Gonna stamp out your fire
He can change your desire
Don’t you know he can make you forget you’re a man
You’re a man
—Happy Mondays, Step On
Seli smo u kola i uputili se na jug. Lenji letnji dani. Uključio sam plejer i iz zvučnika se prostrla 1990. Pills ‘N’ Thrills And Bellyaches. Collector’s Edition, navodno. Ima preko 20 pesama, sa sve klab miksevima, dvanaesticama, instrumentalnim verzijama i drugim koloritnim čudima za zaludne. Skino sam ga s nekog južnoameričkog blogspota tipa Lágrima Psicodélica dok ih sve nisu potamanili pre dve godine u ime ko zna čega, napretka valjda. Ili pravde. Nikako da ukačim. Kao mnogo su zabrinuti da izvođači dobiju pare. Ahahahahhaahaaa. Da. Važi. “Zippyshare” je u to ime ostavio oproštajnu poruku poklonicima: “Zdravo, umorna lutalice. Ovde leži ‘Zippyshare’ (2006–2023), nekada prilično veliki sajt za hostovanje datoteka, blagosloven lojalnom i ljubaznom zajednicom. Pre nego što odete, razmotrite da li će neka od ponuđenih usluga učiniti vaše odmaklo putovanje nekako lakšim i bezbednijim. Zbogom.” I onda, naravno, slede neke aplikacije koje se naplaćuju, baš kao na auto-putu.
Pa ipak, kad smo sišli kod Pojata ka Vrnjačkoj Banji i zatekli se potpuno sami na novoizgrađenoj deonici, kao da se sve otvorilo i utonuli smo uz zvuke Madchester predvodnika u neki film za koji smo verovali da nam te 1990. predstoji. Trajalo je nekih pola sata, sve dok nismo sišli s auto-puta i zatekli se u uobičajenom urbanističkom haosu predgrađa srpskih varošica. Al’ dok smo se u tom ambijentu visoko uređene savremenosti vozili kroz nestvarnu prirodu Pomoravlja kao u nekom Antonionijevom mizanscenu, Milena, koja retko reaguje na muziku koju puštam, izusti u nekom trenutku – Mi smo neki sasvim drugačiji naraštaj. Izgovorila je to s budističkom mirnoćom, kao neko ko nije sklon uopštavanjima i sličnim kvalifikacijama. Znao sam tačno na šta misli. Dopisivo sam se s Bracom neki dan na Mesindžeru i stigne mi poruka – Sećam se moje generacije koja je išla u XIV beogradsku krajem osamdesetih. Imao sam drugare tamo. To je bio takav fazon, ukus, estetika, obrazovanje… Da mi to više nikad u životu nećemo dostići. To garantujem. Rekoh mu – Ta 1990. bila je poslednja godina mog života, otad teško da bih išta mogo da nazovem životom.
TAKO JE GOVORIO ACA POPOVIĆ
Postoji taj intervju s Acom Popovićem iz juna 1991, dat Jasmini Lekić za “Radio TV reviju”, koju sam obožavao zbog TV Radojice, koji je besprekorno oslikavao našu stvarnost u formi stripa. To je najveličanstveniji intervju ikada objavljen u ovdašnjim medijima i rado mu se vraćam s vremena na vreme, ima ga srećom na netu, preneo ga je “Yugopapir”. Bilo bi veoma korisno za ovdašnju zajednicu da ga svake godine neko značajno glasilo objavi. Ne bi bilo loše i da se ukleše u kamen postavljen kod Autobuske stanice u Pionirskom parku i uopšte u svim centralnim parkovima gradova u Srbiji, kao trajno zaveštanje narodu. Razgovor je vođen tokom Sterijinog pozorja, gde je odigran njegov komad Bela kafa, s posebnim naglaskom na rastur kolo kojim je predstava okončana. Kaže Aca:
Postupilo se isto kao i u svemu drugom u ovim našim vremenima kada se sve kao nešto čeka, a to nešto se valja, pa će se možda otkotrljati tamo gde treba. Ili će se umešati božiji prsti…
