Ana i dvadeset pet ministara

Neko je oklevetao Vladu Republike Srbije: od 2012. godine do danas, nijedna nije uspela da izgura čitav mandat uprkos nadmoćnoj skupštinskoj većini. Tako je i ova koja se trenutno “pravi” već unapred oročena na dve godine, a možda i na prilično kraće.

foto: dragan kujundžić / tanjug

Ako je Italija poznata po tome da se vlade menjaju brže nego što mogu da realizuju neku značajnu politiku, u Srbiji je drugačije. Zašto? Zato što, kako izgleda, potreba za stalnom kampanjom i utvrđivanjem rejtinga tera prvog čoveka naprednjaka da ide iz izbore u izbore, iz vlade u vladu, a da zapravo sve ostaje manje-više isto.

Ova vlada koja je u formatu ostavke još od početka godine nema čime da se pohvali, niti da podvuče crtu ispod svog rada. Njeno formiranje krajem novembra neće biti nov početak nego nastavak onoga što gledamo od 2012. godine.

VLADA ZA PARADE I SAHRANE

Ono što se sada zna jeste da će treća vlada Ane Brnabić imati 25 ministarstava i da će biti nekih zanimljivih kadrovskih rešenja – čisto da javnost ima čime da se bavi nekoliko nedelja trudeći se da razume zašto je ova ili ona osoba postavljena na neko ministarsko mesto.

U poslednjim danima ove vlade u ostavci tabloidi su se trudili da iz nje izbace Zoranu Mihajlović, i to je sve. Ranija “dilema” oko toga ko će biti mandatar trajala je onoliko koliko je to bilo potrebno Vučiću da tim “izborom” prekrije neke druge teme koje su mogle da mu štete. Kada je odlučeno da će Brnabićeva opet na čelo Vlade, ispalo je da je svaka dalja priča završena, maltene kao da je sve izabrano, što i jeste tako u zbilji.

Ana je Brnabić sama javno objašnjavala da vlade nikako nema jer je išla po sahranama: najpre u London, pa u Tokio, a pre toga bila parada, pa još muka sa Kosovom i tako dalje. Ukratko, premijerka je tvrdila da Srbija ima toliko problema da vlada nema kad da bude formirana, kao da nije obrnuto – da zbog svih problema baš treba da ta vlada krene što pre da radi i bavi se svim politikama u Srbiji.

Brnabićeva je sada u jutarnjem programu Hepi televizije objasnila da piše ekspoze i da je ključna tema energetska sigurnost. To zvuči kao važna promena u odnosu na ranije ekspozee, jer je nekako uvek najvažnije bilo Kosovo, a nekad i digitalizacija. Hajde da se sačeka i čuje šta je to Ana Brnabić ovoga puta spremila kao viziju vlade koju će voditi kabinet predsednika Republike i on lično.

Dok se kuvaju i pripremaju kadrovska rešenja, javnost pomalo nagađa ko bi mogao u koju fotelju, zašto su neka ministarstva napravljena i za koga su namenjena.

MINISTARSKI RINGIŠPIL

Iz nacrta Zakona o Vladi o kome od utorka raspravlja parlament vidi se da će biti 25 resora. Srbija time postaje zemlja sa jednom od najvećih vlada u svetu. Poređenja radi, Ujedinjeno Kraljevstvo ima 23, Nemačka 17, Francuska 15, Mađarska 15 i Hrvatska 18 ministarstava.

Aleksandar Vučić je u svojoj računici razumeo da mora više toga da podeli koalicionim partnerima i da pravi neku vrstu širokog fronata u koji bi trebalo da uđu i oni koji nisu SNS, nisu SPS i nisu manjine, ali im saradnja s njim nije problem, pa evo, mogu da se pridruže tom jezgru iz koga će se sutra praviti novi pokret “Normalna Srbija” ili “Srpski blok”, kako ga već zovu neformalno.

Omiljeni Vučićev portparol Vladimir Đukanović nazvao je ovu vladu “ratna vlada” sugerišući da će oko nje biti formirana priča vanrednog stanja pred moguću apokalipsu. On je najavio i da u toj vladi neće biti Zorane Mihajlović i Nebojše Stefanovića, ali treba sačekati konačnu listu. Na drugoj strani, skoro da je izvesno da Ratko Dmitrović, Anđelka Atanacković, Gordana Čomić i još neki neće ubuduće biti u vladi. Na njihova mesta bi mogli da dođu Dijana Paunović (nekada voditeljka Pinka, a danas filantropkinja), Milan Antonijević (bivši izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo Srbija), a pominje se i Dubravka Đedović (članica Izvršnog odbora NLB Komercijalne banke) kao ministarka energetike i rudarstva, a Veran Matić (nekad glavni urednik B2) kao ministar informisanja.

