Aušvic nije metafora

Miodrag Bulatović me je nekoliko godina pre nego što je umro zamolio da mu što više pričam o koncentracionim logorima, jer je nameravao da napiše roman Svadba u Aušvicu o venčanju esesovskog stražara sa jevrejskom logorašicom. Pitao me je da li je tako nešto uopšte zamislivo. Rekao sam mu da nije i preporučio da se prosto ne drži činjenica, da se drži svog stila i svojoj ludoj mašti pusti na volju. Danas gotovo zaboravljeni Bulatović je svojevremeno bio najprevođeniji jugoslovenski pisac, neki njegovi rani romani, pre svega Heroj na magarcu, veoma su uzbudili ideološke stražare vlasti ranih šezdesetih godina. Nije hapšen samo da mu time ne bi još više podigli tiraže, ali se on, za svaki slučaj, ipak sklonio u Pariz. Pred kraj života bio je narodni poslanik Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.

Setio sam ga se čitajući roman Tetovažer iz Aušvica Heder Moris (Laguna, 2019) koji je najavljivan kao svetski bestseler. Zaista je imao odlične kritike širom sveta. Ja, međutim, postavljam pitanje da li je ova knjiga zaista „vredno istorijsko svedočanstvo“, kakvom je predstavlja „Ajriš tajms“, ili romaneskna fikcija. Sama autorka tvrdi da joj je celu priču ispričao izvesni Lali Sokolov, objavljuje se i njegova posleratna fotografija, pogovor piše njegov sin. Samo što meni ta priča ne zvuči autentično, ne verujem da je mogao da je ispriča neko ko je zaista bio u Aušvicu. Isuviše je sumnjivih, pa i nemogućih opisa, na primer da Lali za svoju ljubav obolelu od tuberkuloze 1943. nabavlja penicilin i time je izleči. Logoraši u to vreme nisu mogli da imaju pojma o tom leku koji su Amerikanci tek uvodili u medicinsku praksu sa druge strane okeana, a isto tako nije moguće da se sa penicilinom, ili bilo kojim drugim lekom, tifus izleči za dva, tri dana.

Lali priča i da ga je spaslo što je prijateljica njegove ljubavi Gite bila ljubavnica esesovskog oberšturmfirera zahvaljujući čemu je nosila dugačku kosu. I to je nezamislivo. Polni odnosi sa Jevrejkama bili su strogo zabranjeni, to je nazivano „rasnom sramotom“ (Rassenschande). Ako bi se saznalo, esesovac bi u najboljem slučaju bio premešten na Istočni front u kaznenu jedinicu, a devojka odmah ubijena. Na prostituciju sa esesovcima prisiljavane su zatvorenice arijevke.

Da je ova knjiga objavljena kao roman, dakle, kao fikcija, sve bi bilo u redu, zato što je u „fikciji“ dozvoljeno sve što talenat autora/autorke ume, pa i ono što nije moguće. Breht je govorio „ko ume, ume“. Ali je predstavljena kao dokumentarna priča koja se zasniva na istorijskim činjenicama, a to je, čini mi se, laž.

SVAKO ZLO IMA SVOJE IME

Međutim, šta je istina o Aušvicu? Sve se češće na društvenim mrežama, pa i na nekim etabliranim medijima, može čuti da su Aušvic izmislili pohlepni Jevreji da bi izvukli što više para od Nemaca; to je bio, bože moj, radni logor u kome se umiralo, ali su za vreme rata umirali i civili. Od priče o holokaustu priča o tom logoru pretvara se u izvor antisemitizma.

Pitam se da li još jednom poslednjom snagom da posvedočim da je logor za istrebljenje, pre svega Jevreja, Aušvic postojao. Bio sam tamo. Sve nas je manje koji to možemo da kažemo. Osećam da moramo da potvrdimo da Aušvic nije metafora za bilo koje zlo, za bilo šta, već kompleks nekoliko logora koji su Hitlerovi pobornici izgradili u Poljskoj. O Jasenovcu treba da svedočimo kao Jasenovcu, o Keratermu kao Keratermu, o Gakovu kao o Gakovu, uvek konkretno, dokumentovano ili na osnovu izjava onih koji su u njima bili.