Pa, slušajte, svi ti nacionalizmi i šovinizmi buržoaska su izmišljotina novijeg datuma i razvijene zemlje su taj problem već apsolvirale. Nama izgleda da tuđe iskustvo baš ništa ne vredi. Cela ova gužva koja se danas u Jugoslaviji dešava, kamo lepe sreće da je jugoslovenska! Ja bih se bar ponosio kako smo mi u stanju da izmislimo veliku gužvu. Ali, ne, ovo što se dešava samo je provincijski refleks velikih svetskih događaja, pa dok oni dođu do nas… Znate, kao šlager. A ljudi u tome učestvuju baš kao da su oni sve to smislili… Da mi oproste malograđani, ali to je isto kao kad žena u Trsteniku gleda televiziju, pa hoće da izgleda kao Amerikanka, sa uverenjem da je to ona. Neverovatno koliko je to primitivno. Jer, prvo, niko ne zna celi komad, samo mu se daju po dve–tri replike unapred. Pa je tužno gledati to koprcanje. I sad vidimo šta? Koji kepeci su se pojavili! To su neki ljudi koji bi mogli da se igraju sa šibicama po autobuskim stanicama. Hoće da igraju šah, a ne znaju kako se vuku figure, pa vraćaju poteze ili kradu. A, u politici, ko ne zna da odigra unapred bar dvadeset poteza, nema šta da traži. Pri tom su oni, svi redom, tako strašno ljuti, oholi, tašti, svaki tu patuljak vidi sebe kao gromadu.
Pa nastavlja:
Nemam dovoljno informacija. Ali, znate, ako u trenutku teške bolesti, recimo, vaše tetke u Beogradu, u Kini gine 700.000 ljudi od zemljotresa, to je za vas samo broj i vas, ipak, boli samo vaša tetka. Ja to tako gledam. Nas boli ono što je naše. A u svakom selu u Vojvodini vi možete naći Ruskinjicu kako igra balet sa Havaja, koja se bavi prostitucijom, i to se nas ne tiče. Radi se o velikoj seobi naroda, o rušenju jedne velike zemlje kakva je Rusija. Oni su na kolenima, oni su u blatu, to se tako stropoštalo da se čoveku stegne srce. I mogao bi da urla postavljajući sebi pitanje – a kad će se oni ponovo skupiti da budu zemlja i narod. Bilo je pitanje da li socijalizam dolazi na bajonetima Crvene armije ili ga ljudi sami stvaraju. Međutim, kad je Crvena armija rešila da ne stoji više iza socijalizma, on se u roku od dva dana raspao. Žalosno, ali to je činjenično stanje.
Vrlo mi je neprijatno to da kažem, ali mislim da ni Srbija kao Srbija, ni Hrvatska kao Hrvatska, nisu ni u kakvoj igri. To se nama odnosno njima samo čini. Obe su samo figure u jednoj opštoj igri koja se igra. Mi često mislimo da se neko emotivno prema nama određuje, pa nas mrzi i tako to. Ja to ne mislim. Po meni, ako govorimo o Srbiji, Jugoslaviji, Balkanu konačno, radi se samo o snižavanju naše cene. Da se sad svi rastanemo, pa mi bismo došli u situaciju da puzimo i molimo da nas neko skupi na kamaru. Setite se Poljaka! Ma, more, dovešću te u takvu situaciju da ćeš preklinjati da te uzmem džabe. I ja mislim da se sad upravo s nama to radi: mi ćemo biti besplatni.
Na pitanje novinara da li ipak i nas okrivljuje odgovara:
Ne. Smatram da svo zlo sveta koje se dešava dolazi iz Amerike. Odakle bi i dolazilo, jer je to sada Rimska imperija, i to u silaznoj liniji. Pazite, ja smatram da su svetski problemi ubrzani zato što su njih, Amerikance, problemi počeli da stižu i oni su tražili rešenje. A, kako su strašno jaki, napraviće još ogromna zla, živi bili pa videli. Jer, kao što znamo, sva ta carstva u poslednjoj epohi nemaju nikakve milosti, pa neće ni oni. Za utehu nam je samo to da su sva carstva propala.