Zanimljivo je u predlogu da se formira Ministarstvo za upravljanje javnim projektima – što već postoji kao kancelarija koju od poplava 2014. godine vodi Marko Blagojević, nekadašnji portparol Cesida. Iz Ministarstva trgovine izuzete su telekomunikacije i pripojene informisanju u novo ministarstvo. PUPS i njihov lider Krkobabić biće verovatno uhlebljeni u Ministarstvo za brigu o selu, što je po sebi bizarna stvar.

Dok ne budu obelodanjena imena novih/
starih ministara i dok se ne bude videlo da li se desilo konačno razračunavanje sa pojedinim ministrima poput Nebojše Stefanovića (proteran iz partije, ali je “dobar za Srbiju”), “ruskih ministara” tipa Nenad Popović, Aleksandar Vulin i Nikola Selaković, Srbija će se nalaziti u situaciji koja zahteva brze i hrabre odluke – kao što je onomad pisalo u pismu Emanuela Makrona i Olafa Šolca.

VREME ZA IZJAŠNJAVANJE

Odnos prema Ruskoj Federaciji kao ključno pitanje spoljne politike i odnos prema Kosovu kao ključno pitanje unutrašnje politike, sada dolaze na naplatu. Oni iz sveta koji se bave tim temama odavno su digli ruke od “srpske vlade” i jasno im je da se u Nemanjinoj ne donose nikakve odluke, pa su svoj fokus usmerili ka Vučiću – on je poput političke crne rupe usisao sve u sebe poslednjih godina.

Od njega se očekuje da deluje i zato je malo koga briga da li Srbija ima pravu, prelaznu ili vladu u ostavci. Prolazno vreme rada pojedinih ministarstava vidi se u godišnjem izveštaju o napretku koji izrađuje administracija Evropske unije, i tu se vidi da od reformi nema ništa i da se čak ne mogu potrošiti pare koje kroz razne projekte dolaze iz Evropske unije.

Srbija na polju reformi stagnira jer nije ni bio cilj da se država reformiše. Između ostalog i zato što bi to značilo samostalnost u radu institucija. Svedoci smo da se dogodilo suprotno, da su institucije blokirane i da niko ništa ne radi ako ne dobije instrukcije direktno od Vučića ili bar od njegove desnice Darka Glišića.

Ono što će ipak biti najveći problem za tu i takvu vladu jeste pitanje smera u kome ide Srbija i sposobnosti da se država opredeli na koju će stranu. Rokovi za to ističu i nije za očekivati da će se odnos EU ili SAD brzo promeniti: ako Srbija nije u stanju da jasno bude uz svoje prirodne partnere, ova vlada će trajati kratko jer će stanje u zemlji ubrzo postati neizdrživo.

Vučić, može se nazreti iz njegovih dugačkih govorancija, ne želi da se odrekne mogućnosti da ide po Srbiji i otvara fabrike, ali da bi se to nastavilo mora da dođe do jasnog i transparentnog stava i o politici prema Rusiji i o rešavanju pitanja Kosova. On je otezao koliko je moglo, kupovao je vreme, čuvao vlast na klackalici da će, ako mu Zapad previše preti, otići na Istok. Sada tog Istoka nema.

I Vučić i buduća vlada biće suočeni sa novim izborom: ili sa Evropskom unijom i SAD ili će Srbija brzo biti izolovana i prepuštena sama sebi, bez mogućnosti da joj Rusija ili Kina nešto pomognu. Te dramatične stvari nikada ne idu brzo, ali je dobro poznato kako se Srbija survala početkom devedesetih jer njeno vođstvo nije znalo da vodi politiku koja je korisna i za državu i za narod u državi.

Na to upozoravaju iz opozicije. Dragan Đilas, lider SSP-a koji je često optuživan da se “prodao” i da se “dogovorio” sa Vučićem, govori upravo o tome: ako ne budemo videli ovaj Berlinski zid, pitanje je šta će od nas ostati u budućnosti, i to sad nije plašenje dece vešticama. Ta veštica je realna.

Vučić je čak pustio buvu preko svog grlonoše u tabloidima Dragana J. Vučićevića da razmišlja da podnese ostavku jer su pritisci strašni, i koliko god znali da istina nema mnogo veze sa gazdom “Informera”, očito je da se o tome govorilo u krugovima oko Vučića. Da li bi Vučić mogao da povuče takav taktički potez da bi se drugi bavili teškim odlukama koje su za njega najveća muka, pa da se on docnije vrati na tron kao pobednik?

S druge strane, predsednik Srbije je ostao sam na sceni, ogoljen prema svetu koji ima sve manje strpljenja za njegova kvazipolitička nadmudrivanja i soljenje pameti. Može li iko da zamisli da on pozove opoziciju u Vladu, to jest da se dogovore da se zajednički bave preživljavanjem Srbije u narednih šest meseci i potom da organizuje izbore? U ovakav razvoj događaja nije moguće poverovati, a to će dovesti do nove nestabilnosti i još većeg pritiska na samog Vučića. Tu mu neće biti od pomoći ulagivačka pisma saradnika, botovanje i javno divljenje ministara. Odluke i posledice će morati sam da donosi i trpi.