna pomoć. Bilo bi, naime, dobro da premijer i njegovi najbliži saradnici konačno shvate da je posao medija da o njihovim aktivnostima nepristrasno izveštavaju i da ih kritikuju (ako kritiku zaslužuju). Posao medija nije da im odobravaju svaki potez. Čak i ukoliko urade nešto dobro – mediji nisu dužni da ih hvale i pohvaljuju. Oni su birani i plaćeni da rade u interesu građana i građanki, dakle dobro, te je svaka hvala nepotrebna.
Lični animozitet prema medijima, onima koji u medijima rade i ulozi medija uopšte, sasvim je druga priča – tu predstavnici režima, predvođeni onim glavnim, pokazuju neverovatnu dozu nezrelosti i sve što im se kaže shvataju vrlo lično. Ministar Nebojša Stefanović ćutao je na optužbe o falsifikovanom doktoratu, na sve medijske kritike o Savamali i nepočinstvima policije, ali mu se pritisak digao zbog ocene da je „najgluplji“. Možete, dakle, da pišete i govorite šta hoćete, ali da me ne volite – to već ne ide!
Zabrinjavajuće loše odnose između medija i onih koji trenutno upravljaju Srbijom možda više od svega ilustruje činjenica da je jedan ministar tužio jedan medij samo zato što je u tom mediju nazvan – glupim (mada to nije stavljeno u prvi plan).
Iako je o tome mogao da se izjada na konferenciji za novinare (što je već uobičajena praksa), da zatraži prostor za reakciju na „Peščaniku“; iako je mogao da se obrati Savetu za štampu, ili u nekom od provladinih medija iznese svoju stranu priče – on je presavio tabak i tužio zbog navodnih neistina i navodne duševne boli.
Takav postupak poruka je svim novinarima i analitičarima, pritisak na i ovako već pritisnute medije, ali iznad i pre svega – znak da je ovo društvo duboko bolesno, da je uloga medija i zvanično dovedena pod znak pitanja, ali i da državni funkcioneri u svojoj bahatosti, samodovoljnosti i slepilu za sve što se dešava van njihovog malog sveta – polako, ali sigurno gube kompas.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
Intervju: Milena Božović, tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica na svojim Telegram kanalima i Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!