Cela ova po medijima razvikana priča o „borbi protiv organizovanog kriminala“ počinje da dobija apsurdne dimenzije. Na dnevni red Narodne skupštine po hitnom postupku dolazi Predlog zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, a niz zakona o pravosuđu još nije izglasan. Predlog se, međutim, „akontira“, to jest uzima zdravo za gotovo da će zakoni na koje treba da se osloni biti izglasani u predloženom obliku. Sve i da se to desi – a svi su izgledi da hoće – hitnost opet nije potrebna, štaviše je apsurdna, pošto Zakon o posebnim pravilima postupka u suzbijanju organizovanog kriminala tek treba da dođe na dnevni red Savezne skupštine. Taj nacrt u stvari predstavlja još jedno noveliranje Zakona o krivičnom postupku – i to veoma ozbiljno noveliranje. Kako Vlada Srbije misli da progura taj zakon kroz Saveznu skupštinu pre Ustavne povelje nove zajedničke države i uz gotovo izvesno protivljenje DSS i njenih novostečenih saveznika u Srbiji i u Crnoj Gori – nije jasno. A bez procesnih sredstava koje taj nacrt sadrži, srbijanski Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala ostaje gomila pogrešnih mrtvih slova na papiru koji sve trpi.
Strogo pravnički uzevši, zakon predložen Narodnoj skupštini Srbije, ovaj o kome je reč, nedonosiv je. Ako bude na silu boga i većine DOS-a donesen ovakav kakav je u predlogu, slediće čitav niz zakona o izmenama i dopunama zakona, a sve to praćeno stotinama amandmana neumorne opozicije – ovoga puta dobro zasnovanih. U trenutku dok se ovi redovi pišu, kako „Vreme“ saznaje, pišu se i desetine amandmana na ovaj predlog zakona, kako kod opozicije, tako i u nekim strankama DOS-a. Ne treba mnogo mašte da se zamisli tok debate u Skupštini kad ova tačka dođe na dnevni red…
ŽURBA: Možda je ovaj primer najbolja ilustracija za osnovnu manu DOS-ove vlasti: brzopletost u dobrim namerama. Žurba, štaviše, može i dobre namere da iskompromituje: biće vrlo teško dokazati u skupštinskoj debati da iza uključivanja u nadležnost Specijalnog tužioca i krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SR Jugoslavije stoje dobre namere. Pre svega, po logici stvari, dela „protiv naroda i države“ (kako se to nekada zvalo) nisu organizovani kriminal, nego nešto drugo, ponekad takođe organizovano, ali ipak nešto drugo. A time se bavi Državna bezbednost, to jest ista ona Agencija čije je osnivanje sledeća tačka na dnevnom redu Narodne skupštine – takođe po sasvim nepotrebnom hitnom postupku. Reforma Državne bezbednosti bila je hitna 6. oktobra 2000. godine; sada je prekasno za žurbu. Za to zakašnjenje i štetu od njega koju – po svoj prilici – nikada nećemo moći realno da procenimo, a kamo li izvadimo, krivi su podjednako i Đinđić i Koštunica: prvi zato što je štitio pozicije svoje frakcije u RDB-u, a drugi zato što je pokušavao da napravi svoju. Nikakva hitnost u izglasavanju nedopečenih zakona neće ih učiniti boljima i pametnijima; a ne vide se ni neki životni razlozi za hitnost: niti je organizovani kriminal naglo skočio ovih dana, niti su ustavni poredak i bezbednost države nešto više ugroženi nego inače. Sve se nekako čini da je obrnuto: organizovani kriminal se već lepo legalizuje i pere li pere svoje zarade, a država i ustavni poredak očigledno ne zanimaju više nikoga, jer bi se onda politički akteri drugačije ponašali, umesto da se besprincipijelno ujedaju oko inače jednostavnih budalaština.
Biće da tu ima nekih drugih razloga za žurbu.
