Anatomija jedne disertacije

Prođo’ selo – razbi’ čelo;
Prođo’ drugo – razbi’ uvo;
Prođo’ treće – razbi pleće,
U četvrtom kolo igra.

To je jedna od narodnih pesama koje u doktorskoj tezi analizira Jelena Trivan, nekadašnja visoka funkcionerka Demokratske stranke i današnja direktorka Službenog glasnika. „U pesmama za igre ima pomena da se igranje izvodi, prvo, u samome selu, što potpuno odgovara tradicionalnom običaju igranja na seoskoj raskrsnici, ili ‘sredselo’“, piše Jelena Trivan u tezi „Biblioteke i multikulturalnost“, koju je odbranila krajem 2013. na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Problem sa tim izletom u orske pesme je što čitavi stihovi i „analize“ stoje na Vikipediji u članku „Narodna igra u narodnim orskim pesmama“ još od januara 2005. godine.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

U tezi doktorke Trivan nalazi se kompletan članak sa Vikipedije – na cele tri stranice rada, od reči do reči, bez ijednog citata. U obiman spisak literature koju je navodno koristila, Jelena Trivan je uvrstila i dela „Narodne igre“, „Srpske narodne melodije“ i „Pesme i običaji ukupnog naroda srbskog“ – jedine tri knjige koje se i na članku Vikipedije navode kao izvori – ali se iz njene teze ne vidi da je te knjige zaista čitala.

Prema našem istraživanju, Jelena Trivan je bez navođenja izvora prepisala barem petnaest odsto svoje teze, i to računajući samo literaturu dostupnu na srpskom jeziku. Išlo se od kopiranja sa neproverenih foruma i iz nepotpisanih seminarskih radova dostupnih na internetu, sve do publikacija Matice srpske i knjige Boška Obradovića u izdanju Dveri. Takvom je tezom Jelena Trivan završila akademski sprint koji je skoro bez premca u Srbiji: za tri godine kroz master i doktorske studije, isključivo uz najviše ocene. Ne bilo gde, nego na Beogradskom univerzitetu – uvek uz pratnju svoje mentorke, bivše dekanke Filološkog fakulteta Aleksandre Vraneš.

VIŠE OD GREŠAKA

Ekspresni put do titule velike poznavateljke bibliotekarstva počeo je u vreme dok je Jelena Trivan bila potpredsednica tada vladajuće Demokratske stranke, a završen je kada je već „tukao“ glas da je bliska režimu Aleksandra Vučića. Jedva godinu dana kasnije postala je direktorka i glavna urednica Službenog glasnika, državne izdavačke kuće (vidi okvir: Prijatelji je zovu „ratrak“).

„Ne interesuje me partijsko angažovanje, u životu sam se odlučila da radim za državu i za svoje dete. Te sam dečje bolesti prebolela“, rekla je u intervjuu za „Kurir“ početkom ove godine. „Danas više niko ne želi da sasluša ikakve činjenice i da se suoči sa svojim greškama, već želi da ponizi sagovornika prosto jer argumenti zahtevaju nekakvo znanje, a ne samo pogani jezik.“

Činjenice kažu da se u doktorskoj tezi Jelene Trivan nalazi više od pukih grešaka.

Kada se u Turnitin, vodeći softver za prepoznavanje plagijata, ubaci njena teza, program brzo farba redove drečavim bojama. To znači da se isti redovi pojavljuju na drugim mestima – portalima, datotekama, digitalizovanim knjigama… Prema softveru, u radu „Biblioteke i multikulturalnost“ postoji čak 29 odsto teksta koji se nalazi u drugim izvorima na srpskom jeziku.

Turnitin nije u stanju da prepozna delove koji su eventualno prevedeni sa drugih jezika. Među čak 369 knjiga, eseja ili zbornika koje je Jelena Trivan uvrstila u spisak literature, nalazi se više od stotinu izvora na stranim jezicima: engleskom, italijanskom, rumunskom, francuskom, albanskom…

Teza – bez uvoda i spiska literature – ima jedva 150 stranica. Od 29 odsto teksta koji se preklapa sa izvorima na srpskom jeziku tek manji deo otpada na uredno citirane delove. Veći deo sadrži čitave pasuse i stranice za koje doduše postoje izvor ili fusnota, ali su prepisani direktno bez znakova navoda.

„To je ludost“, kaže nam jedan profesor koji je želeo da ostane anoniman, a verziran je u upotrebu Turnitina i pregledanju studentskih radova.

