Stvaran problem nije Brejvik, ta sasvim obična mešavina desničarskog ekstremizma, paranoidnih ideja, mesijanskih predstava i megalomanije. Takvih ima na desetine hiljada po Evropi. Stvaran problem su društvena atmosfera koja ih stvara, pre svega političari koji ih podstiču, državne institucije koje ne rade svoj posao jer su ostale duboko ukorenjene u ideologiju hladnog rata i intelektualci koji bi radije da ih se to ne tiče
U svojim tekstovima na sajtu document.no, jednom od bezbrojnih desničarskih sajtova, Anders Bering Brejvik napadao je norveške zagovornike multikulturnog društva i masovna ubistva je počinio upravo ciljajući tu grupu. U svom manifestu se više okomio na muslimane i samo multikulturno društvo. Javljao se i na drugim sajtovima, npr. pretežno neonacističkom nordisk.nu.
Tu floru krajnje desničarskih sajtova odlikuje zbrka šarolikih priloga, većma anonimnih, prepunih predstava o zaverama, budućoj „Eurabiji“ ako se ne zaustavi islamizacija Evrope, nacionalnom duhu, hrišćanskoj Evropi i šta već kome padne na pamet, ne baš retko i potpuno protivrečnog sadržaja. (Objektivno govoreći, ni naši slični sajtovi nemaju neki bitno drugačiji sadržaj.) Bez obzira da li sami sebe nazivaju nacionalistima, kontradžihadistima, anitmarksistima, antimultikulturalistima ili kakvim drugim nazivom, svima je zajedničko da su antidemokratski i da imaju sve osnovne odlike fašizma. Razlikuju se samo u tome da li pozivaju ili ne pozivaju na nasilje. Brejvik je i deo i proizvod takve sredine, između ostalog sa čestim kontaktima sa grupom English Defence League.
Takvih kao on ima u Norveškoj nekoliko hiljada, ali je broj onih koji se slažu sa njihovim stavovima daleko veći. I ma koliko to u ovom trenutku izgledalo deplasirano, prvi i najvažniji krivac su velike populističke i desničarske stranke, koje već skoro dve decenije grade svoju politiku na antiislamskim i antiuseljeničkim parolama optužujući levicu, državu blagostanja i ideje multikulture za sve nedaće koje su uglavnom one same proizvele. Kada danski ministar Srren Pind na svom blogu nakon Brejvikovog nedela izjednači civilnu neposlušnost sa terorizmom, onda on doprinosi terorizmu. To čini švedski desničarski političar Erik Hellsborn kada piše na svom blogu: „Da ne postoje islamizacija ili masovno useljavanje, ne bi postojalo ništa što bi navelo Beringa Brejvika da učini ono što je učinio.“ (Zvuči kao tvrdnja: Da nije nosila mini suknju, niko je ne bi silovao.)
Drugi krivac je zapadna politička obuzetost anitislamskom histerijom zbog koje skoro uopšte više nije moguće voditi nikakvu normalnu raspravu o islamu, hrišćanstvu i multikulturnom društvu. U stvari, skoro uopšte više nije moguće voditi razumnu raspravu o bilo čemu. U Evropi jedva da je bilo nekih islamskih terorističkih akcija, ali su brojni zapadni mediji skoro refleksno odmah po objavljivanju vesti o eksploziji u Oslu (The Sun, Washington Post…) odmah po saznanju ko je stvarno počinio taj zločin uticajan list prvo piše o islamu (Waal Street Journal). Konzervativni i kontroverzni američki komentator Glenn Beck uporedio je Savez radničke omladine Norveške sa Hitlerjugendom.
Treći krivac su zapadne službe bezbednosti. U ovogodišnjoj javnoj projekciji bezbednosne situacije u Norveškoj na prvom mestu i sa najvećim prostorom opisuje se opasnost od islamskog terorizma, na drugom mestu su levi i desni ekstremizam, zatim idu strane sile, industrijska špijunaža i pretnje političarima. U Norveškoj nije zabeležen nijedan slučaj islamskog terorizma ako se ne računa pokušaj ubistva izdavača Satanskih stihova pre mnogo godina, nije zabeležen nijedan slučaj levog terorizma, ali su zabeleženi desničarski ispadi i politički motivisana ubistva. Pa iako se konstatuje da je aktivnost desničarskih grupa povećana u 2010. godini, iako se zna da su sve bolje povezane sa sličnim grupama u Evropi, od Engleske do Rusije, iako se zna da su naoružane (često vojnim oružjem), pažnja je skoro u potpunosti posvećena muslimanima i levičarima. Na jučerašnjoj konferenciji za štampu direktorka norveške službe bezbednosti (inače najbolje plaćeni državni činovnik) nije odgovorila ni na jedno novinarsko pitanje koje se toga ticalo.
U Norveškim medijima se polako probijaju takva pitanja, ali je i dalje preovlađujući ton tabloidan. Stvaran problem nije Brejvik, ta sasvim obična mešavina desničarskog ekstremizma, paranoidnih ideja, mesijanskih predstava i megalomanije. Takvih ima na desetine hiljada po Evropi, samo što ih je daleko manje spremnih da odu toliko daleko da poubijaju desetine svojih sugrađana istog porekla (ali ih ima podosta voljnih da to učine sa nepoželjnim strancima, posebno muslimanima). Stvaran problem su društvena atmosfera koja ih stvara, pre svega političari koji ih podstiču, državne institucije koje ne rade svoj posao jer su ostale duboko ukorenjene u ideologiju hladnog rata i intelektualci koji bi radije da ih se to ne tiče. Evropa je prepuna takvih.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