Jedini zamislivi razlog je predizborna nervoza zbog izvesnih predsedničkih i mogućih parlamentarnih izbora. Tu žurba ima dva moguća opravdanja: prvo, pokazati biračkom telu kako se, eto, trudimo i trsimo, staramo i služimo narodu, sve donoseći strašno važne zakone protiv mafije i reformišući Državnu bezbednost u zlo doba; drugo, na brzaka doneti zakone kojima otvaramo izvršnoj vlasti nebrojene mogućnosti za ovo i ono tokom predizborne kampanje koja će – očigledno – biti oštra i prljava. Tu se javlja još jedna zanimljiva okolnost: od tri nacrta/modela zakona o budućoj Direkciji, Agenciji ili Službi koja nasleđuje Resor državne bezbednosti MUP-a Srbije, koji su predstavljeni javnosti proletos – kada je obećano da će se sva tri nacrta uskladiti u jedan jedinstveni, do jesenjeg zasedanja Skupštine – sada se odjednom Narodnoj skupštini nudi samo jedan: neznatno (tehnički) izmenjena verzija nacrta Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, dakle Vlade Srbije. Mnogo bolji – po mišljenju mnogih stručnjaka najbolji – nacrt, onaj grupe eksperata LEX sa Božom Prelevićem na čelu, zanemaren je, kao i nacrt koji je potekao iz samog Resora državne bezbednosti (Direkcija).
DAJ ŠTA DAŠ: Nekome se, dakle, žuri: čak toliko da krši obećanja i dogovore od koliko pre dva meseca… Naime, razlika između predloženog zakona i nacrta grupe eksperata s Božom Prelevićem na čelu drastična je: nacrt LEX-a predviđa odgovornost načelnika buduće Službe pred Narodnom skupštinom, njegov status izjednačen sa statusom ministra itd.; malo li je? Uostalom, Prelevićev model zakona o kome je reč nošen je proletos u London kao primer modernog demokratskog zakonodavstva i Zoran Đinđić dobio je sve pohvale od Engleza, a sada u proceduru ide sasvim drugi predlog…
Nervoza je očigledna.
Zbog te nervoze sve je manja verovatnoća da će Vladi Srbije uspeti da dovrši i kompletira zamišljeni aparat za borbu protiv organizovanog kriminala. Tim pre što ceo projekt izaziva osnovanu sumnju na dupliranje poslova, zadataka i nadležnosti: sve što predlog zakona predviđa već je ionako predviđeno postojećim zakonodavstvom, na šta je veoma dobro upozorio adv. Slobodan Beljanski. Jedino logično objašnjenje nije nimalo laskavo za Vladu Srbije; ono glasi: niste u stanju da dovedete policiju, tužilaštva i sudove u normalno stanje (da rade svoj posao), pa osnivate sve iznova – policiju (čak i državnu bezbednost), tužilaštvo i sud, paralelno postojećim strukturama organa gonjenja. Zašto? Zato – glasi naredni korak u logičkom zaključivanju – što za skoro dve godine od prevrata niste bili u stanju da očistite policiju, reformišete DB, uredite tužilaštva i lustrirate sudove, a imali ste i nož i kolač u ruci 6. oktobra 2000. godine. Čak ni jednog Nebojšu Pavkovića niste uspeli da penzionišete kad je bilo vreme, nego vam sad radi sve što zna…
Sumnju da je o kratkovidoj političkoj manipulaciji reč pojačavaju odredbe o odgovornosti i kontroli, onakve kakve se javljaju u oba predloga – Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala i Zakona o informativno-bezbednosnoj agenciji. U oba slučaja su kadrovska rešenja, odgovornost i kontrola sistematski spušteni na nivo izvršne vlasti, a niz potencijalno važnih rešenja ostavlja se za pravilnike i druga podzakonska akta – strogo poverljive prirode, kako to već biva… Stiče se utisak da je reč o očajničkim potezima: daj šta daš, ajd’ da uradimo nešto – pa makar šta. Makar šta su i uradili.
Možda im to – na silu – i prođe kroz Narodnu skupštinu Srbije; onda će čekati nedeljama ili – pre – mesecima da Savezna skupština, ako je bude, usvoji izmene krivičnog postupka, a ako bude izabrana nova, u skladu sa budućom Ustavnom poveljom, da to dođe na dnevni red. Tako će sedeti na lošem i pri tom neprimenjivom zakonu mesecima, umesto da su sačekali normalan red stvari, a za to vreme pravili dobar zakon. Svaka žurba je od šejtana, kažu Arapi.
Niti će organizovani kriminal u Srbiji mnogo dobiti odlaganjem donošenja – ili aktiviranja – ovog zakona, niti će pravda mnogo izgubiti. Ovakvom brzopletošću, međutim, DOS gubi a opozicija dobija.
