„Dragane, je l’ može?“, povikao je jedan brka sa naočarima na nosu negde iza devet sati na trećem spratu magacina Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom smeštene u jednoj od zgrada u Luci Beograd. Nekoliko desetina ljudi guralo se oko stola na kome su sedeli predstavnici Direkcije, pokušavajući da zauzmu što bolju poziciju pre nego što postupak počne. Sat vremena pre toga veliki broj ljudi kružio je po otvorenom prostoru magacina razgledajući raznorazne stvari donete iz kuća u vlasništvu klana Darka Šarića.
Nije bilo nikakve zvanične forme. Možda smo mogli očekivati da predstavnici institucija barem pročitaju neku vrstu formalne objave, najave, kako se to radilo pre više od sto godina u srpskim selima kada bi nekom kuća i imanje otišli na doboš.
„Imate super ideje“, rekao nam je izvor iz Direkcije. „Možda ste vi mogli da lupate u doboš.“
Madraci, fotelje, stolice, trpezarijski stolovi, gomila raznorodnih komoda, ogledala, klizećih plakara, sofe, lenjivci, stočići, plazma televizori, TFT monitori, štampači, trenažeri za dve teretane, veš-mašine, pegle, mašine za sušenje veša, nameštaj za dečiju sobu, frižideri jednodelni, frižideri dvodelni, zamrzivači, aparat za espreso, sto za kartanje, sto za stoni tenis, i za stoni fudbal i jedan bicikl, otprilike je čitav spisak stvari koje je država kroz svoje Ministarstvo pravde i posebnu Direkciju ponudila građanima na prodaju, a kao deo zaostavštine klana Šarić u Srbiji.
Postupak je naizgled poprilično haotično organizovan. Brka je išao od predmeta do predmeta, a masa ga je pratila. Većina posetilaca je bila tu gde su se stvari dešavale i pomerala je krug okolo po magacinu. Ostali su se šunjali ukrug ili stajali pored stvari koje su već odredili da će ih sigurno kupiti ma kolika da je cena.
Pred kraj aukcije, na kojoj je prema podacima Ministarstva bila ponuđena roba u vrednosti od 4,5 miliona dinara, jedan je gospodin srednjih godina i sa severnocrnogorskim akcentom držao mesinganu stonu lampu za koju je bio siguran da će je kupiti.
„Početna cena je 3000 dinara, ali ovo sigurno ide u moju kancelariju“, rekao je reporteru „Vremena“ „anonimni kupac“.
U pripremi događaja bilo je više puta napomenuto da će imena kupaca ostati samo za internu evidenciju Direkcije, ali je na samom događaju sve izgledalo mnogo providnije i javnije.
Brka bi krenuo da licitira, pomalo lenjo, okupljeni bi podizali prst a s njim i cenu, ponekad bi neko sam rekao cenu koja bi odskočila za više od hiljadu dinara, i kada bi se posle par minuta okončala licitacija prisutni su mogli da čuju kako se zove kupac. Ovaj bi prišao stolu, dao bi svoju ličnu kartu i izvukao iz torbice brdo gotovine. Dvojica bi prebrojavala novac pred svima a brka bi mu objasnio da on sad odmah treba da tera to što je kupio.
„Brate, kako da tera, pa valjda je u redu što je platio, ne može on da nosi frižider od 200 kila“, dobacivali bi pajtaši iz pozadine.
Početna neorganizovanost prevaziđena je dovođenjem nekoliko pozornika koji su stali ispred stola, pa se gužva tu pomalo smanjila, a krug oko brke je nastavio da obilazi magacin.
Akcija „Balkanski ratnik“ koja traje mesecima unazad dovela je do toga da gotovo sva imovina klana Šarić u Srbiji bude zaplenjena i privremeno oduzeta. Javnosti su prikazani snimci luksuza u kome su obitavali pripadnici ovoga klana, a pokretna imovina koja se u utorak našla na aukciji stavljena je na prodaju da ne bi izgubila na vrednosti.
Reporteru „Vremena“ je izvor iz Direkcije objasnio da se prodaje pokretna imovina jer je teško obezbeđivati toliko objekata i sprečiti potencijalne krađe.
Novac prikupljen ovom akcijom, a procena je da je u gotovini prikupljeno oko 10 miliona dinara, ide na poseban račun Direkcije. Ako se sutra dogodi da klan ne bude osuđen, oni će moći da traže od države da im se šteta naneta ovom akcijom i nekim drugim nadoknadi.
Kako je izgledalo u utorak, možda su već glavne stvari sačuvane „u okviru porodice“. Nije bilo potrebno da nam izvor iz Direkcije potvrdi, preko uvida u lične karte, da je većina kupaca „glavnih stvari“ bilo iz Pljevalja ili Bijelog Polja. Ispred zgrade su bili parkirani kamioni sa BP tablicama, što takođe upućuje odakle je gro kupaca došao. Naravno, svi oni imaju srpske lične karte. Izgledalo je da je ekipa imala instrukcije šta mora da ostane u kući i to je učinjeno. Retki su bili oni poput jednog gospodina sa suprugom, sa lalinskim akcentom, koji je pazario espreso aparat i nije izgledao kao neko ko ima veze sa kontekstom.
„Mislim da nisam puno platio“, rekao je on reporteru „Vremena“ kada smo ga upitali da nije 70.000 dinara za kućni aparat možda previše.
Ono što čini se nikoga nije brinulo jeste način na koji je ta roba kupljena, jer se pretpostavlja da su ti predmeti plaćeni novcem od prodaje droge.
„Meni je sve ovo gadno, i događaj i ovi ljudi“, rekao nam je izvor iz Direkcije uz konstataciju koja se sažima u jednoj od replika Dušana Kovačevića: „Posao je takav, ni ja ga ne volim“.
Sigurne su dve stvari: događaj je imao tako snažno medijsko prisustvo da je to nastavak odlične kampanje Ministarstva pravde u vezi sa institutom oduzimanja imovine stečene kriminalom, a pored toga poslata je poruka šta se dešava kada neko uđe u sukob sa državom bez obzira na to što izgleda da će većina predmeta ostati u porodici.
Pored toga, ostalo je da nam se objasni za šta konkretno će biti upotrebljen novac prikupljen na ovakav način i da, naravno, sledeći put sam događaj bude bolje i pristojnije organizovan.
„Ovo izgleda kao Noć muzeja“, rekla je jedna gospođa obilazeći magacin, zadivljena i postavkom i ljudima koji su se tu zadesili.