Keraterm i Gakovo su manje poznati, pogotovo mlađim čitaocima, pa bih da objasnim. Keraterm je bila fabrika keramičkih pločica kod Prijedora u kojoj su vojne i civilne vlasti Republike Srpske 1992. osnovale koncentracioni logor. Presudom Tribunala u Hagu se utvrdilo da je kroz njega prošlo 3.000 osoba, a ubijeno oko 300. Ne verujem baš u sve što je Hag presudio, ali razgovarao sam sa jednom osobom koja je tamo bila zatočena.

Gakovo je selo severno od Sombora koje je pretvoreno u logor u kome su od 1946. do 1948. komunističke vlasti koncentrisale žene i decu nemačkog porekla. Računa se da ih je bilo oko 17.000, od neljudskih uslova, gladi, zime i bolesti umrlo je 5827 poimence identifikovanih zatvorenika, ali se smatra da je bilo oko 8500 žrtava. Razgovarao sam sa nekoliko žena koje su bile u Gakovu.

Za ta dva logora smo odgovorni „mi“. Voleo bih da svako govori o „svojim“ zločinima. Ja sam o stradanju nevinih banatskih Švaba napisao serijal objavljen u NIN-u i roman, i na taj način platio svoj deo danka za grehe „moje“ vlasti.

Nije poznato koliko je zatvorenika prošlo kroz logore koji spadaju u kompleks Aušvica (mi najčešće govorimo o njegovom delu Aušvic-Birkenau gde su se nalazile gasne komore), jer su se neki zatvorenici registrovali, utetovirani su im brojevi, ali nisu registrovani oni koji su nakon što su transportovani u Aušvic odvedeni pravo u smrt. Na osnovu dosadašnjih istraživanja polazi se od toga da je ubijeno između 1,1 i 1,5 miliona osoba, od kojih su 90 odsto bili Jevreji iz gotovo svih evropskih zemalja. Ja za taj kompleks nekoliko logora kažem Aušvic, jer je nemačka tvorevina iako se nalazio u tada okupiranoj Poljskoj, pored grada Osvijecima blizu Krakova. Aušvic je nacistički logor, Osvijecim poljski grad.

Ponavljam i insistiram da svako zlo nazivamo njegovim imenom, a ne da sve i svašta pojednostavljeno nazivamo Aušvicom ili kažemo da je negde bilo „kao u Aušvicu“, jer nije.

FAKTI I FIKCIJA

Pokušavao sam da proverim koliko je knjiga štampano o Aušvicu i drugim koncentracionim logorima, o holokaustu. Ima ih nebrojeno hiljada objavljenih na najvažnijim svetskim jezicima. Analize tih silnih knjiga podeljenih na „fiction„, „nonfiction“ i hibridna dela očekuju mlade naučnike koji će želeti da se bave tom temom.

Po mom mišljenu, neizostavne su dve knjige nastale kratko vreme posle samih događaja, bez kojih ne treba ni početi sa proučavanjem nacističkih koncentracionih logora. Najvažnija je Esesovska država (Der SS–Staat) Eugena Kogona. Sociolog Kogon je šest godina bio zatvorenik u koncentracionom logoru Buhenvald. Odmah po oslobođenju, na zahtev američke Psyhological Warfeld Division napisao je izveštaj u kome je sažeo konkretne iskaze 125 logoraša različitih kategorija. Nastavio je da istražuje i već 1946. objavio dvostruko dužu temeljnu sociološku analizu ne samo tog koncentracionog logora, već čitavog sistema esesovske države. To je delo nastalo iz prve ruke.