„Direktni citati moraju jasno da se naglase, da budu pod navodnicima, u italiku ili slično“, dodaje on. „Cela jedna ili više stranica mogu da se citiraju jedino ako, recimo, pišeš doktorat o Šekspiru pa analiziraš konkretnu stranicu iz njegovog dela. Inače je to nedopustivo.“

Međutim, najveći deo od preuzetih 29 odsto odnosi se na tekst iz izvora, često neproverenih i nedostojnih naučnog rada, koji se niti citiraju niti pominju u spisku literature.

OD BOŠ–a DO BOŠKA

Analiza narodnih igara i pesama, pomenuta na početku, deo je poglavlja „Uloga biblioteke u promovisanju srpskog kulturnog nasleđa“, a ono je čitavo – radi se o šesnaest stranica – prepisano iz drugih izvora bez navođenja citata.

Iz naučnog rada Marije Ristivojević („Proučavanje muzike u antropologiji“, 2012) doslovno su preuzeta dva pasusa zajedno sa referencama na tri strana autora koje je M. Ristivojević navela u zagradama. U radu Jelene Trivan pak ni ovog rada Marije Ristivojević ni to troje autora nema u spisku literature.

Dva pasusa iznad, u istom poglavlju, čitalac uratka Jelene Trivan saznaje da „slepo kopiranje i pretapanje u tuđe kulturne obrasce vodi gubitku identiteta jednog naroda“. Pasusi sa tom rečenicom nalaze se na brojnim forumima od kojih su neki, za razliku od Jelene Trivan, naveli originalan izvor. Knjiga se zove Srpski zavet, a prvo izdanje je Srpski pokret Dveri štampao 2007. godine. Autor je – Boško Obradović.

„Čuo sam i video sve i svašta na srpskoj političkoj sceni, ali moram priznati da sam tom informacijom, ako je tačna, i sam šokiran“, kaže Boško Obradović za „Vreme“. „To govori da je plagiranje dostiglo takve razmere da se ni najmanje ne vodi računa da se sakrije ta vrsta krivične delatnosti.“

Obradović dodaje da će konsultovati advokate i razmotriti tužbu zbog krađe autorskog dela. „Nije stvar u tome da li sam oštećen ja ili neko drugi, nego da isteramo na čistac nenormalnu vladavinu kupljenih diploma i plagiranih doktorata.“

Najveći deo prepisanog poglavlja iz rada Jelene Trivan pronalazi se na forum-srbija.com gde osoba koja je izvode objavljivala u leto 2012. kao izvor navodi Muzičku enciklopediju Slobodana Zečevića. Tog dela pak nema u spisku literature kod Jelene Trivan. Drugi delovi nalaze se na raznim portalima ljubitelja folklora.

Nije samo to poglavlje sporno – čitav rad je prošaran tuđim tekstom. Poglavlje „Mediji u službi globalizacije“ na dve stranice praktično je od reči do reči prepisano iz rada „Globalizacija poslovanja i globalna konkurencija“ (nepoznat autor, verovatno 2007), koji je dostupan na portalu seminarski-diplomski.co.rs.

Pri preuzimanju, autorka je pazila da eliminiše pisanje u prvom licu koje je prisutno u originalu. Tako nepoznati autor piše: „Opet ponavljam, ne verujem da je neko u nekakvom centru moći svesno smislio ideju o širenju medija u cilju stvaranja podloge za lakše prihvatanje ideje globalizacije. Prosto, tako se samo namestilo.“

Ova genijalna naučna rečenica prosto se sama namestila i Jeleni Trivan, samo što kod nje počinje ovako: „Nije verovatno da je neko u nekakvom centru moći…“

Tu se ne završava lutanje doktorke Trivan portalima koje izbegavaju i gimnazijalci kada pišu maturski rad. U zaključku čitamo da narodne igre „svedoče o bujnoj mašti“ naroda. Ceo pasus već je napisan u seminarskom radu iz pedagogije („Folklor u predškolskom uzrastu dece“, dostupan na internetu od 2012) koji je, nepotpisan, takođe na nekolikim sajtovima koji nude besplatan uvid u seminarske radove.

Uskraćeni za citat ostali su i autori poput Valentine Sekereš iz čijeg je rada „Kulturni identitet pod uticajem globalizacije“ preuzeta čitava stranica. Taj kratak rad je dostupan kao vord dokument na sajtu Helsinškog odbora u Srbiji. Podaci o samom fajlu kažu da je poslednji put pred objavu menjan u januaru 2012. godine – dakle, i taj tekst je nastao pre rada Jelene Trivan pa je jasno ko je od koga prepisivao.

