Pre više od četiri decenije (1967) Srpska pravoslavna crkva je donela amandman na svoj Ustav, kojim je regulisan apostolski metod (žreb) u izboru patrijarha, prema kome ljudski faktor nema odlučujuću reč
U petak 16. maja iz Patrijaršijskog dvora je stigla vest da je Sabor Srpske pravoslavne crkve doneo odluku da Sveti arhijerejski sinod preuzme svu vlast, dužnosti i obaveze patrijarha Pavla, zbog „njegove sprečenosti da obavlja svoju funkciju usled dužeg lečenja“. Bilo je to razrešenje sve češćih nagađanja da li će se patrijarh zbog bolesti povući sa trona Svetog Save, i ono što uz to neminovno sledi – koja će ga ličnost naslediti. U opticaju je bilo više imena, uz navođenje „ubedljivih“ razloga za izbor, po pravilu vezanih za neku političku opciju, pre svega u rešavanju aktuelnih državnih pitanja. Da bi se dobilo na težini argumentacije koristili su se izrazi poput „sfera uticaja“, „lobiranje“, „crkveni krugovi“, „pragmatizam“ i sve omiljeniji izraz političkih analitičara – „neizbežnost“.
Ipak, da nečiji izbor na mesto srpskog patrijarha ne bude neizbežan, posle „lobiranja u crkvenim krugovima“ i „izraženog pragmatizma u određenim sferama uticaja“, pobrinula se sama Crkva, koja je pre više od četiri decenije (1967) donela amandman na svoj Ustav, kojim je regulisan apostolski metod (žreb) u izboru patrijarha, prema kome ljudski faktor nema odlučujuću reč.
Prvi koji je u duhu te apostolske tradicije izabran za srpskog patrijarha bio je tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle (Gojko Stojčević), zamenivši na tronu Svetog Save obolelog patrijarha Germana (Hranislav Đorić). Iz dostupnih dokumenata i štampanih izveštaja pohranjenih u patrijaršijskom arhivu i biblioteci, u mogućnosti smo da rekonstruišemo čin tog izbora koji se zbio 1. decembra 1990.
Dakle, te subote prvog decembarskog dana 1990. u velikoj sali na drugom spratu Patrijaršijskog dvora u Beogradu održano je izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, najvišeg tela Srpske pravoslavne crkve. Saboru su prisustvovali svi arhijereji SPC-a, osim episkopa srednjozapadnoameričkog Firmilijana, a predsedavao je najstariji među njima (po posvećenju) mitropolit dabrobosanski Vladislav.
Nakon što je na početku izborne sednice predsedavajući pročitao imena svih kandidata koji su po Ustavu Srpske pravoslavne crkve ispunjavali uslov da budu birani za patrijarha (aktivni arhijereji koji upravljaju eparhijom najmanje pet godina), pristupilo se glasanju. Glasalo je svih 25 članova Sabora (episkop Firmilijan je glasao preko posrednika), koji su po proceduri zaokružili po tri od ukupno 17 kandidata. Ali, posle prvog kruga glasanja nije se došlo do trojne kandidature, jer su samo dva kandidata imala propisani broj glasova – 13 i više, tj. najmanje jedan više od polovine; episkop šumadijski Sava dobio je 16, a episkop žički Stefan 13 glasova. Da bi se dobio treći kandidat glasanje je ponovljeno više puta (glasalo se za jednog kandidata). Tek u devetom krugu glasanja pređen je propisani cenzus; episkop raško-prizrenski Pavle dobio je 20 glasova, čime je upotpunjena trojna kandidatura.
Drugi (završni) deo izbora novog patrijarha obavljen je u opštoj molitvenoj atmosferi u pridvornom hramu Svetog Simeona Mirotočivog (u nastavku velike sale Sabora). Pred svim prisutnim arhijerejima visokoprepodobni arhimandrit Antonije (Đurđević), nastojatelj manastira Tronoše, uzeo je sa Jevanđelja tri zapečaćena koverta sa imenima kandidata za patrijarha izabranih u prvom krugu glasanja, premetnuo ih nekoliko puta, a zatim predao jedan predsedavajućem Izbornog sabora mitropolitu Vladislavu. Stavši na svete dveri, mitropolit Vladislav je otvorio koverat i svečano saopštio: „Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle.“
Sutradan, u nedelju 2. decembra 1990. u Sabornoj crkvi u Beogradu patrijarh Pavle je uveden (ustoličen) u tron srpskih patrijarha, a 22. maja 1994. godine u drevni presto srpskih patrijarha u manastiru Pećke patrijaršije.
Izbor 45. srpskog patrijarha, kada odluči Sabor, biće obavljen po identičnoj proceduri u skladu sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve, „najdalje u roku od tri meseca od dana kada se patrijaršijski presto uprazni“ (Čl. 42).
U vreme vladavine cara Dušana (1331–1355) srpska država je bila najveća i najmoćnija država na Balkanu. Na Saboru u Skoplju 1346. srpska arhiepiskopija (osnovana 1219. godine) podignuta je u rang patrijaršije.
1. Joanikije II (1346–1354)
2. Sava IV (1354–1375)
3. Jefrem (1375–1380 i 1389–1392)
4. Spiridon (1380–1389)
5. Danilo III (1392–1396)
6. Sava V (1396–1409)
7. Kirilo (1409–1418)
8. Nikon (1418 – posle 1435)
9. Nikodim II (1445–1455?)
10. Arsenije II (1457–1463)
11. Jovan, mitropolit (1508–1509)
12. Marko, mitropolit (1524)
13. Pavle, mitropolit (1527–1535)?
14. Makarije (1557–1571)
15. Antonije (1571–1575)
16. Gerasim (1575–1586)
17. Savatije (1587)
18. Jerotej (1589–1590)
19. Filip (1591–1592)
20. Jovan (1592–1613)
21. Pajsije I (1614–1648)
22. Gavrilo I (1648–1655)
23. Maksim (1655–1674)
24. Arsenije III (1674–1690)
25. Kalinik I (1691–1710)
26. Atanasije I (1711–1712)
27. Mojsije (1712–1726)
28. Arsenije IV (1726–1737)
29. Joanikije III (1739–1746)
30. Atanasije II (1746–1752)
31. Gavrilo II (1752)
32. Gavrilo III (1752–1758)
33. Vikentije Stefanović
34. Pajsije II
35. Gavrilo IV
36. Kirilo II (1758–1763)
37. Vasilije (1763–1765)
38. Kalinik II (1765–1766)
Sultan Mustafa III ukinuo je 1776. godine Srpsku patrijaršiju, a 1920. ona je ponovo uspostavljena.
39. Dimitrije (1920–1930)
40. Varnava (1930–1937)
41. Gavrilo (1938–1950)
42. Vikentije (1950–1958)
43. German (1958–1990)
44. Pavle (1990– )
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