Druga veoma važna knjiga je Aušvic – svedočanstva i izveštaji (Zeugnisse und Berichte – Auschwitz). Sastavili su je troje autora: Herman Langbajn, Ela Lingens-Rajner i H. G. Adler, štampana je tek 1962. godine, ali sadrži 55 tematski sređenih tekstova nastalih od 11. februara 1941. većinom iz pera esesovaca i zatvorenika. Pažljivo su obrađeni, komentarisani, uz njih je objavljen veliki broj faksimila originala i fotografija.

Međutim, neprekidno, pa čak i dan-danas, isplivavaju autentična a do sada nepoznata svedočanstva. Prošle, 2019. godine, objavljena je knjiga člana odeljenja Sondergruppe u Aušvicu, grupe logoraša koji su pregledali leševe osoba ubijenih u gasnoj komori, tražili sakrivene dragocenosti u džepovima i šavovima odeće, u šupljinama tela, čupali im zlatne zube. Dok su to radili, dobijali su da jedu i piju po volji, ali znali su da će kroz mesec, dva i oni biti ubijeni. Dnevnik poljskog Jevrejina Zalmana Gradevskog objavljen je pod naslovom Die Zertrennung (Razdvajanje). Svoje zapise je stavio u konzervu, dodao cedulju sa molbom da se objavi ako se ikad pronađe, i zapečatio voskom. Ta konzerva je zaista pronađena posle oslobođenja, ali pošto je pisana na jidišu ostavljena je po strani, zaboravljena, odstojala dok neko posle više od sedamdeset godina nije pogledao o čemu se radi i najzad dao da se prevede na nemački i objavi.

ŽRTVE I HEROJI

Najveći problem za esesovce na rukovodećim položajima u Aušvicu nije bilo ubijanje, već kako da se reše leševa. Gasna komora je mogla da likvidira do 10.000 žrtava dnevno, ali u sva četiri krematorijama zajedno moglo je da se spali „samo“ do 3000 na dan. Adolf Ajhman u svojim memoarima napisanim u južnoj Americi tvrdi da mu je jedan od najbližih drugova, komandant Aušvica Rudolf Hes (Höss ne Hess), oštro zamerao što mu je u toku leta 1944. slao više transporta mađarskih Jevreja nego što je mogao „da savlada“. U jednom od njih bio sam i ja, jer je okupirana Vojvodina bila sastavni deo Mađarske. Verovatno mi je spaslo život što nas je toliko stizalo istovremeno, jer nisu znali šta će sa nama, pa su jedan broj poslali u Buhenvald.

Meni se čini da se već decenijama unazad od „mejnstrim“ romana o koncentracionim logorima očekuje da budu žalopojke. U početku je u Jugoslaviji, a pogotovu u SSSR-u i njegovim satelitima, zvanična linija bila da se opisuju heroji, a ne da se plače nad žrtvama. Heroja je zaista bilo i svaka im čast. Međutim, većina nas smo bili nevine žrtve.

Čak se i u Izraelu prve decenije od osnivanje države postavljalo pitanje: zašto se Jevreji nisu borili, zašto nisu pružali otpor? Slavio se ustanak u Varšavskom getu, nevine žrtve nisu bile popularne iako je na njihovoj smrti osnovan Izrael. Kasnije su žrtve postale „in“. Nobelovu nagradu za književnost dobili su Eli Vizel i Imre Kertes, pobednici u takmičenju ko bolje kuka nad sopstvenom sudbinom, za razliku od pobednika, „heroja“, među kojima je i te kako bilo velikih pisaca, na primer špansko-francuski autor Horhe Sempren (Jorge Semprun) ili francuski pisac i diplomata Štefan Esel (Stephane Hessel). Esel je u devedeset četvrtoj godini napisao knjižicu Pobunite se! (Indignez–vous!), koja je prodata u milionskom tiražu na nekoliko jezika, ali se delu kritike nije sviđala. Kako je i mogla da im se sviđa kad je u njoj pozivao mlade da se pobune protiv poredaka u svojim državama krajem 20. veka, kao što su se on i njegovi drugovi pobunili protiv fašizma.