Isto je i sa publikacijom Beogradske poslovne škole (BOŠ) „Aspekti globalizacije“ (2002. godina), koja je slobodno dostupna na internetu. Odatle su do rada Jelene Trivan stigle definicije i uvod u pojam globalizacije.

Bolje je prošla Nada Raduški čiji se rad („Multikulturalizam Vojvodine i demografski razvitak nacionalnih manjina“, objavljen u zborniku Matice srpske 2010) doduše pominje u spisku literature, ali ne i u poglavlju teze „Multikulturalnost Srbije“. To celo poglavlje, tri stranice, prepisano je od Nade Raduški.

„PLAGIRANJE JE SAMO JEDAN OD PROBLEMA“

Primera ima još dosta. Čitav rad deluje kao jedva skrpljeni kolaž tuđih reči.

„Ako su ovi navodi tačni, radi se o još jednom u nizu plagijata javnih ličnosti, koji poput vrha sante leda, predstavljaju samo simptom mnogo većeg problema u našem visokom obrazovanju. Naime, da bi neko doktorirao, potrebno je da napravi neki doprinos znanju“, kaže za „Vreme“ Milovan Šuvakov, istraživač na Institutu za fiziku i bivši pomoćnik ministra zadužen za visoko obrazovanje.

Naš izvor, jedan predavač sa Filološkog fakulteta, kaže da je teza Jelene Trivan privukla pažnju nastavnog osoblja jer je „banalna“ i „nema jasan cilj, predmet istraživanja ni metodologiju“. „Moguće plagiranje je samo jedan od problema te disertacije, a možda čak i nije najveći.“

Međutim, komisija predvođena mentorkom Aleksandrom Vraneš (59) nije videla ništa sporno. Jelena Trivan je odbranila doktorski rad krajem novembra 2013, samo dve godine nakon što je otpočela doktorske studije.

„Teško mi je da zamislim okolnosti u kojima je moguće da potpredsednik tada vladajuće stranke ima dovoljno vremena za istraživanje uopšte, a kamoli za ovakvo instant doktoriranje“, dodaje Šuvakov. „U slučajevima kada neko doktorira dok obavlja zahtevne javne poslove, teško je ne posumnjati da im je zapravo neko drugi napisao, da ne kažem prepisao, tezu.“

GOSPOĐA MENTORKA

Filološki fakultet nije odgovorio na naš upit o akademskom putu Jelene Trivan. Ipak, imali smo uvid u internu datoteku fakulteta koja otkriva blisku vezu Jelene Trivan i profesorke Vraneš. Potonja dolazi na mesto dekanke baš u vreme kada se J. Trivan odlučuje za master studije (vidi okvir: Dekanke za skandale).

Prema datoteci, Jelena Trivan je upisala jednogodišnje master studije u decembru 2010. godine. Tokom aprila i juna naredne godine položila je svih pet ispita sa desetkom – sve kod profesorke Vraneš. U junu 2011. odbranila je master rad sa temom „Autorsko pravo u kulturi“ kod mentorke Vraneš.

U decembru te godine upisala je doktorske studije te za manje od dve godine sa najvišom ocenom položila svih osam ispita – šest od toga kod profesorke Vraneš. Sve studijske radove napisala je pod patronatom profesorke Vraneš te objavila nekoliko radova u zbornicima koje uređuje profesorka Vraneš, pa već u junu 2013. prijavila doktorsku tezu kod mentorke Vraneš.

Komisija koju je predvodila profesorka Vraneš dala je pozitivno mišljenje o radu Jelene Trivan već u oktobru te godine, što se vidi iz odluke Nastavno-naučnog veća sa sastanka kojim je predsedavala dekanka Vraneš.

Rad je konačno odbranjen pred komisijom koju je predvodila profesorka Vraneš.

Naš izvor sa fakulteta navodi da je „u razgovoru sa kolegama preovladao stav da se Filološki fakultet pretvara u neki od svima poznatih privatnih fakulteta na kojima se mogu kupiti diplome bilo kojeg nivoa studija, pa i doktorskih“.

Sudeći po rečima kolega, Jelena Trivan nije jedina koja je uz pokroviteljstvo Aleksandre Vraneš protrčala kroz najviše studijske programe, ali je verovatno najmoćnija osoba u srpskoj politici koja je sa takvom lakoćom postala stručnjak za bibliotekarstvo.