STVARNOST KOJA ME JE ČEKALA KOD KUĆE
Avgust je ‘90. i sedim u improvizovanom stanu negdašnje upravne zgrade nemačkog “Lojda”, smeštene u Hamburškom okrugu Barenfeld, na obodima Altone. Torsten je upravo stigao s posla i jede ono što sam skuvo tog dana. Bulji u TV, gleda vesti, situaciju na Bliskom istoku i smeje se grohotom punih ustiju, onako iritantno, kako to već samo Nemci umeju. Tu i tamo ispusti po neku psovku u rangu kojikurac i boktejebo. Nikad do tad nismo prisustvovali tako očiglednoj najavi rata koja se odvijala iz dana u dan, neprestano sve do same ‘intervencije’ u januaru 1991. Rat je trajao 40 dana, a bildovanje 150. Radilo se o koaliciji 42 zemlje predvođene Amerikom, do tad nešto neviđeno. Prizori koji su usledili bili su postapokaliptični, kao futuristički set–up. Naftna polja u plamenu koja su Iračani ostavljali za sobom, nestvarne gomile odbačene ratne tehnike pored puta i leševi vojnika poređani preko nje ili oko puta kao za neku baroknu kompoziciju. U odnosu na viđeno Vijetnamski rat je delovao kao pejntbol zabava. Ali tad još to nismo znali. Devedeseta je i novac ponovo ima neku vrednost, radeći u “Rupi” zaradio sam za Tehniksov gramofon i pojačalo. Pazario sam gitaru od Šena i mikro “maršala” u Beograđanci, pristiglog u kutiji direktno na četvrti sprat iz Milton Kinza u Bakingemširu. Počeo sam ponovo da kupujem ploče. Otišo sam u “Zardoz” na Marktštrase 55 i konačno pronašao “Basement 5”, 1965–1980, ploču mojih snova, i vratio se s njom u Beograd. Doneo sam još gomilu toga, sve što nisam imao prilike da kupim tokom godina, od RHCP i The Uplift Mofo Party Plan, do “The Gun Club” i Mother Juno. Al’ to leto ću pamtiti po Step On “Happy Mondays”. Kasno popodnevno avgustovsko sunce u tom spotu ostalo mi je kao trajno obeležje atmosfere u kojoj sam obitavao. Ceo moj život od ‘90. naovamo izgleda kao party dugotrajnog opraštanja od života kojim nikad neću živeti. Ti tako dragoceni, uhvaćeni trenuci potpunog mira i bezbrižnosti – kao kada sam se spuštao od jedne od prodavnica “Zardoza” negde u Ajmsbitelu, u sunčano popodne s dugim senkama, ili vozio 35 godina kasnije Moravskim koridorom – duboko utisnuti u samu srž onog fundamentalnog osećaja da ste prosto živi i da je to sve što vam treba. Kao kada Igi Pop u finalu Džarmušovog dokumentarca o “The Stooges” izgovori – Ne želim da pripadam glamuroznim ljudima, TV ličnostima, alternativi, panku… ničem od navedenog. Samo želim da postojim.
Negde na ulici u Barenfeldu, tipičnom industrijskom predgrađu prepunom stovarišta, stajao sam na raskršću i na nekih stotinak metara dvoje ljudi se kretalo ka meni. Bile su to postarije osobe, muškarac i žena. Nigde nikog. Muškarac srednjeg stasa, nekad čvrste seljačke građe, gegao se noseći na sebi šešir, belu radničku razdrljenu potkošulju i štofane pantalone, dok je preko ruke prebacio košulju il’ laneni sako. Žena je bila jednako propale čvrste konstitucije, u haljini, kratke kose na četvrtastom licu. Vidi se da ih je naporan rad samleo. Hodali su povremeno mrmljajući među sobom, krenuvši nekud. Pomislih, ovo su bosanski Hrvati garant. Prođoše kraj mene uz zvuke zavičajnog govora. Nisu u meni prepoznali nikog sebi bliskog da bi obratili pažnju. To je stvarnost koja me je čekala kod kuće.