Esel je takođe oštro kritikovao Izrael iako je bio Jevrejin. Deo javnosti u Izraelu se zbunio jer se od Jevreja tražilo da budu heroji, a Esel je to nesumnjivo bio, jer je iz Londona, u koji je uspeo a pobegne, usred rata kao Jevrejin i levičar sa poternice padobranom iskočio nad okupiranom Francuskom da bi se borio. Uhvatili su ga, mučili, osudili na smrt, bio je u najozloglašenijim logorima, tako i u „Mitelbau Dora“, gde su se pod nadzorom Vernhera fon Brauna pravile Hitlerove rakete. Esel je uspeo da pobegne iz logora i nastavio da se bori. Kao delegat Francuske, posle rata je bio koautor Povelje Ujedinjenih nacija.

Fon Braunu će sve biti oprošteno, pomogao je Amerikancima da se dokopaju vasione.

foto: ap

KOLIKO KOŠTA PIJETET

Jugoslavija je u Aušvicu imala svoju nacionalnu izložbu izloženu u bloku 17. Profesor istorije na Univerzitetu u Beogradu dr Milan Koljanin bavi se istraživanjem holokausta, u okviru toga i nacističkim koncentracionim logorima. Njemu zahvaljujem na podacima o današnjem odnosu Srbije prema Državnom muzeju Aušvic-Birkenau.

Stalna postavka Jugoslavije otvorena je 1963, a inovirana i značajno dopunjena 1989. godine na 700 kvadratnih metara, a uklonjena na zahtev Hrvatske 2005. godine. Države nastale posle raspada Jugoslavije dogovorile su se da uz pomoć Uneska zajednički urade novu postavku na osnovu savremenih muzeoloških principa. Srbija je najviše zahvaljujući dr Koljaninu sredinom maja 2015. otvorila izložbu pod nazivom „Poslednje odredište Aušvic“, sa namerom da to bude deo zajedničke izložbe nekadašnjih jugoslovenskih republika, a tim povodom Koljanin je organizovao razgovor sa preživelim zatvorenicima, kome sam i ja prisustvovao. Niko od nas nije imao primedbe.

Blok 17 – zapravo baraka broj 17 u kojoj su bili smešteni logoraši – u međuvremenu je propadala. Odlučeno je da se popravi urušeni krov i sredi unutrašnjost, uvedu nove instalacije, osvetljenje i grejanje, s tim da prizemlje barake uredi Austrija za svoju nacionalnu izložbu, a zemlje bivše Jugoslavije prvi sprat koji im je dodeljen. Postavilo se, naravno, pitanje ko će i kolike troškove da snosi. O tome, koliko profesor Koljanin zna, postoje kontakti između nadležnih ministarstava zemalja kojih se tiče, čak je krajem prošle godine održan zajednički sastanak ekspertskih timova, ali javnost u Srbiji o tome nije bila obaveštena. Ja sam se pismeno obratio Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije, konkretno kabinetu ministra, sa molbom da mi za ovaj tekst saopšti podatke u vezi sa novom postavkom za Muzej u Aušvicu. Do slanja ovog broja „Vremena“ u štampu nisam dobio odgovor.

Austrija redovno potpomaže Muzej u Aušvicu sa šest miliona evra godišnje. Nacionalni fond Republike Austrije je zaključio ugovor sa Upravom muzeja o saniranju celog bloka 17, a sa jednom iskusnom firmom o projektu njihove postavke u prizemlju.

Na zajedničkom sastanku eksperata u Ljubljani pre četiri godine procenjeno je da bi za udeo obnove same zgrade i postavljanje izložbe o žrtvama dospelih iz Jugoslavije trebalo obezbediti 1,5 do 2 miliona evra. Kako da se to raspodeli po postjugoslovenskim državama? Po mom mišljenju: gotovo nemoguć poduhvat.