Veze dve žene postojale su i van fakulteta. Krajem septembra 2011. Jelena Trivan i njena mentorka Vraneš održale su u Beogradu konferenciju za novinare povodom skupa posvećenom digitalizaciji kulturne i naučne baštine. Jelena Trivan je bila članica organizacionog odbora kao predsednica Odbora za kulturu i informisanje u Skupštini. Kasnije su zajedno učestvovale na još nekoliko konferencija.

Mnoga pitanja zahtevaju odgovore. Jelena Trivan je jedini komentar novinaru „Vremena“ poslala u vidu SMS: „Naravno da znam da sam ja kolateral višemesečnih sukoba na Filološkom fakultetu i udara na dekanku koja je podržala listu SNS i da ću ja, zbog svog imena, a u svrhu obračuna sa drugima biti proglašena za falsifikatora, pa čak i nepismenu ako to bude politički potrebno.“

Jelena Trivan je napisala da joj je „scenario jako poznat“ jer je „bila kriva za sve“ i 2012. kada su svi potpredsednici Demokratske stranke bili u izvršnoj vlasti, a ona nije. „Udariti na mene bar nije teško“, dodala je ona.

Profesorka Vraneš je novinaru „Vremena“ kratko rekla da je na sednici, a zatim prekinula vezu i više se nije javljala.

„Ovde ostavlja gorak ukus, baš kao i u slučaju plagijata Siniše Malog, to što se sve dešava na Beogradskom univerzitetu“, dodaje Milovan Šuvakov. „Slučaj čini težim uloga menadžmenta Filološkog fakulteta. Nadam se da će kolege koje rade tamo uspeti da sami reše ovaj slučaj, a ne da slede sramotni primer FON a, kome su drugi morali da rešavaju probleme.“

Dekanke za skandale

Današnja dekanka Filološkog fakulteta Ljiljana Marković (na slici desno) je, ako je verovati bibliografiji, žena zadivljujuće karijere. Ova japanološkinja ima ništa slabiji politički pedigre pošto je pre 13 godina kao kadar Nove Srbije bila kandidovana za ambasadorku u Japanu – ali su je u Tokiju odbili. Onda se, navodno, približila Bogoljubu Kariću te je stigla da bude i dekanka Fakulteta za menadžment na Univerzitetu BK. Prema pisanju NIN-a, potom je bila bliska demokratama, a prošle godine je na listi naprednjaka postala odbornica u Beogradu. Gradsku skupštinu je napustila ovog maja pošto je rektorka Ivanka Popović zvanično opomenula da krši statut Univerziteta.

Naši izvori kažu da su Ljiljana Marković i njena prethodnica Aleksandra Vraneš (na slici levo), što bi rekli klinci, BFF (Best Friends Forever). Zajedno su išle na 14 konferencija diljem sveta samo tokom 2015. godine. Prema izveštaju Državne revizorske institucije, 2017. petoro zaposlenih na Filološkom fakultetu imalo je prosečne mesečne plate između 300.000 i pola miliona dinara. Imena „milionera sa Filološkog“, kako ih zovu kivne kolege, ostala su tajna, ali je poznato da takvi po pravilu imaju više funkcija i predaju veliki broj predmeta.

Naš izvor sa fakulteta ubeđen je da su upravo A. Vraneš i Lj. Marković one koje zarađuju blizu pola miliona dinara mesečno jer predaju najviše predmeta. Prema listi u koju imamo uvid, obe imaju po trinaest predmeta – i to samo na doktorskim studijama. „Potpuno je neverovatno da ista osoba predaje toliko predmeta na doktorskim studijama i usput obavlja funkciju dekana. To bi trebalo da je fizički nemoguće“, kaže Šuvakov.

Već mesecima na Filološkom fakultetu traje pobuna protiv dekanke. Više katedri traži smenu.

U jeku tih zahteva isplivao je i bizaran skandal: odranije je poznato da je Ljiljana Marković u svojoj bibliografiji navodila knjige koje se ne mogu nigde pronaći, a nedavno se saznalo da je prisvojila i tri prevoda koja je za izdavačku kuću Plato sačinila prevoditeljka koja se isto zove i preziva i rođena je 1953. godine, baš kao i dekanka.

foto: nenad đorđević / fonet (levo); tanja valič / tanjug (desno)