Srbija se s pravom energično zalaže za održavanje uspomene na užase u Jasenovcu, gde je ubijen i moj ujak Aleksandar Šomlo sa ženom i dvoje male dece. Razumljivo je da je interesovanje Srbije pre svega fokusirano na to šta se radi ili propušta u memorijalnom centru Jasenovac, ali ne bismo smeli da dozvolimo da u bloku 17 u Aušvicu prvi sprat ostane prazan. Bila bi to sramota za sve nas. Ako su problem finansije, ja predlažem da Srbija ponudi da preuzme troškove srazmerno svojoj veličini i, ako ne može da se dogovori sa drugima, samoinicijativno započne pregovore sa Državnim muzejem Aušvic-Birkenau o preuzimanju prostorno odgovarajućeg dela, a da o tome obavesti ostale zainteresovane, odnosno, ako bi se pokazalo da je tako, nezainteresovane. Ako niko od njih ništa ne želi da preduzme neka Srbija zauzme celi prostor.

Napomenuo bih da su u Aušvicu zatvorenici iz Slovenije vođeni kao Slovenci, a ne kao Jugosloveni (tako je i u Buhenvaldu). Prema tome, logično bi bilo da Slovenija preuzme svoj deo troškova. Pretpostavljam da je iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine bilo malo zatočenika u Aušvicu, jer su proganjani Srbi, Jevreji i Romi ubijani u Jasenovcu, nesrećnici iz Crne Gore odvođeni u italijanske logore, a Makedonci bili tretirani kao Bugari. Bilo bi tužno da politikantstvo novih nacionalnih država nadvlada pijetet prema zatočenicima Aušvica dovedenim iz Jugoslavije.

MERNA JEDINICA ZA UŽAS

Nije nebitno ni što je u susednom 18. bloku sa velikom pažnjom postavljena nacionalna izložba Mađarske, zemlje u kojoj su se tako revnosno proganjali i uništavali Jevreji, što se proširilo i na teritorije koje je okupirala. Ta zemlja sebe danas vešto prikazuje kao zajednicu koja duboko poštuje svoje žrtve. Više od Srbije? Zar to da dozvolimo?

Bojim se da nikada neće biti moguće da se tačno utvrdi koliko je zatvorenika iz Jugoslavije bilo u Aušvicu, koliko njih je ubijeno. Za to ima nekoliko razloga. Prvi je što osobe koje su sa ulazne rampe sprovedene pravo u gasne komore uopšte nisu registrovane. Drugi, što većinu svakako čine Jevreji iz Bačke, koja je bila pod mađarskom okupacijom od aprila 1944. Naime, banatski Jevreji su šlepovima dovučeni u Beograd i ovde ubijani na Starom sajmištu i u Topovskim šupama uz predanu asistenciju Nedićevih žandara, a sremski Jevreji su odvođeni u Jasenovac.

Prema podacima radne grupe u čijem radu je učestvovao profesor Koljanin, u Aušvic je sa teritorije Srbije deportovano 11.886 lica – 9128 Jevreja, 436 Srba, 81 osoba koje su se deklarisala kao Jugosloveni i 31 Rom. Koljanin dodaje: „Ovi brojevi su svakako veći, ali ovde je reč o onima koji su identifikovani makar samo po imenu.“

Jevreji iz Bačke se, međutim, beleže dvostruko, jer su zajedno sa Jevrejima iz Slovačke utonuli i u broj „mađarskih Jevreja“. Mađarska je među prvima postavila pomenutu nacionalnu izložbu u Aušvicu u bloku 18 na 1500 kvadratnih metara. Mađarske službene procene su da je iz te zemlje sa okupiranim teritorijama u Aušvicu bilo oko 430.000 zatvorenika. Ako je kroz Aušvic, prema raznim procenama, ubijeno između 1,1 i 1,6 miliona ljudi, ispada da Mađari spadaju među najtragičnije žrtve nacizma i fašizma. To je, međutim, vešto iskrivljavanje istorije, jer se gotovo isključivo radilo o Jevrejima, a hapsili su ih i predavali esesovcima Hortijevi policajci i žandari i pripadnici fašističke organizacije „njilaši“. Svakako je popisano 12.000 imena i prezimena ljudi koji su iz Mađarske sprovedeni u Aušvic. Proučavanjem tog spiska moglo bi da se dođe i do podatka ko je od njih iz Bačke, znači iz Jugoslavije, to jest Srbije. Ja sam svakako jedan od njih iako ne znam da li se nalazim na njihovom spisku.

Od kojih god brojki da polazimo, one ništa ne govore o sudbinama, strahovima, patnji i identitetu žrtava iz Jugoslavije, na koje bi trebalo da podseti izložba na prvom spratu bloka 17 u Aušvicu. Ne postoji merna jedinica za užas.

ZLOUPOTREBA POJMA AUŠVIC

Do pre petnaestak godina Savez jevrejskih opština Jugoslavije organizovao je grupna putovanja u Aušvic. To je odavno prestalo, a ja sam slučajno saznao da pojedine obrazovne institucije u međuvremenu samoinicijativno organizuju posete Muzeju logora Aušvic, na primer Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“. Šira javnost o tome nije obaveštavana, u medijima nisam našao nikakvog traga.

Poznato je kako Gugl koristi interesovanje svojih posetilaca da bi reklamirao razne proizvode i usluge. Pošto sam ponekad proveravao kvalitet nekih vina neprekidno me bombarduju ponudama vina iz Nemačke, a kako sam proveravao i šta se na tom pretraživaču navodi o Aušvicu, sada svakodnevno dobijam komercijalne ponude za posetu Aušvicu sa ili bez obilaska znamenitosti Krakova, sa popustom za grupe ili pojedince. Cena ponuđenih tura kreće se od 20,50 do 40,15 evra po osobi. Aušvic kao turistička ponuda? Ne znam da li da to smatram svetogrđem ili da se radujem što se makar i na taj način nešto čini da se užas ne zaboravi.

Pogrešna upotreba nekih reči, isuviše široko shvatanje nekog pojma, povlači za sobom nerazumevanje ne samo određenog područja, nego menja celokupni pogled na svet. Barak Obama je već bio predsedik SAD kad je govorio da je njegov deda-ujak kao američki vojnik oslobodio Aušvic. Nije. Obamin ujak je učestvovao u oslobađanju Buhenvalda, a Aušvic je oslobodila Crvena armija. U hotelu „Elefant“ u Vajmaru sam povodom proslave šezdesetpetogodišnjice oslobođenja Buhenvalda upoznao tog simpatičnog, veselog Obaminog rođaka. Barak Obama sigurno nije hteo svesno da zavara svet i da ospori zasluge sovjetskim vojnicima, ali je to praktično učinio. Za njega je Aušvic prosto bio sinonim za sve koncentracione logore, sinonim za zlo od koga njegova zemlja spasava čovečanstvo. Iskupio se tako što je u toku zvanične posete Nemačkoj posetio memorijalni centar Buhenvald iako to nemački državni protokol niti je želeo, niti planirao.

Nekadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke Joška Fišer je, da bi pridobio podršku nemačke javnosti za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999, uzviknuo: „Nikada više Aušvic!“ Lagao je da na fudbalskom stadionu u Prištini postoji srpski koncentracioni logor.

A jedan zakleti vegetarijanac i svešteno lice je tako izjavljivao da je „za životinje svaki dan Aušvic“. Komentar je suvišan.

Pošto je trebalo da se odredi konkretan datum u godini kada će se celi svet podsećati na holokaust, Ujedinjene nacije su, kao što rekosmo, odredile za to dan kada je oslobođen Aušvic. Iako mislim da je to dobro rešenje, svejedno ime tog logora ne treba da bude metafora, ne treba da bude sinonim za druge logore, treba o njemu da se govori kao onome što je bio. Državni muzej sećanja kraj poljskog grada Osvijecima podseća na zločine počinjene na tom mestu. Mislim da mi, poslednji još živi svedoci vremena u kome je Aušvic bio aktivan dom smrti, treba da insistiramo da se ime tog mesta užasa ne koristi za druge zločine i pojave.